Србија

Пси лају – „Печат“ излази

„ТО СУ ХРАБРИ ЉУДИ“ РЕЧЕ ОН СЕР БЕЛОНУ С ДИВЉЕЊЕМ. „ИДЕМО ДА ИХ ПОБИЈЕМО“
Тирион Ланистер у „Судару краљева“ Џорџа Р. Р. Мартина

„ПУТУЈЕМ ПО СВЕТУ И ДРЖИМ ПРЕДАВАЊА. ДРУЖИМ СЕ С МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА И ДРУГОВИМА, САДАШЊИМ ПРЕДСЕДНИЦИМА И ПРЕМИЈЕРИМА ДРУГИХ ЗЕМАЉА“
Борис Тадић, у интервјуу радију „Ехо Москве“ од 29. јануара 2013, одговара на питање чиме се бави

Хајка на наш лист, покренута после критичких осврта на рад и пословање „Радио-Телевизије Војводине“, не само да не јењава, већ уз помоћ покрајинских власти и „пријатеља из Европе“ добија нове размере

Каква кућа, такав и Берлускони: у редакцији „Времена“ највећи расипник, бекрија без премца, испаде Теофил Панчић, човек за кога, уз дужно поштовање, никада не бисте помислили да води раскалашан живот у каквом су седмоцифрени девизни трошкови крајње занемарљиви. Годинама пажљиво грађени аскетски имиџ Панчић је неустрашиво одбацио у последњем броју матичног недељника, када је податке изнете у „Печату“ против руководства „Радио-Телевизије Војводине“ оценио као „бедну аргументацију“. Њему се, од свих људи на овом свету, чини као бедно то што се „новом менаџменту“ покрајинског Јавног сервиса пребацује да је за годину и по дуг РТВ-а попео на чак шест милиона евра, двоструко више од затеченог стања. За Панчића, баш оног Теофила Панчића кога сви добро знамо и брижљиво пазимо, та три милиона разлике су некаква ситница, коју је недолично узимати људима за зло.
Ето, деловало је као да Панчић спада у онај златни, све мање постојећи средњи сталеж: има да поједе, да не иде около го и бос, да купи повремено књигу до две, и то је то. Кад оно – бећар, боем, плејбој, сасвим неосетљив на три милиона евра!
О речи таквог хедонистичког гиганта тешко је оглушити се, због чега је „Печат“ решио да до даљњег послуша препоруку и мане се списканог новца. Па, није новац све у животу, има ваљда нешто и у програму (о томе више у ТВ критици).
Али, немогуће је не приметити да РТВ шкртари по једном другом питању, по којем никако не би смела: штеде мајстори на судским тужбама. Онолико су громогласно, пре пуне четири седмице, претили да ће тужити „Печат“ и овог аутора због „говора мржње“, али ништа се из тога није изродило. До дана данашњег још нисмо обавештени да је РТВ или неко у име РТВ-а макар поднео пријаву против нас, а камоли покренуо парницу. Уместо тужбе, насрћу на „Печат“ са неких суманутих трибина, које би и Стаљину, да их се сетио, свакако биле милије од судских поступака. Удружени са Независним друштвом новинара Војводине (НДНВ) и Независним удружењем новинара Србије (НУНС), све сакривајући се иза широких леђа покрајинског секретара за културу и информисање, и још плећатијег ОЕБС-а, сикћу ли сикћу на часопис који читате, али више не помињу тужбу, већ само захтевају од државних органа да се за њихов рачун обрачунају са „Печатом“.
То што су слупали милионе, човек да им и опрости. Иовако Теофил части. Али, то што хоће-неће да туже, е, то је већ прекршај преко којег се не може прећи.

МУЧНА РЕТОРИКА Протеклог понедељка је у Новом Саду фантомско НДНВ, под вођством Динка Грухоњића и његовог верног сарадника Недима Сејдиновића, уприличило вајни округли сто на тему, никада не бисте погодили: „Повратак у деведесете – Медијске слободе и политика насиља“. Уводничари су, поред самог Грухоњића, били још и Славиша Грујић, покрајински секретар за културу и информисање, Драгана Соломон Николић, шеф Медијског одељења ОЕБС-а у Србији, незаобилазни Вукашин Обрадовић, председник НУНС-а (илити, њихова Љиљана Смајловић, само још немуштија и смутнија верзија, уз сав труд да остави посве другојачији утисак), и на крају освежење: Санда Савић, програмски директор РТВ-а, својеврсни предводник „новог менаџмента“ на покрајинском Јавном сервису.
Беспредметно би било наводити овде све бисере које су набројани уводничари просули; можете и сами да претпоставите каквом су се мучном реториком обрушили на задату тематику. Вредело би, ипак, издвојити три појединости са овог скупа.
Под један, нико од говорника није се ни осврнуо на небројене примере отворене мржње коју Грухоњић већ годинама исказује према Србији и Србима. До сада су већ сви они свакако прочитали његову својевремену оцену да у Бањалуци „ни мушке, ни женске љепоте бити неће“ и да ће „ноге бити све краће, а погледи све тупљи“ зато што тамо „живе само једни“; тај Грухоњићев фашистички опис Срба само је у „Печату“ неколико пута цитиран, а сви уводничари су јасно ставили до знања да су читали те текстове у нашем часопису. Кроз главу им, међутим, ни прошло није да запитају присутног Грухоњића шта је мислио под тим што је написао или како објашњава све оне друге гадости које већ годинама избацује преко разноразних, махом интернет гласила. Напротив, просто су се уткривали ко ће се од њих присније солидарисати са Грухоњићем, а вероватни победник био је Славиша Грујић, који се похвалио њиховим међусобним пријатељством.
Такве је округле столове и трибине заиста најприкладније назвати стаљинистичким. Или, с обзиром на локалитет, титоистичким. Зашто би ико разуман залазио на такве скупове?!

ПРОСТАЧКА ОБМАНА Под два, неко разуман је овог пута ипак зашао: у публици су била и три представника удружења „Наши“, чије су „спискове“ уводничари нападали безмало колико и „Печат“. Када су завршене уводне речи, њих троје повели су оштру расправу са уводничарима, у којој су демагогију супротне стране првенствено разбијали продорним питањима. Пошто су им ови узвраћали тек безглавим понављањем научених фраза о „Печату“ и „Нашима“, Игор Маринковић је у једном тренутку био принуђен да каже:
„Ми овде нисмо у име ‘Печата’, тако да не можемо да говоримо о њиховим текстовима, већ само о стварима која се тичу нашег Удружења.“
И, како су о овоме известили присутни новинари? Тако што су у каснијим агенцијским, новинским и телевизијским вестима понављали лаж да су се представници „Наших“ оградили од „Печата“! Та простачка обмана, ситна по последицама, али дивовска по безочности, па још раширена на све стране, још једном доводи у питање сврху било каквог даљег идеолошког суочавања са запенушалим анти-Србима.
(Више о овој трибини и искуству „Наших“ – поново у ТВ критици).
Под три, много господи смета када им неко каже да су анти-Срби или њихову противдржавну и противнационалну делатност јасно означи на било какав други начин. Судећи према речима Драгане Соломон Николић, неприхватљиво је чак и коришћење израза „хрватски лоби“:
„Они се називају ‘србомрсци’, ‘медијски зликовци’, ‘убице националне идеје у Војводини’ и ‘хрватски лоби’. Дакле, ми не говоримо овде да имамо у том јавном дискурсу једну дискусију на тему нечега, већ се разлика у мишљењу налази у коренима етничке припадности људи који не мисле као ови други“, рекла је шефица овдашњег Медијског одељења ОЕБС-а у својој уводној речи, образлажући како она види „муке“ кроз које пролазе њени штићеници са РТВ-а.
Мудра Госпођа ОЕБС би, према томе, ван закона ставила не само првонаведене изразе – који, истини за вољу, јесу оштри, мада првенствено због прецизности – већ и помињање хрватског лобија! Пазите ви шта је Госпођа ОЕБС смислила! И покушајте да замислите шта би се у Америци, на пример, догодило са неким ко би предложио да се криминализују појмови као што су „јеврејски лоби“, „нафташки лоби“, „холивудски лоби“, „хомосексуални лоби“, који су тамо у свакодневној и ничим ограниченој употреби.
Постоји ли, збиља, ишта што је везано не само са ОЕБС, него за „уједињену Европу“ уопште, а да не вређа суву интелигенцију обичних људи?!

ТЕОФИЛ БИТИ ЏЕТ-СЕТ Толико из Новог Сада, идемо назад у Београд, на странице „Времена“, до Теофила Панчића, најновије џет-сет иконе. Шта смо, поред поклањања тричавих три милиона евра заједничког новца, могли још да приметимо у његовој колумни, шеретски названој „Ђоковић бити тенисер, тенис бити спорт“?
Обешењак какав смо сазнали да јесте, Теофил је нехајан однос према животу пренео и на свој однос према текстовима које цитира. Очекивано. Када неко не жали за три милиона евра, што би штедео контекст или пасус, или целу реченицу?! Јуришајући на текст моје маленкости из претпрошлог броја „Печата“, у којем је било речи и о Информативном програму РТВ-а, Панчић је решио да се задржи само на овом делу:
„Зато је, можда, већ трећа вест у ‘Дневнику’ РТВ-а од 27. јануара ове године била та да је Хашим Тачи поново изабран за председника Демократске партије Косова! Како би, је ли, гледалиште у Војводини преживело, а да не сазна да је све у реду са Тачијевим положајем у странци?! (Узгред, Дан Светог Саве није био ни поменут о дотичном ‘Дневнику’, приказаном баш на – Дан Светог Саве; а победа Новака Ђоковића у Мелбурну, остварена такође тог дана, нашла је своје место тек на крају емисије, међу спортским вестима, иако је у информативним емисијама по другим телевизијама тог дана Ђоковићев тријумф био ударна вест).“
Панчић је, међутим, изоставио и Тачија и Светог Саву, на којима је у „Печату“ био нагласак, зато што унутарстраначке пустоловине првог напросто немају шта да траже у српском „Дневнику“, док Свети Сава не сме бити заборављен на Дан Светог Саве. У својој колумни, Панчић помиње искључиво полуреченицу о Ђоковићу, око које је затим, тако отргнуте из свеукупног значења, маштовито исплео раскошну параноју, осуђујући не само моју маленкост да је подлегла „системском лудилу националистичког језика“, већ је – вероватно несвесно, мада ко зна – све медијске испоставе које нису РТВ посредно оптужио да болују од мање-више истог тог „вишка лудила“, пошто су се, је ли, дрзнуле да вест о Ђоковићевом тријумфу ставе тамо где јој није место, док једино РТВ показује „мањак лудила“ .
Из свега се могу закључити две ствари: 1) Теофил Панчић нити разуме, нити познаје, нити воли спорт, што насупрот његовом односу према милионима евра, заиста није никакво изненађење; 2) џаба вам читање књига, ако због рупа у карактеру нисте у стању ниједан новински текст да прочитате како ваља.

СТРАХ ОД СЛОБОДЕ Када се, међутим, дотична Панчићева колумна стави у контекст његових пређашњих напада на „Печат“, назире се и његова изгледа дубинска узнемиреност пред самом могућношћу слободне воље. Изгледа да Панчић на слободну вољу гледа као на неку егзотичну, несхватљиву и надасве непријатну појаву, чијем се постојању ваља ругати или га, још боље, начисто порицати.
У тексту који је недавно објавио у новосадском листу „Дневник“, ватрено и жестоко узимајући у заштиту руководиоце РТВ-а, за часопис који држите у рукама написао је да је „тисковина самопрозвана ‘Печат’“. Неколико дана касније, у описаној колумни у матичном „Времену“, пише између осталог да је „грађанин Миодраг Зарковић у последње време постао нека врста ‘Печатовог’ централног идеолошког егзекутора, па је и ‘операција РТВ’ поверена пре свега њему“.
Први пример јасно показује Панчићеву тескобу у додиру са слободоумљем. Пазите како он описује „тисковину ‘Печат’“ – као самопрозвану! Рекло би се да Панчић пуку замисао „Печатових“ оснивача да сами изаберу назив својих новина, држи за какву дрскост, коју не може да не помене, и то исмевајућим тоном.
А што „Печат“ па не би, Панчићу, био самопрозван? Да није можда требало препустити именовање неком другом? Коме?
Иако нам признаје, чак пребацује, да смо самопрозвани, Панчић у другом примеру одбија да поверује да смо самоуређивани. Што се тиче уређивања „Печата“, ту Панчић види некакву строгу, војничку, малтене тиранску процедуру. Као да му је у мислима спот „Пинк флојда“, а не редакција једног српског недељника, Панчић изгледа сматра да се у „Печату“ свака од „операција“ поверава овом или оном „идеолошком егзекутору“. Он у нама, дакле, не види гласило, тј. средство информисања – па још аналитички опредељено, прикладно седмичној учесталости излажења – већ бездушну машинерију намењену искључиво идеолошком ратовању, односно слепом извршавању наређења. Сплетом разних околности је наређење да се оперише РТВ издато коме је издато, али је већ следећа заповест пала на следећег егзекутора и тако надаље.
Ни на памет му, очигледно, није пало да би корен целе „операције РТВ“ могао да буде неупоредиво простији и логичнији: од око хиљаду незадовољних радника покрајинског Јавног сервиса, неколико њих је са поразним стањем у тој кући упознало новинара „Печата“, који при том има и телевизијску колумну, а у којој је повремено умео да се критички осврће управо на програм РТВ-а.
Ако не „Печату“, коме би се па иначе обратили? Б92? Бранкици Станковић? „Времену“? Лично Панчићу? Или Љубомиру Живкову, па да осим новца остану и без интерпункције?

ТАДИЋЕВО НАСЛЕЂЕ Није, међутим, Теофил Панчић био једини који је у претходном броју „Времена“ кидисао на „Печат“ – из двонедељеног зимског сна тргла се и Љиљана Смајловић, текстом „Демони уместо дискурса“ којим је покушала да одговори бројним критичарима. У том непрегледу отужних реплика, наново крцатих изанђалим, титоистичким равнањем „усташа“ и „четника“, вреди издвојити само то да се председница Удружења новинара Србије најзад удостојила да помене Ратка Дмитровића, још једног колумнисту „Печата“. Додуше, неће од тога Дмитровић имати никакве користи, јер се Љиљана Смајловић није дотакла његовог скандалозног отказа у „Вестима“, оног истог којим се бестидни Грухоњић јавно сладио када је гостовао у „Хоћу да знам“; није се, попут рецимо Владе Димитријевића, бавила позадином отпуштања Дмитровића; не, већ је председница УНС-а силно замерила Дмитровићу што је изнео неповољан вредносни суд о њеном испразном придиковању.
Узимајући у обзир публику и утицај „Времена“, као и све нарушенији углед Љиљане Смајловић, то замерање, срећом, ипак неће ни нашкодити Дмитровићу, деценијама каљеном кроз сучељавања са озбиљнијим и опаснијим противницима него што су то данашњи букачи.
Узимајући, међутим, у обзир то да „Време“ никада и није марило за публику или утицај, али да одвајкада успева да крши знане законе тржишта својим волшебним преживљавањем, врло је вероватно да ће ово њихово кидисање на „Печат“ потрајати. Сукоб између РТВ-а и „Печата“, у који је „Време“ спремно и са обе ноге улетео, свакако се неће смирити сам од себе, тако да ће „Време“, ко зна из којег разлога (ко је рекао лоби?!), морати да и даље држи страну својој сабраћи са покрајинског Јавног сервиса. Као што ће исто наставити да раде и ОЕБС, и покрајински секретари, а надасве и разне Грухоњићеве медијске експозитуре.
Да се вратимо на цитате са почетка текста: када осам година имате на челу државе неурачунљивог егоманијака који и по силаску са власти трабуња како се „дружи“ са својим „пријатељима и друговима“ који шефују својим земљама, онда можете само да сањате противнике налик онима на које се Тирион Ланистер устремљује задивљен њиховом храброшћу. У злочинима и неморалу огрезли режим Бориса Тадића оставио је иза себе талог и муљ, кроз који су се до неприпадајућих им врхова успузали најнедостојнији друштвени чиниоци. Непријатељи „Печата“ нису никакав изузетак у том смислу.

 

Извор: Печат

Напиши коментар