Пуковник Владан Косић Кос, легендарни пилот ЈСО: Летео сам кроз иглене уши рата и мира

Пуковник Владан Косић, легендарни пилот из хеликоптерске ескадриле МУП, постао пензионер. Због десанта у Кијеву, српском селу у окружењу, ушао у песму. Не зна колико је живота спасао


Пуковник Владан Косић Кос / Фото: приватна архива

Легенда Хеликоптерске јединице полиције пуковник Владан Косић од 1. августа је у пензији. У ваздуху је провео 3.800 сати. Широм Србије је постао познат 2014, по спектакуларним спасавањима грађана из ваздуха током поплава код Обреновца. Телевизија је снимила део тих вратоломија.

Био је и пилот луксузног хеликоптера „сикорски“ и возио председнике наше државе. Ипак, епитет легенде међу колегама није зарадио због „протокола“. Налазио се за командом последњег хеликоптера ЈНА који је напустио Словенију из Брежица. Затим је пребацио и последњи из Скопља. У Мостару, над Невесињем, извршио је „хапшење у ваздуху“ колеге муслимана који је покушао да украде хеликоптер. Јануара 1993. деташиран је из Војске у ДБ. Јединица за специјалне операције тада је добила ваздушну компоненту. Од тог тренутка без „приземљења“ летео је кроз иглене уши и рата и мира.

Причу о чудесној каријери са Владаном Косићем почињемо од краја. Од дана када се раздужио. Ескадрилом је командовао шест, а заменик и помоћник команданта је био 18 година.

Косић открива да је његов последњи задатак био да посети Грузију и прегледа хеликоптере „суперпума“ које продаје та земља. Купио их је Сакашвили 2015. и досад нису коришћени. У жељи да забораве Сакашвилија, Грузини их продају. Екскомандант открива да је у минули понедељак, дан пре пензије, поднео извештај којим се пружа још једна могућност осавремењивања флоте. Идеја му је да, у сарадњи са „Ербасом“, направи аранжман којим би постојеће 41 годину старе „белове 212“ заменили за ове савремене птице. За врло мало новца и за старе хеликоптере можемо да добијемо нове транспортне машине за наредне деценије. Верује да ће се овај план допасти министу Стефановићу.


Последња мисија пуковника Косића биће набавка додатних Ербас хеликоптера / Фото: Душан Атлагић, Tango Six

Лет Косића међу ваздухопловне јунаке Србије почео је 1991, током операција у Дубровнику. На мостарском аеродрому тражен је човек за акцију уништавања комуникационог центра ЗНГ у лету, који је свестан тога да ризикује свој живот.

– Кад сам пристао, безебедњаци ЈНА су ме исте вечери закључали у спаваоницу и поставили стражу, да информација не процури – смеје се Косић. – Онда сам, као поуздан, одређен да скоро сваког дана летим из Мостара до блокиране касарне у Задру и да им носим пошту и ТВ касету са програмом Јутела. То су били смутни ратни дани у којима нико никоме није веровао.

Са истинским херојством Косић се „очи у очи“ срео у ескадрили ДБ јануара 1993. Летели су преко Дрине, извлачили рањенике из Факовића.

– Убацили су ми у летелицу поручника Гарде коме је гелер разнео део врата. У Бајиној Башти су му превили страшну рану и требало је сам да га одвезем на ВМА. Када је момак други пут унет у хеликоптер, из „покиданог грла“ се чуло: „Вози ме назад, осташе ми људи у шуми!“ Вратио сам га – сведочи пилот.

Не крије пуковник да су пилоти ДБ Србије летели у рату у Босни и Крајини. Прича да су га два пута пресрели НАТО ловци у акцији забране лета и претили радио-везом да ће да га оборе. Током оба лета превозио је рањенике.

– Надзвучни ловац тешко може да улови хеликоптер – објашњава. – Битно је да пилот зна шта тада мора да уради. НАТО авиона сам се мање плашио него наших шверцера. Затегну ноћу сајлу преко Дрине да вуку робу, а ми сваког дана „бришемо“ над реком. Једном умало да настрадам на тој „саобраћајници“.

Пуковник је, каже, два пута током рата видео како се испред њега руши колега у другом хеликоптеру. Вадио их је… У Нишу, у јесен 1992, истеран је из „газеле“ којом је требало да вози генерала Вуковића у обилазак Космета. У њу је ушао командир и срушили су се на Шари. Погинули су. Каже, међутим, да није смрт у рату најстрашнија.

– Када је падала Крајина, послат сам из Београда да превезем хеликоптер са Петрове горе. Негде код Двора на Уни, на путу у шуми наишао сам на „југо“ са отвореним вратима. У врелој ноћи, поред аута, стајале су две млађе жене. Ратне удовице два покојна брата. Четворо деце је било у колима, а на крову торбе и смотуљци.

– Куде се иде за ту Србију? – сећа се пилот питања и слике од које не може да побегне.

Ушао је пилот Косић и у песму и спот са милионским прегледима на „Јутјубу“. Опевана је операција ДБ из јуна 1998. – десант на Кијево, српско село у потпуном окружењу ОВК бандита.

– Полицијска станица с људством пребаченим из Београда чувала је село са нашим сународницима и остала је без муниције – описује Косић. – Војска није могла да пробије обруч, тако да је ЈСО добио тај задатак. Акција је спремана два сата. Мој „бел 212“ смо натоварили тоном муниције. Уз нас који смо ишли директно у село узлетела су два Ми-24, хеликоптерске топовњаче, и једна „гама“ са ракетема. Пакао који смо направили терористима после је опеван, а Албанци који су то снимали са земље „дали“ су нам слику за спот.

У песму, међутим, није ушло то да су ка хеликоптеру када је под бацачком ватром слетео у Кијево потрчали жене, деца, трудница. Нема у строфама ни тога да су лампице у кокпиту полуделе када су се свих укрцали, машина се једва одлепила.

– Нека горимо ако треба сви – помислио сам – и једва дигао препун хеликоптер. Мислим да нас је на крају 14 изашло из летелице – сећа се Владан.

Возио је Косић Јовицу Станишића после састанка у Карађорђеву на којем је смењен. Биљану Плавшић је доводио са Пала до Слобана Милошевића када је преузимала државу од Радована Караџића. У сећању му је много тајних операција и једна коју је народ на ТВ могао да види.

– Такву поплаву не памтим. Другог дана непогоде био сам у једном од два хеликоптера која су за 12 сати превезла 2.000 људи од Обреновца до Срема. Рекорд над рекордима. После, када је дошло још хеликоптера из Мађарске, Белорусије, Швајцарке, Италије…, командовао сам са 20 летелица, плус Емир Кустурица са својом „птицом“. Боже, што је тврдоглав човек, као поплава…


Бебе су извлачили из потопљеног Обреновца

ДУГУЈЕМ САМО ПОРОДИЦИ

Пуковник овако размишља о данима који следе: – Шта ћу да радим? Толико тога имам да вратим породици да ће ми за то бити потребне 33 године, колико сам и летео. Па, рецимо, када ми се жена порађала са ћерком Наталијом септембра 1995. нисам стигао у породилиште на време јер смо у Вуковар касно слетели. Чекала ме је сат времена са дететом у наручју. Моју Биљану сам три пута током рата „избацивао“ из кола на Ибарској магистрали, а два пута на ауто-путу, јер су ми јавили да морам на задатак…

 

Новости

 

Прочитајте још:

Десант на Кијево

Сулуда мисија у Кијеву




3 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *