НАТО-СОФА двојац са кормиларом

Пише: пуковник Горан Јевтовић

mo_stejt_department
28.01.2014. Министар Родић је потписао Споразум о унапређењу сарадње и статусу снага у оквиру Програма Партнерство за мир (тзв. Споразум PfP/SOFA), чему је присуствовао и Грегори Кауснер, заменик помоћника државног секретара Сједињених Држава за регионалну безбедност и трансфер наоружања у Бироу за политичко-војна питања. Извор: mod.gov.rs…6117

Два интервјуа у два дана на сајту „Спутњик“[1] и једна колумна у „Политици“[2] и добисмо (не)планирану „непринципијелну коалицију“ (што би казао Васил Тупурковски) која би се могла насловити „Николић – Лазански“. Или, Томислав (Бајчетински) Николић – Мирослав (Напредњачки) Лазански. Двојац који је сасвим „случајно“ примио задатке од великог српског и протестантског вође – Александра Вучића, да разводњава и минимизира српско колонијално НАТО путешествије (и бруку), кроз програм те Алијансе под називом „Партнерство за мир“.

Зашто се по ко зна који пут бавим Лазанским (тражећи ђавола, јер он је сада и званично власт) када се коначно демаскирао (или био принуђен да се томе изложи) и када је дефинитивно прочитан? Зато што у догледно време тако нешто бар два, три милиона Срба неће схватити. И због тога је увлачење Лазанског у игру, мора се признати, сјајан не само маркетиншки већ и врло користан потез Александра Вучића.

Да кренемо са краћом анализом наступа наведеног двојца. И то прво СНС – Мирослава (ипак је атрактивнији, а ја бих рекао и опаснији у овом тренутку) па тек онда не-СНС – Томислава, како бисмо сагледали бар три димензије: (не)знање, (не)искреност и моћ манипулације. И то само кроз пар примера. За ову прилику пуна капа.

Е, сада, ко је само прочитао садржај интервјуа са Лазанским на „Спутњику“, а није приуштио себи задовољство да одгледа и одслуша приложени 43-минутни видео-клип, није могао да стекне пуну слику о ономе што је предмет овога текста. Тачније, неке кључне реченице, једноставно, нису обрађене. Зашто, то не знам. Препоручујем читаоцима (чак молим) да смогну снаге и послушају „Мирослављеву исповест“ (да не кажем „јеванђеље“ како не бих богохулио) и ево тог линка:

Идемо од средине интервјуа, врло прецизно: 24-ти минут и 45-ти секунд, када Лазански, говорећи о значајно измењеним војно-политичким условима у свету, те о томе како данас скоро и не постоји војна тајна, износи дословно следеће:

„ (…) значи глобална средства информисања, шпијунаже, информатике су таква да је данас степен војне тајне прилично дерогирао, да је оно што смо ми учили некада и знали, то није тако. Ал’ понављам, највећа војна тајна која се не може технички и технолошки лако открити, то је обука војника, расположење официра, војника, подофицира, њихова мотивисаност и ратни планови. Ратни планови су у касама. Како ће сателит да сними нешто што је у касама? Не може“.

Да ли је Лазански чуо да у оквиру НАТО програма „Партнерство за мир“ (наглашавам – то је НАТО програм од „а“ до „ш“ (!) а не некаква добровољачка сарадња) у одељку који се назива „Специфични облици сарадње Р. Србије са НАТО“ постоји разрађени тзв. механизам НАТО: „Програм за унапређење образовања у области одбране (Defence Education Enhancement Programme – DEEP), који је покренут од стране безбедносних института НАТО чије је седиште у бившем (!) обавештајном америчком а поодавно и НАТО „Џорџ Маршал европском центру за безбедносне студије“ у Гармиш-Партенкирхену, СР Немачка?

Програм DEEP је отпочео 2007. године, са циљем да „одговори на изазове изградње капацитета партнерских држава у области војног образовања и тренутно се спроводи у 12 земаља“, међу којима је и Србија. Машала. А интензивиран је у пуном капацитету управо када су напредњачке „војсковође“ зајахале српског одбрамбеног „коња“.

Да ли је Лазанском познато колико је стотина официра (и генерала), подофицира и војних и осталих службеника, школовано по НАТО центрима и колеџима? Од Јорка и Краљевског колеџа у Лондону, преко Рима, Оберамергауа, Националног ратног колеџа у Вашингтону, Командно-генералштабног колеџа КоВ у Форт Левенворту, Ваздухопловног командно-штабног колеџа у Максвелу, у Алабами, затим на Вест Поинту, у Колорадо Спрингсу, у Охају, у Шривенхему у Интернационалној командно-штабној академији КоВ, у Хамбургу, у Интернационалној командно-штабној академију РВ и ПВО у Хирту, и где све не широм белог (НАТО) света?

И, подразумева се, колико их је – класично или на модерним основама – врбовано.

И да ли му је познато да се са тим кренуло већ 2002. године, када не само да нисмо били у „Партнерству за мир“ (одбили су нас због „несарадње“ са Хагом – формално генерал Младић, а у ствари због изузетно јаке и очуване ВЈ коју је требало демонтирати), већ нисмо имали чак ни онај „предприступни“ такозвани „Прилагођени програм сарадње“ (Tailored Cooperation Programme, TCP), специјално прављен само за Србију (СЦГ) и никога више на овом свету?

Може ли макар да нагађа (знам да зна, али се прави…) колико је српских војних „мозгова“ буквално испрано у том процесу? Они који су успели да их заварају, наравно, добрано су награђени – каријере, чинови, станови, службовање по иностранству и бројне друге привилегије, уз само један услов – послушност.

Да ли је Лазански заборавио да је након петог октобра за само неколико година, управо према налозима НАТО савеза, елиминисано из Војске 107 ратних генерала и преко 250 ратних пуковника, између осталог и због тога што је обука коју су ти непоткупљиви велемајстори спроводили била рак-рана северноатлантским агресорима? И то се видело у агресији. Јер, појма нису имали не само како изводимо обуку, који је степен оспособљености војника и јединица, какав нам је борбени морал, већ ни како уопште организацијски и по свим елементима борбене готовости функционишемо. Чак ни близу тога.

Да ли му је познато да смо комплетну обуку у Војсци Србије након 2007. године, када је завршена прва фаза „реформе“, потпуно прилагодили НАТО стандардима и процедурама и да је изводимо на свим нивоима искључиво према њиховим (преписаним) правилима? А та правила и прописи не само што се тиче обуке, већ и свега осталог, извиру из стратешких и доктринарних НАТО ставова уграђених пре свега у: (1) Стратегији националне безбедности, затим у (2) Стратегији одбране и посебно у (3) Доктрини Војске Србије. Преписано од Алијансе, што би се рекло – у слово. Усвојили „жути“, а „напредни“ безпоговорно примењују!

Да ли му је познато колико је НАТО официра и разноразних експерата свих нивоа продефиловало кроз Војску Србије минулих најмање 13 година, у виду инструктора и „саветодаваца“, управо на пољу обуке преносећи нам њихова искуства и теорију? И да су имали, а сада посебно имају, апсолутни увид не само у реализацију задатака према НАТО прописима и правилима, већ дневно остварују увид управо у оно што Лазански потенцира – тајност степена обучености, мотивисаности, стање међуљудских односа и свега осталог у вези са тим.

Уосталом, да ли је Мирослав Л. Напредњачки икада чуо колико смо стотина и стотина вежби и различитих облика занимања, семинара, симпозијума, радионица, видео-вежби и много тога другог, извели са чланицама НАТО и чланицама Партнерства за мир, строго (ама баш тако и никако другачије!) према НАТО правилима – стандардима и процедурама? И да ли се запитао зашто је интензитет тога упетостручен управо од када је потписан кровни СОФА споразум (јануар 2014) од стране министра Небојше Родића?

Знам да зна где је америчка (и НАТО) база Холенфелс у Немачкој и да је упознат како смо 2014. године (јер то нам је омогућио управо Родићев, а не Драшковићев и Тадићев, СОФА споразум (нажалост, али то је истина), вежбали између осталих и са припадницима „Безбедносних Снага Косова, БСК“ – војске „Косова“. Равноправно, баш према НАТО стандардима. У складу са политиком „добросуседства“ и ширења „мира у региону“.

Да ли је чуо за појам „интероперабилност“ – потпуно сагласје у примени НАТО станадарда у командовању и другим елементима такозваних операција? А има их више врста. Све до логистичких НАТО шема и обезбеђења као таквог, што је формализовано најновијим Споразумом са НАТО организацијом НСПО и њеном агенцијом НСПА.

Је ли му познат „механизам“ НАТО који се назива „Концепт оперативних способности“ (Operational Capabilities Concept, OCC), као и механизам „Процес планирања и прегледа (Planning and Review Process, PARP) поводом којих нам пар пута годишње дође у посету помоћник генералног секретара НАТО и изврши класичну контролу? Њему се, једноставно, реферише о стању у систему одбране и Војсци. О такозваним „декларисаним јединицама“ за мировне и остале операције. Као, реферише успут, ако тако смем да напишем.

Да ли је чуо Мирослав – најјачи кандидат за будућег министра одбране како га промовише „Спутњик“ – понешто о „Групи за реформу одбране Србија – НАТО“ и има ли жељу да се информише до које српске војничке поре су допрли НАТО стручњаци „реформишући“ нам оружану силу? Тако добро да су нам дезангажовали 800 тенкова, преко 3.000 артиљеријских оруђа, 1,4 милиона противпешадијских и више стотина хиљада противтенковских мина, преко 1.200 ракета за систем ПВО „Стрела 2 М“ и тако даље и томе слично. И смањили бројно стање људства за „тричавих“ 80.000 у миру и за још „тричавијих“ скоро 400.000 у рату.

Е, сада, има ли вајде говорити о ономе што он назива ратним плановима и тајности чувања истих?

Како их сачувати, када нам их НАТО „мајстори“ и њихови (а наши) „питомци“ праве? Још почетком 2004. године, а то Мирослав одлично зна, Џон Мур-Бик, британски обавештајни генерал у улози саветника Бориса Тадића као министра одбране, прво је пробао да присуствује најтајнијој војничкој активности – „Годишња анализа борбене готовости Војске“ (тада СЦГ), а када му то није успело, већ у вечерњим сатима је имао на столу писани извештај о стању система! И до миле воље га проучавао. У Београду. Наравно, након тога га је „форвордовао“ за Лондон и Брисел. У изворном облику.

Сада, у време његове (ново)партијске напредњачке дружине тако нешто је незамисливо. Уместо да се некакав НАТО генерал полутајно пробија до просторија Генералштаба и ствара алиби и легенду, он у електронској форми има на столу исто оно што и први човек Војске и то у исто време.

Питајте Љубишу Диковића да интерпретира како изгледа „сесија“ у Војном комитету НАТО (орган формално изнад Врховне команде НАТО за Европу) или у Војном комитету ЕУ.

И то нам је омогућио Родићев СОФА споразум – бити равноправан, бити присутан свугде, добијати информације од НАТО „партнера“, али их, са друге стране или из другог смера – несебично уступати. Ево, кунем се – тако ми видео-линка ОЦ Система одбране са Командом у Монсу. Или, још боље – тако ми Гашића који је први министар одбране, ако тако нешто меримо од времена Краља Петра Првог Ослободиоца, који је присуствовао једном таквом скупу као што је Самит НАТО (онај у Велсу). Зашто? Па зато што је потписан Родићев СОФА споразум 2014. године. Е, баш због тога – због немања правог СОФА, рецимо, један Шутановац није имао такво задовољство.

И, како се након ових сувих чињеница Лазански и даље не само заноси непостојећом војном неутралношћу и то потенцира у интервјуу „Спутњику“, већ упорно заговара оно у шта ни сам не верује – мало ћемо са западом (НАТО), мало са Русима? Једноставно – мора. Тачка.

Па када је тако, где је СОФА са Руском Федерацијом друже Напредњачки? Мани се више Хуманитарног центра у Нишу, то нема никакве везе са војском. И то није никаква „приватна фима“, како манипулише, већ се ради о припадницима Министарства за ванредне ситуације Русије – МЧС.

„Ако ја кажем да је данас понедељак, многи ће скочити — аха, то из њега говори СНС, он је на њиховој листи. Можда није понедељак, хајде да сумњамо да ли је заиста понедељак.“, рече Мирослав, апропо политизације српског јавног мњења. А како то изгледа према његовим и напредњачким аршинима?

Ми, не паметни, већ они који умеју да читају, кажемо – СОФА споразум са НАТО, онај потпуни, комплетирани, прави и једини, је потписан (намерно по ко зна који пут наглашавам) од стране напредњачког министра одбране Небојше Родића 2014. године, а не раније.

Тада су верификована (сакривено од јавности Србије) сва правила и процедуре које важе за пуноправне чланице НАТО – од оних СОФА правила из 1949. године, преко такозваних Лондонских правила (1951), преко Париских правила (1952), све до правила из Бриселског пакета (1995), чиме су се стекли услови да без било каквих перипетија (чак и да смо снажна војна сила) НАТО развија штабове и команде у земљи Србији и да њоме шпарта својим трупама како хоће и када то пожели. Формално према раније усвојеним плановима – вежбе у бази „Југ“, Центру АБХО у Крушевцу, на војним аеродромима и на другим капацитетима.

Он, Мирослав каже – „СОФА споразум који предвиђа несметан пролазак НАТО снага кроз Србију није извршан. И друго, СОФА споразум су склопиле оне демократске власти. Он јесте после ратификован за време ове власти, али он није извршан. За сваки конкретан улазак НАТО снага на простор Србије — да ли вежба или нека посета или пролазак за Косово, рецимо, Мађари кад иду да замене свој контингент на Косову, куда ће ићи него преко Србије — треба посебан уговор и посебна дозвола.“

Класична манипулација, шта друго рећи. Тај Споразум не предвиђа само (или најмање предвиђа) пролазак НАТО снага кроз Србију, већ пре свега боравак – стационирање, вежбе, обуку, логистичку попуну, коришћење свих капацитета система одбране Србије и слично, а баш то Лазански избегава да каже.

Даље, нису овај СОФА споразум склопиле „оне демократске власти“, већ како установисмо и доказасмо, „ван сваке разумне сумње“ што би рекли хашки суци, напредњачке „демократске“ власти, и то врло конкретно Николићев и Вучићев пулен, бивши директор БИА а садашњи амбасадор, Небојша Родић.

Даље, а што би Мађари (као и сви остали) ишли преко земље Србије „за Косово“ када тако нешто не предвиђа Резолуција 1244 у коју се куне исти тај М.Л.Н.? Како су ишли одмах по завршетку агресије и касније? Чему служи аеродром у Приштини и у Скопљу?

У наставку, онако надахнут потенцира: „Нико не крстари српским друмовима и иде ноћу криомице већ треба посебна дозвола. Ми рецимо пре годину дана нисмо дали словеначкој војној музици да дође на Косово приликом прославе њиховог дана војске, па су хтели да прођу преко Србије са музичким инструментима — нису им дали, морали су ићи преко Албаније. Значи, нема извршности, за све се конкретно мора договарати.

Дакле, према оној народној (а „научној“) – „сир и војна музика“. Ала смо се претргли, нисмо дозволили словеначким трубадурима да прегазе земљу Србију и оду на „Косово“. Дозволе о којима Лазански збори, па се ухватио Словенаца и још наглашава како „нема извршности“ и како се „конкретно мора договарати“, вероватно могу да прођу, рецимо, код чувеног шефа напредњака у скупштинском здању, господина Бабића познатијег као „ваздуплохов“.

Какве црне дозволе, какви бакрачи, рекох већ и написах сто пута – планови активности се праве најмање годину дана унапред, дорађују анексима и садрже клаузуле о ванредном поступању. Све у „партнерском“ и духу „сарадње“. Јесмо ли заборавили њихове планове за 1999? Па нису они „сисали весла“ да тако „наивни“ чекају да се сабере некаква скупштинска већина српског тзв. парламента и дискутује ‘оће ил’ неће да им одобрава туристичке аранжмане по Србији.

Или ће се молити (своме) Богу да ли ће, рецимо, неки јуловац – екстра Србин, Аца Вулин, да лупи вето на седници Владе и да изговори оно своје познато – е, не дам, даље нећете проћи и преко мене нећете моћи!

А онда долази „спешел“ тумачење друга Мирослава Л. Напредњачког: „Овај најновији споразум је логистички, ради се о томе да се користе поверилачки фондови за техничко–ремонтни завод у Крагујевцу који мора да уништи одређене вишкове муниције коју нико неће да купи јер је застарела, а та количина муниције је сама по себи опасна јер јој је прошао век трајања.“

Па чекајте, због чега то мора НАТО да уништава? Зашто се нисмо обратили Русији када су то у већини управо њихова бојева средства или рађена према њиховим лиценцама у оној СФРЈ? Хоћете да кажете господине Лазански да Србија (о Русији не вреди ни зборити) није могла да пронађе неких 7 милиона евра, него је морала да прихвати донацију В. Британије и осталих чланица НАТО? Она иста Британија која нас нескривено понижава и отцепљује нам Космет!

Значи, ви се слажете да ми не располажемо не само средствима, већ ни стручњацима који знају да униште наведени убојни арсенал, па ће нас НАТО стручњаци обучавати? Дакле, још једном – ми не знамо да уништимо оно што смо бар сто година, дословно, својим рукама и захваљујући вансеријском знању, производили и били једна од водећих сила на том пољу!

Надам се да су након овог бисера читаоци схватили како се „мушки“ и зарад „виших“ циљева обмањује и како изгледају прљаве манипулације. Што би се модерним -„ин“ – речником казало – спиновање стварности. И истине.

Успут, „овај последњи споразум“ најмање је потписан због уништавања пројектила и других минско-експлозивних средстава, а понајвише како би нам апсолутно поклопио логистику. И ту је крај било какве поносне српске војске.

Онај део о величању „друга“ Тита и његове несврстане политике, заиста је смешно коментарисати. Чак је превазишао и самога Јосипа Броза. Тај диктатор и доказани србомрзац, поред тога што је водио признату несврстану политику макар од ’61. имао је толико части и достојанства да осуђује оно што је неправда и са једне и са друге стране света. Рецимо, сигуран сам да је данас жив, да би недвосмислено осудио распарчавање Украјине од стране НАТО сила, убијање (чак и спаљивање) Руса, и посебно би подржао независност Асадове Сирије, јасно дефинишући ко је тамо замутио воду.

А како се у вези са свим тим понаша Вучићева „напредна“ и „војно неутра(лиса)на“ Србија, која примењује управо „вештину балансирања“ промовисану недавно од самога Мирослава Л.Н. овде нареченог?

И за крај анализе „исповести“ најбољег војног аналитичара свих времена, ево историјске мисли, која „један кроз један“ казује о каквом се војном стратегу ради:

„Србија не сме да остане без авиона који јој чувају ваздушни простор. Не за неки рат са било ким, него да имате ескадрилу у којој пилоти одржавају тренажу и да имате за ону врсту „ер полисинга“. 

Вреди ли да га питам – па који ће нам матраг и авиони и пилоти и Ратно ваздухопловство, ако их не спремамо за рат, тачније за одбрану земље? Шта ће нам онда и ово мало војске која је подешена искључиво за предстојеће НАТО експедиције? Због чега годишње за њих и њихове „мировне мисије“ смлатимо скоро 500 милиона евра? Ускоро крећу и борбене ЕУ операције (са НАТО генералима на челу!), зар не господине Лазански, без обзира што скупштина, као и врховни командант Т.Н. о томе, јелте, „појма немају“.

Па да питамо друга Мирослава, „ер полисинг“ експерта, како мисли да се бори за војну неутралност и јачање одбране Србије, уколико подржава НАТО програм Партнерство за мир, са свиме напред наведеним? Како мисли да нас ишчупа из агресорских канџи, ако је у сагласју са Вучићевом НАТО политиком „партнерства“, без чланства у Алијанси – а то му дође: све извршаваш као и најстарије чланице, но немаш право гласа и право одлучивања?

Како мисли да „балансира“ у односу на НАТО и Русију, у времену у којем нам ови први не само отцепљују Космет, већ су „партнерски“ и „савезнички“ формирали „Војску Косова“, коју тренирају, опремају, соколе и гурају на ону „линију ватре“ господина Бајдена?

Кад већ поменух на почетку „Политику“ и задњи текст будућег министра војног под насловом „Криза јужног крила НАТО-а“ (дан након што је званично упливао у „нестраначке“ напредне воде), да га онако успут подсетим – не постоји никакво „Јужно крило“ НАТО-а, осим у колоквијалном речнику. Те снаге Алијансе су груписане на такозваном (стручне и званичне дефиниције које му свакако нису познате) на: Јужноевропском, Средоземном, Северноафричком и Блискоисточном војишту, Европског ратишта (да баш тако – Европског ратишта).

Званични назив им је „Савезничке здружене снаге“ (Allied Joint Force Command, Naples), једна од две здружене НАТО силе, која је трансформисана на Самиту НАТО у Прагу (2002). На челу тих снага је (под обавезно амерички адмирал) – „командант Савезничких здружених снага“ у Напуљу, који је истовремено и: „командант Америчких поморских снага у Европи“ и „командант Америчких поморских снага у Африци“.

„Четврта турска армија“ није никаква сила која „није под командом НАТО“, зато што је тако нешто немогуће према Вашингтонском оснивачком уговору. Дакле, немогуће је да држава буде чланица НАТО, а да издвоји одређене војне снаге и не потчини их Алијанси. Осим ако им то Савет НАТО неформално омогући. Дакле, неформално и незванично. Али никако трајно. А поготову не уколико крене свеопшта ратна гунгула широм Блиског и Средњег истока.

Не постоји сукоб Турске и Русије у и око Сирије који је мимо НАТО планова и познатих Гладио мешетарења. Дакле, према оценама Лазанског – Турска је одбацила НАТО и кренула у свој поход, док истовремено учествује у раду свих савезничких команди, органа, војних и политичких тела. Немогућа мисија. Као када би рекли – САД су напале Југославију ’99-те тако што су се отргле контроли Савета НАТО и Врховне Команде за Европу.

Е, сада, да се позабавимо Томиславом Николићем и његовим интервјуом „Спутњику“. Наравно, нема потребе расплињавити се и губити време – све оно што мисли и говори друг Мирослав, ама баш скоро у слово, заступа и наш врховни командант оружане армаде. Предлажем гледање и тог видео-клипа:

Једна реченица, ипак, заслужује пуну пажњу. Зашто? Зато што је врхунска манипулација, изведена тачно према истом сценарију, према матрици као и у претходном случају, по оној народној – нисам ја одавде, ништа нисам знао, други су то урадили и шта сада да радимо него да гурамо даље. Ево је:

„Овај споразум који је сада са НАТО ратификован у скупштини, потписао је пре мислим три године министар одбране. Људи нису ни знали да је потписан тај споразум и сад кад је дошло до ратификације у скупштини, подигла се бука као да то значи да ми улазимо у НАТО. Ако тако гледају, онда смо ушли у Алијансу пре три године. Нећемо ући у НАТО“.

Погледајмо бруталну лаж и манипулисање – овај споразум (значи о логистици, ратификован фебруара о.г. а потписан у септембру 2015. потпуно такође сакривено од јавностипотписао је пре мислим три године министар одбране (реч је о Родићевом СОФА из 2014. који није напред наведени споразум и који је ратификован јула 2015. године)!

Значи – два у једном – а није тако, већ је реч о једном, па другом. Онај први (и тај их жуља) је потписао његов партијски и лични пријатељ, министар Родић, али он намерно избегава да га помене, па чак и помера време потписивања – уместо пре две године, он наглашава три. Још уз све то глагол „мислим“. Не би ли некако заварао напредњачку изборну базу. А све му је било познато у реалном времену.

И онда следи својеврсни шамар Србљима, тачније, потез којим се јавност наводи на својеврсно привикавање и понизно сагињање глава – „подигла се бука као да то значи да ми улазимо у НАТО. Ако је тако, онда смо ушли у Алијансу пре три године. Нећемо у НАТО.“

Председниче, одавно смо ми у НАТО-у. Покривени смо НАТО програмом Партнерство за мир, као што написах, неформално одмах од петог октобра, а формално од онда када је потписан уговор са њима – „Оквирни документ“ (2006) – какав лукав назив (!), а затим и сви остали споразуми. И особито смо им се „дали“ када је, по стоти пут поменути, г-сн Родић, потписао комплетирани СОФА споразум.

Неће нас они, председниче, у пуноправно чланство из више разлога, али онај најважнији је – док не заврше посао са Косметом и док нас не сведу на Београдски пашалук. Е, тек тада ћемо им свечано предати државну заставу, претпостављам на Београдској тврђави, новој-старој српској караули.

А до тада – не замлаћуј нас чланством, већ гледај (ако смеш, а знам да не смеш), како да нас извучеш из НАТО програма Партнерство за мир.

Јер, то је наш НАТО. Комплетирани. Ама баш тако и никако другачије.

[1] http://rs.sputniknews.com/intervju/20160308/1103830973/lazanski-lista-izbori-intervju-sputnjik.html
http://rs.sputniknews.com/intervju/20160308/1103817817/nikolic-srbija-intervju-rusija-odnosi.html
[2] http://www.politika.rs/scc/clanak/350533/Pogledi/Kriza-juznog-krila-NATO-a

Фонд стратешке културе




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *