Србија као обавештајна и контраобавештајна „суперсила“

Пише: пуковник Горан Јевтовић

Оног тренутка када се министар правде у Влади Републике Србије, Никола Селаковић[1], обратио пре неку ноћ у име фантомског „Бироа за кординацију служби“ (ваљда је преузео команду по одлуци свог шефа, шта ли) истраумираној српској јавности (након провидно изведене „Гладио“ субверзивне терористичке операције у Паризу), већина грађана је могла коначно да се препусти „мирном“ сну. Макар они напредњачко-еспеесовске провенијенције.

vucic-nato-okupator

Још када је некако у исто време саопштено да нам у ничим изазвану, дводневну посету стиже генерални секретар „пријатељског“ НАТО савеза, лично Јенс Столтенберг, мирно снивање је постала реалност. Тако ми  оне познате – никада нећемо признати независну државу „Косово“.

Стварни разлози посете челног човека Алијансе, која је у току[2] и уз највише почасти (које му формално али и из моралних разлога не припадају!) наравно да су умотани у дипломатску обланду и, на срамоту свих нас, зачињени хлебом и сољу. Може ли још горе од тога? Наравно, само стрпљиво и уз обавезне бенседине.

Нема никаве сумње да су већ подељени задаци у вези предстојећих северноатлантских „мирољубивих“ активности широм света. Потребна им је пешадијска лака коњица, као и базе и остала инфраструктура у земљи Србији, јер велика битка лагано и незаустављиво креће. И због тога је Јенс долетео војним авионом. Или има и даље оних (и колико их је) који верују да се у Паризу, на симболичан петак 13-ти, догодио синхронизовани терористички удар, тако што се скупила фанатизована и неорганизована братија и решила да из освете замрачи град светлости? Док за то време и НАТО спава мирним сном.

Столтенберг ће свакако, у складу са својим  успоменама на детињство проведено у српској престоници, „замолити“ да, бар за прву руку, примимо пар десетина хиљада тзв. избеглица у складу са додељеним квотама, а када падну снегови, још толико, рецимо, на квадрат или на куб. И оцена успешне ИПАП „сарадње“ ће бити, свакако, одлична. Но, Столтенбергом ћемо се бавити у наредном тексту. Као и једном од највећих и најлицемернијих превара у историји Српства – непостојећом војном неутралношћу, коју ће нам као папагаји понављати српски министри док сви колективно не добијемо слом живаца.

Да се вратимо теми с почетка. Министар Селаковић, сав онако надахнут изрече, између осталог – да је Биро, такође, закључио да надлежне безбедносне службе, нарочито обавештајног карактера, драстично појачају своје активности и у тешњој сарадњи са правосудним органима обезбеђују све мере које су неопходне за пуну оперативну контролу у циљу заштите људи и имовине на територији Србије.

Да појаснимо – не постоје „безбедносне службе нарочито обавештајног карактера“. Постоји БИА и у њеном окриљу један ресор који се бави обавештајним радом према иностранству. Бар је тако било одувек. Безбедносни (тачније, контраобавештајни) рад је сасвим супротан обавештајном раду. Негде у некој тачки се аналитички додирну, но појмовно и садржајно, једно с другим је неспојиво.

То и није толико битно, битно је оно друго што би требало да представља суштину – „драстично појачавање активности“, како стоји у саопштењу.

Па да видимо, како је до сада Влада Србије уз потпору својих, законом дефинисаних „независних“ агенција – БИА, ВБА и ВОА, заједно са полицијом и неизбежном војском, штитила државу од организованог налета странаца (међу њима доминантно војних обвезника) са два континента. Њих, сада већ преко 500 хиљада и како ће то „драстично“ појачати активности.

pic01280

Прави обавештајни рад у иностранству састоји се у томе да су пласирани „сарадници“, на западу их зову „агентима“, или бар поуздани „извори података“ у само „жариште“ или „средину“, односно у врх иностране земље или неки њен важан орган, од које прети опасност. Дакле, предмет истражавања може бити – призната држава (тј. њен апарат), снаге на недефинисаном подручју или на непризнатој територији, затим герилски или терористички покрети и слично.

Да ли су српски обавештајци имали до сада горе назначене, тзв. оперативне позиције у Сирији, конкретно у ИСИС-у? У најмању руку, рецимо, у њиховом штабу или у некој команди? Јер, ако ће „драстично појачавати активности“, за претпоставити је да је уобичајених „активности“ и те како било.

Ко може у ово поверовати? Наравно, нико. Јер, да су чинили оно за шта су плаћени, могли су поодавно да дознају, макар преко својих извора и пријатеља у НАТО-у, и посебно од колега у арапским земљама, да је такозвана избегличка криза перфидно монтирана работа глобалних владара света, чији циљеви тек сада постају јасни широкој, у (контра)обавештајном смислу неписменој, јавности.

Шта то значи у преводу? Благовремено би, негде још с раног пролећа, када је тек неколико хиљада њих преко брда и планина илегално улетело у Србију, сугерисали државном врху да је „ђаво однео шалу“ и да је потребно примењивати све законске мере и држати се међународних конвенција које регулишу ову област.

Е, сада, ако су имали доушнике у врховима ИСИС или макар Ал Нусре, а ако не ту, бар у фантомској „умереној опозицији“, па су све напред наведено знали и о томе ћутали, онда су ствари крајње непријатне по њих. Или су добили супер гаранције да Исламску државу Србија заиста не интересује?

Да, али, није проблем у исламским терористима, већ у њиховим менторима, онима који су их створили, организовали и финасирали и деценијама их воде, а то су – главне чланице америчко-канадско-европске Алијансе, познате под називом НАТО. Фанатизовани терористи су корисна оруђа за извођење како појединачних „црних“ и осталих операција под називом „лажна застава“, тако и за изазивање оружаних побуна и сламање циљаних држава-жртава изнутра. Са њима су НАТО субверзивни стручњаци стрпљиво деценијама радили. И створили најчуднију и најбескрупулознију солдатеску у историји света.

Уколико је ово за неверовати, да се присетимо. Шта је током ’90-тих година представљала ОВК у нашој јужној покрајини ако не претечу управо садашњих Исисоваца?

Ко им је стварао услове да се илегално, преко државне границе пребацују са оружјем, муницијом, опремом, огромним свотама новца, а затим, током оружане агресије давао ваздухопловну, артиљеријско-ракетну, извиђачко-диверзантску, обавештајну и пешадијску потпору? Ко их је аболирао за дотада невиђене злочине и масакре не само над Србима, већ и над властитим сународницима, који су били претеча онога што сада гледамо у видео сесијама исламских терориста широм Блиског истока?

Једном речју – НАТО. Или, у четири речи – North Atlantic Treaty Organization.

Је ли прича са Блиским и Средњим истоком и севером Африке скоро идентична? Управо тако. С једном разликом у односу на време наше трагедије ’90-тих – када је на ред дошла Сирија пробудила се моћна Русија а са њом и истина. И то фуриозно. Е, то је главни проблем западних сатрапа.

Уколико је настала забуна – побогу, сада их Французи туку а целокупна Алијанса се ражестила – мало подсећање, све негде до лета 1998. године, ОВК је званично, за америчку администрацију и Савет НАТО, била такође терористичка организација. Доносили су резолуције и захтевали да се демобилишу и разоружају. А онда је покојни Ричард Холбрук „ничим изазван“, конспиративно боравећи у Јунику онако босоног, другове из УЧК назвао борцима за слободу. И остаде тако до дана данашњег.

Да се вратимо Селаковићу. Не запостављајући, наравно, ни једног тренутка премијера и одабрани министарски и „деливери јунит“ тим, који се непрестано креће на правцу: Прешево-Суботица-Шид (преко Ваљева и осталих гарнизона) и гради инфраструкутуру за странце, односно, изводе молерско-фарбарске радове по напуштеним српским касарнама у којима нема регрута. А и шта ће нам.

Они ће – наше силне службе – предузети (као што су целе године чинили), поред обавештајних и контраобавештајне и остале безбедносне мере. Како? Тако што ће их провлачити кроз скенере и претресати торбе и остале ствари (отприлике како је то радио познати агент тајне српске полиције Микула у култној комунистичкој серији „Повратак отписаних“) и предузимати остале радње и поступке. Па ће тако вршити безбедносне, оперативне и силне друге провере, сарађивати са Интерполом (ИД још увек није примљена у то тело, оријентације ради), узимати отиске (вероватно гледати и у зенице и беоњаче) и прикупљати податке (тј. аброве) о њиховом путешествију.

И сада неколико логичних питања од стране оних који су се годинама бавили тим пословима. Како ће их и преко кога безбедносно проверавати када огромна већина њих нема никаква документа (према упутствима Сорошевих и осталих оперативаца), када одокативно саопштавају биографске податке, када су најчешће рођени 01. јануара неке године, када у животу, подразумева се, нису држали пушку у рукама, када се „згражавају“ рата и када у Европу путују зато што се тамо добро зарађује? А притом, након регистровања и уредне поделе валидних азилантских документа (што нико не чини у Европи и Азији осим нас), у року од неколико десетина сати их спаковати преко границе.

Које су то контраобавештајне и остале безбедносне мере? Како ће уводити „обраде“ и предузимати комбиноване и остале радње из тзв. „превентивног оперативног рада“ (или како га већ сада називају)? Којим степеном „поузданости“ ће оцењивати прикупљена оперативна и остала сазнања и процењивати „изворе“ које би требало да створе за свега неколико сати? И на ком основу ће их придобити и везати за службу?

Да ли ће то бити онако како је управо откривена афера са командиром Станице граничне полиције у Сурдулици[3], који је, ваљда „стварајући“ изворе и сараднике међу странцима-избеглицама, отишао толико далеко, бар према званичном саопштењу, па се бавио скраћеном азилантском проблематиком и саобраћајном логистиком, тако што је од 30-так Авганистанаца (у тој земљи иначе нема рата) узимао по 50 евра како би им скратио чекање и нервирање? То је оно што је откривено. А шта је до сада промакло, Бог сами зна.

Е, сада, све је то лепо док они улазе у земљу Србију и још брже излазе. Да занемаримо и то што ће нам велики број за пар година бити враћен. Споразум о реадмисији није сторниран ни тамо ни овамо. Шта ћемо када пар десетина хиљада њих (само за почетак) остане код нас и када се размиле и уздуж и попреко? Статус азиланата који им се додељује мимо било каквих законских прописа и устаљене међународне праксе, на жалост, је такав, да не само да ћемо их финансирати, издржавати у сваком погледу, уклапати у српско друштво, већ нећемо моћи да им бранимо да се крећу по Србији где год пожеле.

pic12549

Упознаваће српске момке и, особито, девојке, обилазати села и градове, шуме и планине, реке и долине. А многи ће посетити и бројне иноземне дестинације размештене углавном у српској престоници. Рецимо, западне амбасаде, то јест, дипломатске и остале испоставе НАТО земаља. Или ће, а то ће пре бити, они посетити њих. А постоје и пригодна места на обалама и Дунава и Саве и Мораве, где се могу обављати викенд брифинзи и скраћена обука. Рецимо, са „другим секретарима“. Тек да се стечено знање не запарложи.

pic21979

Не знам што ми ово паде на памет, али, сетих се како су ’90-тих наше службе јурцале широм Космета за разноразним аутомобилима са ЦД и осталим таблицама. И тада су се западни пријатељи дружили са одабраним „грађанима“ Косова. Били су то „случајно“ они, који ће, нешто касније, ући у „А репрезентацију“ ОВК, илити УЧК.

Дакле, шта смо ми урадили? Уместо да је благовремено, макар негде у јулу затворена граница за лажне азиланте и да се поступало са њима онако како је једино требало – као са странцима, а то су нам Бугари и Мађари најсликовитије демонстрирали, ми смо их оберучке прихватали и гостили. Створили смо према налогу запада опасан безбедносни, тешко решив проблем (и тек ће бити), да бисмо у ходу потпуно непотребно предузимали „силне“ мере и озбиљно ризиковали. А сада је дошао тренутак да се од свега тога бранимо улажући огромну енергију, новац и исцрпљујући људство без икакве потребе.

И тако ће нам суботња, на брзину организована и већ виђена вежба „Штит“, маркетиншка представа према холивудским матрицама, показати шта нас чека у блиској будућности. Под изговором борбе противу тероризма, веровали ми или не, након неке припремљене терористичке „пригоде“, биће уведено ванредно стање или бар ванредна ситуација, а то значи – суспендовање одређених права и слобода и амбијент какав се из диктаторског или угла окупационих намесника само пожелети може. Уосталом, погледајмо Француску, Белгију и друге европске земље. То је то и план може да се даље испуњава.

Уместо да министар правде упозна грађане али и европске „пријатеље“, о томе да су и даље на снази Женевске конвенције које регулишу овакве појаве – она из 1949. која се бави цивилним становништвом у рату, а то је управо овај случај, и она из 1951. која треитира азиланте и која се потпуно противправно примењује, зато што ова лица то апсолутно нису по више основа – он се бави обавештајним и контраобавештајним радом, који, ем није у његовој надлежности, ем о томе појма нема.

Уместо да спречи драстично кршење и тешке злоупотребе бар два темељна правна акта – Закон о заштити државне границе и Закон о азилу, као и Уредбу о поступању са странцима, захваљујући чему је земља доведена у стање озбиљног нарушавања националне безбедности, министар нам глуми портпарола свемогућег и отргнутог премијера, који је принуђен да извршава задатке својих западних обавештајних ментора.

Уважена господо, све су то тешка кривична дела. И она не застаревају. Имајте то у виду.

Све је спремно и велика игра може да крене. Само да испратимо Столтенберга и да изведемо „Штит“, а онда ком’ опанци, ком’ обојци.

Наравно, најновији терористички акт у Сарајеву и озбиљни немири у Приштини немају везе са нама.

Па ког врага то помињем?

 

[1] http://www.nspm.rs/hronika/nikola-selakovic-ako-drugi-zatvore-granice-srbija-ima-sve-operativne-planove.html

[2] http://www.nspm.rs/hronika/generalni-sekretar-nato-jens-stoltenberg-doputovao-u-beograd-svecanom-doceku-na-aerodromu-prisustvuje-aleksandar-vucic.html

[3] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%…

 

Фонд стратешке културе




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *