Хоће л’ бит оног рата?

Пише: Бошко Козарски

Само слеп човек не види да незаустављиви амерички пројекат велике Албаније улази у завршну фазу.

Вашингтон и Брисел немају дилему да је време да своје послове овде дефинишу и обезбеде сејањем беде. Балканско буре барута напуњено је осетљивим политичким експлозивом. Тражи се најподесније место за варницу. Тражи се окидач који ће попут стартног пиштоља дати знак почетак обрачуна(вања). У геостратешком мечу Амера и Руса на ред је дошла рунда – коначно разрешење Балкана. Ново цртање граница, посебно у сврху бујања албанске мегадржаве, уједно би требало да прати и брисање Републике Српске, као и скупљање Србије после „прања“ историје по ширини и дужини, попут неког изношеног веша.

НАТО отворено стеже обруч око Србије пројектованим брзим пријемом Македоније у чланство, без икаквих посебних процедура и услова.

Заје(в)бант на челу бивше југословенске републике уз шиптарске терористичке коалиционе партнере планира некакав македоско-косовски савез, својеврсну велику Албанију ван Албаније под неким новим називом (Грчка „дислајк дис“). С друге стране, једина држава са којом Србија никада није ратовала, већ се само братимила, постаје нови спољнополитички фронт, непријатељ какав ти само брат може бити – најтежи. Милу ништа друго није остало као залог за останак на власти под западним патронатом осим политике отвореног непријатељства према Србији, као последњем спољнополитичком партнеру Русије на Балкану. Ту трговину је обавио, уз зачињавање руским квазидржавним ударом на Монтенегро. Има ли још нешто да понуди? Тешко. Даље, наши западни (не)пријатељи као неминовност нам намећу и поделу Космета зарад европске перспективе (који виц!). Као што се може приметити, све је спремно за коначно разрешење, само фали оружани конфликт, који (са овим остацима војске) не бисмо издржали на ногама ни 10 дана, па да након тога седнемо за преговарачки сто, како нисмо ни ’95, ни ’99. године – као губитници. Тада губимо и оно мало слободе и достојанства, које смо игром случаја сачували у играма великих. Само је један начин за избегавање овог сценарија – избећи било какав сукоб на територији Србије! А како?

Е, ту је оно што неки зову парадокс, а све је само то не! Наоружавањем и подизањем борбене готовости народа једино можемо одвратити корпорацијске силе од игранке на нашем подијуму. Да, неопходни су нам „мигови“, тенкови, нове униформе, системи веза, потребан нам је сит и задовољан војник, потребна нам је здрава, сита, обучена и обучена војска. Да, потребно је и да цивили буду спремни – за цивилну заштиту.

Само очигледно спремнији, за нијансу наоружанији и наизглед одлучнији за наметнути сукоб – најгори сценарио можемо избећи! Спремајмо се као да ће сутра рат, па се оправдано надајмо миру. Нема лошег мира нити доброг рата, па ако мора да га буде на овим просторима, нека нас заобиђе. Што спремнији, то миру ближи! Ван сукоба не можемо бити поражени, а тада је наша позиција јача, а наше пенкало над картом Балкана далеко ближе националном циљу – коначном ослобођењу и уједињењу, које је, и без нашег учешћа у пушкарању, могуће! Памет у главу, главешине! Ову партију шаха морамо добити без жртвовања пиона!




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *