Од Насера бежали и Србима

Обелодањивање постојања списка неподобних Бошњака из Сребренице, који су махом побијени од својих сународника током пробоја ка Тузли, јула 1995. године, умногоме је усталасало јавност бивше Југославије.

Злочини остали некажњени: Насер Орић, ратни злочинац из Сребренице

Злочини остали некажњени: Насер Орић, ратни злочинац из Сребренице

Ибран Мустафић, један од оснивача СДА, испричао је да је те спискове саставила такозвана сребреничка мафија коју је описао као „господаре живота и смрти“ у овој демилитаризованој зони.

Колико је та мафија била јака, али и колико су је се плашили и сами Бошњаци сведочи и готово невероватан податак да су током 1994. године забележена масовна дезертерства муслиманских војника из Сребренице.

Постоје оригинални докуменати које су припадници Војске РС запленили приликом ослобађања овог града 1995. године, из којих се недвосмислено може закључити да су дезертерства не само била масовна појава, већ и озбиљан проблем тадашњој команди Другог корпуса Армије БиХ.

Већина тих списа носи ознаку „војна тајна – строго поверљиво“, а Органи безбедности Осме оперативне групе Сребреница су их, буквално један за другим, слали команди Другог корпуса Армије БиХ.

У једном од кључних, заведеном под бројем „130-13-37-94, помоћник команданта за безбедност 8. оперативне групе, Неџад Бектић овако пише својој команди у Тузли:

„Наведена лица су 18. 6. 1994. године око 18 часова напустила демилитаризовану зону Сребренице на прелазу Буљим и упутила се у правцу Коњевић Поље ка Тузли. Сва наведена лица су посједовала наоружање. Демилитаризовану зону су напустила без одобрења надлежне команде, односно установе, самовољно. Захтјевамо да предузмете све одговарајуће мјере у циљу спречавања даљњег напуштања демилитаризоване зоне као и губљења невиних живота“, стоји у допису у којем су наведена имена муслиманских војника који су у дезертирању видели спас од Насера Орића.

Факсимил дописа о муслиманима који су се предали Србима

Факсимил дописа о муслиманима који су се предали Србима

„Напомињемо да је ово прва група у 1994. години која је прешла на територију Тузле и уколико не предузмете адекватне мјере, овакве појаве би могле бити чешће, што би проузроковало осипање јединица, пад морала код војске, што би директно утицало на промјену борбене готовости јединица, у зони одговорности Осме оперативне групе Сребреница“, закључио је у допису Неџад Бектић, који је и именовао 11 муслимана од којих је већина била у извиђачко-диверзантској чети 284 Источнобосанске лаке бригаде укључујући и начелника финансијске службе ове јединице, извесног Чохадаровића.

Помоћник команданта за безбедност, Неџат Бектић, потом, готово у правилним временским размацима шаље низ сличних поверљивих докумената: бр 130-13-62/94, 130-13-27/94, 194-04/94, из којих се види да је списак дезертера из дана у дан бивао све већи.

Уз бројна дезертерства, под ознаком поверљиво, официри безбедности разних јединца у Сребреници су извештавали и о бројним предајама муслиманских бораца „четницима“ односно припадницима Војске Републике Српске.

У извештају команде 181. источнобосанске лаке пешадијске бригаде, помоћник команданта за безбедност Авдулах Ахметовић у допису под бројем 16/4/1994, известио је своје претпостављене о дезертерству тројице војника, који су се „предали четницима, који су их одмах сутрадан пустили на слободу“.

У Србију и Македонију

Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање српских страдања, каже да је прича о дезертерима из Сребренице једна од најмистериознијих и најнеистраженијих тема током рата у Босни.

– На основу извештаја безбедносних органа разних муслиманских јединица из састава 28. бригаде из Сребренице, дезертирало је између 1.000 и 1.500 Муслимана. Највећи део је отишао ка Тузли, али забележени су и случајеви када су бежали ка Србији, па чак и Македонији – каже Иванишевић.

Фиктивних 45.000 људи

Миливоје Иванишевић је предочио и оригинални документ из јануара 1994. године који је потписао тадашњи председник сребреничке општине Фахрудин Салиховић у коме он признаје да су Муслимани манипулисали бројем становника Сребренице.

Наиме, у документу под бројем 01-06/94, од 11. јануара 1994. године упућеном Заводу за статистику у Сарајеву, Одељењу за статистику у Тузли и Окружном секретаријату за одбрану у Тузли износи се да се у Сребреници налази 9.791 локални становник, 16.708 избеглица и 10.756 дислоцираних из околних села. Међутим, много је занимљивија напомена:

„Тражене податке вам прилажемо за статистику које ви не бисте требали давати на увид међународним организацијама јер ми са истим калкулишемо са бројем од 45.000 становника.“




2 коментара

  1. dusan nislija

    nije mi jasno sto taj naser do dan danas nije popio metak, ili olizao noz ili poljubio cekic ???? mlad sam, mozda zato ne razumem. pa ljudi ako nece holandjani da mu sude, bilo ko od nas moze. otac poginulog vojnika, sin poginulog vojnika, stric ujak deda………

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *