Приче ветерана

На гробовима наших другова горе свеће нерођених синова

Пише: Мирослав Млинар, припадник Јединице

Свако од нас на својим леђима носи велико и тешко бреме, како своје прошлости, тако и своје садашњости, а самим тим и своје будућности. Ја се не стидим своје прошлости, живим у садашњости и подигнуте главе гледам у будућност, без обзира колико она трајала.


На Велебиту, у зиму 1992. године, пуковник Мирослав Млинар, ђенерал Марко Пејић Пеја✞ и потпуковник Небојша Ђорђевић Шуца✞

Рођен сам „тамо далеко“, где су поштење, храброст, чојство и јунаштво, били и остали једно, једино мерило, колики је ко човек и да ли је човек. Налик стотинама хиљада својих рођака, пријатеља, суграђана и сународника српске националности и православне вероисповести, остао сам без свега онога што су вековима уназад стицале и градиле руке наших предака, остао сам без свога дечачког сна и свога живота. Данас не могу да клекнем на праг своје родне куђе, да се помолим у цркви у којој сам крштен, да пољубим гроб својих најмилијих, да уберем јабуку коју су вековима пре мене брали моји преци, нема више ни моје куће, ни цркве, ни гробова, ни моје јабуке, нема више ничега што би на било који начин указало на то да сам икада и рођен.

Бранио сам своју Отаџбину, борио сам се часно и поштено, борио сам се као човек, бранећи само оно што је било моје и што је припадало мом народу. Никада нисам нити ушао у туђу кућу, а не дао Бог да сам из ње узео и зрно песка. У том истом несрећном и крвавом рату остао сам готово без своје целокупне фамилије, зато ни мртав нећу заборавити своје највољеније, који су убијени на најзверскији начин.

Знам да је данас међу нама много оних, који ће нас колико сутра разапети на крст, набити на колац, пљунути, издати, продати, оних који ће нас са џаком на глави и оковима на ногама изручити неком новом Хагу, а наше породице и нашу децу прогласити јатацима и изродима.

Ја крст своје судбине носим од рођења и само ја знам колико је он тежак, али без обзира на све то, никада га за овоземаљског живота нећу испустити из својих руку, а онога дана када се то и догоди, има неупоредиво више оних који ће га поново подићи и ставити изнад мога узглавља.

Наш највећи непријатељ, јесте непријатељ који нас је уништио изнутра, духовно, морално и психолошки, уништио је оно што кроз историју никада нити један непријатељ споља није могао, уништио је наш понос, веру и највећу снагу човека, а то је снага чисте душе, душе која је била наш највећи покретач, душе пред којој су падале највеће силе, царства и империје.

Ратови се воде на бојном пољу, али се добијају за зеленим столом. На бојном пољу су потребни храброст, одлучност и велико срце, а за зеленим столом искључиво мудрост, лукавство и пуно памети, ми смо имали велико срце на бојном пољу, али они који су нас представљали за зеленим столом по свему судећи нису имали довољно памети. На крају увек победе они који у миру сачувају своје преживеле ратнике и своје хероје, ми смо наше ратнике избрисали и заборавили, а своје хероје издали и убили, они су од својих ратника направили верне и одане раднике, никада се нису одрекли својих ратних хероја, већ су у миру од њих направили још веће. Они су своје хероје испраћали уздигнутих глава и са цвећем у рукама, а дочекивали их сви до једнога, са песмом и на ногама. Ми смо наше хероје испратили погнутих глава и са оковима на рукама, а дочекивали их у мртвачким сандуцима, или клечећи на коленима. Држава која данас нема ни раднике, ни хероје, треба сама себи да каже доста, доста је било ћутања, патње, боли, плакања, клечења и умирања. Србијо устани и макар једном победи у миру…

Ово није мржња, нити претња, ово је понос и инат, као одговор онима којима никада нећу дозволити, да на било који начин пљују по мојој браћи, саборцима, ратницима и херојима Србије и ово је једини случај у коме им као хришћанин и добар Самарићанин никада нећу понудити и други образ и приуштити то задовољство да ме виде на коленима, а да пре тога и сами не падну на земљу.

„Никада се више нећемо срести сви ми који смо се једном растали, али делић Сунца што смо једни другима дали, нико нам никада не може одузети.“

Почивајте у миру синови небеске Србије, моја браћо и моје Делије…

Коментари (1)

  1. jellena каже:

    Tuzno i istinito

Напиши коментар