Песме

Сањао сам све српске јунаке

Песник: Василије од Семберије

Сањао сам ноћас ја српске јунаке,
у снове ми дошли браћа Југовићи,
не осташе дуго, са Богданом старим,
кажу да морају на Косово ићи.

После њих ми Милош закуца на врата,
у руци му сабља давно искована,
рече мора сутра под чадором белим,
распорити са њом турскога султана.

Стеван ми са Чегра без куцања уђе,
осећам са врата на барут мирише,
каже ја сам Турке дигао на небо,
не дам им са њега сићи никад више.

Мислио сам више нико неће доћи,
ал’ ето га Лазар руком жезло стеже,
и он мора сутра у бој љути поћи,
свратио из свете цркве Самодреже.

Иза њих колона деце голобраде,
о њима још увек легенда се ствара,
ја бих био грешан да их не поменем,
то су били славни борци са Кошара.

У зору ми дође један дечак мали,
каже ја сам онај Споменко сироти,
не имадох никог да мене ожали,
ја сам погинуо на Висића коти.

Имао сам само четрнаест лета,
погинула бака, умрла ми мати,
погоди ме гелер, из турских ракета,
ја ћу тебе сине горко оплакати.

За њим уђе Слоба, млађи од Споменка,
без руку и ногу као дух ушета.
Ја сам чико много волео мог кера,
заклала ме једна крволочна тета.

Једна ноћ је кратка за српске јунаке,
испред куће стоје у четир’ колоне,
знам сутра ће опет када склопим очи,
хероји на моја врата да позвоне.

Напиши коментар