Ништа више није као пре…

Пише: Вук ЈСО

Септембар 2001. године.
Све је наизглед нормално.
Дан је обичан, сунчан.
И сви раде неке своје, обичне послове.
Занети неким обичним мислима, жељама, надама, страховањима…
Један сасвим обичан народ.
И све је онако, баш обично.

Кад одједном, тамне сенке се надвијају над Државом.
Куле Близнакиње се руше у пламену.
И људи страдају.
И Хаос.
И Страх.
И Смрт.
И сузе.
И неверица.
И ништа више није било као пре…

И сви гледају. У шоку. Пренос уживо. На сваком каналу. Из дана у дан. Из минута у минут. Све горе. Све црње. Не престаје. И ништа друго и нема. И Изјаве су све јаче. Сежу до библијских размера. И страх је све јачи. Несигурност све већа. На екранима се смењују лица Државе. И није само Реган био глумац. Има и већих. Талентованијих. Не уливају наду. Погледи, мимика и речи који несигурност растежу до размера панике.

И народ саосећа. Солидарише. Покреће. Сви као један. Заборављају на своју, помажући у туђој муци. И деле од оног мало што они имају, дајући онима који више ништа немају. Сем суза. Ганути.

Фабрикују се хероји. Били су хитно потребни да би се народ идентификовао са њима, да скрене поглед у страну. Да не гледа тамо где треба. Да не види. Као што ни Држава није гледала раније те Хероје. Исти је то био народ. Исти људи. Ништа се нису променили. Држава јесте. Држави су требали хероји. Само тада. Јер Држава је иначе херој.

Разапињу се негативци. Битанге које користе туђу несрећу да украду који парфем, комад злата или пакет хране… Тај стуб срама са пристојне и више него сигурне удаљености посматрају они који су народ јадили годинама. Деценијама. Они који су украли народу будућност. Њих нико више и не помиње.

Шпекулише се жртвама. Крију се. Окривљују. Преправљају. Пребрајају. Појављују. И нестају. Деца траже родитеље. Родитељи траже децу. И многи се не проналазе. Нема их. Има само туге. И суза.

И бројеви. Сви су бројеви. И све је број. И народ је статистика. Као и рејтинг Државе. Не сме да падне. Не види се од дима.
Као да расте са падањем Кула…

Пожар је прогутао све политичке неистомишљенике. Ко год од њих да је подигао глас, бивао је ућуткан као неко ко не мисли добро Држави. Непријатељ Државе! Анатема!

Ускраћене су многе грађанске слободе. Треба заштитити Државу. Прислушкивани су. Праћени. Сви који не мисле као Држава. Народ. Сви су они непријатељи. И свако је непријатељ. И свако слуша. И дојављује. И претње. И притисци.

…а народ је почео да прича…
С почетка тихо, затим све тише. У страху.
Држава је хапсила све који су сумњали.
Народ је постављао питања…
Зашто?
Колико?
Када?
Ко?
И страх је уступио место гневу.
Питања су била све гласнија. Шапат се успео степеницама сазнања до висина повика, па чак и до вриска.
Али било је касно.
Ништа више није било као пре…

Држава је била испред народа. Држава је била народ.
Народ су били само бројеви. Држава је непогрешива. Народ греши. Народ треба да се мења. Држава ће бити народ.

Држава од тада све прислушкује. Држава од тада све прати.
Изродила су се и створења без мишљења и лица. Роботи који до у бесконачност понављају речи Државе, надглашавајући народ. И име им је такво. Као и мишљење. Зову их ботови. И они штите Државу од народа.
И све што је Држава каснијих година требала да уради за народ, није могла, због тог страшног догађаја. А хтела је.
Кажу да је хтела.
Држава не лаже.
Сва је касније правдано тим страшним догађајем.
Сумња ли ико од народа у то?

Отада су прошле године…

Многи хероји тог несрећног догађаја су умрли од последица трагедије. Заборављени од Државе. У немаштини.
Медаље су добили други. Погрешни. Или прави. Из угла Државе. Ипак се она пита.
Жртве се још броје. Људи се још траже.
Народ се још боји. И гладује. Крије.
Десиле су се неке друге Куле.
Народ се све више плашио.
А Држава…
Јачала.

Ништа више није као пре.

А ја, ја сам срећан што не живим у таквој држави.
У држави у којој зломогласно одјекује шапат Луја XIV
Држава, то сам ЈА!
јер сигурно не бих могао да прећутим, а да пркосно не узвикнем
НАРОД, ТО СМО МИ!




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *