Меркелова борбену готовост Бундесвера диже на ниво Хитлеровог Вермахта

Пише: Вили ВИМЕР, бивши државни секретар у Министарству одбране Немачке и бивши потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС

Ни објава рата из уста немачке канцеларке више никога не би изненадила

nemacka-vojska-nacisti-hitler-merkel

Следећег викенда ће немачки Устав бити значајно редукован одредбама о немачким оружаним снагама и свим оним што је савезна канцеларка постигла својом наредбом о учешћу немачке војске у контигенту у Ираку.

Када госпођа Савезна канцеларка на променади у Минхену изађе из свог тенка како би одржала слово на тзв. Конференцији о безбедности у хотелу БАЈЕРИШЕР ХОФ морала би да баци поглед на зграду преко пута. Тамо се налазе канцеларије заменика председника Хришћанско-социјалне уније (CSU) и савезног посланика др Петера Гаувајлера.

Њега је Бундесвер позвао да одржи предавање полазницима Универзитета Бундесвера у Хамбургу на експлозивну тему: УСТАВ И БУНДЕСВЕР.

Др Петер Гаувајлер је говор одржао 4. јуна 2014. а мирне душе можемо да га уврстимо у тзв. „велике говоре“ зато што је овај адвокат из Минхена и пријатељ Франца-Јозефа Штрауса потпуно отворено изложио корене и curriculum војске у уставној држави.

Одлуком немачког Бундестага од 29. јануара 2015, донетом на предлог савезне канцеларке и њене владе да се у Ирак упути немачки контигент, закуцан је последњи ексер на мртвачки сандук уставне конструкције која се тицала Бундесвера.

Након пажње вредног стручног мишљења Експертске службе Бундестага о легитимности упућивања немачких трупа у Ирак, госпођи Савезној канцеларки је успело да Бундесвер уздигне на ниво бојне готовости немачког Вермахта.

Нема више ни трага ни гласа од оног правно и међународноправно уоквиреног Бундесвера.

Изузетак укидања досадашње законске утемељености Бундесвера биће само једна ситуација: када буде било неопходно да Бундесвер интервенише широм света у америчком интересу, и то без мандата ОУН или неке друге организације истог ранга.

Један поглед преко трга у Минхену до канцеларија колеге из фракцијског партнера госпође Савезне канцеларке био би и њен поглед унатраг – у процес једне демонтаже.

У САД би сада рекли: mission accomplished. Остварена мисија.

Након говора председника Савезне Републике Немачке на сумњивој конференцији претпрошле године, коју су многи грађани Немачке доживели као „говор са тенка“, морамо да се питамо: Да ли уопште ико може да надмаши такав говор, који је у потпуности занемарио осећања немачког народа на тему мира и рата?

Због онога како се окончала година након ондашњег говора Председника СРН – одговор на ово питање може бити само потврдан.

Последња година била је такво потпуно одустајање актуелне политике владе од политике мира немачких канцелара, почев од Конрада Аденауера преко Вилија Бранта и Хелмута Шмита до Хелмута Кола, па „објава рата“ из уста немачке Савезне канцеларке уопште не би изненадила немачку и међународну јавност.

Где се икада десило да нека легитимна влада са којом су многи само неколико дана раније хтели да се ушуњају у исти политички кревет, буде одувана уз помоћ Савезне владе Немачке? И то масакром за чије разјашњење, вероватно са добрим разлогом, не постоји интерес и који је, када га упоредимо и са другим случајевима, представљао део уобичајене агенде.

Која би се то претходна немачка влада усудила да у некој другој земљи пружи руку у белим рукавицама фашистичким снагама, интегрисаним у тамошњу владу и велике делове државног апарата, како је то ова толерисала у случају Украјине? Ако ставимо под лупу актуелну политику Савезне владе према овом проблему – деловаће нам бљутаво накнадно згранути говори о нацистима. И шта би то требало да мисле Руси са својим милионима ратних жртава када се на њиховим границама њихови отворени непријатељи служе оваквим снагама?

Ако госпођа Савезна канцеларка већ неће да изрекне објаву рата, могла би бар да затвори једно поглавље.

Она је дошла на своју позицију када смо били испуњени надом да можемо да размишљамо о својој „дивиденди мира“.

Та времена су прошла, а на то су од напада на Савезну Републику Југославију 1999. снажно утицали немачки савезни канцелари. Данас су опет конјунктурни „ратни профитери“ и то нам разјашњава у којој мери је проћердано наслеђе година 1989-1990.

Госпођа Савезна канцеларка не мора да надмаши говор господина Савезног председника нa претпрошлогодишњој минхенској седељци уз камин, којим је заобишао немачки народ. Не дао Бог! Никако!

Али, оно што је хитно и нужно гурнуће се под тепих. Није у питању само председников „говор са тенка“ који је, снажно одјекнувши, одредио прошлу годину.

У пролеће 2014. бивши канцелар Герхард Шредер је, добро расположен и неконвенционано како то већ Немци воле, саслушан поводом напада на Југославију. Смисао онога што је рекао јесте да је он немачком наредбом за напад и подршком NATO акција прекршио међународно право.

Свакако, била је то ординарна агресија у којој је учествовала Савезна Република Немачка. Онај ко би се усудио да баци поглед на Устав, кривичне законе и законе о правној позицији војника, срушио би се згрожен.

Др Петер Гаувајлер је 4. јуна 2014. указао на једно образложење оваквог деловања државе као забрањеног и кажњивог. Да и не говоримо о правном фундусу Кривичног трибунала у Хагу.

Најкасније оног часа када је у вези са подршком Савезне владе Немачке рату у Ираку један од највиших немачких судова дао за право једном немачком официру да више не врши своју службу – земља и влада су ћутале о томе – требало је да знамо о чему се ради.

Изјава бившег канцелара о агресији на Југославију чини све више него јасним: Где је у Минхену ишчезла реч Савезне канцеларке којом ће Влада гарантовати војницима Бундесвера да ће се као влада придржавати закона како немачки војници не би поново били у дословном смислу злоупотребљени од стране свог вођства?

Скоро је беспредметно да се питамо шта смера да учини господин Савезни председник као највиши чувар Устава како би се уверио да се Савезна влада придржава Устава и закона у циљу заштите зависних запослених.

Но, постоји још један разлог због кога садашња минхенска конференција представља преокрет. То је у великој мери одлука грчких бирача на недавним изборима.

Нови премијер Грчке ће прилично забиберити Европи, а осим бибера могуће је да поседује и још неко средство којим ће да поправи судбоносно лош положај читавог Запада. Видећемо!

Једно је свакако извесно. Он може да одржава односе са Русијом и Русија може да одржава односе са њим.

Европска беда, изманипулисана од стране САД, почела је агресијом на државу оснивача Конференције за безбедност у сарадњу у Европи – на Југославију.

Била је то – а о томе цвркућу и птице на грани – подла геополитичка игра на штету Русије. Само, у сваком ћошку Европе постоји по један Стразбур или Бреслау.

Историја утиче на догађаје у више димензија независно од државних или међународних закона. То је посебно онда случај када религија и језик повезују народе.

То важи и за Русе и поједине народе на Балкану.

Пре него што је дошло до агресије на Југославију било је све учињено да се Руси што даље потисну из зона Јадранског и Егејског мора. То је био разлог што су акцептиране квази-револуционарне промене у Букурешту и Софији.

Куда бацимо поглед: свуда је само геополитика! Тако је то и сада, историја поново продире кроз све поре. Хоћемо ли моћи да је спречимо још једним грађанским ратом?

Још једном конференцијом у Минхену?

(Превод Бранка Јовановић)

 

Беофорум




3 коментара

  1. marko

    Nema sanse danasnja ruska armija nece dozvoliti da ude nemacki vojnik kao 1941 sanse su im nikakve 0 % samo bi izginuli pa u ukrajini su ih sredili 20 000 i vise u 9 meseci.Nije ovo 1941 vec tehnolosko doba ruskih kiborga i vojnika

  2. darens

    Кад ће почети веровање у напредак и других..Руси одавно напредују,другима је криво и неће да признају…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *