ГЕНЕРАЛ РЕШЕТЊИКОВ: Србија ће без Русије нестати, неће постојати!

Српско издање књиге „Вратити се Русији“ др Леонида Решетњикова, директора Руског института за стратешка истраживања, промовисана је у београдском хотелу „Москва“ у организацији издавача ИКП Евро-Ђунти и Наше Србије.

General_Leonid_Resetnjikov_01

Конференцијска сала била је премала да прими све заинтересоване госте, међу којима су били и Принц Александар Карађорђевић, епископ липљански Јован као изасланик Његове светости патријарха Иринеја, председник Социјалистичке народне партије Црне Горе Срђан Милић и бројни угледни гости.

Промоцију је водио првак драме Народног позоришта у Београду Љубивоје Тадић, а у уметничком делу програма наступио је Хор слависта Филолошког факултета у Београду, под управом Мине Ђурић.

О књизи су говорили: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Михаил Дегтјарјов, депутат Државне Думе (доњег дома руског парламента) и заменик председника њеног Одбора за науку и технологију, др Петар Муљтатули, водећи научни сарадник Центра за хуманитарна истраживања РИСИ, др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду и Новица Јевтић, генерални директор ИКП Евро-Ђунти, који је поздравио присутне у име издавача.

Први се скупу обратио владика Јован Ћулибрк који је прочитао писмо Патријарха Иринеја поводом доделе др Решетњикову високог одликовања СПЦ – Ордена светог цара Константина. Потом су говорили Дегтјарјов, Јевтић, Муљтатули, митрополит Амфилохије и др Ломпар. Скупу – који је трајао готово два сата – на крају се обратио и аутор, др Леонид Решетњиков.

Динамичне говоре руских и српских учесника прекидали су аплаузи и овације на сваки помен српско-руског јединства. Публика је на ногама поздравила др Решетњикова и заједно са говорницима и Хором слависта, у част Решетњикова отпевала песму Опроштај Славјанке.

Обраћајући се присутнима и др Решетњикову, митрополит Амфилохије је рекао:

„Одмах на почетку да кажем да сам господина генерала срео на Цетињу, а последње завјештање Светог Петра Цетињског – кад га је Свети Петар Ловћенски Тајновидац упитао „Шта да радим, видим да ти умиреш, стриче“- било је у речима: „Немам ништа да ти оставим. Једино што ти остављам: вјеруј у Бога и држи се Русије“. Тим завјештањем поручио је својим Црногорцима и данас и до краја свијета и вијека: „Ко не буде вјеран једновјерној, једнојезичној и једнокрвној Русији – да Бог да живо месо од њега отпадало, био проклет три пута и хиљаде пута од мене“.

General_Leonid_Resetnjikov_02То је оно што је оставио свети Петар Цетињски својим Црногорцима, па би било добро да и садашњи предсједник Владе Црне Горе макар прочита ове ријечи. Јер, нико нешто овако није могао очекивати, оно што је изрекао у САД и што потврђује ових дана у име своје владе! Не у име Црне Горе владике Данила Петровића и светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског и књаза Николе, господара Црне Горе до 1920. године, у име Црне Горе која је утемељила своје биће и нашла своју заштиту управо у тој и таквој Русији – нарочито почетком 20. вијека у личности Николаја Другог Романова, који је посебно у Црној Гори оставио свједочанство своје несебичне љубави, поштовања и подршке преко храма светог Василија Острошког, његове задужбине у Никшићу, преко Царскога моста, који и дан данас постоји и спаја просторе од Цетиња до Владивостока! То је мост који је саградио цар Николај Други. Да не помињемо све оно што је у вријеме Првог свјетског рата учинио за српски народ, за Србију и Црну Гору.

Посебно треба да поменемо оне његове ријечи – изговорене када је српска војска пролазила албанску голготу и када се нашла између чекића и наковња силе која је надирала и насиља са којим се сусретала у албанским гудурама – којима је поручио савезницима: „Уколико ви не спасите српскога краља Петра Првог Карађорђевића и сина његовог Александра и српску војску, ја ћу бити приморан да склопим сепаратни мир са Аустро-Угарском“. То је био разлог да су, насупрот својим очевидним намјерама и својој вољи, савезници у то вријеме заиста спасили српску војску и бродовима је превели на Крф, па после максимално помогли да дође до ослобођења Србије и стварања ондашње Краљевине СХС.

О свему томе и много више од тога управо и говори ова књига господина Решетњикова чија се основна порука и свједочанство темеље управо на ријечима које су и овјде поменуте: покајте се, јер се приближило Царство небеско.

Једини излаз из свих безизлаза велике Русије, царске, савремене Русије која је прошла кроз ћорсокак безнађа – како и сам писац наводи – међу којима је најдубље беспуће била безбожна социјална бољшевичка револуција – долази преко покајања, а то је излаз за све земаљске народе, за свеукупно човјечанство. У светој Русији врхуни оно што писац ове изузетно значајне књиге назива православном цивилизацијом или трећим путем Русије. Јерусалимска мајка – црква свих цркава – преко Константинопоља, новога Рима, оплодила је и просвјетлила свјетлошћу вјечне истине балканске народе, Кијев – колијевку руских градова и Грузију и родила ново хришћанско православно царство Москву, Трећи Рим. Четвртога Рима неће бити иако се у наше време Њујорк и Вашингтон понашају као четврти Рим.

Послије одбране Првог Рима у 11 вијеку и тиме настале симбиозе западног хришћанства са западном римском паганском идејом кроз непогрјешиво папаство, реформацију, контрареформацију, ренесансу, просвећеност и нове комунистичке тоталитарне поретке дошле из Француске и са Запада, извезена марксистичко-бољшевичка револуција, наци-фашизам и савремени америчко-европски глобализам – православни Исток је остао кичмена мождина свијета на размеђу Европе, Азије и Африке. То потврђује и посвједочује и ова књига која представља живо истинито свједочанство те истине о животу православном рускога народа и његове државе сагласно пророчком свједочанству: Русије се не може схватити, ни аршином измјерити, особена је и неухватљива; у Русију се може само вјеровати!

Догађања у Русији, нарочито у 19. и 20. вијеку не могу бити схваћена као просто социолошки и подстицани унутрашњим и спољашњом факторима. У њој се догађа метафизичка драма. Прожимају се божанске и демонске силе. При томе, као насљедница и пријемница источноромејског константинопољског царства, Русија је увијек била и остала свјесна своје универзалне мисије, што потврђује и ова књига. У њој све задобија есхатолошко измјерење, па и овостране социјалне вриједности утемењене било на анархизму или нихилизму, или на стварању новог човјека бољшевичког, па и оног без Бога и бесмртности. Тако, када социјални хуманистички максимализам, а то јесте била бољшевичка револуција, покуша да собом замијени свету Рус са њеним безмјерним царством небеским, он постаје псеудоелитиозни апсолутизам који уништава и прождире милионе људи ради будуће среће човјека и човјечанства. То је схватио Маркс о чему свједоче његове ријечи које наводи аутор: ниједна револуција у Европи и читавом свијету не може постићи коначну побједу све док постоји садање царско руско друштво.

Зато је царску Русију и све оно што је у Русији самобитно требало уништити и искоријенити. Убиство у Јекатеринбургу је управо живо свједочанство тог уништења свеукупне Русије. Тај самоуништитељски порив бољшевичке социјалне револуције и атеизма, порив уништења свете Русије, врхуни у сатанском убиству царске породице.

Западна цивилизација, судећи по свему ономе што се догађало и што се данас догађа, зна за кривице, па и своје грешке, које треба исправити и кажњавати. Она, међутим, не зна – јер је заборавила – за покајање и праштање као позив на дубинску провјеру човјековог колективног самосазнања и начина живљења обасјаних безмјерном вјером Христове саможртвене љубави која се даје и приноси без остатка за живот свијета.

General_Leonid_Resetnjikov_03Како иначе објаснити Инквизицију и Француску револуцију са Наполеоновим завојевањем Европе, Први империјални свјетски рат и Други са наци-фашизмом и његовим новим свјетским поретком?

Бољшевизам и стаљинизам су настали из истог приступа схватања човјека и уопште људског друштва. Тако су сличне по својој нарави и садржају стаљинистичке грешке уништавања милиона људи и грешке којима су објашњени страшни злочини наших револуционара у току Другог свјетског рата и колатералне штете новијег – петог у 20. веку- бомбардовања српског народа из истих центара моћи којима се оправдавају убиства невине дјеце и хиљада људи, рушење мостова, болница, хиљада домова, тровање осиромашеним уранијом у Србији, нарочито на Косову и Метохији и у Црној Гори.

Истој тој западној Европи и Америци, које су се бориле за слободу од бољшевичког тоталитаризма и у том циљу створиле NATO пакт, није сметало да признају све плодове и границе у државама формираним тоталитаристичком револуцијом, у Југославији и Совјетском Савезу, а сада се то види у Украјини. Они су сада највећи бранитељи граница које је поставила бољшевичка револуција у Украјини као нечега што је од памтивјека, и штите то у име правде и права народа и држава. Дакле: не бране оно што је створила демократија којом се поноси Запад него управо оно што је натворила тоталитарна идеологија 20. вијека. То су сада светиње на којима се гради будућност не само Русије него читаве Европе и свијета.

У наше дане, почевши од Косова које тиме поново постаје жижа свјетских збивања, иду и даље. NATO пакт од одбрамбеног постаје освајачки савез, настављајући свој „Дранг нах остен“. Ходи сличним путем и користи исте методе и оправдавања типа крсташких ратова и хитлеризма и сада неофашизам који тријумфује у Украјини. Дакле, бранећи границе Украјине које су створене бољшевичким терором, Запад иде тако далеко да чак намеће санкције Русији због демократским референдумом изгласаног повратка Крима Русији, припремајући тиме сукоб свјетских размјера.

Све то показује недостатак стида. Једино је у њему, заједно са покајањем, спасење свијета, не само братске Русије. А, у томе јесте основна порука ове књиге, утемељена на вјековном искуству православља и православне царске Русије. Смисао исконске рускости и повратка Русији јесте њена обнова, покајањем и чувањем свете Руси у својој души и преношењу свјетлости Христовог лика другим народима, односно свему човјечанству. Хвала господину генералу на овој књизи која нас је све обогатила“.

Професор књижевности и културне историје Срба Мило Ломпар на промоцији је рекао:

„Ако бисмо желели да одредимо природу жанра коме припада ова књига, можда бисмо могли да упоребимо израз „културнополитички есеј“, јер тај релативно хибридни жанр омогућава да се споје различити типови исказа и приповедања којима је Решетњиков испунио своју књигу. С једне стране, ту се налазе биографски моменти, а са друге читав низ различитих историјских и политичких чињеница, а специфична перспектива у којој Решетњиков приповеда има аутобиографско полазиште и оно је битно за његово становиште. Он сам приповеда како је дошло до буђења једног интересовања које је било дубоко забрањено у време његовог образовања у Совјетском Савезу. Тако се појављује проблем Совјетског Савеза као нешто што је битно и за лично разумевање писца.

Та највећа геополитичка катастрофа 20. века, како ју је назвао руски председник Путин, овде се појављује као део личне и интимне приче, како је писац постепено стигао до свести о томе да је потребно вратити се Русији.

General_Leonid_Resetnjikov_04Шта је био основни удес у Совјетском Савезу, у овом доживљају Решетњикова? Он показује да је оно што је за његово разумевање тог удеса пресудно било везано за нешто што по много чему јесте одговор на питање – куда. То је одрицање од религијске димензије историјске и културне националне егзистенције. Ту чињеницу Решетњиков налази као кључни разлог којим се Совјетски Савез појављује као дисконтинуитет руске мисли. Ту он говори о ономе што претходи, о дубоком сегментирању различитих елемената либерално-демократског мишљења у 19. веку које ствара подлогу за одраз двадесетовековног руског искуства.

Ваља рећи да је то нешто што Решетњиков везује за традицију која постоји у размишљањима о руској идеји 20. века и то можемо именовати именом Ивана Иљина, оним што је овде поменуто под именом „беле идеје“, а што такође представља једну духовну оријентацију. И, наравно, имамо Александра Солжењицина који је ове традиције и идеје синтетисао, колико својим делом тако и својим животом.

Ови моменти у објашњавању неопходности религијске димензије, као битне компоненте разумевања индивидуалног и колективног постигнућа руске идеје, јесу нешто што омогућава Решетњикову да учини неколико важних отклона. Да, с једне стране, своје становиште о повратку руској идеји одамкне од глорификација Стаљина и стаљинистичког наслеђа, да у исто време створи битан одмак од либералистичког схватања света и човека и такође да укаже на дистанцу према националистичком схватању живота историјског послања руске егзистенције.

То све показује да је Решетњиков закорачио у проблем идејног вакуума који се појављује у руској егзистенцији и духовној ситуацији нашега времена, кроз основно сазнање да новац и сила нису довољни. То сазнање нам је лако доступно ако погледамо на искуство 20. века. Заиста: како се могло догодити да масовна представа једног тако осећајног механизма и народа који је имао песнике попут Гетеа, буде насељена представом чизме и корбача или да онај народ који је имао такве мизучке изразе какве су дали Чајковски, Стравински или Рахмањинов, или пак такве мисаоне продоре какве карактеришу Достојевски и Толстој, врло често буде поиман у масовној представи као тамница народа, а да у исто време онај народ и политика која с разлогом носи одређење перфидног Албиона буде представљена у масовним представама као џентлмен у кожној јакни који држи реч. То је одраз који показује да је између новца и силе потребно посредовање да би ваша идеја могла да постоји у духовној ситуацији садашњега времена. То је искушење које Решетњиков овде назначује у покушају да формулише руско становиште.

То руско становиште је од велике важности за нас Србе. Оно је у много чему показатељ повратка једном становишту које би било битно за наше сопствено саморазумевање. Ваља такође рећи да повратак руском становишту, како се назначује у појединим моментима књиге Решетњикова, означава путоказ ка руском повратку српском, а не југословенском становишту. Можда се по први пут појављује извесна компонента која игра значајну улогу у успостављању новог комуникационог ланца између две националне егзистенције.

Када је патријарх Чарнојевић, после велике Сеобе, нашавши се у тешкоћама једног потпуно новог окружења, када је био суочен са бројним преозелитским и унијатским насртајима на његову паству 1705. Године, писао је руском царском бољарину Боловину. Тада је описао ситуацију свога народа речима пуним туге и безнађа: „Дан и ноћ у лађама, на пучини великог океана бекству се дајемо; зашто своје лице, Господе, одвраћаш од нас“. Било је то готово на рубу потпунога безнађа, али, он је ипак писао на ону адресу на коју му се чинило да једино има смисла нешто да каже – писао је на руску адресу.

Када су пре пар година, косовски молиоци затражили од руског председника да их прими у руско поданство, ми смо само после триста година поновили речи и подсетили се једне адресе са истим поверењем и сазнањем да је неопходно веровати и када чињенице говоре да су могућности ограничене, али да је неопходно у то веровати. Ми смо показали да је неопходно веровати и када чињенице не иду у прилог.

Читајући књигу Решетњикова стижем до јасног сазнања да је лакше веровати у Русију када она верује у себе.

На крају се присутнима обратио и аутор др Леонид Петрович Решетњиков. Ево и његових речи:

General_Leonid_Resetnjikov_05„Ваше краљевско височанство, драга српска браћо и сестре, драга руска браћо и сестре!

За мене је ово необичан догађај. Нисам овако нешто очекивао, снажне емоције су ме обузеле. Моји пријатељи су говорили о значају књиге, али не сматрам да ова књига има такав значај. Значај има само наслв: морамо да се вратимо Русији. Сада је Хор певао песму из 1912.године „Опраштање Славјванке“ која је повезана са Балканским ратовима. То је песма намењена не само Русији, него свим Словенима.

Желим да кажем да ме је ка овој књизи и овим мислима навео управо боравак у Београду. Дошао сам у Београд 1979. године као млади комуниста и веровао сам у комунизам, али управо у Београду је моја вера почела да ме напушта. Видим да овде близу седи професор Сава Живанов који ми је у нашим разговорима говорио да сам превише ортодоксан и превише екстреман коминиста. Али, овако, док сам гледао на проблеме Срба и Југославије, упознавао се са руском емиграцијом, овде сам почео да читам књиге које су биле забрањене у Совјетском Савезу. Почели су да ме интересују архиви и схватио сам да смо ми људи који су васпитани у оквирима и да су нам одредили оквире: одавде довде можеш да знаш, ако хоћеш да погледаш преко тога – можеш да постанеш непријатељ „радног народа“. Ако погледаш на другу страну, можеш да постанеш издајица марксизма и лењинизма.

Једном сам пролазио поред руске цркве у Београду, то је било 1980. године, и видео да су из цркве изашли стари људи, преко 70 година. Стао сам са стране и почео да их слушам. Говорили су на руском језику, али оном руском на коме ми данас не говоримо. То је био чист руски без било каквих жаргона, дијалеката и западног, посебно енглеског утицаја. Говорили су о Русији са поштовањем и љубављу. Почео сам да размишљам зашто они који имају 70 или 80 година у Београду и зашто они остају у Русији иако не живе у Русији. Они воле Русију, али живе овде, не могу да живе у нашој држави. Шта је ту проблем?

Због чега милиони Руса не могу да живе у Русији? Чак тада нисмо ни изговарали „Русија“! Говорили смо Совјетски Савез.

Та мисао је на мене тада имала такав утицај да су почели да ме интересују њихов живот и њихови проблеми. Зашто су милиони Руса били избачени из наше државе? Од те мисли која се родила у Београду, после 30 година, као резултат имамо ову књигу.

Ја нисам схватао да смо извршили страшан грех – отказали смо се од свог имена. Хиљадама година је Русија била Рус. Русија је Русија! Почели смо да се одричемо чак и тог назива и да се називамо Совјетски Савез. Почели смо да верујемо да ми нисмо Руси него Совјети. Значи: ми смо издали своју државу, свој род, свој народ. Свој род смо издали!

То одрицање од рода, од нације, од отаџбине и довео је до катастрофе 1991. године. Држава која је саграђена на крви не може да опстане. То је неправедан посао. Држава саграђена на милионима и милионима убијених, мучених и истераних људи – не може да постоји, она се сама руши.

Погледајте које проблеме имамо са Украјином и неким другим државама. Све је то било урађено 1917. и 1918. године.

Украјински националисти склањају споменике Лењина, а сваки дан заправо треба да Лењину и Стаљину доносе цвеће на те споменике, јер су они створили ту Украјину. До 18. века Украјина није постојала. Они су је таквом направили тако што су одсекли руске земље, спојили Доњецк где су раније живели козаци, Луганск и мој родни руски град Харков. Јер, и ја сам из источне Украјине. И мој Харков је постао Украјина, и Одеса је постала Украјина. Хрушчов јој је поклонио Крим. Због чега смо то урадили?

Сећам се – док сам још радио у совјетској обавештајној служби – читао сам телеграм руског амбасадора о разговору са амбасадором Баварске Штраусом који је једно време био и немачки канцелар. То је било 1983-1984 године. Телеграм је био усмерен на Андропова. Штраус је тада рекао амбасадору Пицинском: вашу државу чекају велики изазови, она може да се распадне. Због чега, питао је Пицински. Штраус му је рекао: у једној држави сте направили 15 држава са заставама, химнама и владама, то ће све да експлодира. Пицински му каже: направили сте нешто слично у својој држави, имате територијалну поделу замље. Штраус му одговара: Ми смо то урадили на територијалној основи, а не на националној. 

Исти је случај био са Југославијом. Такви експерименти комуниста и левичара су довели до ситуације у којој се и ви и ми налазимо и из те ситуације је сада јако тешко изаћи. А излаз је само један, иначе ће да дође поново до ћорсокака јер имамо неку носталгију према Совјетском Савезу и ти људи предлажу да поново уђемо у ћорсокак.

Излаз је само један: да се вратимо својој традицији, својој вери и својим погледима на свет. Не треба да будемо паметнији од својих предака. Испада да су последње две генерације Решетњикова рекле: ви 5о генерација пре мене сте сви били будале и неправилно сте живели, веровали сте у неке цареве, а ми смо паметнији од вас – и дигли су руке од хиљадугодишњег искуства.

Браћо и сестре, повратак нашој традицији и нашој вери – јер Бог је створио и Бугаре и Русе и Србе и Грке, а није створио „европејце“. Ми морамо то и да останемо.

Понекад наша либерална и комунистичка опозиција говори да Русија мора да се развија како би њен народ живео добро. То је неправедно постављено питање. Русија је, извините, погледајте карту, добила од Бога огромну територију. Тај огромни народ од 145 милиона људи, има таква богатства, такву природу, не због тога да би Русија постала Аустрија или Холандија или Белгија – шта ће нам онда таква држава. Није то мисија Русије! Ми имамо другу мисију.

Један мој пријатељ, бивши министар одбране Француске, недавно је открио да му је Кисинџер у разговору рекао: не треба да се бавите преправком Русије, они имају такав менталитет да никада неће постати Европејци. Ми на ону страну не желимо. Онда га пита Француз: а шта треба да радимо? Кисинџер каже: поделите Русију на десет-дванаест држава. Сада, браћо, када читате о Украјини, видите да је о томе овде реч! То је покушај атентата на руски свет!

Украјина је – а ми смо Руси из Украјине – прелазак црвене линије! То је велики ударац на безбедност и геополитичке интересе Русије. Од Луганска до Волге имате само 340 километара. Дакле, на тај начин се %D




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *