Откровење Србије

Пише: Вук ЈСО

sveti-ratnici-dimitrije-georgije-artemije-i-prokopije

Фијук ветра који се играо шуге између зидова напуштене куће у којој смо се били склонили да преноћимо, није успео да развеје, исто као што ни снег који је јурио за тим истим ветром, те давне, децембарске ноћи ’91. није успео да завеје – сећања на људе који су отишли далеко од свог, да бране дом своје браће. Авантуристи, занесењаци, идеалисти…
Сећање на њих. На нас.
Добровољце…

Сенке плешу по зидовима, пратећи, само себи знане тактове тишине која је владала међу нама. Немом публиком. Или сценографијом. Извођење чинова из представа наших мисли и сећања. Сви загледани у једину светлост, тек наложену ватру у шпорету. Неко је донео акомулатор са камиона. Обично смо на њега качили сијалицу од аута да нас колико толико врати у цивилизацију. Овај пут смо на њега закачили, у једној од ко зна колико пута испретураних соба нађен – грамофон. Из хрпе плоча изабраше једну синглицу. Тако добро познато крцкање… Звук се сабласно разли и хук ветра устукну. Черге… И ја сам тада први пут чуо ту песму. А можда сам је чуо и раније, али је све пре те ноћи избрисано и та песма је за мене почела од тада. Још дубље је копала ров тишине у који смо се били склонили, сада већ претећи да нас затрпа, угуши. Нисмо се одупирали. Нисмо ни били ту. И свака од гротексних пируета сенки је већ попримила облике. Ватра је пројектовала наше жеље и наде као на велико платно биоскопа. Очи су ми сијале више него обично. Сакрих руком тај поглед. Песма лагано утихну. Представа се заврши и ми кретосмо ка излазу из сале. Погледасмо смене за стражу и увукосмо се у вреће за спавање, послагане на бетону, што ближе ватри.

Изговорих у себи молитву, сетивши се свих мени драгих. И била је ту једна мала, на пар места изломљена фотографија. Носио сам је са свуда са собом. Младалачки заљубљено. И њој похиташе све моје мисли. А мене – сустиже сан…

Појави се Неко. И сада да ме питате, у вашој, разумљиво жаркој радозналости како је изгледао, ко је то био… не бих знао ништа више рећи, тако да… Нека буде Неко. И нека буде Сан. И обрати ми се неким својим гласом који као да није долазио од њега. Већ са стране. Из даљине. А опет, као да је Он сам био даљина. И близина. Истовремено.

И позва ме покретом руке. Ходи. Погледај.
…И пред нама се указа прелепа жена. Поносита и храбра држања, а опет саосећајна. Достојанствена, а опет скромна. У очима јој беху векови, а на лицу топлина. И беше стара. А опет млада. И видех јој децу, пркосног погледа, што држаше се њених скута. И препираше се деца међу собом. А она их умириваше.

И Он рече Гледај
И зачу се страшан повик! И појави се створ са много лица. И нека беху невиђене лепоте, а нека невиђених ужаса. И звери многобројне беху уз њега. Уз његова лица. И Чувар звери повика грмећим гласом топова и звери јурнуше на Жену, да је убију. И Отимаше јој децу. Једно по једно. И кидаше их и прождираше. И Жена врисну, борећи се да их заштити, али звери надјачаше Жену. И нико у страху од Чувара звери не смеде да јој помогне. И праведни су погнули главе.

И Он ми потом, показа рупе у земљи. Мрачније од Таме пре Велике зоре, злобније од Каиновог срца, дубље од праочинских греха. И одједном се зачу труба са Запада и на њен заглушујући звук, од кога уздрхташе многи, испузаше Велике змије са лицима налик женским. И сикташе на Жену и обмотавши се око ње почеше да је даве, мучећи је. И звук трубе их храбрише и наговараше да је убију. И гуташе једно по једно дете Женино, а она не могаше да их одбрани. Јер толико силне беху.

И затим рече Гледај
И јато црних птица се сјати на Жену која измучена ридаше и лежаше у прашини и блату, изранављена и измучена, подераних хаљина и прекривена крвљу својом и деце своје… Кљуцаше јој очи, да не види и уши да не чује патњу и плач своје нејачи. И вране јој викаше да пати за туђом децом, а своју да заборави. И преживела нејач подигоше глас, заштитнички, да одбране Мајку и отерају Вране, али Вране загракташе: Мржња! Мржња! И Змије скочише и пождераше децу.
…јер велика беше сила и моћ Чувара звери.

И потом ми Он показа гробове нас, Одабраних. Који смо оставили све и отишли да бранимо нашу браћу, тамо, преко Великих река. И показа ми наша изгнанства и прогоне и понижења. И показа ми наше мајке и жене и децу како наричу и плачу. Оплакујући нас – и мртве и живе. И живи су завидели мртвима, јер мртви живеше у сећању, а живи умреше са мртвима.

И рече Гледај!
И видех Вукове, са ожиљцима и ранама. Болесне и уморне… Разбијеног чопора, како се скривају погнутих глава, усамљени. И Хијене како охрабрене лају на њих. И Змије сикћу и Вране гракћу! И Господар звери их храбри и нагони на Вукове, претњама и обећањима. И говори им да их растргну. Да их униште. И што је Вукова било мање и што су били тиши то су Звери биле силније.

И Он ми рече, Послушај и запамти…
Ратоваћете ти и твоја браћа и твоја деца. И мира бити неће. И гинућете и бићете рањавани, и колико год храбри да сте, нећете смети да кажете да сте ратовали. И кукавице ће вас исмевати и издајице прогањати. И сви ће вас се одрицати. Неки у страху од Господара звери, неки јер су слуге њене.
И овај Господар звери, то је Звер сама. Једно од њених лица. И само Вера и Љубав и Нада је победити могу. Јер друго оружје јој не може наудити.
И ове Змије, што стално говоре о мржњи су Мржња и Злоба и Похлепа. И хулна су им дела исто као и речи. И не боје се Бога а ни људи, јер је Звер уз њих. И оне су од Звери.
И све се то збива, јер је ваша Мати на Голготи распета, а ви Крст њен носите.
Али радујте се, јер Бог је један и Бог је велики!
И праведници ће победити Звер, јер Бог је уз вас!
Будите јаки, Дан победе је близу!

…И распрши се сан! И пренух се!
Осврнух се око себе, моји су другови спавали…
Све је било сан.
Ветар је и даље завијао, погледах на сат. Ноћас ћу раније на стражу.
Узех пушку, огрнух шињел и…
Изађох у ноћ.




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *