Шиптари уз помоћ Британаца уништавају србско наслеђе на КиМ

Српски културни идентитет на Космету у потпуности је угрожен. Говори се само о црквеној баштини и црквеним споменицима, а чак се и то својата. А шта је с другим наслеђем, пита Бранко Јокић, директор Народног музеја у Приштини, установе која од 1999. делује у Београду.

Процес преговора између Србије и шиптарских окупаторских власти на Космету у Бриселу те недавно гостовање на загребачкој трибини посвећеној косовским Србима били су повод за разговор са Бранком Јокићем, директором Народног музеја у Приштини, који је 1999. измештен у Београд.

„Музеј делује у Београду од лета 1999. године, када смо под претњом оружјем били присиљени да напустимо матичну зграду у Приштини. И после јуна те године нас неколико остало је у Музеју да чува зграду и експонате. Како би експонати били заштићени, покушали смо да направимо уговор са талијанским карабињерима по коме би они чували зграду, а ми бисмо им уступили канцеларије, но енглески војници су нас крајем јула натерали да напустимо зграду, која је прве ноћи након тога проваљена. Шта је било са 30.000 експоната, нисмо успели да сазнамо.“

Одакле експонати којима Музеј сада располаже?

Неколико стотина музејских експоната коришћено је за изложбе организоване 1998. и 1999. године – “Археолошко благо Косова и Метохије” и “Накит и златовез Косова и Метохије”. Прва је организована у Галерији САНУ-а, а друга у музејима широм Србије, Црне Горе, али и у иностранству. Изложбе су биле део редовног програма Музеја, а у реализацији су учествовали и колеге Албанци, па је комесар изложбе о археологији био археолог Кемал Љуци.

Били смо мултинационална установа, без икакве дискриминације, на што можемо да будемо поносни. Осим експоната с изложбе, током година интензивно смо откупљивали експонате по српским енклавама (не волим тај израз, али се удомаћио и сада га сви користе). Збирке су похрањене у београдском Етнографском музеју, а археолошки материјал у депоима Народног музеја.

Спомињу ли се уопште Срби у културним установама на Космету?

Данас је Музеј у Приштини једнонационална институција у којој раде искључиво Албанци: у таквој констелацији односа нисмо били у могућности да заштитимо део културног блага који нам припада по свим конвенцијама и препорукама Савета Европе, нити да се бринемо о сопственој културној баштини. То је нонсенс, с обзиром на све позитивне прописе које савремена Европа популарише и предлаже другима.

Осим тога, на Косову и Метохији врши се страшна ревизија историје и историјских чињеница, а у медијима свакодневно можете да читате о својатањима српске културне баштине. То је узело маха и не знамо докле ће да иде. Надамо се да ће се стручна јавност савременог света побунити против нецивилизованог односа према српској баштини. Након 1999. имате најезду промене топонима – назива места, градова, села… Најгоре је шта смо се са фалсификовањем историје сусретали и пре рата.

Мислите ли притом на радове археолога Алија Хадрија, који је био прозван да словенске средњовековне гробове покушава да представи као гробове Илира, односно Албанаца?

Археологија је плодна њива за националистичко деловање. Ту је јако мало писаних споменика, готово су све археолошки предмети које можете тумачити како хоћете, ако имате идеју и аспирацију према том наслеђу. Али Хадри је био и мој професор и његови су ми фалсификати познати јер су део добро познате идеологије, која је пала на плодно тло након формирања Универзитета у Приштини, када нам је онемогућено да се користимо својим језиком. Од 1968. албанска застава није излазила с Косова и Метохије; све институције су је имале, а избачени су сви симболи који су асоцирали на Србију.

Какво је стање културних споменика и налазишта на терену?

Стање је колико-толико подношљиво за све оно што је под будним оком међународних представника, а ту је реч о четири споменика који су уврштени на листу светске културне баштине или за споменике за које је договорена обнова. Забрињава то да је оно порушено 1999. и 2004. у највећој мери остало уништено. Неки споменици су потпуно нестали с лица земље: темељи су ископани, грађевински материјал је узет за друге потребе, тако да на лицу места не можете да закључите да је ту некада био споменик из 13, 14. или 16. века. То је случај са 60 до 70 споменика из тог периода, а друго су споменици новијег датума, њих укупно 155.

Мада, СПЦ их третира једнако, као своје светиње. Дакле, мали број споменика се ревитализује, највише их је запостављено, а многи нису чак ни обележени да су заштићени по међународним конвенцијама. По свим међународним конвенцијама, сваки народ има право на заштиту своје културне баштине. Зашто се то право оспорава српском народу, питање је за ширу медијску и културну јавност.

У последњих 13 година појавиле су се младе генерације етнолога, историчара и других стручњака које би требало да занима ваш рад: да ли сте у контакту са њима?

Сваки контакт је прекинут. Дошао сам на место директора Музеја у Приштини 1998, након две деценије боравка у Марибору. За кратко сам време препородио институцију у смислу стручног унапређења рада. То данас у Приштини добро знају, али као по неком правилу престану са сваком комуникацијом чим добију нечије наређење да то мора да се одвија тако и тако. Био сам једном приликом у матичној згради у Приштини: поздравили су се са мном и питали за једну колегиницу. Дао сам им њезин број телефона, али је никада нису назвали. Значи, постоји страх и убеђење да не треба да остварују никакав контакт са српским стручњацима, те да је наш повратак у матичну зграду непожељан.

Какви су односи Музеја са СПЦ-ом?

Имамо редовне контакте и сарадњу, но она је условљена могућностима рада на терену и нашег кретања, јер нисмо слободни да се крећемо и да радимо шта сматрамо да треба. Након 2000. имали смо подршку КФОР-а и других међународних институција, но та је подршка опадала како је време одмицало. Ако бисмо и хтели нешто више да урадимо, нисмо у могућности да се бавимо институционалном заштитом споменика. А ако не постоје институције српске културе, не знам како је могуће заштитити баштину. Српски културни идентитет на Косову у потпуности је угрожен. Говори се само о црквеној баштини и црквеним споменицима, а чак се и то својата. А шта је с другим видовима културног стваралаштва, шта је с другим наслеђем? Тиме се нико не бави. Међународна заједница би морала да даје тон очувању свих идентитета, а сада постоји тенденција да се све назове косоварским културним идентитетом.

 

Ненад Јовановић




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *