Холокауст о ком се ћути

Јасеновац је најважнији и најстрашнији логор истребљења који је формирала усташка диктатура. Његов „архитекта“, министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, признаће да је ту убијено 700.000 људи.[1]

Логор Јасеновац, 28км од Старе Градишке, припремљен је у мају 1941. У почетку се логор састоји од барака које су подигли сами заробљеници; касније је проширен другим комплексом који се звао „Јасеновац 2“. У новембру 1941. изливањем река Саве и Струга потопљена су оба комплекса тако да су заробљеници присиљени да направе трећи; током ових радова око 650 људи, који нису били вични тешком раду, убили су усташки тамничари маљем и секиром. Јасеновац се дели на четири дела, који су предвиђени за Србе, Јевреје, Хрвате „дисиденте“ и номаде; у глобалу има капацитет од 4.000 места. Нови заробљеници стижу непрестано као што је непрекидан и ритам убијања. Сваки дан заробљеници морају да копају нове јаме и да сахрањују нове лешеве; међутим, многи лешеви се бацају у Саву и Струг.[2]

Зверствима која су се примењивала у свим усташким логорима истребљења у Јасеновцу придодаје се ефикасност својствена нацистима. Током јануара и фебруара 1942. у логору се, у ствари, активирају два крематоријума које је пројектовао усташки пуковник Хинко Пићили. Ова постројења раде непрекидно дању и ноћу све до маја (када престају с радом из непознатих разлога), тј. око три месеца. У том периоду спаљено је око 15.000 тела.[3]

Извесно време деца остају у баракама заједно с осталим члановима породице. Касније, у децембру 1941, скупљају њих око 400, старосне доби између 4 и 14 година, а заповедник Вјерослав Лубурић наређује да им се да на располагање једна барака и да их учитељи и професори, одабрани међу заробљеницима, уче да читају, пишу и певају. Ова режија присилног учења има један циљ: заповедник логора очекује посету групе страних новинара и посматрача која ће доћи у пратњи једне хрватске делегације; четири дана након посете новинара сва деца и њихови наставници су масакрирани.[4]

У овој групи новинара посматрача која је крајем јануара 1942. прегледала логор Јасеновац налази се и Италијан Алфио Русо, који узалудно покушава да интерниранима постави питања (забрањено им је да одговарају). За ову прилику логор је „очишћен“, грозоте прикривене, па ипак италијански новинар бележи: „Сваки дан улазе нови небројени станари, сваки дан одлазе они који су умрли од бола и мука“. Језива атмосфера овог логора истребљења јасна је италијанском новинару, али измиче секретару ватиканског посланства, дон Ђузепеу Мазућију, као и секретару монсињора Степинца, свештенику Стјепану Лацковићу, а који су били део делегације коју је у логору примио шеф усташке полиције Еуген Кватерник – Дидо.[5]

Дана 19. новембра 1943. око 800 јеврејских интернираца логора Јасеновац укрцани су на шлепове и пребачени на другу обалу Саве, где су натерани да ископају јаме: своје гробнице, зато што су их по завршетку ископа усташе умлатиле маљевима. Крајем истог месеца нови заповедник логора, Ивица Матковић, подвргава 160 интелектуалаца (углавном учитеља) заточених у логору, једном „експерименту“: жели да испита колико времена једно људско биће може да преживи без воде и хране. Многи умиру након првих неколико дана, али четрдесетак „заморчића“ успева да преживи, једући траву, а понекад и месо мртваца.[6] На Бадњи дан, ови преживели, користећи пролом облака, успевају да пређу жичане препреке логора и да се баце у Саву. Усташки тамничари ваде из реке 35 живих и затварају их голе у једну бараку. Температура је минус 30 степени тако да сви умиру од хладноће.

Током зиме 1944-45. ритам смакнућа у логору Јасеновац се убрзава: приближава се крај поглавникове диктатуре, па џелати скраћују време. Током марта и априла 1945. 15.000 нових интернираца бива истребљено одмах по доласку; преживели логораши присиљени су да копају хиљаде лешева. После тога, да би избрисали трагове ужаса, део логора је запаљен.

Двадесетог априла последњи преживели логора Јасеновац покушавају да побегну у маси. Највећи део покошен је митраљеском ватром, успело је да побегне само њих педесетак. Неколико дана касније усташки стражари минирају и дижу у ваздух последње остатке овог логора истребљења, остављајући рушевине одредима Народноослободилачке војске Југославије.

Први заповедник логора Јасеновац је усташки духовни поглавар Љубо Милош. Године 1948. у затвору у Загребу, Милош ће водити дуге разговоре с енглеским писцем Г. Билајнкином. Испричаће му, између осталог, како су прављени специјални ножеви за брже клање жртава, како су се користили маљеви за убијање мушакраца и жена и како су његови потчињени ходали по телима и главама деце да би их убили.

Милошев наследник на месту заповедника усташког логора Јасеновац је фрањевачки фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић, звани ‘фра Сатана’, поглавников пријатељ (који ће га наградити чином мајора усташког оружништва). Приликом преузимања заповедништва над овим логором истребљења ‘фра Сатана’ већ има несумњиву репутацију: овај католички фрањевац био је заповедник једне бригаде Павелићевог Тјелесног здруга, усташког ескадрона смрти, која је октобра 1941. у подручју између Бања Луке и Мотике, масакрирала 4.800 Срба[7], а новембра 1941. у основној школи у Криваји ножевима су искасапили српску православну децу.[8] У логору се ‘фра Сатана’ не ограничава на то да заповеда: и лично убија затворенике. О томе ће сведочити Шиме Риболи, заточеник логора Јасеновац:

„Једноставно је незамисливо да се један фрањевац покаже толико крволочним. Насупрот Матковићу и Милошу, који су својим поступцима откривали духовну подлост, фратар Филиповић је био финог и пријатног држања, осим за време покоља. Тада је постајао невероватан. Он је у Градини предводио починиоце масовних убистава. Излазио је сваке ноћи да би предводио клање и враћао се у зору с мантијом сасвим крвавом. Нико од убица није поседовао његову издржљивост. Једног дана, док је ручао, обратио му се један усташа и шапнуо му нешто на уво. Усташа се затим упутио ка огради логора и вратио се доводећи једног заточеника. Фратар Филиповић је устао и убио га. Несретник је пао на под. Фратар је поново сео и мирно завршио оброк пошто је викнуо: ‘Доведите укопника!’“

Зверства која је починио овај крволочни католички свештеник изазвала су протесте упућене примасу Хрватске, монсињору Степинцу. Надбискуп загребачки ће интервенисати прилично касно, 1943, тако што је само суспендовао фратра крволока од вршења духовничке функције, избегавајући да примени драстичније мере. Уосталом, ако је Мирослав Филиповић несумњиво један од најжешћих џелата у усташким логорима истребљења, исто тако сигурно није једини католички редовник који је био активан у тим логорима.

О организацији истребљења у логору Јасеновац причаће један од његових највећих твораца, његов бивши заповедник Љубо Милош, у току сведочења које ће дати 9. јуна 1948. пред судом у Загребу:

„После стварања логора III – Циглана, почело је пристизање нових група које су биле све бројније и све чешће. На почетку су групе бројале око 300 особа, а касније су се попеле на 500, 1.000 и више, па чак и на 1.500. У изузетним случајевима поједини транспорти су прелазили и ову цифру. Број заточеника, међутим, стално се кретао око 3.000. Шта се дешавало с другима? Морам објаснити да су биле две врсте заточеника који су слани у Јасеновац. Они који су имали решење били су евидентирани у картотеци логора; они без решења нису ни евидентирани. Ових последњих било је далеко више и они су одмах одвођени на ликвидацију. Међу онима који су стизали с решењем било је осуђених на затворску казну од шест месеци до три године. Они који су имали решења на три године у већини случајева су такође ликвидирани. О томе је постојао договор, тј. била су то Лубурићева наређења: ликвидирати одмах заточенике без решења и оне који имају решења на три године затвора. Познато ми је да је сваки пут приликом одласка у Загреб, ради подношења извештаја, Лубурића примао Павелић и да га је овај о свему информирао. Више пута ми је Лубурић говорио да ништа не ради самовољно него све по наредби претпостављених, тј. по наредби Павелића. Сваки пут када би број заточеника у Јасеновцу прешао утврђену границу, ради доласка нових обавено је издавана наредба за смањење тог броја ликвидацијом, при чему су најпре ликвидирани стари, болесни и они који телесно нису били способни за рад.“

Грозоте усташких логора истребљења изгледа да нису погодиле колективну савест Хрвата. 31. јула 1966. приликом отварања Маузолеја у спомен жртвама у Јасеновцу, међу присутним представницима власти налази се и председник Сабора републике Хрватске, Стево Крајачић. Кад се свечаност завршила, рачунајући да је микрофон искључен, Крајачић је промрмљао, обраћајући се српским борцима: „Овде смо вас премало побили“. Али, микрофони су били укључени и настао је скандал тако да је Крајачић био присиљен да после неколико дана поднесе оставку.

————————————–
[1] Ово застрашујуће бројно признање даће Артуковић 1986. за време процеса вођеног против бившег министра у Загребу. Пошто је после рата пребегао у Сједињене Државе, Артуковић је 40 година успевао да избегне екстрадицију Југославији, коју су САД одобриле тек 1986. Овај џелат је умро у затвору док је процес још био у току.

[2] У логорима је организовано такмичење кољача, које се састојало у томе ко ће најбрже пререзати грло интернирцима специјалним закривљеним ножем који се звао „грависо“. Победник таквих такмичења био је Петар Брзица, ученик фрањевачког сјеменишта у Широком Бријегу и припадник братства Крижара. У ноћи 29. августа 1942. у логору Јасеновац успео је да убије 1.300 особа.

[3] Усташки стражари нису довољни за одржавање страховитог ритма спаљивања. Тако се њима придружује стотинак Цигана који су присиљени да се од заточеника претворе у саучеснике кољача с квалификацијом гробари.

[4] О нарочитој свирепости Лубурића према деци сведочиће после рата деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, кога су ухапсили партизани: „Лубурић ми је наредио да подигнем десну ногу. Подигао сам је и он ми је испод ње ставио дете. ‘Гази’, наредио ми је. Нагазио сам и здробио главу детета.“

[5] Присуство двојице духовника у делегацији разабире се из извештаја који је у Берлин послао немачки амбасадор у Загребу, Зигфрид Каше, 6. фебруара 1942.

[6] Сведоци Никола Кухада, Брајер и Шиме Риболи реферисаће да су присуствовали тим ужасним оброцима, уп.акта у процесу Степинац

[7] У току покоља у Мотики, фратар Мирослав Филиповић убио је ножем дечака Ђуру Гламочанина и, суочен с ужаснутошћу својих потчињених, духовник је заурлао: „Ја претварам Ђавола у име Бога, следите мој примјер!“ Ову епизоду помиње чак и Степинчев бранилац Фјорело Кавали, који покољ Срба у Мотики дефинише као „казнену експедицију“ која је узрокована нападом Срба на један рудник угља у том подручју, а вођена је „због заштите католичког становништва“.

[8] Један очевидац овог покоља ће испричати: „Обучен у фратарску мантију, али са усташком капом на глави, Филиповић је ушао у разред у пратњи неколико усташа. Наредио је учитељици да одвоји православну децу од католичке и муслиманске. Учитељица је, не сумњајући ништа, позвала српску децу да изађу из клупа. Када су деца изашла у ходник фра Филиповић се устремио на ту групу и свима је пререзао грло у присуству друге деце која су урлала од страха. Растрганих и крвавих грла и груди деца су трчала као луда по ходнику, враћала се у учионицу, урлајући од бола и обузета страхом.

 




3 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *