ВАСИЛИЈЕ ОД СЕМБЕРИЈЕ: Олуја
Сањам села око града Книна, у души ми остала празнина, сто невоља, стотину питања, да л’ још теку Крка и Зрмања…
Сањам села око града Книна, у души ми остала празнина, сто невоља, стотину питања, да л’ још теку Крка и Зрмања…
Југовићи ту су пали, гавранови заграктали, носе руку Дамјанову, и његову љубу зову…
Иде ЧОПОР, где су предводници, предводници чаме у тамници. Звеки, Гумар, Улемек, робије за цео век. Тужно цвиле вуци у планини у тамници кажњени, невини.
Одричеш се земље свете, ко издајник, ко фукара, одричеш се Обилића и Косова и Лазара…
Плачи вољена земљо, сузе слуте на срећу, плачи, све си нам дала, гасила себе ко свећу, и ја ћу са тобом плакати, живот свој ћу ти дати, заставу твоју ћу носити, никоме нећу је дати.
Не плачи мајко, ја сам добро, никад ме није ни био страх, не бој се, не додирујем копно, гледам те одозго где није мрак…
Дечаче мали, коме си скривио, тако си мало живио, крив си Слобо зато ето, волео си своје псето…
Сребренице једанаестог јула, стотину је закукало була, свака своме турчину се нада, не врати се неколко хиљада…
Видовдан је дан свих наших дана, симбол части и бол наших рана, Видовдан је клетва и заклетва, Видовдан је и сетва и жетва…
Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Вук је паметнији, а за ту слободу везан је и снажан осећај поноса, без премца међу животињама.
Кад се сетим оних славних дана, Крфа, Вида и Кајмакчалана, Кад се сетим девет твојих рана…
Он је херој и ту нема збора, сетимо се Тепића мајора, сетимо се храброг српског сина, од свега је преча отаџбина…
Ниси ти крив генерале, чисте су твоје руке, нису оне никада клале, ничије синове ни унуке…
Знани су ми сви српски хероји, Од Пантера већи не постоји, Скидам капу имали су чуку, Маузеру, са Вучјака вуку, Никад више таквог јуначине, Такав једном рађа се и гине…
Није песма, не знам шта је ово, плаче песник, плаче свако слово.
Једна је земља са Балкана, Седамдесет и седам дана, На правди бога бомбардована. У пола дана, кад је ноћ глуха, Са копна са мора из ваздуха…
Убаците у букваре, Љуту битку за Кошаре, Нека знају српски ђаци, Где су гинули јунаци…
Кад зашуме воде до Јасена белих, И песми заузврат подигну двор, Задрхтаће земља од вапаја смелих, Телесима што храбро бранише ров…
Чопор мора опстати, мора се водити најјачим и најмудријим, а који је по вољи оца нашега Великог Вука, чија мужевина је пространија и славнија од свачије и тај не сме раздирати јединство Рода вучијег.