Пробуди се и устани Србијо!

Пише: Мирослав Млинар, припадник Јединице

Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени само једном идејом! Од брзине наших продирања зависи цео успех офанзиве. Треба продирати дрско и без починка, до крајњих граница могућности људских и коњских снага. Са непоколебивом вољом и надом у Бога, јунаци, напред у отаџбину!”

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, после опоравка на Крфу након Албанске голготе. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су са друге линије, добро укопане у ровове, биле аустругарске, немачке и бугарске дивизије. За команданта Солунског фронта постављен је француски генерал Франше д`Епере, а у јуну 1918. године донесена је одлука да се коначно крене у пробој фронта. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је чинило укупно шест дивизија са 140.0000 војника.

Српска војска била је подељена у две армије, Прву армију којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра 1918. године целодневном артиљеријском паљбом свих савезничких топова по бугарским, немачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра у 5.30 сати после снажне артиљеријске припреме кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге српске армије под командом војводе Степе Степановића на фронту Сушица – Соко дугом 17 километара.

Српска Прва армија, чији је командант био генерал Петар Бојовић, деловала је на фронту Соко – Лешница дугом 16,5 километара. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете.

Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, други дан је ширина проширена на 40 километара и тиме почиње слом централних сила на солунском фронту, чија линија се распада. Српска војска је тада показала невероватну храброст и одлучност, прелазећи стотине километара у рекордном року, тако да ни савезничке трупе нису успевале да је прате. Жеља за слободом и ослобађањем своје земље била је јача од постојећих стратегија војног напредовања, што ће сигурно остати забележено у историји ратовања.

Француски маршал Франше д`Епере у извештају француској влади при пробоју солунског фронта крајем септембра 1918. године саопштава да се „операције морају успорити, јер нема комуникације ради дотурања хране француским трупама, које напредују”, а да „само српским трупама нису потребне комуникације, јер они иду као олуја – напред”.

Франше д`Епере је и касније о српским војницима написао: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске у победоносну слободу њихове отаџбине”.

Пробојем Солунског фронта српска војска је трајно запосела територију окупиране земље, коначно је ослободивши од окупатора, а недуго затим уследио је потпуни слом блока Централних сила (Немачка, Аустроугарска и Бугарска) на Балкану.

Тај велики догађај једна је од највећих победа српске војске у историји српског народа, а историчари сматрају да је то био највећи савезнички продор за време читавог трајања Првог светског рата.

Током наредних дана ослобођене су све српске земље. Српска војска је ушла у Црну Гору, Босну и Херцеговину, Срем, Банат, Бачку и Барању, Славонију, дошла је и до далматинских градова који су били угрожени од Италијана, и коначно ослободила Ријеку.

Једно од централних места те велике српске победе у Првом светском рату свакако представља Зејтинлик, место у Солуну где се налази Српско војничко гробље, у чијем су склопу смештени гробови српских, али и савезничких бораца погинулих у пробоју Солунског фронта. Српско војно гробље централно је гробље у односу на читав меморијални комплекс. У њему су похрањени остаци 7.441 српског ратника. 9000 српских војника погинуло је за време боравка на солунском фронту, а нешто мање од 700 војника погинуло је у самом пробоју.

Србија је према подацима Конференције мира у Паризу 1919. године изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупнох броја становника, које је имала по попису 1914. године, од тога 62% мушког радно способног становништва (53% је погинуло, а 9% су остали трајни инвалиди) између 18 и 55 година старости. Три четвртине од тих жртава отпада на ужу Србију и Косово и Метохију.

Од овога броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916. до 1918. године 36.477, побијено је, или умрло у заробљеништву 81.214, а 34.781 војника умро је од рана или болести на територији Србије 1915. године.

Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000, а од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914. и 1915. однела је 360.000 људи.

Оно што смо у рату „добили”, поништили смо децембра 1918. године, када је створена Краљевина Југославија. У 20. веку, два пута нас је скупо коштало „братство” словенских народа, јер смо пораженом непријатељу пружали руку помирења и опроста, правећи од њега себи равноправног победника.

Данас 100 година од једног од најславнијих дана у историји српског народа, 100 година од дана када су „мртваци” устали и кренули у пробој, под најсуровијим и најнехуманијим условима, да би сви ми данас били живи и живели, нашом престолицом парадирају неки нови „хероји и јунаци”. Питам се само, да ли то неко покушава да нам одузме и последњу мрвицу достојанства и људскости, да нам одузме историју и сећања, на исконске хероје и јунаке, који су свесно гинули и страдали, не дозвољавајући да им нико одузме нити достојанство, нити слободу, нити педаљ Отаџбине. И тада смо као и данас били један мали народ, али народ који је у своју ослобођену престоницу поносно упарадирао као једна огромна људска сила.

А, шта смо то данас и ко то данас на стоту годишњицу пробоја Солунског фронта парадира нашом престоницом?

Пробуди се и устани Србијо…




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *