Песник: Kentaur Wolf
Дим у очима,
Док гледам, своје разорено огњиште,
Дим и ван очију,
Такав да све као трње
Сече беоњаче!
Да би зеницама распарчаним, брана попустила!
Цела моја породица,
Пас
Живина
Све спаљено…
Фамилија мила ми пече ноздрве…
А недалеко од куће…
Поред рушевине тора…
Палачинке од груди моје драге,
Њене крваве бутине… наге,
Ланци и жица,
Око руку, ногу,
Боже… гледаш ли ја више не могу!
Плачем а не плачем
Пукни кожо да крик изађе…
Плачем а не плачем…
И кишило је, по која кап…
Јецало се… У себи…
Гушило,
Пушило…
Другима смрад,
мени своје мирисало!
Стезао сам у рукама пушку,
Питајући се на сав глас,
У себи бројећи,
преостале метке,
„Да ли да пружим толику сатисфакцију,
И не сачувам последњи… за себе???
Да ли и кад ме разоружају,
Гризем зубима,
Док их све не поваде.
Гребем и вадим очи, прстима,
Док их не ишчупају?
Мрдам мишићима,
Док ми и тетиве не пресеку.
Да ли да се борим…
Или да наставим и мртав да лутам,
Негде између,
Као и увек – Неприпадан!“
Као да сам проклет,
Даш ми срећу,
Па је узмеш!!!
Даш ми да лизнем,
И осетим да постојим.
Боље да ми ниси никад… Боже…
Не бих знао за њу…
Не бих знао за овакав њен крај!
Ко сам?
Имати па немати?
То сам!
Да ли да ископам очи,
Одсечем себи нос,
Не гледајући пребацим бол,
На друго место!?
Да ли?
Шта ли?
Како даље?
Нанишанио сам,
опалио..
Један
Два
Три
Два метка на једног,
4.
5.
6.
7.
8.
9.
последњи????
Ја
Све си ми узео
Нећу дозволити да ми ико одузме,
Последњи и остало… девет!!
Десет је кућа било у мом селу,
Десет га муња ударило тог дана,
Десет бљескова,
Десет олуја…
Док цело стадо коза
Свих десет…
Нетакнуто,
Ненађено,
Још увек пасе,
Немајући где да се врати.
Нигде…
Ништа…
Усред ничега…
Ко сам?
Имати па немати?
Можда бљесак, можда олуја?
То сам!
Или сам само Број десет?
