Још о РТВ Војводине

Миодраг Зарковић / Печат

Самовоља руководства „Радио – Телевизије Војводина“ разара како саму структуру покрајинског Јавног сервиса, тако и програмске плодове, а недавни поступак избора главног и одговорног уредника радија показује да „Печатове“ сумње у хрватски лоби као главног покровитеља нечасних радњи нису биле неосноване

rtv-aОсам националних савета одбило је предлог да Клара Крањц постане главни и одговорни уредник „Радио Војводине“. Преостали, девети Национални савет, подржао је Клару Крањц, што никако није било неочекивано, с обзиром на то да ју је тај савет и предложио. Управни одбор је, на крају, свеједно одлучио да занемари став убедљиве већине од осам националних савета и да ипак послуша онај један, па је Клару Крањц поставио на чело радијског огранка покрајинског Јавног сервиса.

Посматрајући са чисто математичког гледишта, свако разуман могао би, после оваквог исхода, да се упита каква је уопште сврха националних савета при покрајинском Јавном сервису, када се њихова воља може тако грубо занемаривати. Та тела управо и служе за то да износе своје вредносне ставове о најважнијим, стратешким питањима – као што је постављење главног и одговорног уредника – како би Управни одбор узео у обзир њихова мишљења.

Законом није прописано да је Управни одбор обавезан да послуша препоруке националних савета, али су у искуственом смислу те препоруке увек имале посебан значај. Зато би истоветан став чак осам, од девет постојећих, националних савета, морао да представља малтене неку врсту обавезе за Управни одбор, а свакако би морао да добије одлучујућу предност у односу на усамљени глас преосталог, деветог Националног савета.

У земљи Србији је, међутим, тај усамљени глас био јачи од осталих осам, па је 15. Јануара ове године Управни одбор „Радио – Телевизије Војводине“ ипак поставио Клару Крањц за главног и одговорног уредника радио – програма. Ни најискуснији запослени у РТВ – у не могу да се сете икаквог сличног примера кршења надмоћно већинске воље приликом одлучивања, нити да је икада у историји овог гласила једна национална мањина била толико надмоћна у односу на остале мањине, па и на националну већину.

Дотични Национални савет, који је од осталих толико моћнији и утицајнији да је у стању да против њих прогура своје кадровско решење, јесте хрватски.

Измисли своју функцију

Руку на срце, положај главног и одговорног уредника радијског програма барем спада у ретка занимања старија од две године, за разлику од многих других руководећих функција које су порођене и заљуљане тек лета 2011, када се у РТВ слила камарила Б92 кадрова. Њихова способност да измишљају радна места за сада је, иначе, једини опипљиви траг креативности описаних кадрова – није само јасно зашто су уопште склањали претходно руководство, пошто су, с обзиром на количину новоисфантазираних занимања, комотно могли да их оставе, а да се малтене нигде не преклопе.

Програмски директор, директор Информативног програма радија и телевизије (да, добро сте прочитали: радијски и телевизијски Информативни програм је обједињен, а на његово чело постављен је не уредник, не главни уредник, не фараон, него директор!) , директор продукције – нека су од занимања која су поштеном свету РТВ – а била непозната све док међу њих смртнике нису слетели новинарски ванземаљци стасали на „деведесет двојци“. Статут куће до тада је препознавао генералног директора, директоре телевизије и радија, те главне и одговорне уреднике ова два огранка, али је тих пет функција било недовољно за све којима је РТВ препуштен јуна/јула 2011, због чега су мајстори часком осмислили себи кованице згодне и за визит карте и за заповедање Јавним сервисом.

Наравно да је хијерархија у таквим околностима драстично нарушена. „Печат“ је дошао у посед интернет преписке једног од некадашњих сарадника РТВ – а са уредником филмског програма Јавног сервиса, извесним Јаном Немечеком (који је, иначе, син незаобилазног Роберта Немечека, што му је можда била и једина препорука – ако је, с обзиром на Робертову не баш славну биографију, уопште препорука – када је заседао у фотељу). У тој преписци, Јан Немечек супротној страни, која се позива на раније договоре са генералним директором Синишом Исаковим, љутито узвраћа:

„Одговорно лице за филмски програм сам ја, а директни претпостављени Санда Савић, изнад које је председник УО и они имају сва права и обавезе у вези програмске политике и процене сваке понуде која се тиче филмског и серијског програма. Сви остали могу да дају своје сугестије и мишљења које немају никакву обавезујућу моћ.“

Дакле, у преписци са спољним лицем, уредник Филмског програма као непосредни, практично, искључиви ауторитет, наводи Санду Савић, тј. Носиоца звања које до доласка Санде Савић није ни постојало у РТВ – у, што довољно говори колико су за мандата новог руководства поремећени не само међунационални односи, већ и сама унутрашња структура, на силу и на пречац прилагођена најезди са Б92.

Не имај другог путника

Нови руководиоци, међутим, не окрећу главу само од затечених правила и обичаја унутар саме куће, већ и од државних законских одредби. Закони који важе за остатак Србије, не важе за коловође РТВ – а, што се, као и сам ђаво, очитује у „ситницама“ попут употребе службених аутомобила.

Већ смо у прошлом броју описали тај чудновати свакодневни обред довожења и одвожења руководилаца из Београда у Нови Сад и назад, у два возила, али ритуал није само чудноват већ је и противзаконит, пошто се нигде не заводи, а морао би. Закон, наиме, каже да свака службена вожња дужа од 35 километара мора да буде пријављена, а растојање између Београда и Новог Сада вишеструко пробија ту границу, али руководиоци упркос томе упорно избегавају да уписују ову ставку у званичан трошковник, иако их је финансијска служба РТВ – а најмање једном опоменула да то мора да се ради и да таквим нечињењем у ствари праве прекршај. Једноставно, као да им ни на крај памети није да би једног дана ико могао да их позове на одговорност због било чега у њиховом понашању и пословању.

Бахатост иде дотле да је програмска директорка Санда Савић казнила једног од возача само због тога што је, пошто је њу довезао увече до стана у Београду, у повратку за Нови Сад превезао колегиницу са РТВ – а, која се затекла у престоници и замолила га да је покупи, када се већ празан враћа у базу. Када је сутрадан чула од њега да је превезао колегиницу, Санда Савић забранила је злосрећнику да њу, Санду, убудуће вози (што је, због дневница, свакако много већа казна у материјалном, него у духовном смислу).

Та самовоља садашњих руководилаца има и, наравно, још злокобније последице. На пример, прошле године је РТВ наједном почела да приказује филмове и серије на које права полаже извесна дистрибутерска кућа (због истраге коју „Печат“, кад већ неће надлежни, спроводи о пословању РТВ – а, нећемо за сада наводити податке о овом предузећу) , али да та приказивања нису претходно била уговорена. Руководство је затим изнело пред Управни одбор предлог да се са дистрибутерском кућом потпише уговор о сарадњи, што је УО испрва одбио, јер су понуђени услови били крајње неповољни, тј.

Понуђене цене играног програма биле су више него тржишне, и више него цене које су до тада биле договорене са другим снабдевачима. Десетак дана касније, међутим, УО је из неоткривених разлога преиначио првобитну одлуку и прихватио неповољан уговор са дотичним дистрибутером. Свакоме ко познаје дистрибутерске прилике, јасно је да је руководство РТВ – а овим у ствари довело Управни одбор пред свршен чин – УО је могао да остане при првобитној одлуци, али би онда био суочен са тужбом дотичне дистрибутерске куће, која би лако на суду доказала да је играни садржај на који они полажу права био неовлашћено приказиван на РТВ – у. Што ће рећи, УО је практично био уцењен у овом случају, јер је добио понуду коју није могао да одбије.

Породична атмосфера

Ко зна шта ће се још недвосмислено сазнати о пословању РТВ – а под садашњим руководством. Према неким наговештајима, то заиста подсећа на оно што је стари, добри Дон Корлеоне називао породицом.

У ствари, ко то не би називао тако, ако се зна да је Игор Божић, чувени директор Информативног програма РТВ – а, истовремено и супруг дописнице РТВ – а из Београда, те да њих двоје заједно остварују платни коефицијент од чак 20. Вероватно ће Родољуб Шабић, брижни повереник за информације, ово сматрати задирањем у нечију приватност, али зар јавност не би требало да зна да издржава цело живописно домаћинство Божића, и то само због тога што Игор Божић није, ето, могао да нађе бољег новинара за извештавање из главног града него што је то његова жена?!

Уопште, Игор Божић – још једном: први директор у историји Информативног програма! – има јако чудне идеје о томе како се води сектор који му је поверен. Тако је у више наврата претио новинарима Информативне редакције да ће бити кажњавани, чак и да ће отказе подобијати, уколико не буду пратили рад косовских институција. Не, дакле, Србе са севера Космета, нити Србији одане енклаве, већ нелегалне приштинске институције. Зато је, можда, већ трећа вест у „Дневнику“ РТВ – а од 27. Јануара ове године била та да је Хашим Тачи поново изабран за председника Демократске партије Косова! Како би, је ли, гледалиште у Војводини преживело, а да не сазна да је све у реду са Тачијевим положајем у странци?!

(Узгред, Дан Светог Саве није био ни поменут у дотичном „Дневнику“, приказаном баш на – Дан Светог Саве; а победа Новака Ђоковића у Мелбурну, остварена такође тог дана, нашла је своје место тек на крају емисије, међу спортским вестима, иако је у информативним емисијама по другим телевизијама тог дана Ђоковићев тријумф био ударна вест).

Минуле среде је „Дневник“ у 17 сати, овај који се приказује за целу Србију, потпуно изоставио протест Срба у Косовској Митровици – тај скуп није поменут, као да се није ни догодио, иако се чак десет хиљада људи окупило како би протестовало против наметања границе према остатку Србије! То није пропуст, то је безобразлук, због којег би морао да одговара или уредник, пардон, директор информативног програма (Божић) , или уредница „Дневника“ (Вера Корпонаић).

Можда је баш због Божићеве директиве одлазак на Косово једно од најчешћих службених путовања новинара РТВ – а у последњих годину и по. Тако је прошле године албански Дан заставе на РТВ – у пропраћен низом прилога из јужне српске покрајине, али ни у једном од тих прилога није се огласио неко од Србији верних грађана. Тако је и Марина Фратуцан (иначе, када смо већ код породичних веза, бивша супруга Славише Грујића, покрајинског секретара за културу, који је заједно са Горданом Предић из републичког Министарства културе потрчао да „пружи подршку“ РТВ – у одмах у првом таласу текућих напада на „Печат“) , већ пет пута одлазила на Косово и Метохију, иако није до краја најјасније од какве су важности ти одласци били за њену емисију „Радар“.

Додуше, мора се признати да су одређено осећање за државотворност РТВ – ови руководиоци показали тиме што су одласке Марине Фратуцан, као и одласке других својих извештача, на Косово и Метохији, увек водили као теренски рад у нашој земљи. Што значи да су Марина Фратуцан и њене колеге у тим случајевима добијали мање, динарске дневнице, уместо издашнијих девизних које следују за пут у инистранство. Ако имамо у виду каква грабеж за сваком паром влада РТВ – ом у последње време, ову чињеницу можемо још доживети и као пример врхунског родољубља.

Фестивал кроатофилије

Није Марина Фратуцан, међутим, била ускраћена за одласке у иностранство. Екипа њене емисије је, на пример, са лица места извештавала о изборима у Словенији, који, као и избори у странци Хашима Тачија, свакако спадају у критичне теме од значаја за Војводину, па и целу Србију. Исто тако, вреди поменути и посебну емисију „Радара“ о загребачком рок саставу „Прљаво казалиште“.

Емисија је приказана уочи београдског концерта ове групе познате по запаљивим, националистичким, проусташким стиховима. Наравно, све је било афирмативно по „Казалиште“, а сама емисија приказана је у крајње занимљивом термину: у пола осам увече, када РТВ обично преузима главни „Дневник“ РТС – а; тог дана је, међутим, „Дневник“ био одложен због одбојкашке утакмице наше репрезентације, али су на РТВ – у сматрали да пренос уживо одбојкашког меча ипак није толико битан колико пропагандни полусатни хвалоспев о једној оцвалој рок групи.

Никада ни пре, ни после тога РТВ, ни Марина Фратуцан нису показали ни слично занимање за некога од музичких гостију Београда, иако су такви гости, при том далеко познатији и признатији од „Прљавог казалишта“, редовно присутни у главном граду.

Ванредно је било и занимање које је РТВ показао за загребачки снег пре неколико седмица, када су падавине затрпале хрватски главни град. „Дневник“ РТВ – а тада је имао осмоминутни (?!) прилог о томе како се се Загреб бори са снежним невољама, а у склопу прилога интервјуисани су и загребачки градоначелник Милан Бандић и тамошњи становници. Могуће да су такви прилози заслужни за дирљиве хвалоспеве који о раду РТВ – а пљуште са истих оних адреса са којих стижу једнако неумерени напади на „Печат“ (рецимо, од стране Теофила Панчића, мислиоца неухватљиве поетике који је наклоност, на нивоу ове према РТВ – у, исказао у својој каријери још само према Мирославу Крлежи и Јелени Карлеуши) , али да ли су грађани Србије и Војводине дужни да издржавају такве подухвате који служе искључиво пубертетском одушевљењу овдашњих кроатофила?

Како, осим „нечијим“ лобијем, оправдати то што је на дан срамног ослобађања Готовине и Маркача из Хашког трибунала, гост у емисији „1 на 1“ Данице Вученић била ни мање, ни више него Соња Бисерко?!

Како, после свега, не бити забринут над тиме ко уопште у руководству РТВ – а води рачуна о интересима државе Србије, српског друштва и српског народа? Ко, осим једног поштеног постављеника коме то чак и није спадало у задужења: директор „Радио Новог Сада“ Јожеф Клем (дакле, ни Хрват, ни Србин, већ Мађар) још децембра 2011. Упозорио је „нови менаџмент“ (како сами себи тепају) на тешко стање у целој кући и непосредно им рекао да сматра да се нису снашли у управљању Јавним сервисом, и да програмски садржаји не испуњавају законске обавезе. Уместо да се барем замисле над тиме што им је искусни колега поручио, обесни руководиоци су га напали и чак му запретили отказом!

Клем је, у ствари, још и добро прошао. Тада још нису били развили технику да на сваку критику одговарају оптужбама за говор мржње.

Хвала хрватском лобију!

Пример 1: за смрт Бриса Татона, окарактерисану као најтеже убиство, претпрошле године осуђено је 14 београдских навијача, у редовном и жалбеном поступку који су били препуни застрашујућих неправилности и огрешења о правду, а нарочито о претпоставку невиности. У протеклих десетак месеци, а нарочито после документарног филма „Претпоставка правде“ који се бави управо чудовишном природом овог поступка, много је података о тим неправилностима и огрешењима изашло на видело.

Као по правилу, реч је о лако проверљивим и утврдивим подацима или, још чешће, о очигледном недостатку доказа против оптужених – ко год је сагледао барем део те невероватне, ужасавајуће грађе о случају Татон, морао је да у најмању руку доведе у питање не само пресуду, већ и друштвени апарат који је омогућио да таква пресуда буде одржива оволико дуго. „Печат“ је о свему овоме такође писао, у више наврата.

Упркос свему, кривица нити једног од 14 осуђених навијача до данас није ни преиспитивана (мада су саме казне преполовљене на Апелационом суду, а без обарања пресуде, што је такође указивало на ненормалност целог случаја). Суви подаци попут оног да један од осуђених уопште није ни учествовао у спорној тучи, нису допринели праведнијем исходу од првобитног правосудног изопачења.

Пример 2: Верица Бараћ је својевремено, као председница Савета за борбу против корупције, објавила доста исцрпан извештај о овдашњој медијској сцени. Мада обиман и доста подробан у многим аспектима, извештај је ипак био и упадљиво мањкав у једном погледу: није тамо било ни речи о утицају странаца. Потанко су набрајане везе српских богаташа, тзв. Тајкуна, са овим или оним гласилом, што је био први пут да су многе од тих веза уопште биле јавно поменуте, иако се о њима незванично нагађало (и, што је занимљиво из данашње перспективе, нико од свих оних који су се оглашавали о извештају није тада показивао било какву бригу за безбедност овог или оног богаташа, или његове породице, иако су њихови утицаји, остварени најчешће у њиховим, приватним фирмама, тиме постали доступни свима на увид).

Извештај је такође доста дубоко зашао и у притиске које је власт покушавала, па и успевала, да врши и на одређена гласила и на целу медијску сцену, што је такође био први толико озбиљан приказ политичких злоупотреба. Али, о странцима се из извештаја није могло сазнати ништа.

Од тада су наступиле тектонске промене у редовима домаћих тајкуна, а и власт је друга него ономад, али је медијска сцена самлевена под истим, ако не и горим проблемима него у доба извештаја Верице Бараћ. Истовремено, они малобројни јавни делатници који су се усудили да укажу на пропуст у виду прећуткивања страног фактора, наставили су да причају о том пропусту, али не указујући на конкретне странце који вршљају по овдашњем медијском простору, нити на механизме и методе који им омогућују да ведре и облаче по српској јавности.

Закључак: као аутор чланака о „Радио – Телевизији Војводине“, који су изазвали лавину ничим поткрепљених напада и увреда „Печата“ и мене лично, могу само да жалим што нисам у свим својим ранијим текстовима користио две речи за које сам сада сигуран да у Србији имају магично својство – хрватски лоби. Тај магнетски појам је изгледа и неопходан и довољан за скретање пажње васколике јавности на жељену тему.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *