Праве армију за велику Албанију

Војни споразум који су потписали Тирана и Приштина може бити претња целом Балкану. Милашиновић: То је само „ситан послић“ САД и Немачке, а у циљу увођења Турске на Балкан

Потписивање војног споразума власти у Приштини и Тирани, који подразумева тесну сарадњу и размену борбених јединица албанске војске и Косовских заштитних снага, само је фаза у сједињавању јужне српске покрајине и Албаније. Обједињавање оружаних снага засад није претња безбедности Србије, али нико од стручњака за безбедност не искључује да постаје.

Готово да нема дилеме да је војни споразум, иза кога су у Призрену стали Агим Чеку и албански министар одбране Арбен Имами, само мали корак у стварању Велике Албаније, а уз пристанак великих сила. Иако Србији и северу Косова засад не прети опасност, постоји бојазан да би сједињене две албанске војске могле да запрете региону.

Од одредби косовско-албанског војног споразума посебно су опасне оне које предвиђају да албанске јединице бораве на простору Косова, иако оно нема пуно међународно признање и суверенитет. Приштина ће тако добијати директну помоћ Албаније у области обуке и усавршавања кадра Косовских безбедносних снага. Све то ће се догађати уз благонаклон став НАТО, чија је војска на КиМ, а чији је Албанија члан.

За Радомира Милашиновића, декана Факултета безбедности Универзитета у Београду, овај споразум Албаније и Косова није ништа ново. То је само фаза у „стварању западног пројекта Велике Албаније“.

– Споразум је само ситан послић који спроводе албански ментори САД и Немачка, а у циљу увођења Турске на Балкан – изричит је Милашиновић. – Удружене војске Албаније и Косова снага су за респект. Србија, не напуштајући принцип војне неутралности, али и принципијелне одбране суверенитета, мора да буде свесна да су са друге стране линије више него пријатељски настројене комшије.

Да безбедносна ситуација после склапања споразума Приштине и Тиране јесте забрињавајућа, оцењује и генерал у пензији Радован Радиновић, некад први човек Катедре за стратегију у центру Високох војних школа.

– Косово готово да нема јужну границу, а уједињење простора на коме живи албански народ циљ је који политичари у Тирани и Приштини готово и не крију – наводи Радиновић.

– У том контексту треба посматрати и овај споразум. Могући улазак албанске војске на територију државе која није међународно призната и није члан УН опасан је и са становишта међународног права.

Иако Бриселски споразум гарантује да ће север Косова бити зона у коју оружане снаге Косова неће моћи да уђу, Радиновића посебно забрињава равнодушност Србије. Држава би, по њему, морала да се макар вербално супротстави оваквим актима.

Некадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије Бранко Крга каже да споразум Приштине и Тиране има за Косово првенствено пропагандни значај јер му је смисао да покаже да Косово може и овакве споразуме да склапа.

– Овај акт поставља међународноправно питање способности Косова да због ограниченог признавања склапа војне споразуме, али и њихове утемељености – наводи Крга. – Сам по себи за Србију не мора нужно да представља озбиљнију претњу. Степен потенцијалне опасности зависиће између осталог и од будућности спровођења Бриселског споразума. Не треба, ипак, заборавити да би заједничко војно наступање Албаније и Косова у војном смислу за Србију представљало озбиљну претњу по безбедност.

АЛБАНСКА ВОЈСКА ОД 20.000 ЉУДИ

Да би потенцијални заједнички наступ оружаних снага Косова и Албаније могао да пољуља регион, оцена је већине стручњака за безбедност. Један од аргумената је и бројно стање ових војски, које би могло да достигне и 20.000 људи под оружјем. Закон о Косовским безбедносним снагама ограничио је број припадника „косовске војске“ на 2.500 активних и резерву од 800 људи. Процене о снази албанске војске су различите, али се најчешће помиње бројка од 13.000 припадника (у различитим статусима).