Дете мученик – Слободан Стојановић

Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.

У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено „радно време“ дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације…

Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.

На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку…

Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко… А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту…

Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу.

Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.

А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе…

Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско…

Шиптарка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом „шкијом“ утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.

Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож…

Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан… Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи… Расекотине по глави… Ноге поломљене…

Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну…

Његово име је Слободан Стојановић…

Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот… Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу…

Зверски је мучен и убијен само зато што је био „шкија“. А за комшије муслимане – „влашче“.

Његово име је Слободан Стојановић… Име за оно најбоље у људској души и срцу.

 

АРХИВА:

Умрла Деса Стојановић којој су 1992. измасакрирали јединца

На сахрани мајке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено је дечаково тело – одсечених руку, без иједног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса.

На вечно почивалиште – у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.

Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година – и њега, и његове родитеље.

– Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи – каже њен супруг Илија.

ДИЛЕМА, ШТА ЗЛОЧИНЦЕ ДРЖИ У ЖИВОТУ

Илију Стојановића, оца убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?

– Тешко, пре ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи. – Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком – на свој начин се носи са својом несрећом Илија Стојановић.

Слободанов убица Елфете Весели, Шиптарка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде и нема намеру да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дечијим животом.

Враћајући се у прошлост, Илија Стојановић се кроз сузе сећа:

– Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан и Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“

После тога дечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео.

УБИЦА, ЕЛФЕТЕ ВЕСЕЛИ У ИТАЛИЈИ

– На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфете жива. Мој син је већ 14 година под земљом, а она није пропала у земљу – каже Илија.

elfeta-veseli– Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да нам врате дете. Наша власт и војска нудила је размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А, онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим тај 16.јун 1993. Препознао сам своје чедо Слободана – скрхан болом прича Илија, и наставља да описује призор какав се може срести у филмовима страве и ужаса.

– Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене. На стопалима није имао ни један прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од једне до друге стране слепоочнице. Ех моја туго, мој Слободане! Чекам дан да вам се придружим. Живим само да теби, мој једини сине, моја срећо непрежаљена палим свећу, а сада и твојој мајци Деси која ти се придружила – кроз лелек прича Илија, док му низ изборано лице клизе сузе.

sudska-izjava-slobodanovog-oca




26 коментара

  1. ranka

    Ima li ta Elfete fotografiju? Hajmo da je nadjemo. Hajmo da prevrnemo svaki kamen i nadjemo zver. Ovaj mali decak je dete svih nas, sin svakog ko se oseca Srbinom. Ne mozemo dozvoliti da to rade nasoj deci. Molicu se Bogu da i nju i sve one koji su to uradili mi Srbi nadjemo kad tad, na ovom ili na onom svetu. Jevreji su pohvatali i kaznili zlocince koji su ubijali jevrejsku decu. Mozemo i mi.

  2. bobi.com

    Elfeta Veseli (Uroševac, Kosovo i Metohija, Srbija, 1960) je Albanka koja se borila u jedinicama Nasera Orića u okolini Srebrenice. Elfeta Veseli je do početka rata živjela sa ocem po zanimanju šumarom Rahmanom Veseli u Donjoj Kamenici (Republika Srpska) u okolini Vlasenice i Srebrenice. Nakon rata odlazi u Švajcarsku kod svog brata Muhameda Veselija, gdje se i danas nalazi.
    Povezana je sa mučenjem i ubistvom dečaka Slobodana Stojanovića u Donjoj Kamenici

  3. милош

    страшно, јако тужна прича. дође ми да одвојим времена и пронађем ту болесну шиптарку где год живела на овом свету и пресудим јој…

    1. bOSKE

      Jebem li joj Majku Siptarsku.. Mucenik mali sta mu uradise.. Sta im je on bio kriv. Ajmo je naci Milose..Da joj presudimo. Jebem li joj Familiju svu sto ima …

  4. zoran

    Требало би основати Фонд и уценити главе свих убица Срба. Из тог Фонда би се плаћали Ловци на уцене. Нешто слично као што раде Израелци. Једна цена за живог, друга цена за мртвог.Мислим да је то једино праведно решење.

  5. milanka

    Duso mala pocivaj u miru.
    Mislim da je vreme da zaista preuzmemo konkretne mere i
    Zoran je dao odlican predlog ,dosta je kuckanja po tastaturi,pokrenimo se

  6. El-Mudzahid

    Tako i treba s vlahadijom, samo pod noz – cak ima i dug za Srebrenicu, i bit ce rata opet ako dragi Allah da, i uz Allahovu pomoc i milost ima da istrijebimo preostalo cetnicko zivlje (ovo malo smrdljivih staraca i uvehlih baba) iz Bosne. Doboj ce prvi da osjeti noz. Na Ozrenu i Vozucoj je sve spremno.

  7. Njegos

    MUHAMED VESELJI brat ubice živi u Bernu švajcarska ,na slici profila je sa svojim sinom,ima na sebi crvenu majcu,nižeg rasta debeljuckast,njegova seka je skrivena kod njega najvjerivatnije..

  8. MM

    Pokvarena gamad balijska..djecu ubijati i muciti…sve smo vas trebali pobit…ali docice i to vrijeme…vas i treba iskorijenit kad ste pokvareni i bolesni…jebo vas Allah i Mohamed u usta. Poserem vam se na vasu vjeru…Zaostali ste 1000 godina…

  9. Marko Kraljevic

    Monstrum-Zver-Divljakusa i Djubre Nacionalisticko.
    Bog ce joj vratiti sve . Debela siptarska krmaca stoka.
    Dok ne shvatite da nas mrze: Sipci, Hrvati i Bosancerosi necemo napred. Cuvajte se to su

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *