Пише: Бошко Козарски
Ближи се годишњица „Олује“, највећи дан хрватске пов(иј)ести. Што кажу – Какав празник, таква и држава. У скупом комплетићу, попут онога на инаугурацији, са широким осмехом, Книн ће посетити председница Колинда, поносна на остварење „тисућљетног сна“ наших суседа. Гомиле омладине окићене усташким симболима здушно ће певати хитове несретника Томсона који ће поносно витлати мачем, као симболом велике победе, којој су најблиставији моменти „Јасеновац и Градишка Стара“. Истим сјајем попут „Бљеска“ и снажно попут „Олује“, тог дана ће на врху книнске тврђаве бљештати споменик несрећног времена и срамотног исхода у изведби међународне (не)правде. „Да се зада такав ударац, да Срби практично нестану!“ Ове речи Фрање Туђмана васкрсле су комплетну усташку идеологију, дајући јој поново државну залеђину и нови живот, а Европска Унија ћутањем – рехабилитацију. Поносно чЕдовиште запада деведесетих, крајем 20. века поново се заиграло камама и јамама. Погром, прогон, масакрирање и бомбардовање колоне избеглица на Петровачкој цести су само овериле злочиначку основу најсветијег дана у комшилуку. Данас, „ослобођена“ Крајна изгеда идентично као просечна запаљена или минирана српска кућа на истој тој земљи – закоровљена, пуста.
Симбол хрватске победе су угашена огњишта, необрађене њиве и запуштена гробља. Никакву корист наши сус(ј)еди немају од пусте Крајине, само архифашистичку сатисфакцију тиме да је „задат такав ударац да Срби практично нестану!“? Међутим… Колико год био трагичан тај историјски догађај, колико год боли то што злочинци без казни живе мирно, колико год и даље не копни туга за убијенима током тог етничког чишћења, толико се и историја, можда, грубо, али дугорочно, за будуће генерације можда и корисно, поиграла са Србима. Славонија је опустела, али бројне ненасељене површине у Србији су оживеле. Банија је цела населила српска села. Колоне из Лике оживеше српске крајолике. Култура крајишких Срба обогатила је Војводину, Шумадију, Подрње… Поново смо помешали крв, поделили судбину, ојачали млаки карактер из круга двојке, тврдим српством са Велебита. Што би рекао мој шурак, Душан – можда је добро што смо се мало збили у ова смутна времена. Иако и дође до историјске потврде да нам је збијање било неопходно за опстанак, никако не смемо оставити у страну чињеницу да је геноцидна потка етничког чишћења Срба са вековних огњишта, из (војне) Крајине, да је „Олуја“ злочин какав модерна Европа не памти.
С друге стране, у првом тренутку није то збијање прошло ни на част Србије. Нису баш Крајишници примљени раширених руку. Збијени бејаху на граници, пред мостом на Рачи. Једва се збише у мајку Србију, једва. У ону Србију којој је, на нашу срамоту, двадесет година требало да избеглима каже – добродошли! Ово је ваша отаџбина! То су биле најважније речи које смо чули пре две године. Које и данас понављамо сваког 4. августа. Најважније и некако покајничке. Све након ових речи послужиће толико за политичко-дипломатски обрачун Београда и Загреба, за дневно-политичку утакмицу са унапред закуцаним нерешеним исходом. Своје отровне стрелице одапеће Колинда из Книна, а одговориће Вучић из Ветерника, свој став изнеће Додик, а ћириличне табле опет ће се ломити у Вуковару, опело страдалима служиће патријарх, а Степинчевим остацима похитаће Готовина по благослов и за три дана занемеће главешине. Занемеће Крајина и даље пуста, са минираним и спаљеним траговима битисања једног народа и жељом да се заборави ко је вековима стоку гонио тим прелепим крајолицима. Тишину опустеле Крајине уздрмаће звона седмовековног манастира Крупа, који ових дана обележава седамсто година од када је краљ Милутин поклонио ову светињу Србима, који и су и тада били староседеоци Книна, Грачаца, Цетине… Сваки ударац звона биће осуда неосуђеном злочинцу, пресуда несуђеном неделу и нада у коначну победу правде. До тада ваља подсећати и понављати – ОЛУЈА ЈЕ ПОГРОМ!
