Иде ЧОПОР, где су предводници, предводници чаме у тамници. Звеки, Гумар, Улемек, робије за цео век. Тужно цвиле вуци у планини у тамници кажњени, невини.
Плачи вољена земљо, сузе слуте на срећу, плачи, све си нам дала, гасила себе ко свећу, и ја ћу са тобом плакати, живот свој ћу ти дати, заставу твоју ћу носити, никоме нећу је дати.
Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Вук је паметнији, а за ту слободу везан је и снажан осећај поноса, без премца међу животињама.
Знани су ми сви српски хероји, Од Пантера већи не постоји, Скидам капу имали су чуку, Маузеру, са Вучјака вуку, Никад више таквог јуначине, Такав једном рађа се и гине...
Чопор мора опстати, мора се водити најјачим и најмудријим, а који је по вољи оца нашега Великог Вука, чија мужевина је пространија и славнија од свачије и тај не сме раздирати јединство Рода вучијег.