Васкрс
Нека нам је душа срећна, чиста, ми славимо Васкрсење Христа. После Часног, Великога поста, од давнина успомена оста…
Једна је земља са Балкана, Седамдесет и седам дана, На правди бога бомбардована. У пола дана, кад је ноћ глуха, Са копна са мора из ваздуха…
Убаците у букваре, Љуту битку за Кошаре, Нека знају српски ђаци, Где су гинули јунаци…
Кад зашуме воде до Јасена белих, И песми заузврат подигну двор, Задрхтаће земља од вапаја смелих, Телесима што храбро бранише ров…
Душу да ми моју, Разапињу мати, Нећу дати злима, Да Србијом ходе, Док се битке воде, Вук ће да се злати, У злаћаној борби, До Србске слободе…
Остале су стопе, Отисци у блату, У ономе рату, Деведесет девете, Као стопе свете, Да сјаје у тмини, Србској домовини, Понос наш и снови…
Један дјечак из Карина, Ни браду није им’о. Дјете великог срца, Звали су га Мимо.
Нестало је цв’јећа, мраз је пао тада, тек остаци ту су неких старих грана, слатки плод не руди, само трулеж пада, кише хладне лију тих јесењих дана…
О великим Јунацима, моја рука често писа, ал’ данима на памет ми, једна иста до’ди миса’…
А ко ће га знати каква ће још чуда Србију да снађу, коме веровати и чијем ће гаду испросити наду, они што су сада забораву дали све Србске јунаке, само нису знали да још има оних што уче нејаке…
Са сахране Паукове, вратила се ЈЕДИНИЦА, у четврту Чарли базу сви бијаху тужна лица…
Ој, Звездане, Беретку накриви, још су „Момци из Бразила“ живи. Сваки од Њих исту жељу има, да се опет вратиш Вуковима.
У Чопор се котира високо, Јовановић Звездан горски Соко. Овај Витез из прошлости давне, Вукове је предводио славне…
Кад све прође и када утихне метака звук, не заборави у миру… ко је једном био – заувек остаје вук!
У сред ноћи на Косову, нешто сија у сред мрака, вукови се они зову, очи Србских су јунака…