Остајте овдје…

Пише: Вук ЈСО

Остаћемо увек трн у оку за све душмане српског народа, за многе сличне нама, само недосањани сан, али док буде жив иједан од нас, живеће и дух ЦРВЕНЕ БЕРЕТКЕ!
Мирјана Брацановић

srbi

Ни данас није отишао.
А одлази већ данима и недељама и… поставља песме тужбалице. И већ се ожалио.
А никако да оде.
И сви му честитају на храбрости и ломе се у дивљењу према њему.
И певају скупа патриотске песме, у ишчекивању његовог одласка, а он је и даље – ту.
Ама мрднуо се није.
И псује и криви и ове и оне.
А и даље је ту.
Ма само још да среди ово… и заврши оно… и…
Никако да оде.

Погледах у календар, мислећи да сам се можда вратио неким чудом у деведесете.
Али не. Календар постојано показује 2014. годину. И нема намеру да се мења. Бар још
три месеца и осам дана и…

Ама људи, као да је јуче било када се шачица нас, који смо веровали у нешто, кренула негде. Без најава и помпи. Без ударања у прса и… привлачења пажње по сваку цену.
Тихо.
Једино су трештале четничке песме на касетофону минибуса којим смо из нашег родног града ишли ка нападнутим српским земљама.
Знали смо шта хоћемо и то смо и урадили. Никога нисмо вукли за рукав. Никоме се нисмо хвалили. Једноставно… урадили смо то. Отишли и борили се.
Други су сазнавали за нас. Нисмо ми ништа говорили. Брзо се све то чује.
Касније, када би добијали слободно, да обиђемо наше кући, сретали би људе који би говорили да желе и они ићи, али… ето, не могу баш сад, али, следећи пут… Часна реч. Ма само да спреме дрва, или зимницу или…
Кафане су биле пуне српских патриота. А песме се из њих ориле на све стране, док је ракија текла потоцима… Ма шта потоцима! Каква бре обреновачка бујица!? Кад се само тога сетим… Само што се не поубијаше, доказујући, закрвављених очију изнад, под тежином флаша, искривљених столова, ко је већи србин и српскога рода и од српске крви и колена…
А срче до колена. И крв. Макар до чланака. Оних новинских.
Било је свега.
Али не и оних који би ишли са нама.

Када је почео грађански рат у Украјини и када сам први пут видео постављену слику наших добровољаца тамо, на једној од патриотских страна сам написао Погрешили су што су ово објавили. Имаће проблема због овога… Неко ми је тада одговорио Ма шта, ова држава! Само ако сме! МИ ћемо… Заустих, а онда ућутах. Не написах више ништа.
Као да су пали с Марса. Заборављају у каквој држави живимо…

ЗНАО сам да ће имати проблема, али да ће Власт искористити све то да употреби као изговор за ЗАБРАНУ одлазака у добровољце, ни на крај памети. Са сваком постављеном сликом, давали сте аргументе Власти. Смеће и други прозападни медији су једва дочекали сваки ваш пост на фејсу. Сваку стварну и змишљену вест о вама…

Нико не сумња у вашу храброст. Тамо сте. И чим сте тамо, имате петље више него сви остали. Али… Не будите медијске звезде. Урадите то. Завршите посао. Победите! Не сликајте се и не рекламирајте. Будите борци! Ратници!

Не дајте повода Режиму да вас ставља у исти кош са муслиманским главосечама. Ви сте потомци четника и комита и ускока и хајдука и витезова и свих српских јунака и смелих који су били кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати!
Ви нисте Булајићеви четници који су се сликали прекрштених реденика, преко дебелих стомака са брадама до пупка, из које је сијао нож међу потамнелим зубима.
Ви сте потомци оних српских витезова којима се и Фридрих Барбароса поклонио на свом походу на Јерусалим. Хајдучка крв која је била страх и трепет турцима. Комитска деца која су ослободила све српске земље, ма где год да су се налазиле. Унуци солунских подвижника и антифашистичких победника!
Не заборавите то.

Причајте нам, једнога дана, када се вратите или када се сретнемо негде тамо, преко… како је било и како јесте. Нама, који смо мислима уз вас. Који мислимо као ви. Који верујемо у праведност борбе. И ми ћемо причати вама. О нашим биткама. Показиваћемо једни другима пожутеле фотографије. Када oружје буде замукло, сећање ће проговорити. И причати уз ватре о славним временима. О данима када смо писали историју.

Свака борба треба да се поштује… И сваки наш рат.
Али, они или оне са пилећим мозгом, чије памћење не сеже даље од јуче, а млеко се још није ни осушило око уста и не очекујем да то схвате.
Фејсбук патриоте.
Рафали лајкова режу све оне који мисле својом главом!
Експлозије хејтова разносе све који кажу истину!
Интернет ратници, специјалци, стручњаци… Пљују и по својим и по туђим јединицама, биткама, ратовима… Људима. Унизујући друге, мисле да на тај начин узвисују себе, а све су нижи. И мањи.

Колико се сада њих хвали да је било у мојој Јединици… И Чике и Бате. А у ствари Секе. И сваким даном их је све више. Батаљони, Бригаде, Ма КОРПУСИ! Да нас је било заиста толико, стигли бисмо стварно до Токија… А не бисмо само писали по зидовима усташких кућа…
Понекад помислим, можда ЈА нисам био у тој Јединици.
А девојке се примају на то. Прича таквих ликова пролази. Све су више пуни себе. Его им се шири се као мехур од сапунице. А тако се и распрсну. Када налете на неког од нас, који смо заиста и били.

…А ја немам срца да кажем оној девојци која је поставила статус да је у вези са једним од „припадника“, да никада и нигде није био. Још би ме и мрзела. А није једина да је насамарена…

Скорије је један мој колега ископао и донео неке старе фотографије. Тако их је мало. Крили смо где радимо и шта радимо. Чак и у Милошевићевско време. И док смо били преко и док смо били овде.
Понекад посумњам да је све то био сан. Зашто онда имам жељу да поново заспим. И да се више никада не пробудим…

…а онај, још није отишао. А знам и да неће. Па ни у прошлом рату нигде га није било.
…А свима се хвали да је био.
Не бих му био у кожи…
Свако од нас ће умрети једном.
А он ће умрети небројено пута.
А никада неће живети свој Сан!

 

23.09.2014.




1 коментар

  1. 124C41

    „Kako je Srbija ostala bez armije i pretvorila se u malu, razoružanu i poniženu koloniju?

    Politika grupe razbojnika

    Srbija je spolja i iznutra izdata, prodata, razoružana i razvojničena. Njene granice su nebranjene, ali su zato njeni vladari spremni na svaki dogovor sa potencijalnim agresorom, samo ako je taj dogovor izražen u evrima i dolarima. Država koju su rasturile lažne demokratske oligarhije, koje su se smenjivale na vlasti 14 godina, pala je u ruke Aleksandra Vučića i njegovih bolesnih ambicija. Njegovo pokajanje za „grehe“ iz devedesetih ide dotle da je spreman da preda i poslednju pušku, da zatvori i poslednjeg rodoljuba, samo da bi se siledžijama iz Amerike i Evropske unije pokazao kako je Srbija „kooperativna“. Gde se sistem odbrane Srbije nalazi u takvim okolnistima i kakva mu je budućnost?

    Piše: major Goran Mitrović

    Krajem avgusta meseca ove godine, Vojska Srbije dobila je akumulatore za borbene avione tipa MIG-21 i MIG 29, kao lični poklon Vladimira Putina. Mesecima pre toga, srpsko nebo je bilo nebranjeno. Mada je Aleksandar Vučić, kao predsednik vlade, na sve načine pokušavao da potroši pare iz budžeta za pomenute akumulatore, pa je čak i tender raspisao (sa unapred poznatim kupcem), izgleda da ga je ministar odbrane Bratislav Gašić preduhitrio. Odmah nakon njegovog poslednjeg boravka u Moskvi, predsednik Ruske federacije uputio je u Srbiju potrebne akumulatore insistirajući na tome da je reč o njegovom ličnom poklonu.

    Naravno, nije lako Vučiću da primi takav poklon od Putina, treba to objasniti njegovim „partnerima“ iz NATO pakta koji po svaku cenu pokušavaju da nateraju siromašne zemlje Balkana da kupe oružje i opremu „od alijanse“. Srbija je zvanično vojno neutralna, ali je zvanično i „partner“ NATO pakta.

    Ovih dana je u Somaliju otišao kontigent srpskih vojnika i prateće opreme, kako bi „čuvali obalu od gusara“, radi obezbeđivanja prolaska tankera sa naftom koji su u vlasništvu američkih kompanija.

    Mada je Srbija 1999. godine, surovo bombardovana od strane NATO pakta, njeni vlastodršci žarko žele da sa ovom vojnom alijansom imaju najbolje moguće odnose. I ne samo to, nego je veliki deo ovdašnje političke elite od 2000. godine do danas, radio na tome da Srbija postane članica NATO pakta.

    Istina je da su za četrnaest godina vladavine, svi oni bili zaslepljeni pljačkom i izdajom zemlje, te ih odbrana države nije ni zanimala. Dok je još imalo šta da se opljačka iz vojnih resursa, politička mafija se zanimala za vojsku. Nakon potpune demontaže vojnih resursa, ona je prestala da bude predmet interesovanja. Povremene predstave za narod (poput „estradne“ vojne parade), samo su tužna podsećanja da je Srbija nekada imala i vojsku.

    A, da se Srbija prerano i pod stranim pritiskom odrekla svoje stalne, neprofesionalne vojske, govori i podatak da se u Evropi jedino Belgija i Velika Britanija oslanjaju isključivo na profesionalnu vojsku. Sa druge strane, politički vrh u Srbiji se još hvali time da je „uveo profesionalizaciju“, mada je poznato da to ni najbogatije zemlje ne smatraju načinom da svoju odbranu učine jačom.

    Velike države poput Nemačke, Francuske i Italije, osim profesionalne vojske, i dalje imaju sistem regrutacije, odnosno redovno služenje vojnog roka. Neverovatno zvuči podatak da se Strategija odbrane Republike Srbije bazira na stvaranju ratne armije, jer nje nema. U Strategiji piše da su „osnovni resursi odbrane zemlje ljudski i materijalni faktor i da ljudske resurse čini demografski potencijal Srbije koji je sposoban i obučen za uključivanje u sistem odbrane“.

    Gde je taj demografski potencijal? Kako je moguće obezbediti ljudske resurse neophodne za odbranu, isključivim oslanjanjem na profesionalnu vojsku?

    U Zakonu o Vojsci Srbije piše da rezervni sastav čine „oficiri, rezervni podoficiri i vojnici u rezervi“. O kojim se to vojnicima u rezervi radi ako je služenje vojnog roka odavno ukinuto?

    Vojnike u rezervi će, znači, mada se to u Zakonu o Vojsci Srbije ne navodi, moći uglavnom da čine bivši profesionalni vojnici, s obzirom da za vojsku doraslo psihički i fizički vojno sposobno stanovništvo, kome nije pružena prilika za vojnu obuku, neće moći da se uključi u sastav operativnih jedinica.

    Zvanično, sistem odbrane Republike Srbije ima na raspolaganju oko 36.000 ljudi koji mogu da uzmu oružje. Nezvanično, to je skoro upola manje. Jer, broj profesionalnih vojnika, iznosi oko 11.000 ljudi. Ostatak otpada na vojne službenike i nameštenike, oficire, podoficire i, navodno, „aktivnu rezervu“ od 2.000 pripadnika. Operativni sastav je svrstan u četiri pešadijske, jednu artiljerijsku i jednu specijalnu brigadu.

    To je ljudstvo na koje bi Srbija trebala da računa u slučaju eventualne agresije. Istina, agresija nad njom se danas vrši drugim metodama, pa je vojnik u uniformi samo statistički podatak.

    Kopljem u trnje

    U Zakonu o strategiji odbrane i Doktrini odbrane Republike Srbije, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država.

    Srbiji otvorene prete, ali to njeni vlastodršci ne žele da čuju. Nikada do danas nisu prestala nasilja nad teritorijalnim integritetom Srbije. Jedan od najnovijih problema sa kojima se Srbija suočava je otvoreno nasilje na jugu Srbije, gde su se albanski separatisti toliko osilile da mimo zakona, bez ikakvih problema i reagovanja države Srbije, javno ističu zastave države Albanije, divljaju, uspostavljaju svoje zakone, ne plaćaju nikakve dadžbine državi i bojkotuju obeležja i simbola Republike Srbije. Umesto vojske, Vlada Srbije tamo šalje Žandarmeriju. To je manifestacija neodlučnosti, nemoći i podaničko-plaćeničkog duha koji „krasi“ srpsku političku mafiju.

    Slabu stranu odbrambenog sistema Srbije potvrđuje i podatak o nepokrivenosti velikog dela teritorije vojnim jedinicama, što je, objektivno, uslovljeno prethodno navedenim brojnim stanjem profesionalne vojske. Očigledno je, imajući u vidu lokacije brigadnih delova, da postoji veliki broj praznih prostora čije zaposedanje od eventualnog agresora, sa bilo koje strane dolazio, neće predstavljati gotovo nikakav problem. Primera radi navedimo činjenicu da od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika.

    U dužini od 100 kilometara od granice sa Bugarskom, Srbija nema nijednog vojnika. To se nikada u istoriji ove države i ovoga naroda nije desilo. Ista situacija je na granicama sa Mađarskom (od Subotice do Novog Sada), sa Rumunijom (od Vršca i Bele Crkve do Pančeva), Hrvatskom (od Batrovca do Beograda)…Srbija nema nijednog vojnika ni od takozvane administrativne granice sa lažnom albanskom državom Kosovo, dolinom Ibra pa sve do Kraljeva. Četrnaest godina diktata iz Vašingtona, svelo je Srbiju na malu, kontinentalnu rupu koja ne vlada sobom, već njome upravljaju niži službenici zemalja NATO pakta. Ako oni kažu da „Srbiji ne treba odbrana“, jer je poražena, razvojničena i ponižena, onda to vlastodršci u Beogradu samo sprovode u delo.

    Početkom ove godine, takozvana albanska država na Kosovu počela je sa formiranjem svoje vojske. Na ovo niko od srpskih političara nije reagovao. Sada je jasno i zašto: Vojsku Kosova organizaciono-tehnički formira vlada SAD, ali nju, između ostalih, finansira i kraljevska kuća iz Emirata, sve sami „veliki prijatelji“ sadašnjeg srpskog premijera, Aleksandra Vučića.

    Za svoju vojsku na Kosovu, koju su Amerikanci projektovali, Albanci nemaju para. U pomoć je pristigla sva američka obaveštajna operativa, preko Emirata, Saudijske Arabije i Katara, svojih pouzdanih saveznika, te pripreme za ovaj posao nesmetano teku. Treba, kažu, pokazati Srbima i Rusima da je Amerika gospodar na Balkanu!

    Država Katar preko firme u vlasništvu kraljevske porodice „Bin Jaber Grup“, otkupljuje sve „viškove“ naoružanja u Srbiji i preko Crne Gore smešta ga u skladišta u Albaniji. Firma „Bin Jaber Grup“ ne prodaje dalje ovo oružje. Ona ga poklanja. Obično raznim radikalnim grupama i pokretima, ili pobunjenicima u raznim zemljama, posebno muslimanskim, ali tek na signal CIA. Ovih dana im se to svom snagom vraća. Njihovim oružjem i njihovim dolarima, raste zastrašujući islamistički mutant u Iraku, koji preti da proguta pola Azije.

    Vojska Kosova može očekivati pored streljačkog naoružanja, tenkove, artiljeriju, protivavionsku artiljeriju, minobacače i velike količine municije koje idu uz to. Ova katarska firma je mogla kupiti oružje i u nekoj drugoj zemlji, ali je oružje namerno kupljeno u Srbiji. Kao prvo, dobar deo oružja završiće u neposrednom srpskom okruženju: Albansko Kosovo i Federaciji Bosne i Hercegovine.

    Srbija je skoro bez naoružanja i municije i u slučaju da, na primer, treba da pomogne Republici Srpskoj, ako zatreba, neće imati čime da to učini. Procene su takve da će Vojska Kosova, u kratkom vremenu po dobijanju oružja, premašiti Vojsku Srbije po borbenim sposobnostima i broju operativnih vojnika. Obuka te i takve vojske će kratko trajati jer i starešine i deo vojnika odlično poznaju borbena sredstva.

    Srbija sa Vučićem i njemu sličnim kreaturama, nema nikakve mogućnosti da se, u slučaju potrebe, odbrani. Naprotiv. Ko bolje poznaje njegov izdajnički kapacitet, može se samo nadati novim kapitulacijama i sramnim povlačenjima sa svoje zemlje.

    Od početka ove godine, u Vojsci Srbije (ili, onom što je od nje ostalo), traju pregledi magacina opreme i naoružanja. Dobra ubojna sredstva se proglašavaju za višak i popisuju. Tačan je podatak da posle Dragana Šutanovca i Borisa Tadića nije mnogo toga ostalo. Oni su od prodaje „viškova“ naoružanja inkasirali nekoliko milijardi dolara. O sistematskom uništavanju oklopnih jedinica i tenkova, u Železari Smederevo, sve je već rečeno, ali niko nije odgovarao. Vučić je samo nasledio već uhodane puteve kriminalne rasprodaje odbrambene moći Srbije i pokušava da se „uklopi“ u već razrađeni sistem međunarodnog šverca oružja.

    Prodavali oružje za borbu protiv Rusa

    Šta su sve srpski vlastodršci radili, pljačkajući vojne resurse, najbolje govori i već zaboravljeni podatak da, dok je Gruzija vršila teror nad ruskim građanima u Južnoj Osetiji, Srbija je tadašnjem režimu Sakašvilija, bez znanja Rusije, prodavali oružje Gruziji. Tim oružjem je pucano na ruske vojnike.

    Dolaskom Vučića na vlast ova vrsta kriminalne aktivnosti se višestruko povećala. Preko dobro poznate firme, državne a kriminalne pod nazivom „Jugoimport SDPR“ i svojih veza sa Milom Đukanovićem, a preko njega i sa Kalifom Bin Zajed Al Nahjanom i Katarskom firmom „Bin Jaber Grup“, Vučić se uključio u trgovinu oružjem.

    U trgovinu smrti sa zemljama sa kojima je zvanična trgovina oružjem zabranjena. Već uspostavljene kanale „Jugoimporta SDPR“ sa „Bin Jaber Grupom“, Vučić koristi da se svi „viškovi“ naoružanja prodaju ovoj firmi. To mu je olakšano jer je na čelo ove nekad ugledne firme doveo svoje kadrove. Katarska firma kupuje sve. Oružje iz proizvodnje, sa stokova, iz rezervi i ono što je proglašeno za višak. Ne treba zaboraviti da je Katar preko ove firme sponzorisao Sakašvilija (Gruzija) u napadu na rusko stanovništvo u Južnoj Osetiji, na islamske fašiste u Siriji, Dagestanu i Čečeniji. Zajedno sa Saudijskom Arabijom, Katar je glavni finansijer Unitarne BiH i Nezavisnog Kosova. Iako se Saudijska Arabija formalno distancirala od ovih aktivnosti u toku su procesi na formiranju Vojske Kosova. Saudijska Arabija spremna je da plati i pripreme za rušenje Republike Srpske.

    Više od 200 tenkova, približno toliko transportera, nekoliko stotina artljerijskog oruđa, par stotina „PRAGA“, do 2.000 minobacača, veća količina svih vrsta streljačkog oružja i nekoliko hiljada tona municije, završila je preko Luke Bar i uskladištena u Albaniji. Odatle, ako zatreba, može da se prebaci srpskim neprijateljima na Kosovu i u graničnom pojasu oko Bujanovca i Preševa. Tako „transportovanim“ srpskim oružjem „ponuđeni su“ Dagestan, Gruzija i fašistički režim u Ukrajini.

    Vučićev „projekat“, „Beograd na vodi“, povezan je sa ovim kriminalnim izvozom naoružanja. Naime, od sredstava koja se izvoze ove godine, milijarda dolara se ubacuje u pripremne radove na uređenje zemljišta. Uz milijardu dolara vrednosti samog zemljišta, Vučićeva grupa će biti suvlasnik „Beograda na vodi“ u procentu od 51%. Država Katar sa firmom „Bin Jaber grup“ (u vlasništvu kraljevske porodice) sponzoriše svetski terorizam i istovremeno projekat „Beograd na vodi“. To je cena za nezavisno Kosovo, a u dogledno, vreme, ukoliko se Srbija vojno ne uzdigne uz pomoć Rusije, na red dolazi i ukidanje Republike Srpske koje Vučić (ili neko posle njega) mora da izvrši i prizna.

    „Beograd na vodi“ je Vučiću obećan kao „kompenzacija“ za oteto Kosovo. Tačnije, to će biti, ako ikada bude, ciničan spomenik nezavisnom Kosovu u Beogradu. U svim ovim poslovima učestvovali su Stevan Nikčević, Boris Tadić, Goran Veselinović, Siniša Mali, Nikola Petrović…Naravno, vodeći među njima danas je Aleksandar Vučić. Da je njihova lopovska strast jača i od služenja globalnom porobljivaču, govori i podatak da ni SAD ni zemlje Evropske unije nisu saglasne sa ovim „projektom“. Pre svega, zbog realne opasnosti od širenja islamističkog kapitala.

    „Spoljni“ napad sa Kosova

    Dok Srbija nema čime da se brani, albanska država na Kosovu se naoružava. Kosovska vlada je odlukom o prerastanju Kosovskih snaga bezbednosti u Oružane snage odredila 65 miliona evra godišnje za razvoj ove formacije. Toliko im Amerikanci daju u novcu i opremi. Onog dana kad se ta vojska pojavi sa idejom da „zaštiti“ Albance na jugu Srbije (a taj dan nije daleko!), Srbija neće imati načina da zaštiti svoju teritoriju. Gledajući međunarodne (ne)prilike, i činjenicu da gubitničkoj Americi treba bilo kakav vojni „poen“ kojim bi izašla pred svoju javnost, ne treba sumnjati da će se to i desiti.

    Ustavno definisana kao oružana sila Republike Srbije, Vojska Srbije ima zadatak da brani zemlju od oružanog ugrožavanju spolja. Posledice kriminalne politike vođene na Kosovu poslednjih godina, dovele su do toga da bi eventualni napad sa Kosova bio napad „spolja“.

    Prerano i neorganizovano prekidanje tradicije civilnog služenja vojnog roka, potpuno je srozalo ugled Vojske Srbije, a mlade naraštaje, spremne za služenje vojske, ostavilo bez neophodnih znanja o odbrani. Zagovaranjem profesionalizacije nacionalne vojske i nedopustivim smanjenjem njenog operativnog dela, dotučeno je ono što je preostalo od srpskog vojničkog duha.

    Hvalisanja pojedinih ministara odbrane i drugih čelnika iz redova DOS-a, odnosno Demokratske stranke, da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna. Jer, da zlo bude veće, i tek formirani takozvani Zaštitni korpus fantomske države Kosovo na najboljem je putu bio da se na lestvici borbeno sposobnih, veoma brzo nađe ispred Srbije. Takvom stanju u vezi sa razvojem i stvarnim stanjem u oblasti odbrane, dobrim je delom doprinela državna politika vođena posle petooktobarskih zbivanja, sve do 2012. godine.

    Takva politika je, inače, vođena pod velikim uticajem i pritiscima SAD i Evropske unije, o čemu svedoči i činjenica da su na čelu Ministarstva odbrane postavljani ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje. Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez obnavljanja savremenim borbenim sistemima.

    Takođe, ne treba ni to zaboraviti, iz Vojske Srbije su uklonjeni skoro svi kadrovi koji su se borili protiv OVK i NATO pakta. Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju.

    Protivvazdušna odbrana više ne postoji

    U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić, Prvoslav Davinić i Dragan Šutanovac, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna – još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema. Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inženjerijske, protivvazdušne i druge jedinice.

    Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima, baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi. Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje i najsavremenije tenkove današnjice.

    Priča za sebe je i uništenje do poslednjeg Lakog prenosnog sistema protivvazdušne odbrane Strela – 2M. Ovaj raketni sistem namenjen borbi protiv niskoletećih aviona i helikoptera nalazio se, a nalazi se i danas, u naoružanju više od 60 armija u svetu. Licencno je proizvođen u bivšoj SFRJ, a posebno je poznat po učinku u Vijetnamu gde je, tokom rata, pomoću Strele – 2M oboreno preko 70 američkih letilica. Vojska Savezne Republike Jugoslavije i njene naslednice, Vojska Srbije i Crne Gore, odnosno Vojska Srbije, u sastavu svojih jedinica imale su nešto više od 1.000 ovih sistema.

    Kad se u vojnim krugovima saznalo da su sve Strele, do poslednje, uništene na vojnom poligonu u Nikincima (za vreme dok je ministar odbrane bio Boris Tadić) bilo je jasno da je podaništvo prema Americi i NATO paktu dostiglo svoj vrhunac.

    Naime, Sjedinjene Američke Države u toku priprema napada na Irak, poučene iskustvom rata u Vijetnamu, a u strahu da Srbi raspoložive Strele ne isporuče Sadamu Huseinu, ubedili su vojni vrh Srbije da se na opisan način liši posedovanja oružja za borbu protiv niskoletećih avona i helikoptera. Protivvazdušna odbrana Srbije je time bila obezglavljena.

    O snazi, tačnije nedostacima mirnodopskog sastava Vojske Srbije iz tog perioda, dosta govori njeno brojno stanje koje je jedva dostizalo veličinu jedne ojačane pešadijske divizije. Jer, petnaestak hiljada pripadnika profesionalne vojske, ubrajajući tu i dobar deo starešinskog kadra i civilnih lica na službi u vojsci, osim eventualnih paradnih i ceremonijalnih aktivnosti, nikako se nisu mogle uklapati u oružane snage koje se mogu nazvati perspektivnim.

    Posebno što takva organizacija vojske ne obećava gotovo ništa kada se radi o eventualnoj potrebi da Srbija, zatreba li, formira ratnu armiju. U slučaju neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja, naime, sve armije sveta se oslanjaju na rezervni sastav.

    Po svemu sudeći, Srbija neće imati rezervni sastav za dugo vremena, jer se u rezervu ne mogu pozivati ljudi koji nisu prošli kroz određen stepen vojnostručne obuke ili redovnog služenja vojnog roka. Oslanjanje isključivo na profesionalnu vojsku ne dozvoljavaju sebi čak i mnogo razvijenije zemlje od Srbije.“

    magazin tabloid.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *