Пише: Вук ЈСО
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 16 ГОДИНА БОМБАРДОВАЊА, ОД СТРАНЕ ВЛАДЕ СРБИЈЕ
Над Србијом влада мрак,
живом светли свеће зрак.
Душу кида звук сирена
и ликујућ смех хијена.
Крокодилске сузе роне,
а слаше нам авионе.
Земљу зоба јато врана,
србомрсци са свих страна.
Сенка Вође злочин крије,
и злочинце сред Србије.
У несрећу план нас тера,
злочиначких режисера.
Прошлост клизи низ образе,
реже битке и поразе.
Дечји гласи тугу носе,
избегличке ноге босе.
О страдању Српском поје,
на згаришту остало је,
успомена многа драга,
крај роднога згажен прага.
У земљи сам својој странац,
многе туге стари знанац
и слике ме бројне прате,
непозване често сврате.
Сећају на дане славе,
на удесе и на страве,
кад Србија главу диже,
са свих страна душман гмиже.
На злочине црних птица,
нек вас сети Грделица,
Сурдулица и град Ниш…
Да ли мирно због тог спиш?
Издајниче, коме служиш,
кад злочинцу руку пружиш?
Сети ли те пара свака,
на болесне све од рака.
Грамзивост јел’ твоја јача
од детињег страха, плача
од сећања и савести
да ћеш Творца једном срести.
Златне душе небо красе,
гледам свеће што се гасе,
покидане зелен класе,
у самотне ове часе,
уз мимоход деце, жена…
и замирућ звук сирена.
16.08.2015.
