Спасилац коме је НАТО спалио ноге

Ратко Булатовић се присећа како је рањен у нападу на Генералштаб: Поред мене је у болници умирала двадесеттрогодишња девојка


Ратко Булатовић се присећа како је рањен у нападу на Генералштаб / Фото: Алекса Станковић

Ноге ми је спалио НАТО, али глава ми чека „друго пунолетство“, јер ће ускоро бити 18 година откако сам преживео бомбардовање Генералштаба, у ноћи између 28. и 29. априла 1999. – уз горак осмех, говори нам Ратко Булатовић, који је постао ратни инвалид када је „страшну“, малу СР Југославију напала 700 пута јача војна коалиција. У то време, Булатовић је био помоћник начелника Градског штаба Цивилне заштите Београда.

Повређен је у ноћи кад је престоница најжешће бомбардована. Те вечери, прво је у 22.35 срушен Авалски торањ. Затим је уништен предајник Студија Б у Борчи. Онда су ракетиране зграде републичког и савезног МУП-а, иако се налазе тик уз круг Клиничког центра Србије. У 2.40 погођена је зграда Генералштаба. тада је Булатовић са екипом изашао на терен да види да ли има жртава.

– На семафору, на раскрсници, затекли смо два мртва младића у аутомобилу. Генералштаб је горео. Док сам ватрогасцима звао појачање, стигло је упозорење на други напад. Али није било времена да се склонимо. Потом је уследио блесак, а онда мрак. Посмислио сам, ово је смрт. Ипак, смогао сам снаге да моторолом обавестим штаб да сам рањен. Лекари су ми спасли живот, али су морали да ми одсеку ноге високо изнад колена. Поред мене је на одељењу, јецајући, умирала двадесеттрогодишња девојка Софија Јовановић, рањена те ноћи у нападу на куће у Марулићевој и Вардарској улици – сећа се Булатовић.

Он разочарано наглашава да до данас није саопштен број настрадалих, ни те ноћи, ни током целе агресије.


Булатовић у ноћи када је рањен / Фото: Милан Тимотић

Подсећа да су људи који су, уз њега, страдали у другом нападу НАТО на пусту зграду Генералштаба, међу којима је и фото-репортер „Новости“ Игор Маринковић, били жртве тад нове, још безобзирније тактике команданата НАТО.

– Од тада су редовно нападали по други пут, гађали екипе које су долазиле да укажу помоћ, ватрогасце, хитну помоћ, грађане… Циљ им је био да унесу панику и безнађе и да оставимо повређене да умру у мукама. Тиме не само што је још једном прекршено међународно право, већ су погажени сви људску обзири. Међутим, нису успели. Поносан сам на то што сам био у штабу цивилне заштите Београда чији је бритки и пркосни дух смислио чак и називе „шизела“ и „смирела“ за сирене чије је завијање кидало нерве. Жао ми је што се сећање на те дане и људе данас занемарује – каже Булатовић.

ЗАТРПАН КАМЕЊЕМ

Те ноћи, после прве експлозије, стигао сам први до Генералштаба. Већ је било рањених. Други удар нисам ни чуо. Само сам видео људе како беже низ улицу ка Железничкој станици и камење које лети ка мени. Оно ме је затрпало и тако ми, у ствари, спасло живот – присећа се Игор Маринковић, фото-репортер „Новости“.

Б. Субашић / Новости




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *