Мирис урана на Балкану

Пише: Дмитриј Литовкин

Многе армије света имају муницију са осиромашеним ураном „за црне дане“, али су само САД спремне да је примене у свим ратним дејствима где је потребан брз успех.

Официр Војске Југославије поред радиоактивног поља у селу Рељина код Прешева, 7. јануара 2001. Извор: Reuters.

Официр Војске Југославије поред радиоактивног поља у селу Рељина код Прешева, 7. јануара 2001. Извор: Reuters.

Запад нема обичај да евоцира успомене на „ту“ војну операцију. Ово кратко истраживање је посвећено једној од најмање расветљених епизода тог рата, у којој су Американци користили бојеве главе са осиромашеним ураном. Од те муниције су страдале Србија и суседна Македонија, али су страдали и сами војници НАТО-а.

За њих, скандал је избио 2001, када је од леукемије умрло 18 војника мировног контингента НАТО-а на Косову: 7 Италијана, 5 Белгијаца, 2 Холанђанина, 2 Шпанца и по један представник Португалије и Чешке. Поред тога, рак крви је установљен код 30 италијанских и 8 шпанских војника, као и код 4 Француза и 4 Белгијанца. Иста дијагноза је постављена код војника у Мађарској, Данској, Немачкој, Великој Британији и др. Касније је специјална комисија УН утврдила да су се сви они налазили на територији која је била изложена утицају америчког оружја са осиромашеним ураном.

Комисија УН је у бившој Југославији спровела истрагу крајем 2001, када је проверила 11 објеката на Косову и дошла до закључка да су сви објекти загађени радиоактивним елементима и да вода у региону није за пиће. Мировњацима и хуманитарним мисијама у зони конфликта препоручено је да избегавају загађене објекте и не пију воду из тог краја. По мишљењу експерата, за деконтаминацију подручја било би потребно неколико милијарди долара. Међутим, САД и њихови савезници из НАТО уопште нису реаговали на ту изјаву.

Нема разлога да се не верује међународним инспекцијама које су вршиле мониторинг територије Србије. Неке од њих су радиле на иницијативу самих учесника ратног конфликта, између осталог и зато што су оболевали и војници „мировног“ контингента.

Европљани су заправо и покренули питање коришћења муниције са осиромашеним ураном. Међутим, тадашња државна секретарка САД Мадлен Олбрајт ућуткала је партнере изјавом да „не постоје факти који би здравствене проблеме војника могли довести у везу са муницијом напуњеном осиромашеним ураном“.

Индикативно је да највише оболелих има у италијанском контингенту мировних снага, а Италијани су били лоцирани на граници са Албанијом, где је муниција са осиромашеним ураном примењивана у великим количинама. У зони одговорности Американаца нико није оболео — у њиховом подручју таква муниција практично није коришћена. Нису страдали ни руски мировњаци, јер су после поделе Косова на зоне одговорности добили сектор близу америчких војника.

Пројектили са ураном лете брзином од око 2 km/s (за разлику од обичних 1,5–1,7 km/s) и не „спљоште“ се приликом удара у зграду или блиндирани циљ. Напротив, језгро од урана приликом удара постаје још „оштрије“. После пробијања оклопа остаци језгра се запале и изазивају пожар унутар тенка или оклопног транспортера, пунећи кабину отровним гасовима.

Пројектили са ураном лете брзином од око 2 km/s (за разлику од обичних 1,5–1,7 km/s) и не „спљоште“ се приликом удара у зграду или блиндирани циљ. Напротив, језгро од урана приликом удара постаје још „оштрије“. После пробијања оклопа остаци језгра се запале и изазивају пожар унутар тенка или оклопног транспортера, пунећи кабину отровним гасовима.

У Југославији су примењивана четири типа муниције са осиромашеним ураном. За пробијање међуспратних конструкција у зградама коришћене су бомбе дуге шест метара. То су заправо биле цеви урана тешке 100 kg у одговарајућем омотачу са кумулативним пуњењем тротила. За борбу против моторизоване технике коришћени су противоклопни пројектили тешки 3,2 kg са језгром од урана. Писте су гађане касетним бомбама напуњеним комадићима урана тешким укупно 600 kg, који су се разлетали по писти и правили јаме од 10 квадратних метара. Ратно ваздухопловство користи пројектиле тешке 500 g. То оружје је највише примењивано на Косову и у јужном делу Србије, дакле управо тамо где се регуларна српска армија најжешће супротставила савезничким трупама.

Осиромашени уран (U-238) је споредан производ обогаћивања урана и третира се као индустријски отпад. Међутим, по речима професора Војне академије Вадима Козјуљина, осиромашени уран се због своје густине и тежине (готово 70% је гушћи и тежи од олова) активно користи у војној индустрији као компонента у производњи оклопа и језгра за пројектиле, иако се ради о врло токсичном материјалу. Период његовог полураспада износи 4,5 милијарди година.

Међутим, за америчку војску сва његова штетна дејства бледе у поређењу са резултатима које даје у рату. Муниција направљена на његовој бази има мању површину, а самим тим и мањи отпор ваздуха, што значи да брже лети и већом снагом погађа циљ. Такви пројектили лете брзином од око 2 km/s (за разлику од обичних 1,5–1,7 km/s) и не „спљоште“ се приликом удара у зграду или блиндирани циљ. Језгро од урана приликом удара постаје још „оштрије“, тако да лако продире у унутрашњост зграде или оклопног возила. После пробијања оклопа остаци језгра од урана се запале и изазивају пожар унутар тенка или оклопног транспортера, пунећи кабину отровним гасовима. Све то знатно повећава ефикасност примене такве муниције.

Комисија УН је у бившој Југославији спровела истрагу крајем 2001, када је проверила 11 објеката на Косову и дошла до закључка да су сви објекти загађени радиоактивним елементима и да вода у региону није за пиће. Извор: Reuters.

Комисија УН је у бившој Југославији спровела истрагу крајем 2001, када је проверила 11 објеката на Косову и дошла до закључка да су сви објекти загађени радиоактивним елементима и да вода у региону није за пиће. Извор: Reuters.

Већина земаља које имају ову муницију чува је „за црне дане“, за случај да дође до глобалног рата, и не хвали се тиме што је поседује. Вашингтон је, напротив, користи као главно ударно средство у својим оружаним снагама. САД данас поседују преко 50% пројектила са компонентама од урана и спремне су да их примене у свим ратним дејствима где је потребно брзо постићи успех. На пример, за само 3 недеље ратних дејстава против Ирака 2003. пешадија и моторизоване јединице САД су потрошиле 9552 тенковска пројектила и 1,7 милиона пројектила мањег калибра са осиромашеним ураном. После рата у Персијском заливу Пентагон је званично признао да је на територију Ирака бачена 31 тона урана.

Вадим Козјуљин напомиње да, нажалост, муниција са осиромашеним ураном званично не спада у забрањене врсте наоружања. Према томе, Београд тим поводом данас не може ставити никакву примедбу Вашингтону. Поред тога, чак и ако би се појавио уговор о забрани муниције која садржи осиромашени уран, не би га ратификовали ни Вашингтон ни Москва ни Пекинг.

Козјуљин сматра да је таква ситуација настала зато што се свет дели на оне који се озбиљно припремају за рат и оне који рачунају да ће у случају рата моћи да се скривају иза туђих леђа. То је делимично тачно када се ради о двадесет земаља које поседују муницију са осиромашеним ураном. Већина тих земаља је примењивала или примењује војну силу.

Што се тиче „мирољубивих“ савезника САД из НАТО-а, који предлажу мере за ограничење ове врсте муниције, њих једноставно нико неће слушати, с обзиром на безначајно учешће тих земаља у мировним операцијама Алијансе.

Поврх свега, осиромашени уран је најјефтинији тешки метал, и истовремено је најефикаснији. Најближи конкурент му је волфрам, али је он веома скуп и има га далеко мање у природи. Управо из тог разлога армија САД се у догледно време неће одрећи муниције са осиромашеним ураном и без одговарајућег међународног уговора њена примена ће бити легитимна.

Ко има и ко (не) користи муницију са осиромашеним ураном

Руска армија у свом арсеналу има пројектиле са ураном. То је углавном муниција за тенкове Т-72/80 и Т-90. Међутим, како је 2001. саопштио генерал-мајор Јевгениј Куљешов, вршилац дужности начелника ракетних и артиљеријских јединица, ни совјетске ни руске оружане снаге никада у војним конфликтима нису примењивале такву муницију.

Осиромашени уран је споредан производ обогаћивања урана. Тврдња да је то „нуклеарни отпад“ из реактора који се преко бомби јефтино „складишти“, дакле, није сасвим тачна. Муницију са осиромашеним ураном данас имају армије преко 20 земаља: САД, Велика Британија, Француска, Русија, Кина, Индија, Саудијска Арабија, Израел, Бахреин, Египат, Кувајт, Пакистан, Тајланд, Ирак, Тајван и др, али је само САД користе.

Аутор је капетан трећег ранга у резерви и војни експерт листа „Известија“.

Извор: Руска Реч




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *