Нерадници

Пише: Бранко Драгаш

vlada-srbije-aleksandar-vucic

Нико Србе није овако понизио и увредио, омаловажио, испљувао и попишао се по нама, извињавам се на простакулуку, али нема бољег израза од овога шта нам ради премијер Србије. Нико нас овако није облатио, посрао се по нама, поново се извињавам, нико нас није приказао као ђубрад, смеће, отпад људске расе, зликовце, геноцидне злочинце и психопате као премијер Србије.

Зашто премијер Србије мрзи Србе?

Зашто такве гадости пише о нама?
То су дужни да нам објасне психијатри и психолози.
Уместо што седе у управним одборима јавних предузећа, треба да се баве својом струком и грађанима саопште какво је психичко стање премијера Србије.

Ниједан премијер света не понаша се према своме народу као што се понаша премијер Србије према Србима.

Данас ћу да пишем о оптужби премијера да смо нерадници.

Срби неће да раде!
Срби су ленчуге!
Срби су паразити!
Срби само кукају и извољевају.

Ко нам то говори?

Премијер који нема ниједан дан у струци.
Који нема дан радног стажа. Који седи у парламету деценијама и
прежвакава пропалу политику. Који је био ратни хушкач. Ратни профитер. Који је отео велики стан од државе, чији је био министар, за време НАТО бомбардовања. Који је конвертит и издајник.

Такав лик нама данас држи предавање да смо нерадни и да смо најгори народ на свету. Он и његова напредњачка слика луфтгузова, шибицира, замлата, вуцибатина, џибера и локалних ђилкоша. Зар они да нас пљују и вређају?

А онда, да ствар буде још гора, јаве се премијерови естрадни економисти, плаћени новинари и криминализовани тајкуни, који наставе да нас блате и вређају.

Након свих њих, да закувају чорбу, јављају се, ту, међу нама,
разочарани и апатични грађани који наседају на ове бљувотине
премијера и његове свите, па нас исто оптужују за лењост и
поквареност.

Господо другови, не могу то више да слушам!
Те гнусне лажи!
Срби нису најгори народ на свету!
Напротив!
Срби нису нерадници.
Напротив!

Морамо поставити ствари на своје место.
Морамо истину да говоримо.

Пођимо редом.

Дакле, не могу о нераду да говоре они који никада нигде нису ништа направили, који су државу покрали и злоупотребили у личном интересу, који су све добили од државе, који су све добили политичким манипулацијама, који никада нису радили, који нису један евро зарадили на тржишту, који нису у својој струци ништа створили и који, осим празног баљезгања политичких флоскула и оговарања по медијима, ништа друго не знају да раде.

О неараду могу да говоре само велики радници и ствараоци.
Премијер Србије и његова камарила то сигурно нису.

На основу искуства са светског тржишта могу да кажем да су Срби
најбољи радници у свету и да се послодавци отимају да им радници буду баш Срби. Ко не верује, нека искорачи из своје политичке ограничености на светско тржиште рада.

Зашто су Срби најбољи радници по свету, а такви нерадници у Србији?
Зар то није нешто шизофрено?
У чему је проблем?
Зашто Срби неће да раде у својој кући, а раде по свету?

Политички олош каже – зато што су Срби – луд народ!
Политички олоши су лудаци.
Народ је добар, али поводљив.
Верују битангама и преварантима на власти.

Срби не раде код куће, јер политички и привредни систем нам не ваља.
Не треба мењати Србе, него систем.
Који сада дуби на глави и сваког тренутка може да се уруши и банкротира.
Потребно је окренути систем и поставити га да стоји на својим ногама.

Шта то значи?

Све док се у држави за нерад буду плаћале велике плате, грађани ће тежити да се запошљавају на државним јаслама.
Грађани се понашају економски рационално.
Иду тамо где се не ради и где се то добро плаћа.

Пошто не могу сви грађани да се запосле у државним предузећима, предност имају они који су чланови владајуће партије.
Тако партије уништавају тржиште рада и земљу воде у сигуран банкрот. Пошто желе да имају сигурну власт већине грађана, запошљавају велики број људи у државним службама, како би обезбедили бирачко тело, онда стварају велики број непроизводних запослених који троше велики државни новац.
Пошто држава више троши новца, него што га ствара, настају дефицити.
Дефицити се покривају новим задуживањима и распродајама у приватизацији.

Распродаје националних ресурса и уништавање домаће производње стварају нове армије незапослених.
Сви они траже посао преко државе и тако се повећава партијска армија која ништа не ради, али трошкови њеног одржавања се драстично увећавају.
Тако се одвија зачарани круг пропасти и задуживања.

Та спирала понирања није дуговечна.
Односно, она ће сама од себе да пукне.
Мора да додирне дно људског стрпљења.
Критичан тренутак је када пензионери не буду примили пензије.
И када државни чиновници остану без редовног месечног следовања.
Тада настаје хаос.
То наши непријатељи хоће да искористе.

Премијер Србије, који воли Србију, Србе и све грађане, премијер кога ћемо добити након рушења издајника и конвертита, дужан је да промени политички и привредни систем.
Дужан је да направи привредни систем према онима који раде.
Нарочито према онима који производе.

Значи, мора се читава држава компјутеризовати.
Велики вишкови запослених ће прећи на тржиште рада.
Држава ће обезбедити тренинге за њихове преквалификације.
Медији морају бити у функцији привредног преображаја Србије.

У држави ће тако остати мали број стручних људи, који ће се бирати на конкурсима, чије ће плате бити распоређене по платним разредима и којима партијски кадрови више неће сметати.

Премијер ослобођене Србије правиће привредни амбијент за људе који хоће да раде.
Порези ће бити само 5% и биће три године ослобођени плаћања пореза они који улажу у производњу и сви наши грађани из расејања који улажу у Србију.
Премијера не треба да занимају они који неће да раде.
Он не сме да улази у разлоге зашто неко неће да ради.
То није његов посао.

Ако је неко наследио капитал и нема никаквих мотива да ради, зашто би се држава њиме бавила?
Ако некога издржавају родитељи и он одбија да се запосли, то је,
опет, његов лични проблем.
Ако неко хоће да буде улични философ и да живи на улици, то је његов избор, али не сме да спава на улици и да проси.

У модерној Србији нико не сме да проси и нико не сме да буде без крова над главом.
У ослобођеној Србији сви који хоће да раде имаће посао.

Шта ће радитити?

Према најновим светским истраживањима у наредних двадесет година преко 75% занимања ће нестати и настаће нова занимања.
Надам се да ћемо прво занимање да укинемо, јер нам у електронско доба није више потребно, занимање – политичар!
Нама политичари више нису потребни.
Штетни су за заједницу и вишак су у електронском друштву.

Када знамо да ће толики број занимања да се изгуби, то значи да сви ми морамо да учимо и да се припремамо за нови начин пословања.
То, даље, значи да читав школски систем морамо да мењамо, јер је садашњи превазиђен.

Зар то није дивно?
Зар то није изазовно?

Млади људи, стигло је ваше доба!

Човек је жив, док учи и дела.
И ми, старији, учићемо и ослобађаћемо се старих заблуда и предрасуда.
Тако сви напредујемо.
Нема сујете и ограничености.
Правимо заједницу по мери радног и поштеног човека.

Упркос свему, кажу ми они који закерају, људи неће да раде.
Наводе примере бербе малина, јабука или рад у текстилним фабрикама.
Како то решити?

Врло лако.
На тржишни начин.
Запамтите, ако нема радника за неки посао потребно је само да дигнете цену рада или да отворите наменски границе за сезонске раднике.
Дуго сам послодавац на тржишту и то само тако функинише.

Нема ту никакве велике расправе и економске мудрости.
Развијене земље света се деценијама сучељавају са тим проблемом.
Наши лекари данас одлазе у Немачку, рецимо, не због тога што воле да уче под старост немачки и што воле немачку климу, него зато што не могу да преживе од свог рада у Србији.
Стручни су, знају посао, хоће да раде, хоће да зараде, вредни су,
дисциплиновани и одговорни, али не могу да преживе у тиранији Аце Драмосера.

Добра плата привлачи све радника на тржишту, ниске плате одвлаче раднике са тржишта.
То је тржишни закон.
Ако нема радника за плату од 300 евра месечно за неки посао треба дизати плате док се не појаве радници који прихвате ту плату.
Колико дизати плате?
То ће одредити сама понуда и тражња.

Није задатак премијера Србије да се бави понудом и тражњом, то
регулише само тржиште, његов задатак је да створи услове за тржишну утакмицу, да обезбеди регуларност утакмице, да поштено суди и контролише игру, да даје црвене картоне тајкунима који прљаво играју, варају, крше правила тржишне игре и да тако свако има прилику да се искаже на тржишту.

То је задатак модерног српског премијера.
Нема он времена да отвара фабрике и слика се за лични маркетинг.
Српски премијер није манекен транзиције, него визионар и стратег који повлачи капитално важне потезе за државу.
Српски премијер треба да запосли 3,5 милиона људи, а не да се слика у погону који запошљава 200 радника.
То није његов посао.

Нови српски премијер мора својим државничким потезима да покрене српску привреду и да годишњи БДП, који данас реално износи једва 16 милијарди евра, подигне на 230 милијарди евра.
То је задатак српског премијера.

Знаш ли то да урадиш?
Ради!
Ми ти меримо пролазна времена.
Ако све иде према плану, не занима нас коју месечну плату има премијер.
Нека ради на проценат од повећања БДП.
Не плашимо се његовог богаћења, јер се богати читава заједница са њим.

Али, ако нема никаквих резултата, онда је свака његова прича бесмислена.

Аца Драмосер нема никаквих резултата.
Ове године ће БДП поново бити у минусу.
Он се хвали да неће бити у минусу.
Хвали се да ће бити читавих 1% годишње у плусу.
Шта то значи?
За 100 година ћемо се вратити у 1989.
Бићемо сиромашни за читав наш живот и живот наше деце и унука.

Нама не треба овакав неспособан и нерадни премијер.
Он не ради.
Он се само слика.
Човек који ради нема времена да се слика.
Сви који раде, то знају из своје струке.

„Пусти нас сликања, видиш, бре, да не знамо где нам је глава!“

Његово пљување по Србима је одраз његовог нерада.
Његова прича о томе да ради 18 сати је потпуна лаж.

Ево, драги пријатељи, сви који знају колико радим и то 31 годину на тржишту, изазивам премијера да, поведе све своје медије и све новинаре, да укључимо директно камере и да једну седмицу проведе са мном на терену по привреди Србије.
Тада ће се сви уверити да је он нерадник и да тај темпо рада не може да издржи, јер никада није радио.
Зато и оптужује свој народ.
Љубоморан је на Србе, јер су радни и способни.

Не дозволите да вас обману нерадници.

Права борба тек почиње.
Они су се уморили.
Стиже време за све вредне људе.

Београд, 22.04.2015.

 

Извор: dragas.biz




7 коментара

  1. istina

    Svaka čast! Meni nije jasno kako niko ne pokreće revoluciju? Ovo je užaš i ljudi ćute umesto da mu se smakne stolica ispod dupeta i da se sklone sa vlasti svi koji sadašnji režim drže. Dokle ćete ovo trpeti ljudi? Decu vam siluje, vama uteruje u dupe i vi još ćutite? Šta će vam deca sutra jesti? Kakva je njihova budućnost?

  2. Goran

    Vucic je dzukela, da oprostite na izrazu i vi i on, ali nije mnogo pogresio mi smo jos vece dzukele… Sve sto je rekao upravu je, on je jedan od nas tako ti je kad srbin vodi drzavu…Nama treba protektorat i cvrsta ruka… Putin za presednika !

  3. Argus

    Gorane, sve sto je covek napisao je tacno. Pominjes Putina i cvrstu ruku, ali sta ti uopste znas o Putinu. Vidi se da si obmanut prozapadnom propagandom.
    Putinova Rusija odobrava kredite na 20-25 god, sa grejs periodom od 5 god i kamatom od 4% i razvija Rusiju velikom brzinom. Jos mu i pogoduju sankcije jer je zbog pada rublje oziveo mnoge celicane i druge velike sisteme koji imaju svoju sirovinu i placaju u rublji a izvoze aluminijum, nikl, celik za devize. To nije cvrsta ruka, to je pametan politicar. Imaju svoju nacionalnu banku, za razliku od nas koji imamo nacionalnu stedionicu, a kompletne nase devizne rezerve se nalaze u S.Banci.
    Kad cvrsta ruka dodje na vlast u nekoj zemlji, po pravilu se njegova smena zavrsava revolucijom ili ratom.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *