Независна Република Српска? Таман посла!

Пише: Бошко Козарски, оснивач Српско-руског центра

Само уједињена са Србијом! Коначно ослобођење и уједињење – то је наша утамничена идеја и национална стратегија, а Српска је кључ те запекле браве.

Може се рећи да је уједињење српских земаља вишевековна тежња, често пресвлачена, повремено затрпавана, али иста од кад се за српско име зна и пре бројних других имена наших држава и територија попут Рашке, Дукље, Травуније, па Црне Горе, Старе Србије и других.

Попут централног нервног система, једна река прожима све историјске моменте борбе за опстанак нашег национа. „Дрина никада није била граница, нити ће бити. Дрина је наша кичма. Она протиче кроз центар српских територија. О њој треба да певамо бар онолико колико певамо о Морави. Знате ли како је настала Дрина? Од суза српских мајки.“, изјавио је својевремемено један велики генерал који и данас страда у хашком казамату, због тежње за ослобођењем и сна о уједињењу.

Иако је Српска на мети дугих дипломатских цеви са запада, њихово дејство не зависи од окидача у рукама светских моћника, него од наше истрајности и доследности. „Планета постаје луткарско позориште у којем се више не зна ко игра на чијим концима и чија је судбина у чијим рукама. И поред свега, најважнија, најчистија истина је она да судбина Срба, Србије и Републике Српске зависи само од нас“, поручио је недавно Бећковић, надајући се да ће нас из плитког сна подићи и разбудити, јер за разлику од Србије, Српска је константно будна.

Једино се западно од Дрине чује довољно гласно да смо народ који је протеран из Хрватске, народ који је бомбардован противно међународном праву, народ кога више нема у Сарајеву, који нестаје у Призрену и који је, на крају, највећа жртва свих ратова који су му на Балкану у последња два века наметнути са циљем да се умори, преда и нестане!

Српска је тај пркос светским моћницима, њиховим плановима и поделама унапред зацртаног плена. Српска је свеправославни бастион и ту чучи тајна упорног одупирања егзекуције давно донете смртне пресуде над нама. Најугроженија српска земља данас слави Светог Стефана, своју славу, свој привремени дан државност, јер када се наше наде отелотворе и на Палама ће на Сретење српска гарда подизати тробојку певајући „Боже правде“ сведочећи о овоземаљској победи истине над злом, за коначно смирење оних који леже у Сокоцу као темељ наше слободе.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *