Србија

Није важно на којој смо данас коти, важна је Отаџбина

Пише: Ненад Благојевић

Србија

Прави Срби никад не одступају. За оне праве не постоје разлози за предају. Такви су увек на страни истине, увек уз своју породицу, народ, браћу, веру, правду… Душа светосавца је увек уз Отаџбину. Зна српски народ и како се побеђује. Познато му је како да зло одстрани и како да у томе без колебања истраје. Победе се односе само на један начин: када не иде, не сме да се стане. Тада се вера само појачава и креће се још одлучније напред. Баш онако како су нам наши стари небројено пута показали.

„…Надао сам се да ће се предати, јер смо их збунили… Али, ваљда су и они приметили да нас је мало, па су се прибрали и сачекали нас у шипрагу, у удолици југозападно од Слатине. Ту смо се измешали и – тукли кундацима… Хоћемо их живе! Кадровац Петар Јелић из Азање, гледам хоће да зароби аустријског официра. Виче му: „Швабо предај се…“ Овај опали из револвера и уби га. Али, не прође ни секунд, оног официра тресну кундаком по глави редов из резерве Милован Шарић… Гледам шта се збива, а један хоће да ме пробије бајонетом. Убих га из карабина… Са једне узвишице, изблиза, рани ме Аустријанац у вилицу – зрно ми пробило леву страну врата и изашло кроз леву плећку. Пао сам…

…Моја два војника хоће да ме изнесу из тог пакла на коти 238. Крв из ране шикља. Кажем војницима да гађају непријатеља, а мене да оставе. Они неће ни да чују, носе ме. Једног ране, паде и он крај мене… Мислим да се звао Бора и да је био из Гроцке. Усред окршаја и покоља стиже наредник Марковић са оном десетином. Њему сам предао команду над водом. Последњом снагом издао сам заповест о наставку борбе. Стиже и она чета нашег 10. пука. Остатак непријатеља још је давао отпор. Пристиже и мој пук. Војници су сјахали и развили се у стрелце. Мајор Драгољуб Мостић, мој командир, честита ми рану. Љуби ме… „Јуначки сте ово извели“, каже ми. Потом, док су ме носили према пуковском превијалишту, наиђем на мог бившег командира коњичке подофицирске школе, потпуковника Антонија Антића, начелника штаба коњичке дивизије. Журио је у правцу бојишта на коти 238. Кад је чуо кога носе, застао је за тренутак и рекао: „Ево још једног мог питомца… Алал вам вера јунаци!“

…Из пуковског превијалишта упућен сам фијакером у Аранђеловац, у пољску болницу Тимочке дивизије, која је била у „Старом здању“. После три месеца лечења, поново сам био у својој јединици. Био сам у прилици да нађем документа о боју на коти 238. Било је – 70 мртвих Аустријанаца, међу њима један официр, затим 25 рањених и 30 заробљених. Дакле цела чета је била уништена. Наших је захваљујући препаду, било – десет мртвих и седморица рањених…

… То је, у ствари, био тек почетак борби које ће трајати дуго, а затим ће се, после нашег повлачења преко албанског крша, наставити на другим положајима, све до ослобођења земље.“ (1)

Једно је сигурно, борба увек мора да се наставља док год домовина није слободна. Тако како су се борили у паклу коте 238, 4. децембра 1914. лета Господњег, тако се одувек борио сваки прави Србин. У било ком времену и на било којој коти борба мора бити непрестана све док Отаџбина није слободна. Свим срцем за мајку Србију али и за своју браћу, народ, кућу, шуму, град, реку, њиву… Онако како се борио Станоје Перић, коњички потпоручник, водник 4. коњичког пука за своје витезове, а његови солдати витешки за свог комаданта. Све старешине за своје војнике, сви војници за своје старешине. Сва деца за своју мајку Србију, Србија за своја одана чеда…

Тако се ослобађала Отаџбина без стајања, без одустајања. Нажалост, она данас тугује. Предали смо је западном злу без борбе, а да тога нисмо можда ни свесни. Окупирали су нас савременим методама, искористили добру православну душу, учинивши је безазленом и наивном. Неприметно су нам прогурали свој систем вредности, своју превару. Прво силом, затим пропагандом и на крају економски. Уз помоћ домаћих поданика, данас само настављају да прљају чисто срце светосавско. Покушавају трајно да нам ишчупају душу.

Одавно изнурене у неправедној и неравноправној борби, потпомогнути домаћом политичком „елитом-улизица“ надају се и потпуној окупацији. Наравно, за то им је потребан и онај завршни сегмент, онај који чини оружану силу сваке слободне државе. Не одзвањају у нашим ушима случајно речи хероја и наредника српске војске Милунке Савић, изречене после Првог светског рата:

Милунка Савић

Смањују нам зато војску под окриљем неке модернизације, одузимају јој ону праву улогу. Историјски мењају њену важност, постављају своје кадрове, претварајући је у неку мало већу службу за обезбеђење личности. Чини се да више нико и не спомиње њену основну улогу очувања слободе Отаџбине. Ипак ми не смемо одустати, морамо знати да ће се опет родити прави српски официри. Чекамо оне којима ће на уснама и у души поново бити прво домовина. Оне који знају зашто је неопходно чувати, љубити и волети своју мајку Србију.

ДОМОВИНИ

Нема песме изван истине
Волим те
И кад би послали на мене животиње
са празним очима
Волим те
И кад би из земље ископали пса да лаје на нас
Волим те
И кад би ми будућност преместили иза мене
И кад би ме убили
Волим те

Бранко Миљковић

Чекамо и знамо да ће то време и сигурно доћи. Историја нам је најбољи сведок и доказ за то. Није увек било овако, било је и тежих времена за српски род. Само тада су Србијом ходили поносни и часни официри, они који нису ни помишљали на издају. Нису Срби дозвољавали никад никаквој сили предају без борбе. Онда када је до борбе и долазило, знало се чија ће победа бити. Није важно како нешто изгледа, да ли делује да је зло у великој предности. То је само испит вере, важно је само оно што се искрено жели, победа увек припада онима који су на страни истине и правде.

Ако се свом душом верује, ако је срце ипуњено чашћу, онда се у борбу ступа без страха у коначни исход. Са правдом као мачем и истином као штитом не може се изгубити ни један рат. Таква борба, где се смело јуриша напред чашћу, чојством и вером, увек је српском народу доносила победу и слободу. Има ли ишта вредније од слободе? Зна ли неко нешто веће због чега би одустали од праведне борбе? Како онда смемо да чекамо, зашто се онда не боримо?

Сви знамо да нема ничег вреднијег, и да немамо права на чекање, седење, повлачење. Знали су то и наши ђедови. Зато никад, за разлику од нас, и нису имали недоумица. Наши стари су волели, љубили, бранили, стварали и оставили нам Отаџбину. Није њима било ни мало лако, али увек је био важан циљ. Резултат таквог става је био да је непријатељ са ових простора увек одлазио поражен. Циљ је на крају увек остварен, Отаџбина је остајала слободна.

Таква слободна земља рађала је срећан и поносан народ. Народ који је својом борбом и верујућом душом завредио слободну Отаџбину. Могао је тада српски род да ужива у свим благодетима које има његова домовина, да осети сво богатство слободе. Светосавци су то оданошћу својој мајци Србији и заслужили, а Отаџбина је знала да им врати.

Можда су данас неки посустали, немајући довољно вере у својим измученим душама. Само то не значи да и даље нема много више оних који нису наивно прихватили цену за нешто што цену никад није имало. Не, будимо сигурни да у српском народу има много више оних који знају како пролазе бескичмењаци који продају веру за неверу или за неку лепо припремљену западну „вечеру“. Нико ко је то урадио није нашао мир, није себи омогућио спокој и слободу. Зашто би онда ми данас правили такву грешку, тражећи срећу тамо где је никад није било?

Онима који то прихвате од душе остаје само згариште, а ум постаје пустиња. Пакао који је заменио душу пржи тело изнутра, а ум у пустињи испуњеној лажима нема чиме да помогне. Тада прибегавају за оним јединим што им запад нуди, а то је материјално. Само, мораће да се суоче са истином да је материјално за којим су тако наивно посегли само ново гориво зла, а не помоћ души. Једном упаљен пожар зла у души не може се никад и ничим зауставити ни охладити. Вера би била једини спас, али како да то схвати испразни ум? Како да вера испуни горуће тело које вапи да се спасе кад нема душе?

Не вреди, такви су осуђени на бесконачну жудњу за материјалним. За још оног безвредног које ће наставити да их вуче на дно као најтежи камен окачен о врат. Та привидна моћ стечена материјалним потпуно заслепљене ће их водити све док не наиђу на оне које не могу победити. Оне који увек остају чврсто у својој вери, оне који нису пустили зло у душу. Њихово постојање је одувек представљало највећи страх и казну злу и западу, одакле оно углавном и долази. Постојање светосаваца је та вечита претња и брана која не дозвољава успостављање неправде.

Зна запад да док год постоје православни постоји и душа. Док има оних са душом, зло не може победити. Док има светосаваца, запад неће направити пакао од земље, или бар не од наше Отаџбине. Они који нису свој ум наивно продали су та вечита брана која неће дозволити никаквом западном злу да је сруши и надвлада. То је онај мач и штит који даје јасну поруку да запад не може своје муке да смирује тако што ће наносити бол невинима.

Србима је то знано, зато су одувек ходили светосавским путем и њим ће и наставити. Злу остаје сазнање које га прогања, да се не може победити срце испуњено чашћу, вером и истином. Зато упорно покушавају да пронађу оне слабе међу нама како би користећи њих покушали да убеде нас да кренемо њиховим путем без повратка. Можда ће неки и кренути том странпутицом. Нису никад сви били довољно јаки у вери. Они који знају шта је Отаџбина, они чији су ђедови знали шта је чојство, за оне чији су стари били оне праве светосавске крви, не постоји недоумица. За праве Србе какво је и које је време, снага непријатеља и број коте на којој се одвија борба нису важни. Важна је само Отаџбина.

(1) Књига Солунци говоре – Антоније Ђурић („Пакао на коти 238“ стр.90)

 

Фонд стратешке културе

Напиши коментар