Брегалничка битка

Наредбом бугарског цара Фердинанда, 30. јуна 1913. године, извршен је препад на српску и грчку војску у Македонији. Уследила је битка на Брегалници, којом је почео Други балкански рат, у који је 10. јула ушла и Румунија, запосевши северну Бугарску. Српска војска одбранила се своје положаје од бугарских напада. Рат је завршен миром у Букурешту 10. августа исте године, којим су Србији потврђене све српске територије које је ослободила у два балканска рата: Рашка област, Косово и Метохија и вардарска Македонија.

Брегалничка битка

Почетни распоред снага за битку

Уочи битке на Брегалници, четири бугарске и три спрске армије и Тимочка војска биле су груписане дуж српско-бугарске границе, од ушћа р. Тимока у Дунав, до Ђевђелије, у пуној борбеној готовости. Од укупно 309 пешадијских батаљона и 102 артиљеријске батерије, колико је у то време имала бугарска оперативна војска, у састав 1, 3, 4. и 5. армије, које су се налазиле на српској граници, ушло је 229 батаљона, 146 батерија разног калибра и 28 ескадрона коњице. Према овим бугарским снагама стајале су три српске армије (1. и 3. армија у Македонији и 2. армија код Пирота) и Тимочка војска (код Зајечара), јачине 196 батаљона, 106 батерија и 38 ескадрона коњице).

Главне бугарске снаге (4. и 5. армија) биле су груписане па брегалничком, криворечком и струмичком операцијском правцу, тј. на свим правцима који непосредно изводе на територију Македоније. У њихов састав ушло је 159 батаљона, 80 батерија и 9 ескадрона коњице. Међутим, само је 4. армија добила директиву Врховне команде да 30. јуна пређе у енергичан напад на српску војску дуж целе демаркационе линије у Македонији и овлада линијом: кота 550 (јужно од Кратова) – гребен Богословца – десна обала р. Брегалнице – Криволак. Тиме би била створена солидна операцијска основица за настављање офанзиве у циљу заузимања што већег дела Македоније пре него што, на интервенцију великих сила, дође до обуставе рата. Остале армије, концентрисане на тимочко-подунавском, софијско-нишавском и криворечком операцијском правцу, требало је да првих дана рата остану пасивне, јер је Врховна команда, због лоше процене ситуације и потцењивања снага и могућности противника, сматрала да је за реализацију постављених ратних циљева довољно ангажовати само две армије – 4. према Србији и 2. према Грчкој.

У духу поменуте директиве Врховне команде, командант 4. армије генерал Ковачев развио је своју огромну армију (130.000 људи) на линији: Китка – Кочане – Штип – Радовиште – Струмица, у три групе:

– десна – кочанска група (Македонско-једренско ополчење, 2. бригада 4. преславске дивизије и 7. рилска дивизија), груписана на просторији Кочане, Оризари, Зрновци, Теранци, са предстражним деловима развијеним од виса Китке, преко Рајчанског рида и даље дуж леве обале Злетовске реке до њеног ушћа у Брегалницу, добила је задатак: да са Македонско-једренским ополчењем заузме Царев врх и Чатал чесму и тако скреше испадни угао српске одбрамбене линије на масиве Осогова, који је могао послужити као ослонац за офанзивна дејства у бок и позадину бугарске 4. армије;  са 2. бригадом 4. дивизије да „нападне и заузме вис Градиште, западно од с. Добрева“ (на новим картама то је вис Кала и, вероватно, коса Курија између њега и с. Добрева), а са 7. дивизијом, без 3. бригаде, „вис Руен северно од с. Тахона“, (вероватно се ради о вису Алачуга код с. Куково) и тиме створи погодну основицу за дубљи продор у циљу раздвајања српске 1. и 3. армије;

– централиа – штипска група (8. тунџанска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије), груписане на просторији Радање, Штип, Никоман, са предстражама на левој обали Брегалнице, требало је да заузме гребен Богословци и долину р. Азмака (Светониколска река) до њеног ушћа у Брегалницу;

– лева – радовишко-струмичка група (2. тракијска дивизија и 3. бригада 7. рилске дивизије), развијена на линији Радовиште – Струмица, са предњим деловима на Кривој Лакавици и гребену планине Плауш, добила је задатак да, дејствујући једном групом преко с. Гарван ка Криволаку а другом преко с. Конче ка Удову, заузме железничку станицу Удово и мост на Вардару код с. Градеца, и тако пресече везу између српске и грчке војске у долини Вардара на фронту од Криволака до Удова.

Претпостављајући да се главне снаге српске војске налазе на линији десна обала Светониколске реке – Градиште – Црни врх – Страцин, а на Брегалници и Злетовској реци само истакнути предњи одреди, генерал Ковачев је развио гро снага своје армије у првом ешелону, да би испољио што јачу силину почетног удара и „учинио поражавајући утисак на противника“, остављајући у другој линији само шест пешадијских пукова и један артиљеријски дивизион. Он је, очигледно, рачунао на лак и брз успех, па је извршио нерационално почетно груписање снага и кордонски развукао јединице на сувише широком фронту од Китке на Осоговској планини до Радовишта и Струмице. Пренебрегавајући основно стратегијско начело о стварању одлучујуће надмоћности на правцу главног удара, команда 4. армије је усмерила дејства јединица дивергентним правцима: према Царевом врху, Дренку, Алачугу, Богословцу, Криволаку и Удову, без јасно израженог тежишта. Ако се томе дода и несхватљива одлука бугарске Врховне команде да у први мах не ангажује 1, 3. и 5. армију, које су биле концентрисане на старој српско-бугарској граници, онда је јасно да пројектована офанзива 4. армије није имала изгледа на веће оперативно-стратегијске успехе.

Пратећи будно концентрацију и стратегијски развој бугарске војске, српска Врховна команда је подешавала распоред својих трупа да би брзо и успешно могла спречити бугарски напад, јер је, спутавана захтевима спољне политике, била принуђена да оперативну иницијативу препусти бугарској војсци. Управо због тога, основна идеја српског ратног и почетног операцијског плана била је стратегијски дочек, тј. држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасне, а потом дејствовати према ситуацији. Међутим, када су 25. јуна 1913. бугарски комити извршили напад већих размера на предстражни распоред Моравске дивизије II позива код Злетова и Ратавице, Врховна команда је, сматрајући да је то, у ствари, почетак рата и да је више не могу спутавати никакви политичко-дипломатски обзири, наредила пребацивање главних снага на прву одбрамбену линију на Брегалници и Злетовској реци, која је нудила повољније услове за прелазак у општу противофанзиву. Ценећи да ће главне бугарске снаге дејствовати брегалничким правцем и да ће најјачи притисак испољити на правцу Штип – Велес, начелник штаба Врховне команде војвода Путник је посветио највећу пажњу затварању тога правца и груписао 3. армију на простору Штип, Криволак, Велес. Али, уверен да ће Бугари једновремено дејствовати брегалничким и криворечким правцем, с обзиром на њихову тесну узајамну оперативно-тактичку повезаност, груписао је 1. армију на простору Крива Паланка, Кратово, Св. Никола, тако да може успешно парирати дејства бугарских трупа и на једном и на другом правцу. Осим тога, Путник је инсистирао да грчка Врховна команда концентрише три дивизије у рејону Ђевђелије, ради садејства са српском војском.

Одлука српске Врховне команде да примакне главне снаге ближе Брегалници и Злетовској реци имала је огроман значај за исход брегалничке битке. Радећи на њеној реализацији, јединице 1. и 3. армије (104 батаљона пешадије, 62 артиљеријске батерије и 34 ескадрона коњице – укупно 175.000 људи и 240 топова) заузеле су уочи бугарског напада, тј. 29 јуна увече, следећи распоред:

Прва армија (60 батаљона пешадије, 26 ескадрона коњице и 145 топова разног калибра – укупно 105.000 људи, од тога 77.000 бораца) груписана је делом на правцу Ћустендил – Куманово, а делом на правцу Царево Село – Кочане – Кратово, у две линије. Прва линија (Големи вис – Бождарица – Царев врх – десна обала Злетовске реке) поседнута је слабијим снагама, изузев истакнутих положаја на Осоговској планини, које су држали два ојачана пука Дунавске дивизије I позива. Главне снаге 1. армије биле су на другој линији (Страцин – Градиште – Црни врх – Кратово), и то: Дунавска дивизија II и 18. пук Дунавске дивизије I позива на Страцину; Шумадијска дивизија I, Моравска дивизија II позива и Коњичка дивизија на простору Кратово – Пониква – Црни врх – Градиште. Будући да се Врховна команда није била дефинитивно одлучила на којој линији ће примити битку, све до почетка бугарског напада јединицама нису дати јасни и одређени задаци.

Трећа армија (44 батаљона пешадије, 8 ескадрона коњице и 84 топа – укупно 70.000 људи, од тога 55.000 бораца) груписана је на простору Штип – Криволак – Велес, са Дринском дивизијом I позива и Тимочком дивизијом II позива на првој одбрамбеној линији: Рујан (тт. 701) – Јежево (тт. 492) – Лозјански рид – гребен Конечке планине, и Моравском дивизијом I позива у армијској резерви на другој одбрамбеној линији: Крушица – Динлер. Мада су ове линије представљале прве погодне положаје за спречавање бугарског наступања од Кочана, Штипа и Радовишта према Скопљу, Велесу и Криволаку, овако груписање 3. армије било је подешено за офанзивна, а не за одбрамбена дејства. Али, захваљујући управо томе, главне снаге 3. армије примакнуте су на предњу одбрамбену линију, на којој су, и поред недовршеног распореда, могле дати одсудну битку.

Црногорска дивизија и Добровољачка бригада (22 батаљона пешадије и шест брдских брзометних топова) образовале су стратегијску резерву Врховне команде, у рејону Скопља.

Догађаји су показали да је груписање српске војске за битку на Брегалници, и поред извесних пропуста, и по месту и по јачини правилно извршено. Наиме, главне снаге 1. и 3. армије биле су груписане на брегалничком операцијском правцу, којим је био усмерен бугарски главни удар. Иако је Врховна команда предвиђала да ће Бугари предузети офанзиву и криворечким правцем, распоред српских трупа био је такав да је у битку на Брегалници, одмах или после краћег времена, могло ступити 76 батаљона пешадије, 44 артиљеријске батерије и 27 ескадрона коњице. На најосетљивијем делу брегалничког фронта (Рујан – Јежево – Лозјански рид), српска 3. армија је имала у првој линији две ојачане дивизије, тј. довољно јаке спаге да на њој води одлучујућу битку. Мада је распоред 1. армије био подешен за вођење одсудне битке на другој линији, њена главна група (Шумадијска дивизија I позива, Моравска дивизија II позива и Коњичка дивизија), концентрисана на простору Кратово – Пониква – Црни врх – Градиште, била је целисходно постављена за активна дејства и на брегалничком и на криворечком операцијском правцу, у духу основне идеје ратног и почетног операцијског плана Врховне команде о ишчекујућем држању док се не испољи намера Бугара. Пошто је бугарска 5. армија у почетку рата остала неактивна, српско командовање је са овом групом могло благовремено парирати непријатељеве подухвате на брегалничком правцу, односно предузети обухватни напад у правцу Кочана ради преотимања оперативне иницијативе. Груписање српске војске за битку на Брегалници пружало је, дакле, реалне шансе за сламање напада бугарске 4. армије и повољан исход битке.

Распоред снага током Брегалничке битке

Напад бугарске кочанске групе ка масиву Осогова, Дренку, Алачугу и Рујану

Пред зору 30. јуна, јединице бугарске 4. армије отпочеле су, уз звуке химне „Шуми Марица“ и уз громко „ура“, напад преко Брегалнице, а нешто касније и преко Злетовске реке, без претходне објаве рата. Српски предстражни делови дочекали су нападача пушчаном ватром и ручним бомбама, али су неки од њих „од бугарских комита нечујно опкољени и по кратком поступку, не добивши времена да опале ниједан метак, заробљени или поубијани хладним оружјем“, док се већина под борбом повукла на главне положаје. Српске и бугарске предстраже биле су у непосредном додиру дуж целе демаркациопе линије. У међусобном разговору, војници су изражавали наду да ће се српско-бугарски спор решити мирољубивим путем. Увече 29. јуна, на бугарској страни није запажено ништа нарочито. Један Бугарски мајор позвао је српске официре на банкет у Штип. За време гозбе, Срби су приметили да бугарски војници извлаче сандуке муниције на положаје око Штипа, али томе нису придавали посебну пажњу. Бугари су их уверавали да се не треба бојати рата, јер ће се настали спор изгладити руском арбитражом. Враћајући се у своје јединице, српски официри су обишли предстраже дуж Брегалнице и упутили се у логор, који је мирно спавао. Не слутећи ништа, и сами су заспали. У то време на бугарској страни све је било спремно за изненадни напад. Међутим, иако су Бугари наступали тихо и опрезно, многи знаци су одавали покрете нападних колона. Српски предстражни делови удвостручили су пажњу и на време припуцали, изузев предстражних делова 15. пука Тимочке дивизије II позива на Кривој Лакавици, које су бугарски комити изненада напали и ликвидирали хладним оружјем.

Развиле су се огорчене борбе на масиву Осоговске планине, Злетовској реци, Брегалници и Кривој Лакавици, код Удова и Ђевђелије. Под снажним налетом Бугара, српска одбрамбена линија се овде-онде повијала уназад, али се, захваљујући крајњем напрезању и пожртвовању војника и старешина, у целини држала.

На десном крилу бугарске 4. армије дејствовало је Македонско-једренско ополчење (15 батаљона пешадије и 12 артиљеријских батерија), које је, 30. јуна у 3 часа ноћу, напало на истакнуте српске положаје на Осоговској планини: Царев врх, Ретке буке, Дервишицу и Банков чукар. Ове положаје држао је Осоговски одред (8. пук Дунавске дивизије I позива, ојачан једном брдском батеријом и четом пионира), и један батаљон Моравске дивизије II позива, под командом пуковника Душана Стефановића. Пошто се уверио да су српски одбрамбени положаји топографски врло јаки и тактички погодни, командант Македонско-једренског ополчења генерал Генев одлучио је да помоћним снагама веже српску одбрану с фронта, а главним снагама предузме обилазни маневар преко Банковог чукара и Чатал чесме у бок и позадину српских трупа на масиву Осоговске планине. За реализацију ове одлуке формирао је две нападне колоне и покретну резерву, са задатком:

– десна колона (5 батаљона пешадије, 3 брдске и 2 пољске батерије), под командом потпуковника Пјотогерова, да фронталним нападима веже српске снаге на Царевом врху и одржава што тешњу везу с јединицама 5. армије;

– лева колона (7 батаљона пешадије, 3 брзометне и 2 спорометне брдске батерије), под командом потпуковника Николова, да обилазним маневром овлада Банковим чукаром и Чатал чесмом, а потом усмери главне снаге у бок и позадину српских трупа на Царевом врху, и да одржава чврстре везе са 2. бригадом 4. дивизије;

– покретна резерва (3 пешадијска батаљона и I спорометна брдска батерије), под командом потпуковника Пчеларова, да се преко Курмине и Банковог чукара креће за левом колоном на правцу главног удара ради развијања и експлоатације постигнутог успеха.

Напад десне колоне на српске предстражне положаје испред гребена Царев врх – Ретки буки почео је 30. јуна око 4 часа изјутра. Десно крило (2 батаљона пешадије и 1 батерија) заузело је Китку, а затим, уз снажну подршку артиљерије, почело у скоковима да се приближава Царевом врху. Међутим, дочекано добро организованом пешадијском и артиљеријском ватром 3. батаљона 8. пука, било је принуђено да залегне испред Царевог врха. Тек око 18 часова пешадија је поново предузела напад, али је наишла на још снажнији отпор јер је у међувремену српска одбрана на Царевом врху појачана 4. батаљоном 9. пука I позива и једном брдском батеријом. Штавише, десно крило је било принуђено да се повуче на полазне положаје на Китки и Рујену.

Центар десне колоне (1 батаљон и 2 брзометне пољске батерије) прешао је у напад око 4 часа изјутра, потиснуо српске предстражне делове и, користећи пошумљено земљиште, око 7 часова избио на 200 метара испред левог крила батаљона 8. пука. Али је, изложен снажној фронталној и бочној ватри српске одбране, убрзо био принуђен да се повуче у шуму. Његов командант известио је у 17 часова команданта колоне да је, „због непроходности (терена) и јако утврђеног српског положаја, морао да обустави напад“.

Лево крило (1 батаљон и две брзометне брдске батерије) је потиснуло српске предстаже са гребена северно од Лопена и напало на Ретке буке. Али, будући да је наишло на жилав отпор српских трупа, било је принуђено да обустави напад, под изговором „да је 1. бригада сувише заостала“. Иако ојачано покретном резервом десне колоне, оно се целога дана ограничило само на ватрено дејство. Снажнији напад предузело је тек око 20 часова, уз садејство делова леве колоне и јачу подршку артиљерије. Његова пешадија упала је у прве српске ровове на Ретким букама, али је убрзо, трпећи унакрсну ватру, морала да их напусти и повуче се на Лопенски рид. Командант Николов је ово одступање „правдао тиме што је гребен који везује Лопенски рид са Ретким букама узан и не омогућава покрете јединица већих од получете и што је изложен унакрсној ватри“.)

У целини узев, десна нападна колона није извршила добијени задатак. Њени напади, неусклађени ни међусобно ни са дејствима главних снага, нису спречили команданта 8. пука да врши прегруписавање и рокирање својих трупа према угроженом десном крилу ради спречавања обилазног маневра главних снага Македонско-једренског ополчења.

Лева нападна колона извршила је у току ноћи 29/30. јуна обилазак поменутих српских положаја и, после краће артиљеријске припреме, у свануће напала Банков чукар са две стране. Усамљени 2. батаљон 3. пука Моравске дивизије II позива пружао је снажан отпор, али је, изложен обухватном нападу вишеструко надмоћнијих бугарских снага, био принуђен да се повуче на десну обалу Злетовске реке према с. Дренку, где се налазила главнина пука. По заузимању Банковог чукара, пуковник Николов је усмерио главне снаге преко Орловог врха ка Чатал чесми – у позадину српског Осоговског одреда, а помоћним посео северозападне падине Вакафа, ради заштите левог бока главних снага. Уз подршку снажне артиљеријеке ватре, три батаљона (1, 2. и 13) прве линије потиснули су око 15 часова једну чету 4. батаљона 3. пука II позива и овладали Орловим каменом. Међутим, сви њихови покушаји да наставе напредовање према Чатал чесми осујећени су унакрсном ватром српске одбране. Стога се 2. батаљон, који је био заузео Орлов камен, „премештао с једног места на друго да би избегао расуло због унакрсне ватре… и око 16 часова повукао се на полазни положај“.

Батаљони друге линије нису могли да појачају напад првог ешелона, јер су у току покрета добили наређење да скрену према истоку и нападну гребен Дервишицу, са кога су српске трупе могле опасно угрозити бок и позадину снага које су надирале према Чатал чесми. Прво је у борбу уведен 4. батаљон, који је у четири маха покушао да заузме Дервишицу „али су га јака ватра Срба и велики успон сваки пут приморавали да се врати у шуму“. Командант леве колоне је због тога увео у борбу и преостала два батаљона из опште резерве (5. и 14). Та три батаљона, подржана снажном ватром брдских батерија, прешли су у напад око 16 часова и, користећи се густом маглом која се изненада спустила, на јуриш заузели врх Дервишице (к. 1582), потискујући српске трупе према Ретким букама. Тек после тога батаљони прве линије су обновили напад и око 17 часова поново заузели Орлов камен, али су, тучени унакрсном артиљеријском и фронталном пешадијском ватром српске одбране, убрзо одбачени у подножје.

Обавештен о паду Банковог чукара, командант српског Осоговског одреда пуковник Стефановић је упутио из своје опште резерве две пешадијске чете са два брдска топа, као појачање угроженом 2. батаљону који је држао несразмерно широк фронт. У исто време, замолио је команданта 3. пука да, преласком у напад, олакша критичну ситуацију на десном крилу Осоговског одреда. После пада коте 1582 на Дервишици, упућене су још две чете из 4. батаљона са водом брдских топова за појачање одбране на десном крилу. Захваљујући томе, командант 2. батаљона потпуковник Никола Пејчић успео је да задржи своје поколебано десно крило на северном огранку Дервишице и спречи противника да изврши дубљи обухват Осоговског одреда. У исто време, он је митраљеском и артиљеријском ватром ефикасно помагао одбрану Чатал чесме, не допуштајући Бугарима да се рашире удесно и дохвате косе која из долине Злетовске реке директно изводи на Чатал чесму.

Криза је, међутим, преброђена тек око 20 часова када је на Костадиницу стигао 7. пук Дунавске дивизије I позива са једном брдском батеријом. Наиме, чим је обавештен о паду Банковог чукара, командант Моравске дивизије II позива пуковник Милован Недић предложио је штабу 1. армије да тај пук, који је из Кратова и Нежилова маршовао за Страцин, врати натраг да помогне његовом 3. пуку у преотимању Банковог чукара. Предлог је усвојен и 7. пук је усиљеним маршем упућен према угроженом десном крилу Осоговског одреда. Истовремено, начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је да трупе Дунавске дивизије I и Дунавске дивизије II позива упорно бране граничну линију Големи врх – Деве баир – Царев врх, а затим око 10 часова, затражио од Врховне команде да хитно упути Црногорску дивизију из Скоп.ља на Градиште. Сат касније, питао је Врховну комаиду „да ли ће сву снагу (1. армије) кренути за одбрану граничне линије или ће пред јачом навалом повући пукове на страцински положај, по ранијој директиви?“ Из овога питања се јасно види да је штаб 1. армије још увек био у дилеми на којој линији ће примити битку: да ли на истакнутим осоговским положајима или, пак, на линији Страцин – Црни врх – Градиште. Обавештен да јаке бугарске снаге надиру правцем Злетово – Пестришино – Лезово – Црни врх, генерал Бојовић је у 11,15 часова телеграфисао Врховној команди: „Налазим да би требало одустати од повраћања Ретких бука (Банковог чукара) и Моравску дивизију II позива привући што пре Шумадијској дивизији I позива код Црног врха. Бојати се пробоја овде“. Врховна команда није прихватила овај предлог, већ је донела одлуку да главне снаге 1. армије пређу у противофанзиву.

Иако је 17. јуна око 12 часова ценио да је ситуација критична, штаб 1. армије није опозвао раније издато наређење да се гранична линија одсудно брани, па је командант Дунавске дивизије I позива генерал Павле Јуришић Штурм, уверивши се да му од Ћустендила не прети озбиљна опасност, наредио да се 4. батаљон 9. пука и једна пољска батерија рокирају са положаја испред Криве Паланке на Царев врх и ојачају одбрану Осоговског одреда према Рујену и Китки. Тај батаљон је стигао на Царев врх око 16 часова.

Захваљујући наведеним мерама српског командовања, упорности и пожртвовању трупа, нарочито 2. батаљона 8. пука на Дервишици и Ретким букама, план генерала Генева да обухватним маневром разбије Осоговски одред и обезбеди десни бок бугарске 4. армије, потпуно је пропао. Ниједна његова нападна колона није извршила свој задатак. Обавештен о томе и о озбиљним губицима, нарочито код леве колоне (првог дана битке Македонско-једренско ополчење изгубило је преко 260 војника и официра), Генев је био принуђен да обустави напад и изда командантима колона наређење „да јединице до пада мрака заузму што повољније положаје и да се утврде, а сутрадан наставе напад ради извршења својих задатака“. Иако су изгубиле Банков чукар, српске трупе су успеле да зауставе напад бројно знатно јачих бугарских снага и одрже своје положаје на Осоговској планини.

Друга бригада 4. преславске дивизије имала је задатак да разбије српске предстраже у рејону Злетова и Ратавице, а затим нападне и заузме коту 550 западно од с. Доброва (на топографским картама то је Кала тт 798). У томе циљу она је формирала две нападне колоне: десна колона (8. пук, без првог батаљона, и један брзометни артиљеријски дивизион), упућена је правцем с. Бања – Рударе – Древено ради обухвата Кале и Корије са југоисточне стране; лева колона (31. пук и једна спорометна артиљеријска батерија) кретала се преко с. Рајчана, Ратавице и Калишта да би напала Калу и Корију са јужне стране. Први батаљон 8 пука образовао је бригадну резерву.

На фронту од Злетова до Ратавице налазиле су се предстраже Дунавског коњичког пука I позива, а североисточно од Злетова, дуж десне обале Злетовске реке, предстраже 2. батаљона 2. пука Моравске дивизије II позива. Уочи бугарског напада Дунавски коњички пук заноћио је у с. Леснову и припремао се да сутрадан изјутра одмаршује на Страцин. Међутим, баш када се пук припремао за покрет, бугарска 2. бригада спуштала се у долину Злетовске реке – са једном колоном према Злетову, а другом према Ратавици. Због тога је командант пука потпуковник Никола Цоловић одустао од наређеног марша, самоиницијативно окренуо пук на левокруг и у касу га повео у сусрет противнику. Два ескадрона је упутио ка с. Ратавици, а један према Злетову да би помогао одбрану десног крила 2. батаљона 2. пука.

Ескадрони Дунавског коњичког пука стигли су у правом тренутку. Наиме, око 7 часова Бугари су у густим стрељачким стројевима прешли Злетовску реку на фронту од Злетова до Ратавице и напали српске предстражне положаје на вису Караменику и коти 624. Стражарска одељења су припуцала, а затим под борбом отпочела да се повлаче. Део снага десне нападне колоне скренуо је полудесно и северозападно од Злетова напао десно крило 2. батаљона 2. пука, које их је дочекало снажном митраљеском ватром и ручним бомбама из својих вешто постављених стеновитих заклона, нанело им велике губитке и принудило их на повлачење према Злетову. Међутим, лева колона је, захваљујући огромној надмоћности, ипак успела да потисне Дунавски коњички пук са предстражног положаја, али је њено напредовање било успорено због неуспеха десне колоне, жилавог отпора српске одбране и заостајања артиљерије, да би око 11 часова било потпуно заустављено пред јужним нагибом Корије. Дунавски коњички пук се под борбом повлачио ка Корији, где се око 9 часова прикупио и затворио правац према Кратову.

Затишје је трајало до 16 часова, када је десна колона, уз јаку подршку артиљеријске ватре, поново прешла у напад и заузела безимени вис западно од Злетова. Пошто им је тиме десни бок био обезбеђен, обе нападне колоне отпочеле су напад на Корију, која је била означена као дневни нападни циљ бугарске 2. бригаде. Дунавски коњички пук је отворио пушчану и митраљеску ватру, а затим се, под притиском надмоћнијих бугарских снага (пук је у свом саставу имао свега око 500 људи, који су се борили пешке), извукао из борбе, повукао се ка с. Добреву и ту заноћио. Бугарска пешадија је заузела Корију око 18 часова, где је била изложена снажној унакрсној ватри српске артиљерије са Плавице. Сматрајући да неће моћи задржати заузете положаје, командант леве нападне колоне је тражио одобрење да у току ноћи повуче своје трупе на висове иза Калнишког потока. Командант бригаде то није одобрио, већ је наредио да пукови остану на заузетим положајима и предузму мере за обезбеђење бокова. На захтев команданта 7. рилске дивизије да 2. бригада поседне Дренак да би се ослободио 26. пук за друге задатке, командант бригаде је одговорио „да не може да га заузме“.

На тај начин, Дунавски коњички пук и 2. батаљон 2. пука Моравске дивизије II позива, захваљујући умешном командовању, доброј организацији система ватре, погодним положајима и храбром држању војника и официра, успешно су задржали напад 2. бригаде 4. преславске дивизије и тиме створили потребно време Моравској дивизији II позива да се развије на линији Мушково – Луково – Лесново – Древено и изврши припреме за предстојеће одлучујуће окршаје. Њене трупе су се развиле овако: 2. пук са једном брдском батеријом на одсеку од с. Мушково до потока Коритнице на десној обали Злетовске реке; 1. пук са пољским артиљеријским дивизионом на одсеку Плавица – Згурје; 3. пук са једном брдском батеријом био је знатно удаљен од главнине дивизије на одсеку с. Дренак – Банков чукар; коњички ескадрон је ангажован за одржавање везе између поменутих јединица и штаба дивизије.

Седма рилска дивизија, која је имала задатак да, усмеравајући главни удар на спој између српске 1. и 3. армије, овлада висом Алачуг код с. Кукова и тако раздвоји ове две српске армије и садејствује с централном групом у продирању ка Овчем пољу, прешла је 30. јуна око 03 часа у напад са три колоне усмерене дивергентним правцима: десна колона (26. пук са три пољске и једном брдском батеријом) добила је задатак да заузме вис Дренак и одржава сталну везу са 2. бригадом 4. преславске дивизије; средња (13. пук са три пољске и једном брдском батеријом) требало је да заузме вис Алачуг код с. Кукова, а лева (два батаљона 22. пук са једном пољском батеријом) коту 650 и одржава везу са 8. тунџанском дивизијом. Два батаљона 14. и два батаљона 22. пука образовали су дивизијеку резерву.

Пошто је у првом налету потисла мртве страже и прихватнице 1. батаљона 19. пука Шумадијске дивизије I позива са Злетовеке реке, десна колона је предузела енергично наступање ка с. Дренку. Под њеним притиском, 1. батаљон 19. пука ужурбано се повлачио изложен дејству снажне ватре једне брдске батерије. У исто време, 2. батаљон 19. пука био је принуђен да повија своје лево крило на Озрен, а предњи делови 5. пука Дринске дивизије I позива да се повуку на вис Калиште. Услед јаке артиљеријске ватре, 1. батаљон 19. пука није успео да се задржи ни на Дренку, већ се повукао на положај код с. Г. Стубол. Бугари су заузели Дренак око 8:30 часова. Други батаљон 19. пука, будући да непријатељ на њега није вршио јачи притисак, задржао се на Озрену све до 13 часова и тек када је његов леви бок био угрожен од снага бугарске 2. бригаде, повукао се на линију Стубол – Плешинци, тј. на предње положаје Црног врха које су држали 3. и 4. батаљон 19. Пука.

Заузимањем Дренка, десна колона 7. рилске дивизије извршила је, већ око 9 часова, свој дневни задатак, уклипивши се 7-10 километара у српску одбрану. Извештавајући о томе команданта дивизије, командант колоне је подсећао „да се сувише истакао напред“, јер је средња колона много заостала.

Средња колона, која је нападала правцем с. Лезово – Алачуг, прешла је по мраку Злетовску реку у рејону Лезова и заузела висове на којима су се додиривала унутрашња крила 1. и 3. армије. Пошто су се предстражни делови 1. и 2. батаљона 19. пука Шумадијске дивизије I позива, после краће борбе, повукли ка Костомару и Озрену, а мртве страже и стражарска одељења 5. пука Дринске дивизије I позива ка Калишту, на споју 1. и 3. армије настао је непоседнут међупростор, који је средња колона могла искористити за брзо напредовање. Међутим, командант колоне, који је око 6,30 часова добио наређење „да изврши одлучан напад да би се поравнао са левом колоном“, зауставио је наступање да би сачекао долазак артиљерије, иако није наилазио на јачи отпор. И поред више пута поновљеног захтева команданта дивизије „да средња колона напада не обазирући се на суседе“, командант те колоне је веома споро изводио напад, наводно, због заостајања суседних колона. То је омогућило Србима да се приберу и предузму мере за затварање непоседнутог међупростора. Наиме, обавештен о бугарском нападу на правцу Лезово – Пестришино, командант Коњичке дивизије, која је била груписана у с. Барбареву, упутио је 3. коњички пук у правцу Дренка да помогне десно крило Шумадијске дивизије I позива, а са главнином дивизије кренуо преко Челебинског трла и Камените струге у помоћ левом крилу Дринске дивизије I позива. Око 8 часова, 1. коњички пук са једном коњичком батеријом стигао је на коту 691 код с. Кукова, одакле је продужио кретање, без поменуте батерије, и око 10 часова запосео гребен између с. Пестришина и Трола, управо у тренутку када је бугарска средња колона напала истакнуте делове 5. пука на том гребену и када је главнина пука водила огорчене борбе на Шаренковцу. Главне снаге Коњичке дивизије и Шумадијски коњички пук задржали су се на гребену између с. Барбарева и Кукова (Челебинско трло – Каменита струга), обезбеђујући леви бок 3. армије и везу са десним крилом 1. армије. Тиме је затворен раније непоседнут простор између те две армије и отклоњена опасност од брзог продора Бугара на том осетљивом делу фронта.

Пошто је лева нападна колона наишла на најјачи отпор, командант дивизије је одлучио да главни удар пренесе на лево крило и наредио средњој колони да скрене улево и помогне напад леве колоне, обухватним маневром преко с. Лезова и коте 625 ка Рујану. Колона је око 12 часова отпочела извођење тога маневра, подржана ватром својих батерија које су несметано дејствовале са потпуно откривених положаја. Њен 2. батаљон је заузео безимени вис северозападно од с. Пестришина, али је, захваљујући крајњем пожртвовању српске одбране, убрзо цела колона била принуђена да залегне и почне да се утврђује на достигнутој линији. Криза на левом крилу 5. пука преброђена је око 13,30 часова, када је на бојиште почео да пристиже 2. пук Моравске дивизије I позива. Његов 1. батаљон је избио на седло између Рујана и Шаренковца, а 3. батаљон на задњи нагиб Рујана. У исто време, 1. коњички пук је појачао притисак на десни бок бугарске средње колоне. У таквој ситуацији њен командант се није усуђивао да настави напад, већ је стрељачке стројеве задржао на 500 – 1.000 метара испред главног положаја 5. пука.

Пошто је обавештен о заустављању средње колоне и појави нових српских снага испред ње, командант 7. рилске дивизије наредио је десној колони да на Дренку остави један батаљон и две пољске батерије, а са остала три батаљона, једном пољском и једном брдском батеријом, похита у помоћ средњој колони. Међутим, Срби су искористили рокирање бугарских снага са Дренка, извршили противнапад и принудили команданта десне колоне да се са једним батаљоном врати на тај положај. Остала два батаљона су стигла и сувише касно код с. Пестришина и Трола, па је командант средње колоне одложио напад за сутрадан ујутро, под изговором да положај држе бројно јаче српске снаге, које намеравају да пређу у противнапад, да трпи бочну ватру српске артиљерије и да српска коњица дејствује у његовој позадини.

Тако је, захваљујући целисходном дејству Коњичке дивизије и жилавом отпору 2. батаљона 5. пука, средња нападна колона бугарске 7. дивизије била принуђена да обустави напад пре него што је извршила свој дневни задатак.

Најжешће борбе водила је лева колона на правцу Уларци – Шаренковац – Рујан, на који је командант 7. рилске дивизије пренео главни удар. Тај правац је затварао 5. пук Дринске дивизије I позива. Распоређен на фронту од с. Г. Балвана до с. Трола, овако: левокрилни 1. батаљон је имао две чете на вису Калиште, код с. Гојранаца и две чете на Шаренковцу (тт. 680); деснокрилни 3. батаљон, три чете на положајима Гранчирица – Петрина чука и једну чету на Осоју (оба ова батаљона имала су мртве страже и стражарска одељења на десној обали Злетовске реке и реке Брегалнице); једна чета 2. батаљона у бочном обезбеђењу на положајима кота 625 – Рујан; главнина пука (2. и 4. батаљон, митраљески вод и 7. пољска батерија Дринског артиљеријског пука) у биваку западно од с. Г. Трогераца.

У почетку напада лева колона 7. рилске дивизије имала је само два батаљона и једну пољску батерију. Око 04 часа прешла је Злетовску реку на одсеку с. Уларци – Крупиште, потиснула мртве страже и стражарска одељења 3. батаљона 5. пука, а затим енергично напала његову главнину на положајима Гранчирица – Петрина чука и, после жестоког окршаја, принудила је да око 8 часова отпочне повлачење према Шаренковцу. У међувремену, командант 5. пука наредио је 4. батаљону да поседне косу код с. Г. Трогераца и врши прихват 3. батаљона, који је, по извлачењу из борбе, имао да образује пуковску резерву. Ситуација се, међутим, нагло погоршала када је командант бугарске 7. дивизије, обавештен да између средње и леве колоне постоји велики слободан простор и да Шаренковац држе бројно јаче српске снаге, одлучио да у овај простор уведе своју резерву, обухвати Шаренковац са североисточне стране и тиме олакша напад леве колоне. Тиме је 5. пук, који је, у ствари, остао без артиљеријске подршке, био изложен притиску знатно надмоћнијих снага бугарског 14. и 22. пука и концентричној ватри бугарских батерија. Обавештавајући о томе команду дивизије, командант 5. пука пуковник Алекса Радовановић је упозоравао „да неће моћи одолети непријатељевом нападу“. Одговор команданта дивизије пуковника Стевана Хаџића био је категоричан: „Положај се има одржати по сваку цену“, јер 5. пуку хитају у помоћ трупе Моравске дивизије I позива. Бугарски притисак се, међутим, све више појачавао. Око 9,30 часова командант 7. рилске дивизије наредио је и средњој колони да скрене улево и помогне напад леве колоне. Тако је на фронту Рујан – Шаренковац, ширине 4-5 километара, нападало 10 бугарских батаљона и 7. батерија. Српска посада на Шаренковцу, изложена притиску вишеструко надмоћнијих снага и унакрсној артиљеријској ватри која је засипала стрељачке заклоне, почела је да се колеба и повлачи, најпре мало помало, па све више и више. Изгледало је да ће положаји 5. пука бити коначно изгубљени, али су убрзо почела да пристижу појачања из Моравске дивизије I позива. Крајњим напрезањем снага, 5. пук је задржао бугарске трупе и створио време за прилаз пукова Моравске дивизије I позива. Командант Дринске дивизије I позива истиче да се „за ово има захвалити благовременом откривању непријатељевог напада од стране предњих предстражних делова и њиховој упорној борби у циљу задржавања непријатеља, а затим беспримерном пожртвовању свих официра и војника при одбијању напада“.

Први пук Моравске дивизије I позива стигао је на бојиште око 12 часова. Први и 2. батаљон упућени су одмах да појачају проређено десно крило 5. пука Дринске дивизије I позива у рејону Шаренковца, које се једва држало, док су друга два батаљона задржана код села Судића. Око 13,30 часова и 2. пук Моравске дивизије I позива избио је на седло између Рујана и Шаренковца, одакле се одмах рокирао улево ради затварања заобилазног правца који преко с. Трола а води за Овче поље. До 16 часова стигле су и две батерије Моравског артиљеријског пука. Команду над свим снагама деснога крила примио је командант 1. пука пуковник Душан Туфегџић, а команду над јединицама левог крила командант 5. пука пуковник Алекса Радовановић.

У међувремену, бугарски предњи делови су пришли на јуришно одстојање и отпочели јуриш, али су заустављени снажном пушчаном и бочном митраљеском ватром. Пошто су добили нова појачања (једап батаљон пешадије и једну брзометну пољску батерију), пласирали једну батерију на Осоје, а другу на Калиште, које су са потпуно откривених ватрених положаја отвориле жестоку унакрсну ватру на Шаренковац, поново су прешли у енергичан јуриш. У рововима Шаренковца дошло је до борбе прса у прса, у којој је погинуо командант 3. батаљона 5. пука потпуковник Коста Ценић. Обезглављена и исцрпљена одбрана Шаренковца почела је у нереду да се повлачи. Међутим, баш када су Бугари избили на врх Шаренковца, једна чета 2. батаљона 1. пука Моравске дивизије I позива, која се налазила у резерви, и изршила је противнапад и повратила изгубљене положаје. Борбе на Шаренковцу трајале су целог дана. Наиме, око 16 часова командант бугарске 7. дивизије наредио је средњој и левој колони „да похитају са освајањем одређених објеката да би се ослободио део снага који ће помоћи напад 3. дивизије“. Уследио је општи напад на целом фронту. Седам пољских батерија тукло је концентричном ватром положаје Рујан – Шаренковац, крчећи пут пешадији која је извршила силовит јуриш и око 18 часова поново заузела врх Шаренковца. Преморена и десеткована одбрана сјурила се са те косе чак у с. Судић, док су се крилне јединице повукле на суседне положаје. Будући да су и сами претрпели тешке губитке, Бугари се нису усудили да наставе наступање, већ су се задржали на заузетим положајима; али ни ту се нису осећали сигурним, што се види из извештаја команданта 2. бригаде, у коме се истиче да кота 600 (Шаренковац) није добро обезбеђена, пошто се Срби чврсто држе на суседним висовима и пошто им стално стижу појачања.

На левом крилу, Срби су успели да, уз крајње напрезање пешадије, извуку две батерије у прву борбену линију; оне су ефикасним дејством зауставиле бугарски напад према Рујану. Њихови стрељачки стројеви су задржани 600-700 метара испред српских ровова. Тако је Рујан, кључни положај на овом делу српске одбрамбене линије, остао у рукама српских трупа. Бугарска 7. дивизија, и поред максималног напрезања и великих губитака, није успела да изврши задатак – овлада котом 550 (Алачуга) и створи погодну основицу за развијање напада на север, у бок и позадину српских положаја на Црном врху, и на југозапад, у леви бок Дринске дивизије I позива.

Напад кочанске групе бугарске 4. армије заустављен је, дакле, на линији Китка – Банков чукар – Дренак – Калиште – Шаренковац. Само на делу Кала – Дренак, она је достигла планом предвиђену линију. У целини узев, јединице ове групе нису постигле очекиване резултате. Иако су заузеле Банков чукар и део земљишта на десној обали Злетовске реке, дубине 5 – 10 километара, оне нису могле да овладају истикнутим српским положајима на масиву Осогова и тиме отклоне озбиљну опасност која се са те стране надносила над десним боком бугарске 4. армије нити, пак, да сломе српску одбрану на фронту Лесново – Злетово – Неокази – Пестришино и енергичним продором правцем Злетово – Црни врх раздвоје српску 1. и 8. армију. Српске трупе ангажоване у одбрани прве линије, мада у почетку напада бројно знатно слабије, успешно су задржавале бугарско наступање и тиме стварале потребно време главним снагама 1. армије да се концентришу на фронту Барбарево – Црни врх – Плавица – Царев врх, ради преласка у против- офанзиву и преотимања оперативне иницијативе.

Напад бугарске штипске групе и борбе на Брегалници током 30. јуна

Штипска група бугарске 4. армије (8. тунџанска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије – укупно 30 батаљона пешадије, 12 артиљеријских батерија и 1 ескадрон коњице) имала је задатак да, надирући општим правцем Штип – Овче поље, овлада масивом Богословца и долином Светониколске реке, и тиме створи повољне услове за развијање успеха ка Скопљу и Велесу. За извршење овог задатка, командант 8. дивизије генерал Кирков развио је своју дивизију у два ешелона (четири пука у првој и два у другој линији) и јединицама издао заповест за напад:

– Прва бригада, са два артиљеријска дивизиона, добила је задатак да пређе Брегалницу код Караормана, заузме висове Средњи рид и Јежево брдо, обраћајући при томе посебну пажњу на обезбеђење десног бока и одржавање тесне везе са левом колоном 7. рилске дивизије;

– Друга бригада, са два брзометна артиљеријска дивизиона, требало је да пређе Брегалницу преко каменог моста код Штипа, заузме висове западно од с. Сушева (Лозјански рид и Курд ораси) и да, у исто време, упути део снага преко моста код Новог Села ради заузимања виса Марите и коте 342;

– Трећа бригада, са једним артиљеријским дивизионом, образовала је други ешелон ради наступања иза 1. бригаде и развијања њеног успеха.

Прва бригада 3. балканске дивизије задржана је код Штипа под непосредном командом команданта 4. армије.

Напад је требало да почне 30. јуна у 01,30 часова, после брижљиве припреме.

Правац који од Штипа и Кочана концентрично изводи на Овче поље затварала је Дринска дивизија I позива, која се 29. јуна налазила у следећем расиореду: на левом крилу, 5. пук држао је фронт од с. Трола до с. Горњег Балвана, са главним положајима на одсеку Рујан – Шаренковац; у центру, 4. пук са једним артиљеријским дивизионом држао је одсек Јежево брдо – Лозјански рид, са предстражама дуж десне обале Брегалнице, од с. Доњег Балвана до друма Штип – Велес закључно; на десном крилу налазио се 6. пук са главним положајем на висовима југоисточно од с. Сушева и јаком предстражом (5 чета) на десној обали Брегалнице од друма Штип – Велес до с. Тестемељци; 17. пук, Дрински артиљеријски пук (без 7. батерије) и дивизијски коњички пук у другој линији код с. Врсакова и Срчиова. Будући да је армијска резерва (Моравска дивизија I позива), концентрисана на десној обали Светониколске реке, била око 15 километара удаљена од прве линије, Дринска дивизија I позива требало је да издржи почетни удар главних снага бугарске 4. армије, које су добиле задатак да у првом енергичном налету пробију њену одбрану и избију у шири рејон Овчег поља. Њено лево крило (5. пук) напале су главне снаге бугарске 7. рилске дивизије, а центар и десно крило (4. и 6. пук) 8. тунџанска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије.

Прва бригада 8. тунџанске дивизије стигла је ноћу на р. Брегалницу код Караормана. Не чекајући подизање моста, први борбени ред је прегазио реку у 02 часа и напао српске предстражне делове (2. батаљон 4. пука), покушајући да изненадним нападом одсече и зароби мртве страже, али није у томе успео, јер је командир прихватнице резервни потпоручник Чедомир Новаковић у току ноћи променио положај мртвих стража, па су бугарске чете јуришале у празно. Мртве страже су дочекале нападача плотунском ватром и ручним бомбама и под борбом се повлачиле ка положају потпорнице – Јежевом брду. Међутим, Бугари су успели да, употребом мањих коњичких одељења, одбаце поједине предње делове од одређеног им правца одступања, па је један део фронта остао оголићен. То је омогућило стрељачким стројевима бугарског 10. пука да без задржавања избију пред лево крило и центар положаја потпорнице и отпочну пењање уз североисточне падине Јежевог брда. Ту су дочекани и заустављени јаком пушчаном ватром делова 2. батаљона 4. пука (две чете), који су се већ били развили за борбу. Али, чим је први борбени ред ојачан, напад је настављен са још већом жестином. Јаке бугарске снаге су покушале да обиђу лево крило положаја потпорнице и још у току ноћи заузму Јежево брдо, али је и тај покушај осујећен крајњим пожртвовањем. Иако је 2. батаљон био на измаку снага, бугарски 10. пук, претрпевши озбиљне губитке, није смео да настави напад. Упркос изричитом наређењу команданта бригаде да без заустављања овлада Јежевим брдом, командант пука је наредио првом борбеном реду да се утврди на достигнутој линији.

Тако је предстражни батаљон 4. пука, задржавајући знатно надмоћније непријатељеве снаге, успешно извршио свој задатак и створио потребно време главнини пука, односно дивизије, да се припреми за борбу. Сигнали за узбуну дати су на време. Већ у 2,30 часова командант дивизије Стеван Хаџић издао је наређење свим јединицама да поседну своје одбрамбене положаје, и о бугарском нападу обавестио команданта 3. армије генерала Божидара Јанковића и команданта Моравске дивизије I позива генерала Илију Гојковића.

Придајући посебан значај Јежевом брду, најјачем објекту у центру одбране дивизије, командант 4. пука потпуковник Драгутин Димитријевић упутио је тамо, око 03 часа, свој 1. батаљон и ставио га под непосредну команду команданта 2. батаљона. Четвртом батаљону је наредио да поседне положаје на источном подножју Лозјанског рида. Две чете 3. батаљона упутио је на седло између Јежевог брда и Лозјанског рида, док је преостале две чете и пуковско митраљеско одељење задржао у резерви, на коти 321.

Први батаљон 4. пука стигао је на Јежево брдо у тренутку када су поменуте две чете 2. батаљона биле утрошиле готово сву муницију и када је овај положај био изложен снажној унакрсној ватри бугарске артиљерије од с. Чардаклије. Три чете 1. батаљона ојачале су и поодужиле десно крило 2. батаљона на Јежеву брду, док је једна чета задржана на крајњем левом крилу. Два вода из ове чете постављена су бочно према Средњем риду, одакле су косом ватром тукли бугарске стрељачке стројеве који су, тог тренутка, почели избијати на Средњи рид. Наиме, пошто је у густим стрељачким стројевима прешао Брегалницу код Доњег Караормана и одбацио предње делове 2. батаљона, бугарски 30. пук је добио наређење да се енергично креће ка Средњем риду и обухватним нападом помогне 10. пук у заузимању Јежевог брда. У то време на Средњем риду није било ниједног српског војника; према њему је хитао Дрински пољски артиљеријски пук без икаквог обезбеђења. Трећи дивизион је у касу јурио преко гребена на одређени му положај, али је, у тренутку када су 8. и 9. батерија скидале оруђа са предњака, пред њих избио први борбени ред бугарског 30. пука и са узвиком „ура“ прешао на јуриш. Од блиске пушчане ватре изгубљен је већи део запрега и знатан број људства. Сви покушаји командира батерија да спасу оруђа били су узалудни. Спасена су само два топа 9. батерије, који још нису били скинути са предњака, док су остали пали у руке Бугарима. У исто време, 2. дивизион Дринског артиљеријског пука скренуо је на север дуж срчиевских винограда и развио се на левом крилу Средњег рида, одакле је концентричном ватром тукао положај бугарског 8. артиљеријског пука и стрељачке стројеве 30. пука.

Критична ситуација на Средњем риду је брзо отклоњена енергичном интервенцијом дивизијске резерве. Наиме, начелник дивизијског штаба пуковник Драгомир Милојевић, који је из непосредне близине пратио развој догађаја, наредио је команданту 17. пука потпуковнику Миливоју Момчиловићу да са својим пуком, који се у улози дивизијске резерве кретао према Средњем риду, убрза покрет, сузбије непријатеља и „пошто – пото поврати изгубљене топове“. Седамнаести пук се брзо развио за борбу (3. и 4. батаљоном у првом а 1. и 2. у другом ешелону, док се митраљеско одељење кретало у средини) и са предњим деловима избио на гребен Средњег рида, само неколико минута пре Бугара. Њихова блиска брза паљба за тренутак је зауставила бугарски стрељачки строј, али су га приспеле резерве просто гурнуле на јуриш. У том критичном тренутку, левокрилна получета 1. батаљона 4. пука отворила је жестоку бочну ватру са северних падина Јежевог брда, поколебала лево бугарско крило и омогућила 4. батаљону 17. пука да у силовитом налету потисне противника и преотме изгубљене топове. Сви покушаји Бугара да притекну у помоћ нападнутом левом крилу и спасу заплењене топове осујећени су снажном ватром српске артиљерије.

У исто време, армијска коњица (Дрински и Моравски коњички пук) угрозила је десни бок 8. тунџанске дивизије. Нарочито су успешно дејствовали митраљези Дринског коњичког пука, са крајњег северног нагиба Средњег рида, који су нанели Бугарима велике губитке и принудили их да знатан део снага оријентишу према поменутим коњичким пуковима. Стављене под снажну унакрсну ватру, јединице 30. пука и десно крило 10. пука на Средњем риду, који су се у почетку жилаво одупирали енергичном нападу српског 17. пука, били су принуђени да се у нереду повлаче ка Брегалници. Претрпевши велике губитке, 30. пук је прешао на леву обалу Брегалнице. Његов први батаљон у подножју Јежевог брда „био је у таквој ситуацији да није могао да крене ни напред ни натраг, мада му је десни бок био потпуно необезбеђен и мада је претрпео огромпе губитке (8 официра и 350 подофицира и војника), остао је на свом месту до увече“. Гоњење растројених трупа бугарског 30. пука није предузето због критичне ситуације на оба крила ионако сувише широког фронта Дринске дивизије I позива. Главне снаге 10. пука, које су нападале на центар и десно крило српског положаја на Јежевом брду, биле су, такође, принуђене да се повуку непун километар уназад; тиме је ослабио притисак и на овом делу фронта, а одбрана Јежевог брда, којој је било наређено да се у случају неповољног развоја ситуације на Средњем риду повуче према караули на путу Штип – Велес, добила је могућност да предахне и учврсти се на свом положају.

Неуспех 10. и 30. пука на Средњем риду и Јежевом брду имао је значајан утицај на даљи ток брегалничке битке, јер је бугарско командовање било принуђено да на овом делу фронта ангажује знатан део армијске резерве, која је била предвиђена за наношење одлучујућег удара. Обавештен да је ситуација на десном боку 30. пука „изванредно критична“, да коњица врши јуриш за јуришем, да су његови деснокрилни батаљони „готово разбијени и повлаче се“, – командант 1. бригаде је, око 9 часова, увео у борбу бригадну резерву (3. батаљон 10. пука). Сматрајући да су пристигла појачања недовољна, командант 30. пука је захтевао да му се упуте „знатније снаге“. Пошто је већ био утрошио своје резерве, командант бригаде је обавестио штаб 8. дивизије о критичном положају 30. пука и тражио интервенцију дивизијске резерве. Да би побољшао ситуацију на десном крилу, командант 8. тунџанске дивизије упутио је из своје резерве прво један, а затим још два батаљона 52. пука (овај пук се у том тренутку налазио код Доњег Балвана) у помоћ 1. бригади. Убрзо је, међутим, од команданта 52. пука добио веома неповољан извештај: „Први борбени редови 10. и 30. пука потпуно су разбијени, повлаче се и прикупљају у Доњем Балвану. Даље кретање је немогућно пошто су висови западно од Горњег Трогерца у непријатељским рукама. Испред нас се налазе три батерије које снажно туку све наше делове. Преко је потребно да једна батерија избије на вис јутоисточно од Горњег Трогерца, одакле ће моћи најефикасније да дејствује“.

Обесхрабрени овим извештајем, командант 8. тунџанске дивизије генерал Кирков упутио је депешу штабу 4. армије, у којој истиче да „дивизија нема довољно снага да постигне одређени циљ“ и моли да јој се стави на располагање армијска резерва – 1. бригада 3. балканске дивизије. У исто време, замолио је команданта 7. рилске дивизије да делом снага дејствује према Горњем Балвану и Трогерцима ради поправљања ситуације на том делу фронта. Упозорен да је опасно оголети фронт који је држала армијска резерва, генерал Ковачев је одобрио да само један пук 3. балканске дивизије и два артиљеријска дивизиона појачају напад 8. тунџанске дивизије. Око 12 часова у борбу је уведен 24. пук, и то: два батаљона, са једном батеријом, у захвату друма Штип – Велес, а друга два батаљона гребеном Горњи Балван – с. Г. Трогерци.

Бугарско командовање је, дакле, било присиљено да на фронту 8. тунџанске дивизије, већ у првим часовима борбе, уведе бригадну, дивизијску и део армијске резерве.

Више успеха имала је 2. бригада 8. дивизије, која је напала на десно крило Дринске дивизије I позива. До пола ноћи, она је неприметно заузела полазни положај на левој обали Брегалнице и тачно у одређено време отпочела прелаз преко реке (12. пук преко штипског и новоселског моста, а 23. пук на газу северно од Штипа), са шест батаљона у првој линији и два батаљона у резерви. Мртва стража 2. батаљона 4. пука код Деирмен Чифлика припуцала је и повукла се према Јежевом брду, остављајући незаштићен леви бок целокупног предстражног поретка 6. пука, који је биваковао на платоу југозападно од с. Сушева. На предстражи је имао 1. батаљон ојачан једном четом 4. батаљона. Од укупно пет чета предстражног батаљона, три су непосредно осигуравале десну обалу Брегалнице, а две су биле на положају потпорнице у рејону коте 342.

Пошто граница 4. и 6. пука није била прецизно одређена, између њих је остао непоседнут велики међупростор; чак и тако значајни објекти као што су Курд ораси и Лозјански рид нису били поседнути. То је омогућило Бугарима да туда усмере главни удар, изврше дубљи продор преко с. Сушева и обухвате унутрашња крила 6. и 4. пука.

После форсирања Брегалнице и одбацивања мртве страже 2. батаљона 4. пука од Деирмен Чифлика, батаљони прве линије бугарског 12. пука појавили су се на левом боку предстражног батаљона 6. пука. Левокрилна предстражна чета једва је успела да окрене фронт према њима и отвори ватру. Међутим, Бугари су према тој чети оставили само један вод, а са осталим снагама наставили покрет према с. Сушеву, у дубљу позадину предстражног распореда 6. пука. Један батаљон је напао и заузео вис Мариту, док су на крајњем десном крилу српског предстражног поретка дејствовали бугарски комити.

Командант предстражног батаљона мајор Милан Васић обавестио је команданта пука о бугарском нападу и, уместо да на положају потпорнице прихвати своје предње делове, затражио одобрење да са потпорницом пређе у напад и помогне своју левокрилну чету да протера Бугаре преко Брегалнице. Он је, очигледно, сматрао да се ради о локалном нападу комита. Командант 6. пука потпуковник Ђуро Докић је без двоумљења одобрио захтев мајора Васића, а главнину пука и даље задржао у логору, упућујући само једну чету на упражњени положај потпорнице. Наступајући ка штипском мосту, две предстражне чете су изненада наишле на знатно надмоћније бугарске снаге, које су већ биле обухватиле њихов леви бок. Пошто су у блиској борби претрпеле осетне губитке (погинуо је и командант 1. батаљона мајор Милан Васић), принуђене су да се у нереду повлаче према југу, остављајући откривен фронт испред главног положаја свог пука.

Командант 6. пука није знао шта се дешава на предстражном положају, јер није имао везе ни са командантом предстражног батаљона, ни са штабом дивизије, ни са суседним пуком. Када је око 03 часа веза са дивизијеким штабом била успостављена, добио је наређење „да са целим пуком пређе у напад и одбаци Бугаре преко Брегланице“. Пошто није имао ни најосновнијих података о непријатељу, командант пука је одлучио да сачека са извршењем тога наређења док се ситуација не разјасни; у том циљу упутио је свој 2. батаљон да поседне припремљени сушевски положај; у главнини пука остало је само шест чета.

У тренутку када се 2. батаљон у еволуционом поретку приближавао сушевском положају, пред њим су се неочекивано појавили густи стрељачки стројеви бугарског 12. пука, и блиском пушчаном ватром принудили га да залегне и прими борбу на отвореном пољу. Пратећи непосредно развој догађаја, командант 6. пука одмах је упутио две преостале чете 4. батаљона да продуже десно крило 2. батаљона, али се убрзо уверио да је те чете требало употребити на левом, а не на десном крилу. Наиме, искористивши непоседнути простор између 4. и 6. пука, Бугари су без сметње избили на косу код с. Сушева и обухватили леви бок 2. батаљона, присиљавајући га да повија левокрилну чету уназад и окреће фронт према северу. Водећи неравну борбу на два фронта, 2. батаљон је претрпео велике губитке (погинуо је и командант батаљона мајор Сава Мацић), па је почео да се колеба и повлачи. Ситуација на фронту 6. пука постала је критична. Пред брзим и енергичним нападима Бугара предстражни батаљон се у нереду повлачио према југу. Чета која је из главнине пука упућена на упражњени положај потпорнице нападнута је с бока од знатно надмоћнијих снага, док је 2. батаљон, подухваћен с фронта и левог бока од надмоћнијих бугарских снага, претрпео огромне губитке и почео да се повлачи на последњу одбрамбену линију. Две придате брдске батерије су у том тренутку напустиле своје заклоњене положаје и, излажући се великом ризику, са откривених ватрених положаја ефикасно штитиле повлачење 2. батаљона, омогућујући му да се прибере и заустави на главној одбрамбеној линији. Две чете 4. батаљона које су држале положај десно од 2. батаљона биле су принуђене да своје лево крило повију уназад, па је тако образована једна сасвим нова одбрамбена линија, окренута према северу, а не према истоку.

Када је борба између бугарског 12. и српског 6. пука била у пуном јеку, левокрилни батаљон бугарског 23. пука, користећи таласасто земљиште, избио је на северозападни део виса Курд ораси. У првом тренутку, командант 6. пука није знао да ли су то Срби или Бугари, али када је засут бочном ватром са те стране, наредио је 3. батаљону да се развије у продужењу левог пуковског крила и упостави везу са 4. пуком. Међутим, само две чете 3. батаљона успеле су да изађу на гребен и снажном пушчаном ватром натерају бугарске стрељачке стројеве да залегну по њивама мака, али је убрзо њихов борбени поредак и скоро цео положај 6. пука потпао под бочну ватру бугарских снага које су се увукле између 4. и 6. пука. Левокрилна чета је натерана на повлачење, док је деснокрилна окренула фронт према северу и покушала да изврши противнапад, али без успеха.

Због снажног притиска Бугара на леви бок 6. пука са одсека који доминира целокупним пуковским распоредом, командант пука се уплашио да његов пук може бити одсечен од правца одступања, набачен на Брегалницу и уништен, па је око 6 часова издао наређење за повлачење на прихватни положај.

Повлачењем 6. пука на прихватни положај, ситуација на десном крилу 4. пука још више се погоршала, јер је бугарски 23. пук, после преласка Брегалнице и потискивања српске мртве страже од Деирмен Чифлика, искористио празан простор између предстражних зона 4. и 6. пука и незадрживо наступао ка с. Сушеву, одакле је са делом снага скренуо према северозападу и избио на јужне падине Лозјанског рида које, због поменутог неспоразума о разграничењу између српског 4. и 6. пука, нису биле поседнуте. Командант 4. пука пуковник Димитријевић развио је главнину пука тек око 3 часа. Први батаљон је упутио на лево крило пуковског одбрамбеног положаја да би помогао одбрану 2. батаљона на Јежевом брду, а 4. батаљон на десно крило, ради хватања везе са 6. пуком. Две чете 3. батаљона поселе су седло код с. Криви До са обе стране пута Штип – Велес, а преостале две чете и митраљеско одељење образовали су пуковску резерву у рејону коте 321. Четврти батаљон се развио у равници, косо према путу, тако да му је крајње десно крило допирало скоро до јужних падина Лозјанског рида. Уверен да се на Лозјанском риду налазе делови 6. пука, командант 4. батаљона упутио је на његово јужно ребро један вод из своје деснокрилне чете, ради успостављања везе са њима, али је тај вод неочекивано упао у борбени поредак 2. батаљона бугарског 23. пука и био готово потпуно уништен. Схвативши ситуацију, ослабљена деснокрилна чета се повукла нешто уназад и похитала ка коти 579 – доминатном положају на југоисточном делу гребена Лозјански рид. У исто време, према том положају устремиле су се две ојачане бугарске чете. Развила се оштра блиска борба на врло узаном гребену Лозјанског рида. Снажним притиском с фронта, продужавањем и појачавањем свог левог крила, које је све више обухватало десни бок и позадину 4. батаљона, Бугари су потисли његову деснокрилну чету на крајњи северозападни део Лозјанског рида, где ју је прихватила чета из батаљонске резерве, која је већ била посела овај положај. Повлачење десног крила принудило је централну и левокрилну чету да се повију уназад и образују фронт између крајњег западног дела Лозјанског рида и положаја пуковске резерве.

Криза на десном крилу 4. пука све се више заоштравала: веза са 6. пуком, који се повлачио на прихватне положаје, била је прекинута; јаке бугарске снаге надирале су између Лозјанског рида и Сушевске косе и опасно угрожавале десни бок и позадину 4. батаљона; ватрени положаји 1. дринског дивизиона били су изложени фронталном дејству бугарске артиљерије и косој ватри пешадије са Лозјанског рида, па су због тога 1. и 2. батерија повучене иза Кривог Дола, што је довело до знатног слабљења артиљеријске ватре (дејствовала је само 3. батерија, чији је ватрени положај био са леве стране пута Велес – Штип) у тим критичним тренуцима. У таквој ситуацији, командант 4. пука упућује у помоћ 4. батаљону једну чету 3. батаљона и пуковско митраљеско одељење из своје резерве, а уједно саопштава команданту батаљона правац повлачења, уколико на то буде присиљен. Овом мером је донекле поправљена критична ситуација на десном крилу. Наиме, један митраљески вод стигао је око 6 часова и развио се на самом гребену Лозјанског рида и ћувика западно од њега. Око овога вода окупили су се заостали делови 2. батаљона 6. пука (око два вода). У садејству са њима, деснокрилна чета 4. батаљона извршила је противнапад и преотела средњи ћувик Лозјанског рида. Пристигла је и поменута чета из пуковске резерве, са водом митраљеза, и продужила десно крило 4. батаљона, поседајући косу која се од Лозјанског рида повија ка развалинама Старог Кривог Дола. Нешто касније враћена је назад 2. батерија, која се била повукла на прихватни положај.

У 6,45 часова, када је борба на Лозјанском риду била у пуном јеку, командант 4. пука је добио наређење од команданта дивизије у коме се, поред осталог, истиче: „Држите се на Лозјанском риду до последње могућности, јер Моравска дивизија I позива иде у помоћ. Чело једне њезине колоне стигло је већ до карауле на друму“. Вест о доласку појачања подигло је борбени морал и самопоуздање војника и официра 4. пука у критичним тренуцима борбе. Крајњим напрезањем снага, они су издржали силовите налете бугарске пешадије, која је, уз снажну подршку артиљеријске ватре са напуштеног положаја 6. пука, упорно покушавала да збаци десно крило 4. пука са северозападног дела Лозјанског рида.

За то време, по наређењу команданта 3. армије, Моравска дивизија I позива извршила је покрет у две колоне: десном (3. пук, без једног батаљона) преко с. Амзабегова ка Врскову; левом (1. и 2. пук, са 2. и 3. дивизионом Моравског артиљеријског пука) преко с. Мустафина према угроженом левом крилу Дринске дивизије; дивизијска резерва (16. пук – два и по батаљона – и 1. дивизион Моравског артиљеријског пука – две батерије) кретала се путем Велес – Штип, али је у току покрета добила наређење да скрене ка Богословцу и на његовим југоисточним падинама прихвати 6. пук. Само је 1. моравски дивизион скренуо на северну страну и преко с. Кадрифакова одмаршовао у састав свог пука.

Пошто су оба крила Дринске дивизије била опасно угрожена, дошло је, још у току прилажења Моравске дивизије, до њене поделе, а у вези с тим и до споразума о подели командовања. Командант Моравске дивизије I позива генерал Гојковић примио је леви одсек са својим 1. и 2. пуком и 5. пуком Дринске дивизије I позива, а пуковник Хаџић – централни и десни одсек са својим 4, 6. и 17. пуком и 3. и 16. пуком Моравске дивизије I позива. Три батерије Моравског артиљеријског пука постављене око 9 часова на Средњи рид, одмах су ступиле у дејство. Две батерије су маршевале за левом колоном; њима су се доцније придружиле и две батерије које су биле у саставу 16. пука.

Пукови Моравске дивизије I позива увођени су у борбу по времену пристизања, ради поправљања ситуације на угроженим крилима Дринске дивизије I позива. Трећи пук, који је стигао у с. Врсаково око 9 часова, груписао се на задњем нагибу Средњег рида, иза 17. пука. Већ у 9,40 часова добио је задатак да одмах упути један батаљон у помоћ 4. пуку ради ојачања његовог десног крила, односно ради поседања међупростора између 4. и 6. пука у који су се увлачиле бугарске снаге. У исто време, командант Дринске дивизије I позива наредио је 6. пуку да, по доласку 16. пука Моравске дивизије I позива, пређе у противнапад и поврати изгубљени положај. Трећи батаљон 3. пука стигао је на одређени положај око 11 часова и одмах ступио у борбу. Тиме је веома критична ситуација на десном крилу 4. пука донекле стабилизована и веза са 6. пуком успостављена. Међутим, због неактивности команданта 16. пука пуковника Јована Викторовића и великих губитака које је претрпео у дотадашњим борбама, 6. пук није могао да одмах изврши наређени противнапад, већ се задржао на прихватном положају до 16 часова. То је омогућило бугарским трупама, исцрпеним од велике врућине, жеђи и несанице, да предахну, а бугарском командовању да уведе у борбу свеже снаге из армијске резерве.

Пратећи ток операција, командант 8. тунџанске дивизије је ценио да први ешелон нема довољно снага за постизање одређеног циља, па је, још око 6 часова, у извештају команданту 4. армије истицао: „Борба се води за овлађивање висовима источно од Срчиова и Кривог Дола, и југозападно од Сушева. Ми нападамо. Међутим, очевидно је недовољна јачина првог борбеног реда. Објект – врх Богословца и река Азмок (Светониколска река) врло су далеко“. Пошто је био принуђен да дивизијску резерву уведе у борбу ради спасавања 10. и 30. пука од тешког пораза, командант 8. тунџанске дивизије затражио је од штаба 4. армије да му стави на располагање армијску резерву. Командант армије је одобрио да 24. пук 3. балканске дивизије и два артиљеријска дивизиона, из армијске резерве, појачају напад 8. тунџанске дивизије.

Око 13 часова два батаљона бугарског 24. пука, ојачана једном батеријом, прешла су р. Брегалницу и, у садејству са снагама 10. и 23. пука које су се налазиле на овом делу фронта, отпочели наступање са обе стране пута Штип – Велес. У исто време, четири бугарске батерије тукле су са сушевског положаја ураганском косом ватром гребен Лозјанског рида, ватрене положаје батерија 1. дринског дивизиона, које су управо у том тренутку приспеле на своје пређашње положаје, и десно крило српске одбране на Јежевом брду. Криза на десном крилу 4. пука ушла је у нову, веома критичну фазу. Одбрана на одсеку Лозјански рид почела је да се колеба. Командант пука наредио је батеријама 1. дивизиона да се поново повуку на прихватни положај, па је пешадија у најкритичнијем тренутку остала без артиљеријске подршке. Бугари су то искористили и смело кренули у напад. Поколебано десно крило 4. пука (3. и 4. батаљон) није издржало, већ је напустило гребен Лозјанског рида и почело ужурбано да се повлачи на положаје иза Кривог Дола. Бугарска пешадија је избила на Седло и тиме довела у питање даљи опстанак 1. и 2. батаљона на Јежевом брду, који су до тада успешно одолевали нападу. Запретила је опасност да надмоћније бугарске снаге пробију фронт Дринске дивизије I позива и опасно угрозе позадину 3. армије.

Пратећи ток борбе са положаја изнад с. Срчиова, командант 3. армије генерал Божидар Јанковић и командант Дринске дивизије I позива пуковник Стеван Хаџић оценили су да су Бугари предузели одсудан напад да би на овом делу фронта пробили одбрану Дринске дивизије и да је наступио тренутак за ангажовање свих расположивих снага. Хаџић је позвао команданта 3. пука I позива пуковника Ивана Павловића и наредио му да са једним својим батаљоном и митраљеским одељењем одмах крене преко с. Срчиова, избије на фронт између кота 319 и 349 на Јежевом пољу, ојача делове 4. пука који се повлаче, сузбије Бугаре и по сваку цену одржи положаје на јужном делу Јежевог поља, који затвара правац Штип – Велес. Чим су 2. батаљон 3. пука и митраљеско одељење, под командом мајора Добросава Ћорића, у свом наступању прешли с. Срчиово, командант дивизије је упутио за њима и 1. батаљон, који се кретао преко Срчиовских коса лево од 2. батаљона. Иако изложени дејству артиљеријске ватре, батаљони су наступали „у јединствено примерном реду постепено развијајући стрељачке стројеве из предњих еволуционих делова“. Одбрана Јежева, која је, исцрпена непрекидном борбом и јаком врућином, почела да малаксава, наједном је оживела. Охрабрени неустрашивим наступањем 3. пука, војници су бацали капе увис и одушевљено клицали: „Живели Пироћанци!“ Када је 1. батаљон избио на десно крило Јежевог брда, а 2. батаљон пред седло између Јежевог брда и Лозјанског рида тако да се налазио бочно према бугарским трупама које су потискивале десно крило 4. пука, цео борбени поредак, по наређењу пуковника Павловића, зауставио се и отворио снажну пушчану ватру на бугарску пешадију која је у густим стрељачким стројевима надирала на целом фронту. У исто време, митраљеско одељење, постављено на погодном положају иза деснокрилне чете 2. батаљона, отворило је врло ефикасну бочну ватру. Стигла је и једна пољска батерија, која је шрапнелом почела да туче бугарске стрељачке стројеве. Подухваћени сасређеном пушчаном, матраљеском и артиљеријском ватром, батаљони бугарског 10. и 24. пука, пошто су претрпели велике губитке, почели су у нереду да се повлаче и са Седла и са северних падина Јежевог брда, праћени громогласним „ура“ храбрих Пироћанаца и Ужичана. Тиме је криза на центру Дринске дивизије I позива била преброђена. Пресудну улогу у томе одиграо је 3. пук Моравске дивизије I позива.

Десно крило Дринске дивизије I позива је, међутим, и даље било угрожено, јер 6. пук није успео да поврати изгубљени сушевски положај. Пошто је око 12 часова појачан 1. батаљоном 16. пука и пошто се уверио да не може очекивати скори долазак осталих делова тога пука, пуковник Докић је одлучио да пређе у напад са расположивим снагама. „У том циљу, ојачао је десно крило са две чете 1. батаљона 16. пука, а центар са две чете 3. батаљона из пуковске резерве. Будући да је придавао посебан значај нападу десног крила, које је имало задатак да протера бугарске делове са виса изнад с. Добришана и обухвати бугарско лево крило, командант 6. пука је упутио тамо и друге две чете из 2. батаљона 16. пука. Па ипак, десно крило није успело да заузме вис изнад с. Добришана, јер су упућена појачања била врло неактивна.“ Осим тога, командант бугарског 12. пука био је обавештен о припремама противнапада, па је на време ојачао своје лево крило и центар. Тако су главне снаге 6. пука, које су нападале на центру, чим су се спустиле у удоље сушевског положаја, биле изложене јакој артиљеријској и бочној митраљеској ватри с лева и присиљене да се у нереду повлаче на полазни положај. У то време, десно крило је обновило напад, али се и оно по паду мрака повукло на полазни положај. Обавештен о неактивности 16. пука, командант Дринске дивизије је наредио, у 15,30 часова, команданту пука да најенергичније потпомогне напад 6. пука целокупном својом снагом. Тек после тога, делови 16. пука (један и по батаљон) напустили су прихватне положаје на Богословцу и појачали поколебану одбрану 6. пука. Тиме је стабилизована ситуација и на десном крилу Дринске дивизије I позива.

Иако је, заузимањем сушевских положаја и обухватањем унутрашњих крила 4. и 6. пука, 2. бригада бугарске 8. дивизије постигла значајан успех, Богословац и Светониколска река, које је, према плану генерала Ковачева, требало заузети били су далеко. Ни појачавање њеног првог ешелона делом армијске резерве није дало жељене резултате. Напад 2. бригаде, као и целе 8. тунџанске дивизије, почео је да губи дах у одсудном тренутку. Увиђајући то, командант бригаде је молио генерала Киркова да му пошаље у помоћ бар два батаљона, али је убрзо добио одговор „да рачуна само са својим сопственим снагама“. Те снаге су, међутим, биле толико исцрпене и истрошене да се са њима није могло ни корака напред. То је на крају схватио и командант 8. тунџанске дивизије, па је у 17 часова издао наређење команданту 2. бригаде, у чији је успех полагао велике наде, да обустави напад, утврди се на достигнутој линији и предузме мере за одбијање од изненадног напада.

Напад главних снага бугарске 4. армије заустављен је, дакле, 30. јуна увече, на целом фронту. Да је овом нападу бугарско командовање придавало посебан значај, види се и по томе што је командант 4. армије, обавештен да Срби добијају нова појачања и угрожавају десни бок 8. тунџанске дивизије, одлучио да већ у 10,30 часова појача напад ове дивизије, увођењем у борбу армијске резерве – 1. бригаде 3. балканске дивизије. Пошто се уверио да се и после тога операције не развијају по његовом плану, телеграфисао је, у 15,35 часова, команданту 8. тунџанске дивизије да остане на заузетим положајима и појача своје десно крило једним пуком армијске резерве, а у исто време наредио суседним дивизијама да делом снага потпомогну напад 8. тунџанске дивизије. Међутим, командант 7. рилске дивизије одговорио је да нема резерве којом би могао помоћи 8. дивизију, док је командант 2. тракијске дивизије тражио да један пук из армијске резерве дејствује према с. Драгову и помогне напад његових трупа. Увиђајући да суседне дивизије не могу да издвоје део снага за помоћ 8. тунџанској дивизији, генерал Ковачев је наредио 2. тракијској дивизији да упути своју пољску артиљерију 8. дивизији и, у 17 часова, телеграфисао Врховној команди: „Молим да ми се стави на располагање 6. бдинска дивизија пошто противник упућује бројно јаче снаге против 8. дивизије.“ Врховна команда је усвојила овај захтев и већ првога дана битке ставила своју ионако слабу стратегијску резерву на располагање команданту 4. армије, лишавајући себе могућности да у даљем току операција брзо и успешно парира нова дејства противника.

Сви напади главних снага бугарске 4. армије, који су се „као таласи узбурканог мора непрестано обнављали са већом жестином“, разбили су се о савијена крила и центар, прво Дринске, а затим Дринске и Моравске дивизије I позива. Падине Сушевске косе, Лозјанског рида, Јежевог брда, Средњег рида и Шаренковца биле су покривене погинулим бугарским и српским војницима. Обострани губици били су веома тешки. Још поразнија за Бугаре била је чињеница што је на овим положајима сломљен почетни удар главних снага, којим је требало пробити српску одбрану, овладати Овчим пољем и „учинити поражавајући утисак у противничком табору“. За ово се има захвалити великом пожртвовању свих официра и војника у одбијању бугарских напада и умешном командовању штабова Дринске и Моравске дивизије I позива, који су правилио економисали расположивим снагама, ангажовали тако рећи и последњег човека у одсудном тренутку и благовремено поделили командовање приликом децентрализованог увођења у борбу Моравске дивизије I позива. Веома корисно је било и лично присуство команданта Дринске и Моравске дивизије I позива на најугроженијим деловима фронта, у критичним тренуцима. Пуно признање припада и команданту 3. армије генералу Божидару Јанковићу, за целисходну и благовремену одлуку о увођењу у борбу армијске резерве – Моравске дивизије I позива. Ова одлука имала је одлучујући утицај на исход битке. Његово лично присуство на најугроженијем делу фронта (на седлу између Лозјанског рида и Јежева), у периоду најжешћег окршаја, веома повољно се одразило на морал и чврстину српске одбране.

Борбе на Кривој Лакавици, планини Серти и Вардару

Радовишко-струмичка група бугарске 4. армије (2. тракијска дивизија и 3. бригада 7. рилске дивизије – укупно 32 батаљона пешадије, 14 батерија артиљерије и 5 ескадрона коњице) требало је да широким фронтом избије у долину Вардара, заузме Удово и Криволак и пресече непосредну везу између српске и грче војске. За извршење тога задатка, командант 2. тракијске дивизије генерал Гешов формирао је три нападне колоне и наредио им:

– десној колони (9. и 21. пук, са 6 пољских и 2 брдске батерије – укупно 8 батаљона пешадије и 32 артиљеријска оруђа) пуковника Серафимова да 30. јуна у зору пређе у напад, заузме Криволак и, пошто остави 1 до 2 батаљона за обезбеђење железничке станице Струмице, „очисти простор између Вардара и Брегалнице“;

– средњој колони (27. и 28. пук, са три пољске и две брдске батерије – укупно 8 батаљона пешадије и 20 артиљеријских оруђа) пуковника Ценкова да 30. јуна у раним јутарњим часовима пређе у напад и преко с. Конче избије у долину Вардара, заузме Удово и мост на Вардару западно од с. Градец;

– левој колони (49. и 50. пук 3. бригаде 7. рилске дивизије) да, наступајући преко с. Баракли, Чепели и Валандово, садејствује са средњом колоном у заузимању Удова, а резерви (39. пук) да се прикупи у рејону с. Тополнице.

Пред том бугарском групом налазила се Тимочка дивизија II позива, ојачана са две пољске и једном брдском батеријом, развучена на фронту широком преко 30 километара. Њене главне снаге (13. и 15. пук, пољски артиљеријски дивизион и пионирски полубатаљон) биле су прикупљене на положајима између с. Драгова и Хаџи Реџеплиа, са плитким предстражним распоредом дуж леве обале Криве Лакавице, од с. Копче до Брегалнице. Један батаљон 14. пука са митраљеским одељењем налазио се на линији с. Баракли – Реброво – Фурка, ради заштите железничке станице Струмице, док су се остала три батаљона налазила у покрету кроз Демир-капију ка Криволаку. На крајњем десном крилу српске одбрамбене линије два батаљона 5. пука III позива бранили су Ђевђелију, са мостом на Вардару, и одржавали везу са грчком војском.

Када је добио обавештење о нападу Бугара на Дринску дивизију I позива, командант Тимочке дивизије II позива пуковник Драгутин Милутиновић одлучио је да са дивизијом нападне у леви бок бугарске штипске групе. У том циљу формирао је две колоне: леву – помоћну (2 батаљона пешадије и 3 артиљеријске батерије) да с положаја код с. Драгова наступа ка Штипу, и десну – главну (3 батаљона 15. и 1 батаљон 13. пука) да наступа према с. Љуботену и Дољанима.“ Међутим, пре него је завршено формирање борбеног поретка за напад, добио је извештај (у 8,10 часова) да су Бугари напали Гарвански одред и принудили га на повлачење према с. Бруснику. Због тога је, и поред примљеног телефонског наређења од 3. армије да пређе у напад ради пружања помоћи притешњеној Дринској дивизији I позива, одустао од намераваног маневра према Штипу и одлучио: да 15. пук, пошто остави један батаљон на положајима код с. Селца за обезбеђење свог левог бока, нападне гребеном планине Серте у десни бок бугарских снага које су потискивале Гарвански одред; 13. пук, без два батаљона, да остане и даље на положајима код с. Драгова ради заштите левог дивизијског крила, а дивизијска резерва (3. батаљон 13. пука и две батерије Дринског дивизиона II позива) да одмаршује на десно крило дивизијског положаја, у рејон Орла Бајира код Криволака; 14. пук да форсира покрет према Пепелишту и Криволаку.

У међувремену, десна колона 2. тракијске дивизије прешла је у 3.30 часова у напад и, користећи винограде, житом обрасле њиве, шумарке, жбуње и друге природне маске, несметано избила на гребен Серте. Већина српских мртвих стража била је заробљена или ликвидирана хладним оружјем, а потпорница код Лесковице растерана, пре него што је дала сигнале за узбуну.

Пошто су овладале гребеном Серте на одсеку Чанак тепе – Патрик, главне снаге бугарске 1. бригаде (десна дивизијска колона) наставиле су енергично наступање ка Криволаку у две колоне, форсирајући посебно леву колону правцем Чанак тепе – Брусник – Пепелиште – Криволак. За обезбеђење десног бока ангажоване су две чете 2. батаљона 9. пука, један коњички ескадрон и митраљеско одељење. Командант Гарванског одреда мајор Светислав Маринковић покушао је да на положајима северно од с. Брусника задржи наступање бугарског 21. пука до пристизања 14. пука II позива, који је усиљеним маршем хитао кроз Демир Капију ка Криволаку, али без успеха. Међутим, изломљене и испресецане косе које се са гребена Серте лепезасто спуштају према Кривом Долу, Пештерници и Бруснику, успоравале су кретање бугарских стрељачких стројева и чиниле оно што Гарванском одреду није пошло за руком.

После избијања на гребен Серте у рејону Патрика, десна колона бугарске 1. бригаде (9. пук) ојачала је делом снага бочно обезбеђење, а са главнином наставила напад према Криволаку, али је тај напад убрзо заустављен због неповољног развоја ситуације на десном крилу. Тамо је, наиме, после дужег колебања, командант српског 15. пука потпуковник Никола Николић послао два батаљона у напад према Патрику. Левокрилни 2. батаљон је кренуо гребеном Серте према вису Голошац, али се, дочекан фронталном пешадијском и бочном артиљеријском ватром, убрзо зауставио. Деснокрилни 3. батаљон, ојачан једном четом 1. батаљона, наступајући западном косом темена Серте, доспео је на 700 метара испред бугарских положаја на Голошцу, где је заустављен снажним отпором Бугара. Обавештен о недовољно енергичном нападу 15. пука, командант Тимочке дивизије II позива наредио је потпуковнику Николићу да свим снагама, а не само са два батаљона, „рашчисти ситуацију у правцу Патрика“. Тако су у борби ангажована и преостала два батаљона (1. батаљон 15. и 1. батаљон 13. пука). Међутим, док су та два батаљона вршила обухват бугарског левог крила испресецаним и теже проходним земљиштем, изгубљено је драгоцено време, које су Бугари искористили за рокирање снага према угроженом десном крилу. Ојачана бочна обезбеђења на Голошцу и Патрику осујетила су нови покушај 15. пука да овлада тим објектима. Њихову одбрану помагале су и две пољске батерије из долине Криве Лакавице, тукући ефикасном ватром леви бок 15. пука. Пошто се и последњи покушај заузимања Патрика завршио неуспешно, 15. пук се, око 17 часова, повукао делом на караулу Шеобу, а делом на положаје код с. Драгова.

Иако се завршио неуспешно, противнапад 15. пука је имао значајан утицај на развој оперативне ситуације на том делу франта, па и шире. Већ око 9,40 часова, командант 9. пука, извештен од деснокрилног обезбеђења „да му на бок и позадину нападају три батаљона са коњицом и да расположивим снагама не може да заустави тај напад“, наредио је 4. батаљону да обустави покрет према Криволаку и помогне деснокрилно обезбеђење.

Будући да је 4. батаљон био доста удаљен, ситуација на десном боку бугарског 9. пука постајала је све критичнија. Када је 15. пук II позива предузео напад свим расположивим снагама, и командант деснокрилног обезбеђења 9. пука известио „да је положај критичан и да ће Срби прећи у борбу ножем“, командант 1. бригаде је, око 13,30 часова, увео у борбу две чете из бригадне резерве и наредио команданту 21. пука да остави један батаљон, са једном брдском батеријом, према железничкој станици Криволак, а да са осталим деловима хитно крене ка караули Шеоби и дејствује у бок и позадину противника, који напада десну колону. У исто време, обавестио је команданта дивизије о тешком положају 9. пука и тражио интервенцију армијске резерве. Извештавајући о томе, командант 4. армије генерал Гешов је истицао: „Преко је потребно да 1. бригада 3. балканске дивизије упути јединице према Драгову да би олакшале кретање 1. бригаде 2. тракијске дивизије“. Тако је, управо у тренутку када је командант 8. тунџанске дивизије тражио да 2. тракијска дивизија делом снага помогне напад његових трупа, командант 4. армије био принуђен да један пук из армијске резерве, који је већ био стављен на располагање 8. тунџанској дивизији, упути према с. Драгову. Пожурујући покрет тога пука, командант 2. тракијске дивизије је истицао: „Ситуација 1. бригаде прилично је тешка, те је преко потребан брз покрет, без задржавања, путем Драгово – Шеоба у циљу напада на крило и позадину противника.“ Као што се види, тек тада је генерал Гешов увидео да су његове главне снаге удариле погрешним правцима и да је главнина Тимочке дивизије II позива остала ван њиховог домашаја.

У почетку напада, генерал Гешов се није много обазирао на своје десно крило, већ је форсирао обилазни маневар леве колоне 1. бригаде према Криволаку. Око 11 часова, командант 21. пука је добио наређење да у садејству са 1. батаљоном 9. пука изврши одлучан напад и што пре заузме неоштећени понтонски мост на Вардару код Криволака. По пријему тог наређења, пук је преко виса Ћелије отпочео наступање према Пепелишту. Али, баш када се први борбени ред приближио Пепелишту, на Пепелишко поље је избио први ешелон 14. пука II позива и одмах ступио у борбу. Маршујући форсирано по великој врућини слабим сеоским путем, који је кроз Демир капију био тешко пролазан, 14. пук II позива превалио је преко 40 километара и око 14,30 часова његов први ешелон је стигао на Пепелишко поље и одмах ступио у борбу. Две челне чете 2. батаљона скренуле су удесно и из маршевског поретка развиле се за борбу, на узвишици јужно од села, док су преостале две чете, пребачене на десну обалу Вардара, наставиле марш према Криволаку. Ове снаге су успеле да пушчаном ватром задрже први ешелон бугарског 21. пука на Пепелишком пољу и тиме послужиле као бочно обезбеђење осталим деловима 14. пука, који су по мери пристизања увођени у борбу. Око 16 часова стигао је 4. батаљон, који је маршевао у другом ешелону, прошао кроз Пепелиште и развио се лево од поменутих чета 2. батаљона, помажући им да одбију нов снажан налет Бугара на Пепелиште и Криволак. Када је борба била у највећем јеку, стигао је и 3. батаљон и, са велике окуке Вардара јужно од Пепелишта, извршио напад у леви бок бугарског 21. пука, доводећи у критичну ситуацију његов левокрилни батаљон и митраљеску чету. Само захваљујући паду мрака ове бугарске јединице успеле су да се извуку. У току ноћи извукао се цео 21. пук на положаје између с. Брусника и Пештернице.

Тако је напад главне колоне бугарске 1. бригаде био заустављен испред Криволака захваљујући великој издржљивости и пожртвовању војника и официра 14. пука II позива. Обострани губици били су велики. Сва три команданта батаљона 14. пука (Радоје Обрадовић, Мојсило Мурић и Јован Ракелић) била су рањена.

Снажан притисак Бугара на десно крило Тимочке дивизије II позива присилио је пуковника Милутиновића да уведе у борбу дивизијску резерву и, око 14,30 часова, обавести штаб 3. армије да због критичне ситуације на десном крилу не може помоћи одбрану Дринске дивизије I позива, предузимањем пројектованог напада према Штипу. Иако му је Врховна команда још раније саопштила да рачуна само са сопственим снагама, пуковник Милутиновић је тражио од команданта 3. армије појачање од једног пука. Пошто је добио одговор да му се „помоћ нема од куда послати“, и пошто се напад 15. пука према Патрику завршио неуспешно, он је коначно одустао од планираног напада према Штипу и издао наређење за поседање нове одбрамбене линије дуж гребена: Крст (к. 494) – Штиркаљево (тт 710) – карауле Шеоба (к. 360) – Орла баир (тт 535) – Пепелиште. Прибегао је, дакле, чисто дефанзивним мерама. У исто време, командант бугарске 2. дивизије наредио је да се напад на Криволак одгоди за следећи дан и да јединице 1. бригаде остану на заузетим положајима: 9. пук западно од Патрика, а 21. пук код с. Брусника и Пештернице.

Друга бригада 2. тракијске дивизије, која је образовала средњу колону, наступала је: 28. пук преко с. Конче, главним снагама ка Удову, а помоћним према Демир капији; 27. пук преко Доњег Липовика и с. Баракли, такође, према Удову. Ка Удову је наступала и лева колона (3. бригада 7. рилске дивизије). Пред тим бугарским снагама налазио се само 1. батаљон 14. пука II позива, са једним митраљеским одељењем, који је 30. јуна у 7 часова добио наређење „да у садејству са Ђевђелијским одредом одсудно брани железничку станицу Струмицу и поступа према ситуацији“. Овај батаљон је био сувише слаб да би могао зауставити 14 бугарских батаљона или им пружити озбиљнији отпор.

После једночасовне борбе, 28. пук је збацио српске предстражне делове са положаја између Конче и Лубнице, наставио наступање и увече стигао у Градец, док је 27. пук, без великих тешкоћа, савладао отпор српске одбране код с. Ђулети и заузео Удово. У исто време, 3. бригада 7. рилске дивизије наступала је у три колоне преко с. Баракли, Чепели и Костурино, савладала је слабији отпор српских предстражних делова на положају код с. Чепели и ушла у Удово, које је већ био заузео 27. пук 2. тракијске дивизије. Под притиском вишеструко надмоћнијих непријатељевих снага, командант 1. батаљона 14. пука II позива мајор Јеврем Илић пребацио је свој батаљон преко железничког моста на десну обалу Вардара и преко Маријанских планина и Кавадараца одмаршевао за Градско, где је 4. јула ушао у састав Тимочке дивизије II позива. У борбама за Удово изгубио је око 230 људи.

Резерва 2. тракијске дивизије задржала се у рејону Тополнице све до 16 часова, када је добила наређење да крене према Штипу и стави се на располагање команданту армије. Њено учешће на тежишту напада могло је да дође у обзир тек сутрадан.

Трећа бригада 3. балканске дивизије, која је дејствовала на десном крилу 2. армије, после вишечасовне неравне борбе са два батаљона 5. пука III позива (око 1.500 људи), наоружаних спорометним берданкама, без митраљеза и топова око 18 часова заузела је мост на Вардару и варош Ђевђелију. Батаљони 5. пука III позива повукли су се делом ка с. Кара Синанци на грчку територију (око 500 људи), а делом преко Маријанских планина, где су их заробиле бугарске комите.

Радовишко-струмичка група бугарске 4. армије ударила је, дакле, у празно. Придајући сувише велики значај пресецању непосредне везе између српске и грчке војске, команда 4. армије упутила је према Удову, које је бранио само један батаљон II позива, две комплетне бригаде. Из истих разлога, и главне снаге 1. бригаде 2. тракијске дивизије, које су вршиле обилазни маневар према Криволаку, удариле су погрешним правцем, јер је главнина Тимочке дивизије II позива, груписана на положајима северно од Криволака, остала ван њиховог домашаја. Истина, Бугари су овладали долином Вардара на фронту од Ђевђелије до Криволака и раздвојили српску и грчку војску, али је тај успех био несразмерно мали у односу на ангажоване снаге. Уосталом, српска Врховна команда је, да би на тежишту одбране имала што јаче снаге и избегла кордонски распоред, одлучила да на десном крилу остави само незнатан део снага, свесна чињенице да ће већ у почетку борбених дејстава веза са грчком војском бити прекинута. Ако се овоме дода да бугарске снаге нису успеле да заузму Криволак, који је у конкретној ситуацији био много важнији од Удова или Ђевђелије, онда се може рећи да је основна идеја команданта 4. армије о употреби радовишко-струмичке групе првога дана рата потпуно промашила. Покушај да се ова крупна оперативно-тактичка грешка делимично исправи рокирањем снага према десном крилу и тежишту напада, учињен је сувише касно (рокирање је почело тек 30. јуна увече), јер је управо у периоду док је вршено то рокирање на Овчем пољу дошло до преокрета на штету Бугара.

Према томе, Тимочка дивизија II позива, развучена на фронту од преко 30 километара, изложена нападу двоструко надмоћнијих бугарских снага, успела је да активним дејствима веже за себе целу 2. тракијску дивизију и 3. бригаду 7. рилске дивизије и тиме успешно изврши свој задатак.

Утицај бугарске и српске Врховне команде на ток операција првога дана битке

Бугарска врховна команда је нестрпљиво очекивала вести о развоју операција на фронту 4. армије, којој је наредила да нанесе „брз и поражавајући ударац“ српским снагама у Македонији. Начелник оперативног одељења пуковник Нерезов, који је замењивао начелника штаба Врховне команде, чекао је у рану зору прве извештаје са бојишта, а често и сам тражио обавештења од генерала Ковачева. Први оскудни оперативни извештаји почели су стизати око 9 часова. У њима се говорило да су јединице упућене према Удову и Криволаку заузеле гребен планине Серте, да је 8. тунџанска дивизија овладала висовима код с. Сушева и да је 7. рилска дивизија избила на врх Рујан. Из ових штурих обавештења било је видљиво да нема оних брзих и одлучујућих успеха са којима се рачунало. Врховна команда је, наиме, планирала да 2. и 4. армија „дејствују брзо и одлучно“ и заузму што више спорне територије пре интервенције великих сила за обустављаше непријатељстава. Због очигледног незадовољства темпом операција, она је у 15 часова издала директиву бр. 24, у којој је захтевала да 4. армија настави енергично продирање и по сваку цену овлада линијом Кратово – Велес, а да 2. армија, после заузимања Чајазе, концетрише снаге за напад на Солун. У директиви је скренула пажњу командантима армија да је Бугарска предузела војне операције против Србије и Грчке без формалне објаве рата да би подигла борбени морал своје војске и изазвала мржњу према дотадашњим савезницима; натерала руску дипломатију да међусавезнички спор реши у корист Бугарске; принудила Србију и Грчку да прихвате бугарске територијалне захтеве и заузела што више територије пре него што дође до интервенције великих сила.

У исто време, Врховна команда је упутила команданту 5. армије депешу у којој се, између осталог, каже: „Успоставите одмах везу с командантом 4. армије и потпомогните операције те армије снажном демонстрацијом против српских снага испред вас, ограничавајући се само на отварање јаке ватре на непријатеља.“ Бугарско командовање је, дакле, и даље живело у заблуди да је сама 4. армија довољно снажна да пречисте рачуне са српским снагама у Македонији и да нема потребе за непосредним ангажовањем 5. армије. Разочарање је наступило онога тренутка када је, око 17 часова, командант 4. армије затражио да му се стави на располагање стратегијска резерва Врховне команде (6. бдињска дивизија), којом је генерал Савов хтео да појача 2 армију, ради напада на Солун. Нови извештаји са бојишта донели су нове невоље. У 18,30 часова, генерал Ковачев је упозорио Врховну команду да ће Срби, уколико бугарска 5. армија и даље остане пасивна, ангажовати све своје снаге против 4. армије и на тај начин јој отежати извршење задатка. На основу тог извештаја и одговора генерала Ковачева на неколико телеграфски постављених питања, Врховна команда је закључила „да 4. армија не само што није у стању да постигне свој циљ, већ се и сама налази у тешком положају“. Стога је одлучила да уведе у битку и 5. армију на одсеку Дубровница – Крива Паланка, и у 20,30 часова издала одговарајућу директиву.

Међутим, потпунији извештаји, који су у току ноћи између 30. јуна и 1. јула приспели са бојишта, уверили су бугарску Врховну команду да „устремљени напад на Србију и Грчку није постигао свој циљ“ и да ће, уместо брзих и одлучујућих победа, морати да води дужи рат са свим његовим последицама. Помоћник главнокомандујућег генерал Савов, будући најбоље обавештен о току и резултатима војних операција, увидео је да је започињањем војних операција учинио кобну грешку и да би настављање рата још више повећало његову одговорност. Стога му је одлука Министарског савета о обустављању војних операција, коју му је, 1. јула у 9 часова, усмено саопштио председник владе Данев, а затим доставио и у писменој форми, дошла као поручена, јер је „више волео да обустави борбу по туђем наређењу и на туђу одговорност“.Ради тога је пожурио да без знања врховног команданта поступи по захтеву владе. Већ у 10,30 часова издао је наређење командантима 4. и 2. армије о обустављању војних операција. Да је ово наређење уследило због неуспеха 4. армије, недвосмислено потврђује депеша коју је Врховна команда, тога дана у 16 часова, упутила команданту 2. армије генералу Иванову, у којој се, између осталог, каже: „С обзиром на озбиљност положаја 4. армије, обуставите офанзивна дејства и пређите у одбрану“. Према томе, бугарска Врховна команда је, после првих неуспеха, изгубила веру у победу и тражила могућност за прекид рата, чији исход јој је сада изгледао врло неизвестан. Али, то више није зависило само од њене воље. Срби и Грци нису били вољни да обуставе започете војне операције, већ су, пошто су успешно издржали напад бугарске војске, прешли у противофанзиву да би оружјем рашчистили своје спорове са Бугарима. Ни краљ Фердинанд није желео прекид рата. Уверен да ће уколико се операције буду развијале неповољно по Бугарску, добити обећану помоћ од Аустро-Угарске, он је, преко шефа свог тајног кабинета Добровича, наредио свом помоћнику генералу Савову да опозове наређење о обустављању војних операција и настави започету офанзиву. Колебање бугарске Врховне команде створило је драгоцено време српском и грчком командовању да изврше најнужније припреме за противофанзиву.

Српска Врховна команда је благовремено извршила концентрацију и стратегијски развој својих трупа на бугарској граници, али је, спутана захтевима владе да не учини ништа што би је могло означити као изазивача рата, била присиљена да оперативну иницијативу препусти бугарској војсци. Пратећи будно концентрацију и стратегијски развој бугарске војске, војвода Путник је претпостављао да ће главне бугарске снаге дејствовати брегалничким правцем, па је одбрани тога правца посветио највећу пажњу. Не искључујући могућност да напад бугарских главних снага буде усмерен криворечким правцем или, пак, брегалничким и криворечким правцем истовремено, Врховна команда је, у директиви о раду трупа у случају бугарског напада, разматрала неколико варијанти дејства противника и одговарајућу употребу сопствених снага. Управо због тога, све до почетка рата она се није дефинитивно одлучила на којој линији ће примити битку: да ли на Брегалници и Злетовској реци или, пак, на линији десна обала Светониколске реке – Градиште – Црни врх – Страцин. Ова судбоносна одлука је донета тек 30. јуна око 16 часова, када је стратегијска ситуација била разјашњена. Основна идеја ратног и почетног операцијског плана српске Врховне команде била је, дакле, стратегијски дочек.

Први извештај о бугарском нападу, који је добила Врховна команда од команданта 3. армије генерала Божидара јанковића, 30. јуна у 5,10 часова, гласи:

„Бугари су напали предстраже 4. и 6. пука Дринске дивизије I позива према Штипу, ноћас у 2,10 часова. Око 3,40 (часова), Бугари су отворили артиљеријску ватру са положаја према мосту (код Штипа). Наредио сам да се напад одбије по сваку цену и нападач протера преко Брегалнице.“

Из овог извештаја није се могло јасно сагледати да ли се ради о стварном почетку рата или, пак, о локалном нападу бугарских комита. Међутим, нови извештај 3. армије, који је приспео у 6,30 часова, био је потпунији. Из њега се видело да су Бугари предузели енергичан напад на фронту с. Тестемељци – Д. Балван, да су заузели коту 256 и да је командант 3. армије одлучио да са целом армијом пређе у напад. Стога је наредио Моравској дивизији I позива да крене према с. Врсаково. Из следећих извештаја, који су приспели до 8 часова, Врховна команда је сазнала да су Бугари напали истакнуте положаје српске 1. армије на масиву Осогова и чаузели Ретке буке (Банков чукар); потисли предстражне делове 19. пука Шумадијске дивизије I позива са Злетовске реке ка с. Дренку; обухватно напали положај 5. пука Дринске дивизије I позива на коти 650; одбацили 6. пук ове дивизије са предњих положаја код с. Сушева; и са три пука напали 5. пук III позива (два батаљона) на мостобрану код Ћевђелије.

На основу тих извештаја, Врховна команда се уверила да су Бугари предузели замашне војне операције на фронту од Царевог врха до Ђевђелије. Војвода Радомир Путник је о томе одмах обавестио председника министарског савета Николу Пашића, министра војног Милоша Божановића и делегата при грчкој Врховној команди Милоша Васића, и тражио да се ургира код грчке владе да хитно упути три дивизије у рејон Ђевђелије ради предузимања наступања правцем Струмица – Радовиште – Штип и непосредног садејства са српском војском. У исто време, Врховна команда је обавестила команданта 2. армије Степу Степановића и команданта Тимочке војске пуковника Вукомана Арачића о бугарском нападу и издала наређење да се Шумадијска дивизија II позива у Зајечару и Црногорска дивизија у Сконљу припреме за покрет. Пола сата касније, Путник се сложио са идејом команданта 3. армије да главним снагама Тимочке дивизије II позива предузме напад према Штипу ради пружања помоћи притешњеној Дринској дивизији I позива.

Војпо политичка ситуација се све више расветљавала. У 10,40 часова, пуковник Васић је телеграфисао да су „Бугари напали грчку војску на целој демаркационој линији од мора до Дојрана и да борба траје“. Командант 3. армије је известио да Бугари енергично нападају на Дринску дивизију I позива, да су потисли њено десно крило са положаја код с. Сушева, а да се центар и лево крило упорно бране, и на крају тражио од Врховне команде да га помогне 1. армија, предузимањем напада на бугарске снаге које нападају његово лево крило. У противном – истицао је он – „намеран сам да се ноћас повучем на утврђени положај Динлер – Џумали. Молим за најхитнији одговор“.

Чим се упознао са овим извештајем, Путник је телефоном наредио генералу Јанковићу да упорно брани своје положаје и да се не повлачи, јер ће му стићи у помоћ један пешадијски пук Шумадијске дивизије I позива, са једном пољском батеријом. У исто време, председник министарског савета Пашић, саопштио је Врховној команди изјаву румунске владе: „да ће Румунија променити своје држање, одмах чим се констатује да смо ми (Србија) отпочели рат, и да ће према нама (Србима) заузети непријатељско држање“. Ова изјава није много забрињавала војводу Путника, будући да се веома лако могло доказати ко је почео рат.

Имајући у виду све елементе ситуације, а посебно последњи извештај команданта 3. армије да је Моравска дивизија I позива стигла на бојиште и појачала оба крила Дринске дивизије, да је десно крило јако нападнуто „али има изгледа да ће се одржати“, Врховна команда је, у Скопљу, разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Појавила су се два супротна гледишта. Према једном, требало је прихватити предлог команданта 3. армије и повући јединице са Брегалнице и Злетовске реке на линију: Динлерски положај – Градиште – Црни врх – Страцин и на њој водити одсудну битку. Ово гледиште је у почетку прихватио и војвода Путник. Друго гледиште, по коме је одсудну битку требало примити на првој линији, заступао је помоћник начелника штаба Врховне команде генерал Живојин Мишић. Он је посебно истицао да би извлачење трупа са прве линије у току битке било скопчано са великим ризиком и рђаво утицало на борбени морал српских трупа, с једне, и охрабрило противника, с друге стране. Мишић је предложио да главне снаге 1. армије (Шумадијска I, Моравска II и Коњичка дивизија), концентрисане на просторији Кратово – Пониква – Црни врх – Градиште, пређу у противофанзиву ради преотимања оперативне иницијативе.

Војвода Путник се извесно време колебао, али је на крају, иако су већ била припремљена наређења за прву варијанту, прихватио друго гледиште и донео одлуку: да 3. армија по сваку цену држи своје положаје, одбија бугарске нападе а затим, када јој се укаже повољна прилика, пређе у противнапад управљајући главни удар на спој између штипске и кочанске групе бугарске 4. армије; да 1. армија, пошто делом снага осигура леви бок и позадину од евентуалног напада Бугара криворечким правцем, предузме енергичан напад правцем Рајчански рид – Кочане; и да 2. армија и Тимочка војска затворе и бране стару српско-бугарску границу. Ова историјска одлука, која је – како с правом истиче Милутин Лазаревић – „и сама довољна да обесмрти војводу Путника“ (ми бисмо додали и његовог помоћника Живојина Мишића), донета је у одсудном тренутку, а противофанзива 1. армије предузета сутрадан, 1. јула, усмерена је на најосетљивије место у борбеном поретку бугарске 4. армије.

Иако су примиле битку на Брегалници и Злетовској реци под неповољним условима (стратегијски развој 1. армије није био завршен за примање битке на овој линији), трупе српске 1. и 3. армије ангажоване у борби првог дана битке успешно су издржале напад знатно надмоћнијих бугарских снага и одржале се на првој одбрамбеној линији. Истина, ова линија је, ту и тамо, била повијена уназад 5-10 километара, али нигде није била пробијена. На фронту 1. армије, Бугари су заузели Банков чукар и део земљишта на десној обали Злетовске реке, до линије Кала – с. Дренак. Међутим, сви њихови покушаји да овладају истакнутим српским положајима на масиву Осогова, који су се надносили над десним боком бугарске 4. армије, и да, дубљим продором на правцу Злетово – Црни врх, раздвоје 1. и 3. армију, завршили су се неуспешно.

Крајњим напрезањем снага, уводећи у борбу и последње резерве, српска 3. армија је успела да заустави напад главних снага бугарске 4. армије испред Криволака, Богословца, Јежева и Рујана, и осујети све њихове покушаје да пробију њену одбрамбену линију и избију у шири маневарски простор на Овчем пољу. Дринска и Моравска дивизија I позива издржале су више узастопних јуриша бугарске штипске групе и одржале своје положаје. Криза проузрокована напуштањем предњих положаја на оба армијска крила, преброђена је захваљујући великом пожртвовању трупа и истрајности вишег командовања у идеји „ни стопе назад“. Тимочка дивизија II позива, развучена на фронту од преко 30 километара, применила је активну одбрану и успела да цео дан веже за себе двоструко јачу бугарску 2. тракијску дивизију, одржи Криволак и своје главне одбрамбене положаје на гребену Орла баир – караула Шеоба – Штиркаљево. Самим тим, десни бок главних снага српске војске у ширем рејону Овчег поља био је обезбеђен. Упорна одбрана 3. армије помрсила је све рачуне бугарског командовања о „брзим и одлучујућим успесима“, с једне, и створила неопходно време 1. армији да изврши груписање снага за прелазак у противофанзиву, с друге стране.

На крајњем десном крилу српског одбрамбеног фронта, Бугари су, после вишечасовне борбе са слабим српским снагама, заузели Ђевђелију и Удово и пресекли непосредну везу између српске и грчке војске, али то није имало, нити је могло имати, битнијег утицаја на даљи развој операција, јер је српска Врховна команда предвидела ту могућност.

Офанзива бугарске 4. армије заустављена је, дакле, већ првог дана битке на целом фронту. Она би, упркос снажном отпору српске војске, дала знатно веће резултате да је била солидније припремљена и умешније вођена.

Команда 4. армије извршила је нерационално груписање снага и, пренебрегавајући основно оперативно начело – стварање одлучујуће надмоћности на правцу главног удара, дејства јединица усмерила дивергентним правцима. Развучена на фронту широком преко 70 километара у кордонском распореду (готово све јединице биле су развијене у првој линији), ова армија није могла да оствари изразиту надмоћност ни на једном делу битачне просторије, изузев код Удова и Ђевђелије, где су две комплетне бригаде ангажоване против три српска батаљона (један II и два III позива). То је омогућило српском командовању да укочи њен напад на првој одбрамбеној линији, и принудило генерала Ковачева да, већ првог дана, затражи да му се стави на располагање стратегијска резерва Врховне команде. Осим тога, он је покушао да извлачењем снага са левог крила, које су, очигледно, упућене погрешним правцима, побољша неповољне оперативне услове у којима се нашла централна, штипска група, али све те мере нису биле довољне да се отклоне последице нецелисходног почетног груписања снага.

Интересантно је напоменути да бугарска Врховна команда, упркос очигледном неуспеху 4. армије првог дана битке, није нашла за сходно да ангажује 1, 3. и 5. армију, које су биле концентрисане на српској граници. Она је, изгледа, изгубила наду у остварење своје оперативно-стратегијске замисли и покушала да тражи излаз у обустављању војних операција.

Борбе на фронту Тимочке дивизије II позива

Првог јула ујутру, Бугари су наставили офанзивне операције против српске и грчке војске, у духу директиве Врховне команде од претходног дана, према којој је 4. армија имала задатак да што пре овлада линијом Кратово – Св. Никола – Велес и ту се утврди, а 2. армија да изврши груписање снага за напад на Солун, пошто претходно заузме Чајазу и ушће Струме.

Све јединице бугарске 4. армије наставиле су офанзиву у раним јутарњим часовима. Друга тракијска дивизија, која је имала задатак да, у садејству са 11. пуком 3. балканске дивизије из армијске резерве, очисти простор између Вардара, Брегалнице и Криве Лакавице и тиме створи могућност за дејство у десни бок и позадину главних снага српске 3. армије у рејону Овчег Поља – напала је Тимочку дивизију II позива концентрично од Штипа, Патрика и Брусника. Напад је почео управо у тренутку када је та дивизија отпочела да рокира снаге према истакнутом десном крилу код с. Пепелишта ради напада на лево бугарско крило, које је опасно угрожавало десни бок и позадину Тимочке дивизије II позива.

Бугари су јаким снагама (11. пешадијски пук, ојачан са две пешадијске чете и две брзометне батерије) најпре напали ослабљено лево крило Тимочке дивизије II позива на положајима Штиркаљева – Тиса, код с. Драгова. Намера им је била да одбаце ово крило што даље на југ и на тај начин ослободе простор за маневар према десном боку Дринске дивизије I позива. Када је челни одред бугарског 11. пука подишао прелазу преко гребена Драгово – Криволак, дочекан је снажном пешадијском и артиљеријском ватром српске одбране са виса Тисе (к. 674) и заустављен. Бугари су, међутим, убацили нове снаге и изненадним обухватним нападом заузели Штиркаљево (к. 710) и опасно угрозили десни бок и позадину 2. батаљона 15. пука, који је бранио Тису. Тучен фронталном и бочном ватром, и овај батаљон је био принуђен на повлачење.

Притиснут знатно надмоћнијим бугарским снагама, командант 13. пешадијског пука потпуковник Лазар Белодедић, под чијом командом је било стављено лево дивизијско крило, затражио је појачање још у почетку борбе. Пуковник Милутиновић му је упутио један батаљон 15. пука, али сувише касно. Пошто су трупе са левог дивизијског крила биле већ у пуном повлачењу, и овај батаљон се вратио назад и нашао се на челу колона у одступању.

Пошто је управо у време највећег бугарског притиска на српско лево крило, 9. пук 2. тракијске дивизије, уз подршку снажне артиљеријске ватре, отпочео напад од Патрика ка караули Шеоби, командант Тимочке дивизије II позива је одустао од намераваног напада на лево бугарско крило код с. Брусника и одлучио да се упорно брани на скраћеном положају: караула Шеоба – Орла баир – Пепелиште. Овај положај је био врло неповољан, јер су трупе Тимочке дивизије II позива биле тактички отцепљене од 3. армије и опасно угрожене на свом левом крилу од бугарских снага са Тисе и Штиркаљева. Ни десно дивизијско крило код с. Пепелишта није се налазило у бољем положају, јер је било сувише истакнуто напред, а с леђа притешњено р. Вардаром. Велика празнина која је зјапила између новог положаја Тимочке дивизије II позива и крајњег десног крила главних снага 3. армије пружала је Бугарима могућност да, дубоким обухватним маневром левом обалом Брегалнице ка Градском, одсеку ову дивизију од 3. армије, а затим је окруже и униште. Увиђајући ту опасност, пуковник Милутиновић је тражио појачање и молио команданта 3. армије да Дринска дивизија I позива делом снага дејствује у бок и позадину бугарских трупа које су од с. Драгова нападале ка караули Шеоби. Убрзо је, међутим, добио саопштење Врховне команде „да се помоћ Тимочкој дивизији II позива нема од куда послати“ и категорично наређење команданта 3. армије „да се по сваку цену одржи на својим положајима“.

У међувремену, бугарски напад на ову усамљену српску дивизију све више се појачавао. Око подне је нападнуто и десно дивизијско крило код с. Пепелишта, где је до тога времена владало релативно затишје. Тамо је бугарски 21. пук, који је 1. јула ујутру добио наређење „да саобрази своје дејство са дејством 9. пука“, напао на Голему страну и друге положаје 14. пука II позива код с. Пепелишта. Тиме је Тимочка дивизија II позива – изложена концентричном дејству надмоћнијих бугарских снага од Брусника, Патрика и Драгова – доведена у врло критичан положај. Нарочито је било угрожено лево крило, јер је непријатељ, са заузетих положаја код с. Драгова, тукао бочном артиљеријском ватром не само лево крило већ и центар дивизијског распореда. Па ипак, напад бугарске пешадије од с. Драгова и Патрика у правцу карауле Шеобе заустављен је врло ефикасном ватром тимочке батерије са центра дивизијског распореда. „Бугарске пешадијске снаге“ – пишу о томе бугарски историчари – „нису биле у стању да искористе повлачење Срба, пошто се ни оне нису усуђивале да нападају преко напуштеног земљишта, потпуно изложеног ватри српских батерија.“ У исто време, заустављен је и напад бугарског 21. пука испред српских ровова код с. Препелишта.

Око 14 часова, борба на фронту Тимочке дивизије II позива почела је да јењава. Убрзо су се појавили бугарски парламентари – пуковник Богданов и мајор Бочев, који су пренели захтев бугарске Врховне команде за обуставу непријатељстава. Иако у том смислу није имао никаквих овлашћења, пуковник Милутиновић је изјавио да ће привремено обуставити ватру уколико се бугарске трупе повуку на полазне положаје. Бугарски парламентари су на то пристали, и ватра је са обе стране привремено прекинута.

Предах је добро дошао притешњеној Тимочкој дивизији II позива, тим више што је тада бугарски 11. пук, који је опасно угрожавао њено лево крило, извучен из борбе и упућен у помоћ 7. рилској дивизији, која је тога дана претрпела тежак пораз. Пред фронтом Тимочке дивизије II позива остала је само 1. бригада 2. тракијске дивизије, док је 2. бригада известила команданта дивизије да ће преноћити код Демир-капије и тек сутрадан кренути према Криволаку. Ценећи да нема довољно снага за фронтални напад на утврђене и тешко приступачне српске положаје, генерал Гешов је, упркос телеграфском наређењу команданта армије да поново пређе у напад и овлада железничком станицом Криволак и мостом на Вардару, одлучио да одложи обнављање дејстава за следећи дан.

Тако је Тимочка дивизија II позива, иако није добила тражено појачање, успела да за свој положај прикује двоструко јачу бугарску 2. дивизију, у време када су се на Брегалници и Злетовској реци одигравали жестоки окршаји, који су имали пресудан значај за исход брегалничке битке. Њене трупе су заноћиле, 1. јула, на положајима: караула Шеоба – Орла баир – Криволак – Пепелиште. Један ескадрон из коњичког дивизиона упућен је на положај код с. Енешева ради затварања правца који од с. Топлика изводи ка Градском, као и ради обезбеђења скеле на Вардару код с. Уланаца.

Преокрет на овчепољским положајима српске 3. армије

У зору 1. јула, главне снаге бугарске 4. армије наставиле су напад на овчепољске положаје српске 3. армије, које су браниле Дринска и Моравска дивизија I позива. Због измешаности трупа ове две дивизије, командант 3. армије извршио је у току ноћи поделу овчепољских положаја на три одсека:

– десни, од р. Брегалнице до с. Кривог Дола са ослонцем на масив Богословца, поселе су трупе 6. и 16. пука, са две брдске батерије, под командом команданта 16. пука пуковника Јована Викторовића, који је непосредно био потчињен команданту 3. армије;

– централни, Лозјански рид – Јежево – Средњи рид, 3, 4. и 17. пук, са Дринским артиљеријским пуком (од 9 батерија), под командом команданта Дринске дивизије I позива пуковника Стевана Хаџића;

– леви, Шаренковац – Рујан, 1, 2. и 5. пук, са Моравским артиљеријским пуком (9 батерија), под командом команданта Моравске дивизије I позива генерала Илије Гојковића.

Армијска коњица, којом је командовао пуковник Драгутин Андоновић, налазила се у армијској резерви између левог и централног одсека.

Пошто су у току ноћи ојачали своје снаге према десном одсеку српских овчепољских положаја, Бугари су у зору 1. јула предузели напад, уз снажну подршку артиљеријске ватре. Нападнут од знатно надмоћнијих снага и тучен комбинованом фронталном и бочном ватром, а уз то обухваћен од бугарских комита, деснокрилни батаљон 16. пука, на висовима северно од с. Добришана, принуђен је да се, око 10 часова, повуче ка Богословцу. Будући да је тим повлачењем потпуно откривен десни бок 6. и 16. пука, пуковник Викторовић је, око подне, наредио да се све трупе десног одсека повуку на масив Богословца. Повлачење је извршено без узнемиравања, јер бугарске трупе, поучене горким искуством из претходног дана, нису предузеле гоњење покретом. Оне се, чак, нису усудиле да поседну напуштене српске ровове, већ су упутиле парламентара који је затражио обустављање непријатељстава.

Повлачење 6. и 16. пука на Богословац било је, дакле, пренагљено, а дошло је, вероватно, као последица великих губитака 6. пука у људству, нарочито у официрима, од претходног дана. Ово је повукло за собом и 3. батаљон 3. пука, који је држао положај испред развалине Старог Кривог Дола, тј. на крајњем десном крилу централног одсека. Овај батаљон се око подне повукао на Трескову њиву, али је, будући да су Бугари остали неактивни, пред вече поново посео свој пређашњи положај и коту 413, коју су раније држале трупе десног одсека. Међутим, упркос изричитом наређењу команданта 3. армије да се одмах врате на напуштене положаје, које непријатељ није посео, 6. и 16. пук су остали и заноћили на масиву Богословца.

И на централном одсеку српских овчепољских положаја, Бугари су обновили напад у раним јутарњим часовима 1. јула. Њихова артиљерија је снажном фронталном и бочном ватром тукла трупе 4. пука на Јежевом брду. Нарочито ефикасна била је коса ватра бугарских батерија са висова код с. Сушева. Она је нанела тешке губитке 1. батаљону 4. пука, који се, око 8.30 часова, у групама почео спуштати низ западне падине Јежевог брда да би образовао дивизијску резерву. Па ипак, због снажног дејства српске артиљерије (у међувремену две српске батерије примакле су се ближе и поставиле на ћувику у западном подножју Јежевог брда), 1. бригада 8. тунџанске дивизије, која је претходног дана претрпела тешке губитке, није се усудила да нападне и заузме делимично већ напуштене српске ровове.

У исто време, бугарски 23. и делови 24. пука (два батаљона), сматрајући да им је артиљерија прокрчила пут, прешли су у напад, усмеравајући главни удар на седло између Јежевог брда и Лозјанског рида. Али, дочекани снажном пешадијском и артиљеријском ватром српске одбране, батаљони 24. пука, који су нападали у захвату пута Штип – Велес, убрзо су поколебани, а затим одбијени уз велике губитке. Међутим, наступајући јужно од пута, трупе 23. пука су успеле да заузму највећи вис на гребену Лозјанског рида (тт. 579), одакле су косом митраљеском ватром нагнале на повлачење левокрилну чету 3. батаљона 4. пука и деснокрилну чету 2 батаљона 3. пука, северно од пута. Овај непријатељев успех париран је ефикасном ватром српских батерија, које су ућуткале бугарске митраљезе на гребену Лозјанског рида. Тиме је напад бугарске пешадије на централни одсех српских овчепољских положаја био заустављен. Бугарској 8. дивизији нанети су тешки губици: у току прва два дана битке изгубила је 3.350 људи – погинулих, рањених и несталих.

У јеку борби на Јежевом брду и Лозјанском риду, командант бугарске 8. дивизије генерал Кирков добио је депешу од команданта 4. армије која гласи: „Обуставите дејства и упутите одмах начелника штаба дивизије као парламентара да извести команданта српске армије да имам наређење Врховне команде за прекид дејства. Упутите га са овом депешом. Издао сам наређење свим јединицама да обуставе дејства“. Нешто пре 13 часова, команданту 3. батаљона 4. пука јавио се начелник штаба 8. тунџанске дивизије потпуковник Петров са цитираном депешом генерала Ковачева. Скоро у исто време појавили су се парламентари 10, 23. и 30. пука са усменим захтевом да се прекину непријатељства. Речено им је да српске трупе немају наређење за прекид дејстава и да ће се чекати одговор надлежног команданта.

Међутим, иако бугарски захтев није званично прихваћен, ватра је са обе стране прекинута. Преморени српски и бугарски војници на Лозјанском риду појурили су у воћњаке на „ничијој земљи“ да би се заштитили од јулске врућине и утолили жеђ. Ово незванично примирје трајало је до 17 часова, када је обновљено ватрено дејство.

Најкрвавије борбе вођене су на левом одсеку српске 3. армије, на који су нападали бугарски 13, 14. и 22. пук и два батаљона 26. пука (десна и средња колона 7. рилске дивизије). У 5 часова ујутру, српски положаји обасути су снажном артиљеријском ватром. У исто време, пешадија је у густим стрељачким стројевима прешла у напад, усмеравајући главни удар на спој српске 1. и 3. армије. Развила се оштра блиска борба са више узастопних јуриша са обе стране. Моравска дивизија I позива је улагала крајње напоре да се одржи на свом положају. Пешаци су на рукама извлачили топове у прве борбене редове да би парирали убитачно дејство бугарске артиљерије

Лево крило Моравске дивизије I позива, на које су се устремиле главне снаге бугарске 7. дивизије, запало је у озбиљну кризу. Само захваљујући непосредној помоћи 11. пука, суседне Шумадијске дивизије I позива и Коњичке дивизије, успело је да се одржи. Овај пук са два батаљона кренуо је, око 5 часова ујутру, гребеном који се од с. Кукова пружа према Рујану, ради напада на непријатељеве снаге код с. Пестришина. У исто време, његов 3. батаљон, ојачан пуковским митраљеским одељењем, упућен је, дивергентним правцем, ка јужном делу Костомара да би садејствовао са главним снагама Шумадијске дивизије I позива, које су нападале на Дренак. Напад 11. пука подржавале су три батерије (по једна из Дринске, Шумадијске и Коњичке дивизије), дејством са широко обухватног лука Оџак – Алачуга, и делови 2. и 5. пука Моравске дивизије I позива (две пешадијске чете). Када су, око 8 часова, српски стрељачки стројеви избили на јуришно одстојање, Бугари су обуставили ватру и истакли беле заставе. Међутим, чим су неке јединице обмануте овим сигналима несмотрено кренуле напред, дочекане су жестоком фронталном и бочном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром и принуђене на повлачење. У том тренутку, Бугари су покушали да пређу у противнапад, али их је снажна ватра српских батерија сатерала у ровове. Ни други јуриш 11. пука, који је предузет око 9 часова, није успео. Изложен бочној ватри бугарске артиљерије, левокрилни 2. батаљон поново је принуђен на повлачење. Њему се убрзо придружио и 1. батаљон, који је трпео ватру сопствене артиљерије. Овога пута бугарске трупе нису ни покушале да пређу у противнапад, јер су претрпеле тешке губитке. Нарочито је била ефикасна ватра 7. батерије са виса Оџак. Њене гранате су падале у ровове бугарских трупа и наносиле им велике губитке. Том приликом су погинула или рањена 22 бугарска официра, међу којима и командант 13. пука пуковник Матов и велики број подофицира и војника.

Тек трећи јуриш који су, око 12 часова, предузели 11. пук Шумадијске дивизије I позива и два пука Коњичке дивизије (ова дивизија имала је задатак да попуни празнину између 1. и 3. армије и обезбеђује им унутрашња крила и бокове), уз садејство 2. пука Моравске дивизије I позива, крунисан је великим успехом, који је означио почетак судбоносног обрта битке на Брегалници у корист српског оружја. У силовитом налету извршеном истовремено са севера и југа, бугарски 13. пук и два батаљона 26. пука потучени су до ногу и натерани у панично бекство. Том приликом је заробљено 1.200 бугарских војника, подофицира и официра, међу којима и цео штаб 13. пука, са замеником команданта пука на челу, комплетна артиљеријска батерија и митраљеска чета (сем једног митраљеза) и велике количине разног ратног материјала. О томе бугарски историчари пишу:

„Други и трећи батаљон 13. пука пали су у ропство заједно са својим командантима и замеником команданта пука. Само су појединци успели да побегну и спасу се од српске коњице и паклене ватре. Четврти батаљон 13. пука, који је иначе претрпео огромне губитке и готово остао без старешина, нашао се под јаком ватром, са угроженим левим крилом и позадином, па је одмах напустио положај и повукао се у нереду… Митраљеска чета 13. пука, која је изгубила све командире водова, успела је да спасе само један митраљез, једну цев и око 50 сандука мупиције… Брзометна 3. батерија 7. пољског артиљеријског пука… била је већ закачила три топа и четири-пет кара. Командир батерије наредио је возарима да сјашу. Ускоро су стигли српска пешадија и полуескадрон коњице, убили наредника и неколико војника, а све остало заробили.“

И српске трупе су претрпеле тешке губитке. Само 11. пук Шумадијске дивизије I позива имао је 618 људи избачених из строја (66 погинулих, 510 рањених и 42 несталих). Његов 2. батаљон је на пример, изгубио команданта батаљона и три командира чете.

Лева колона бугарске 7. дивизије, која је дејствовала на одсеку Шаренкова – Кијево брдо, поколебана је још у раним јутарњим часовима, када је 2. батаљон 1. пука Моравске дивизије I позива покушао да изненадним нападом поврати шаренковац. Иако овај покушај није успео, војник бугарског 14. пука, који су се налазили у другој линији, захватила је паника. Неки су се дали у бекство. Паника се пренела и на команданта 14. пука, који је известио команду дивизије „да у случају новог напада неће моћи одржати свој положај“, и затражио појачање. Убрзо му је, међутим, наређено да предузме бочни напад на Рујан ради непосредног садејства са средњом колоном, које је запала у тешку кризу, и да одмах упути два батаљона у с. Лепопелце, на располагање команданту дивизије. После одласка ових батаљона, ослабљена лева колона није ни покушала да бочним нападом садејствује са средњом колоном, већ је, чим су је око 16 часова напали 1. и 5. пук Моравске дивизије I позива, напустила свој положај и повукла се преко Злетовске реке, гоњена ватром српских батерија.

Обавештен о повлачењу средње колоне, која се до 16 часова одржала на положају Шаренковац – Кијево брдо, генерал Тодоров је известио команданта 4. армије да је његов 13. пук „готово сасвим разбијен“ и да је због тога био принуђен „да се са осталим, услед великих губитака, слабим снагама повуче на леву обалу Злетовске реке“. Десно крило Моравске дивизије I позива посело је, својим рпедњим деловима висове у углу између Брегалнице и Злетовске реке.

Српска 3. армија је тиме успешно извршила задатак који је војвода Путник пред њу поставио. Истина, Тимочка дивизија II позива је била одвојена од 3. армије и обухваћена од Штипа, патрика и Брусника, али се ипак одржала на свом главном положају, везујући за себе двоструко јаче бугарске снаге. Десно крило Дринске дивизије I позива повукло се на масив Богословаца, упркос категоричном наређењу команданта 3. армије. Центар је, међутим, издржао снажну ватру непријатељеве артиљерије, одбио напад његове пешадије и одржао своје положаје. У међувремену, лево армијско крило је одбило више узастопних бугарских јуриша и, пошто су му притекли у помоћ 11. пук Шумадијске дивизије I позива и два пука Коњичке дивизије, прешло у енергичан противнапад и до ногу потукло 13. пук и два батаљона 26. пука бугарске 7. дивизије, узимајући оперативну иницијативу у своје руке.

Напад Шумадијске дивизије I позива на бугарске положаје код с. Дренка

У духу директиве Врховне команде од 30. јуна начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је, истога дана увече, Шумадијској дивизији I и Моравској дивизији II позива да нападну бугарске снаге на Дренку и Кали и протерају их преко Злетовске реке, а потом продуже енергично надирање преко Рајчанског рида ка Кочанима; Моравској дивизији II позива да, у садејству са десним крилом Дунавске дивизије I позива, преотме Банков чукар; Коњичка дивизија и 11. пук Шумадијске дивизије I позива (без једног батаљона) да садејствује с левим крилом 3. армије.

Према заповести команданта Шумадијске дивизије I позива пуковника Божидара Терзића издатој 1. јула у 2,40 часова, напад на Дренак требало је извршити у две колоне: десном (10. пук и три пољске батерије), преко Дренка и Костомара ка Бучишту, и левом (19. пук, без једног батаљона), са три пољске и једном хаубичком батеријом, правцем Плешинци – Озрен – Неокази; дивизијска резерва (три батаљона 12. пука и две пољске батерије) требало је да се креће за десном колоном; напад је имао почети у 4 часа изјутра.

На тактички веома повољном бугарском дреначком положају налазила се лева колона 7. рилске дивизије (26. пук са две брзометне батерије). Иако је добио наређење да на Дренку остави само један батаљон, а са свим осталим снагама похита у помоћ средњој колони, командант пука пуковник Зафиров је упутио ка Пестришину само два батаљона, а главне снаге и сву артиљерију задржао на Дренку и ужурбано се припремао за одбрану, јер је на време уочио припреме јединица Шумадијске дивизије за напад.

У току ноћи, нападне колоне Шумадијске дивизије I позива примакле су се, са две стране, дреначком положају толико близу да командант леве колоне потпуковник Илија Радивојевић није имао времена да рокира своје трупе на правац Плешинци – Неокази, као што је то било предвиђено дивизијском заповешћу (бугарска артиљерија је почела да туче његов први борбени ред), већ је у зору предузео напад на десно крило бугарског положаја код Дренка. Батаљони прве линије су кренули у смакнутом поретку ка северној падини Костомара и, после кратке ватрене припреме, извршили јуриш. Али, дочекани вишекатном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром Бугара и дохваћени леђном ватром сопствених хаубица са Црног врха, били су принуђени да залегну на блиском одстојању од бугарских ровова, трпећи велике губитке.

Због несолидне припреме напада, десна колона је напала југозападни део дреначког положаја управо у тренутку када је напад леве колоне заустављен. Тиме је Бугарима омогућено да сасреде своју ватру најпре на леву, а затим на десну колону. Деснокрилни 10. пук, којим је командовао пуковник Душан Димитријевић, прешао је, под снажном бочном ватром бугарске артиљерије, ако 800 метара и са првим борбеним редом почео да се пење уз северне и западне падине Костомара. Његов 4. батаљон је изненадио бугарску одбрану и избио на сам гребен. Међутим, бугарска пешадија се брзо прибрала од изненађења и блиском фронталном ватром зауставила његов јуриш. У том тренутку, српска хаубичка батерија је тукла са великог одстојања гребен Костомара. Њена ватра је захватила густи стрељачки строј сопственог 4. батаљона, који се био сасвим приближио бугарским рововима, и нанела му велике губитке. Бугари су то искористили и енергичним противнападом збацили 4. батаљон са гребена Костомара. Остале снаге десне колоне, принуђене да приме блиску борбу под неповољним условима, наступале су опрезније, пењући се стопу по стопу уз стрме падине Костомара.

Други напад на положај код с. Дренка извршен је после снажне артиљеријске припреме, која је у неколико махова присиљавала бугарску пешадију да напушта предње ровове. Када је она, обасута стотинама фугасних граната и шрапнела, око 6 часова, почела у групама да напушта предњу ивицу положаја, 1. и 2. батаљон 10. пука извршили су други јуриш, који је после свега 10-20 корака задржан снажном ватром. Развила се жестока блиска борба, у којој су и једна и друга страна трпеле велике губитке. Док је 2. батаљон обуставио даље наступање, 1. батаљон је наставио своје обухватно дејство и левим крилом се сасвим приближио стрељачким заклонима бугарских трупа и одбацио их на лево крило дреначког положаја. Тамо су ове трупе дочекане снажном ватром 2. и 3. батаљона, који су у том тренутку избили под саму ивицу камењара.

У исто време, 19. пук је припремао други јуриш на десни одсек дреначког положаја. Овога пута, потпуковник Радивојевић је проширио зону свог обухватног маневра улево, на групу ћувика источно од Костомара, рокирањем на тај правац свог 1. батаљона, који је одлучно кренуо напред. Иако дочекан јаком пешадијском ватром с фронта и косом артиљеријском ватром са Озрена, батаљон је успео да се уклини у бугарски положај. Али, управо у том тренутку неколико граната сопствене хаубичке батерије пало је у стрељачки строј његове 4. чете. Због тога се цео батаљон повукао на полазни положај. Остала два батаљона су задржана на полазном положају за напад. У том другом јуришу погинуо је командант 19. пука потпуковник Илија Радивојевић. Тиме је лева колона била обезглављена, јер о његовој смрти није био обавештен најстарији командант батаљона. Због тога је дејство трупа леве колоне све до пада дреначког положаја било неусклађено.

Бугарске трупе на Дренку су се, доиста, јуначки браниле, али је њихов положај постао безизлазан. У 9 часова пуковник Зафиров је известио команданта 1. бригаде да је положај његових трупа на Дренку безнадежан и затражио да два батаљона из средње колоне, са једном брзометном батеријом, изврше енергичан напад у десни бок и позадину српских трупа које нападају Дренак. Међутим, средња колона је и сама тражила појачање, јер су управо у то време њене главне снаге код с. Пестрашина запале у врло тешку кризу. Командант дивизије је због тога био принуђен да јој упути у помоћ своју последњу резерву и да од команданта 4. армије затражи појачање. „Положај десног крила 1. бригаде од врха Рујана до Дренка је врло критичан“ – упозоравао је он генерала Ковачева. „На њега нападају огромне пешадијске и артиљеријске снаге. Покретних резерви немам. Прва бригада је предузела противнапад и претрпела велике губитке. Потпомогните ме, молим, ако је могуће.“

Десеткована одбрана Дренка препуштена је, дакле, сама себи. И поред очајничког покушаја, она више није имала снаге да издржи и трећи јуриш Шумадинаца, који је убрзо уследио. Подухваћене снажном ватром српских батерија, бугарске трупе су напустиле целу северну половину Костомара и повукле се на његов највећи врх – коту 707. Међутим, када је први борбени ред 10. пука, гонећи поколебаног противника, почео да избија на теме узаног и каменитог дреначкот положаја, дочекан је пакленом пешадијском и артиљеријском ватром. У том тренутку, српске батерије, које су ефикасно подржавале напад 10. пука, обуставиле су ватру због непосредне близине српских и бугарских трупа. Бугари су то искористили и покушали да противнападом поврате изгубљени положај, али их је деснокрилни батаљон 10. пука зауставио блиском ватром и ножем. Тада је командант Шумадијске дивизије I позива увео у борбу дивизијску резерву (2. и 3. батаљон 12. пука), која је прошла кроз борбени поредак 1. батаљона 19 пука и, око 9.30 часова, незадрживо кренуле ка Дреначком вису (к. 667). Други батаљон 19. пука, који је такође прешао у напад као левокрилно обезбеђење, иако тучен косом ватром бугарске артиљерије са Озрена, натерао је у панично бекство непријатељеве делове који су држали коту 905 и отворио снажну бочну ватру на снаге које су браниле Дреначки вис. Нашавши се под унакрсном ватром, Бугари се нису усудили да сачекају јуриш 2. и 3. батаљона 12 пука, већ су у нереду одступили ка с. Бучишту, гоњени ватром српске хаубичке батерије. Једна бугарска брзометна батерија, која је покушавала да штити повлачење своје пешадије, ућуткана је ватром митраљеске чете 12. пука; послуга са запрегом се разбегла и напустила топове.

Одступање снага са десног одсека повукло је за собом и јединице које су браниле леви одсек дреначког положаја. Гонећи разбијеног противника, предњи делови 1. и 3. батаљона 10. пука избили су, око 10.30 часова, на коту 707 – највиши врх Костомара. У паничном бекству, бугарска пешадија је оставила незаштићену још једну брзометну батерију, која се са свог ватреног положаја, испод коте 707, сјурила у оближњу јаругу, где је напустила своје топове и каре. Па ипак, чим су се српске трупе нагомилале на уском гребену Костомара, обасуте су снажном ватром 2. дивизиона бугарског 9. артиљеријског пука, који је са једном хаубичком батеријом пристигао у рејон Бучишта и Ерваника у тренутку када је одбрана Дренка почела да напушта своје положаје. Та батерија је била врло агилна и ефикасно штитила повлачење пешадије са дреначког положаја све док се један вод српске 5. батерије није енергично пробио кроз њену ватру и са неколико граната уништио или растерао њену послугу. Тиме је сломљен и последњи отпор Бугара на дреначком положају. Њихове десетковане јединице у нереду су одступиле преко Злетовске реке, гоњене ватром српске артиљерије. Одржале су се једино на вису Озрен, који су нападале слабе српске снаге.

У борбама за Дренак Бугари су претрпели велике губитке; на бојишту су остали 3 пољска и 7 брдских топова. Обавештавајући о томе генерала Ковачева, командант 7. рилске дивизије је истицао:

„Дренак је у рукама непријатеља. Два батаљона 26. пука, који су држали овај положај, били су принуђени да се повуку под притиском јачих снага. Пуковник Митев, који је одбио непријатељски напад на десно крило Руана, повлачи се сада под снажним притиском непријатељских снага. Не могу да им притекнем у помоћ. Губици пукова су изванредно велики. Молим да ме ојачате бар једном бригадом …“

И српски губици су били тешки. У борбама за Дренак Шумадијска дивизија I позива имала је 209 погинулих и 1018 рањених војника, подофицира и официра. Ратни дописник париског „Журнала“ Анри Барби, који је непосредно после боја посетио Дренак, забележио је да је овај положај био покривен бугарским и српским лешевима.

И поред веома снажног отпора бугарских трупа на дреначком положају, српски губици су могли бити знатно мањи да је напад Шумадијске дивизије I позива био боље припремљен, како у погледу избора праваца напада и организације његове ватрене припреме и подршке, тако и у погледу остваривања непосредног садејства са суседним јединицама. Требало је, наиме, да Шумадијска дивизија напада на знатно ширем фронту, захватајући и правац Плешинци – Неокази који преко виса Озрен изводи у десни бок и позадину бугарског дреначког положаја, као и да дејство левог крила саобрази са нападом Моравске дивизије II позива на Калу. Тиме би се избегло нагомилавање снага на уском и каменитом гребену Костомара и смањила опасност од косе ватре бугарске артиљерије. Осим тога, с обзиром на карактеристике земљишта, бројни однос снага и велику надмоћност Срба у артиљерији, напад није требало почињати ноћу већ дању, после снажне артиљеријске припреме и неутралисања оних бугарских батерија које су косом ватром тукле густе стрељачке стројеве српске пешадије. Бољим распоредом батерија, узани гребен Костомара могао се ставити под унакрсну артиљеријску ватру и заузети са далеко мање жртава. Али, и поред свих тих пропуста, Шумадијска дивизија I позива постигла је тога дана не само тактички већ и стратегијски успех, јер је (са деловима Коњичке и Моравске дивизије I позива) до ногу потукла бугарску 7. дивизију и тиме сломила нападну моћ бугарске 4. армије.

Преотимање Кале и Банковог чукара

Поступајући по заповести начелника штаба 1. армије генерала Бојовића, Моравска дивизија II позива отпочела је 1. јула ујутру напад на 2. бригаду 4. преславске дивизије, усмеравајући главни удар на вис Кале (к. 830). Око 8 часова, четири српске батерије су почеле да концентричном ватром туку бугарске положаје на Кали и Градишту. Пошто је бугарска одбрана почела да се колеба, а делимично и да напушта стрељачке заклоне, 1. и 2. пук Моравске дивизије II позива, потпомогнути Дунавским коњичким пуком, отпочели су напад. Међутим, када су чете прве линије покушале да се са две стране успењу на Калу, дочекане су снажном пушчаном и митраљеском ватром и приморане да се врате у мртви угао. Због тога су четири српске батерије поново отвориле ватру са широко обухватног лука од Црвеног рида преко Чакалишта до Поникве; бугарска пешадија није издржала, већ је око 11 часова почела да се повлачи према Калништу. Десно крило Моравске дивизије II позива (1. пук, 2. батаљон 2. пука са митраљеским одељењем, 3. брдска батерија и Дунавски коњички пук) избило је на калу и Градиште и, упркос снажном отпору бугарских трупа, продужило наступање ка Злетову и Ратовици, док је лево крило (2. пук, без једног батаљона), имајући испред себе слабије бугарске снаге, успело да их протера на леву обалу Злетовске реке.

„Срби су предузели напад на три батаљона 31. пука на Градишту“ – пишу бугарски историчари – „угрожавајући оба његова крила обухватним маневром. У немогућности да сузбију опкољавање, јединице су се – не чекајући наређење – повукле на трећи гребен под јаком пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром. Командант пука издао је наређење да батаљон пређе у противнапад и поврате Градиште, али га је, пошто је добио наређење за прекид операција, повукао…“

Управо у тренутку када су предњи делови Моравске дивизије II позива избили на линију Стрмош – Калниште – Древено, трупе бугарске 2. бригаде, на висовима код с. Калништа (31. пук) и у рејону с. Неокази (два и по батаљона 8. пука и две батерије), прекинуле су ватру, сложиле пушке у купе, истакле беле заставе и упутиле парламентаре – ађутанте оба пука. Један од њих се јавио команданту Дунавског коњичког пука и изјавио „да је бугарски цар наредио да се обуставе непријатељства, пошто је закључено примирје“. Мислећи да Бугари хоће да се предају, командант 1. пука Моравске дивизије II позива потпуковник Милан Јаношевић је издао наређење да се прекине ватра и да се први борбени ред примакне што ближе Бугарима. У том тренутку, према пет бугарских батаљона и две батерије стајала су свега три српска батаљона од којих се један није ни развио за борбу, већ је – нагомилан на коси између с. Добрава и Калништа – радознало посматрао Бугаре са белим барјачићима „спремне на предају“. Баш тада је на положаје стигао командант дивизије пуковник Милован Недић и наредио команданту пука да хитно среди борбени поредак и да „војници заузму згодна места и заклоне“. Потом је упутио Бугарима парламентара са категоричним захтевом „да одмах одступе преко Злетовске реке или да положе оружје.“ Убрзо је, међутим, отпочело пушкарање на левом крилу Шумадијске дивизије I позива, око Стрмоша и Озрена, па су све бугарске јединице, као по уговореном сигналу, отвориле жестоку пешадијску и артиљеријску ватру. Изненађен и збуњен, 1. пук Моравске дивизије II позива нашао се у веома тешкој ситуацији. Дунавски коњички пук се ужурбано повукао уз Калнишки поток. Њему су се придружили и делови 1. батаљона, док су остале трупе првог борбеног реда, будући приковане за земљу блиском противничком ватром, почеле да се колебају. Помогла их је артиљерија Шумадијске дивизије I позива, која је са дреначког положаја отворила ураганску ватру из четири пољске и једне хаубичке батерије на лукавог противника. Њој су се придружили и митраљези коњичког пука са положаја код с. Леснова. Захваљујући томе, десно крило Моравске дивизије II позива извукло се на косу између Древена, Калишта и Корије, без већих губитака. Бугари нису ни покушали да искористе пометњу коју је њихова изненадна ватра изазвала у редовима српских трупа и противнападом поврате изгубљени положај.

Главне снаге Моравске дивизије II позива увођене су у борбу сукцесивно, без везе и садејства са Шумадијском дивизијом I позива, која је нападала Дренак. У време када су се на дреначком положају водиле најоштрије борбе, Моравска дивизија II позива остала је потпуно неактивна и повучена далеко уназад, а када су њене трупе напале Калу и Градиште, Шумадијска дивизија се одмарала на освојеном дреначком положају. Истина, њена артиљерија је у најкритичнијем тренутку притекла у помоћ опасно угроженом десном крилу Моравске дивизије и ефикасним дејством омогућила му да се без тежих губитака, извуче из противничког ватреног вихора. Никакве друге координације рада између ове две дивизије није било током 1. јула. Захваљујући томе и неопрезности команданта 1. пука Моравске дивизије II позива, Бугари су успели да се одрже на десној обали Злетовске реке у рејону Озрена, Неоказа и Калништа.

Главне снаге Моравске дивизије II позива заноћиле су 1/2. јула на простору Кала – Корија – Плавица, а помоћне на десној обали Злетовске реке, од с. Леснова до с. Мушкова.

Трећи пук Моравске дивизије II позива (без једног батаљона) и 7. пук Дунавске дивизије I позива, са три брдске батерије, добили су задатак да, у садејству са Осоговским одредом, преотму Банков чукар. Овај значајан положај на масиву Осогова заузеле су, претходног дана, главне снаге Македонско-једренског ополчења. Њима је 30. јуна увече наређено да 1. јула ујутру наставе обухватни маневар ради ликвидације истакнутих положаја српске 1. армије на Осоговској планини. Чим је свануло, батаљони прве линије (1, 6. и 13, а доцније и 7) отпочели су наступање ка Чатал-чесми, али су убрзо, обасути концентричном ватром српских батерија, били принуђени да се повуку на полазни положај (митраљески вод је одступио чак преко Злетовске реке). Упозорен „да је даље наступање без артиљеријске припреме тешко и ризично“, командант 1. ополченске бригаде затражио је од команде Ополчења да убрза напад 3. бригаде и тиме олакша положај његових главних снага на Орловом камену, а у исто време предузео мере да батерије са Банковог чукара и Курмине снажније подрже напад пешадије. Тако је обострана артиљеријска припрема напада почела у истом тренутку.

Када је, око 8 часова, артиљеријска и митраљеска ватра достигла врхунац, отпочело је наступање српске пешадије са линије Костадиница – Чатал-чесма, под веома тешким условима. Наиме, чим су отпочели покрети јединица, Бугари су отворили снажну артиљеријску ватру са Банковог чукара, Курмине и Емирице, коју српске брдске батерије због малог домета нису могле да парирају. Осим тога, командант 1. ополченске бригаде, пратећи пажљиво развој догађаја, упутио је један батаљон из резерве да бочним нападом помогне одбрану Орловог камена. Користећи се пошумљеним и испресецаним земљиштем, овај батаљон се сасвим приближио првом борбеном реду 7. пука и повео са њим борбу у сусрету. То је веома отежало напад 7. пука, тим пре што главне снаге 3. пука II позива још нису могле да пређу у наступање. Требало је потискивати ополченце од грма до грма, под уништавајућом ватром бугарских батерија. Зато је командант 7. пука потпуковник Милорад Ристић увео у борбу један батаљон из пуковске резерве и укочио напад ових појачања, а са главнином пука извршио енергичан напад на Орлов камен, обухватно са оба крила. Ополченски батаљони на Орловом камену нису издржали овај силовит налет, већ су се у нереду повукли ка Банковом чукару.

„У 10,30 часова, Срби су кренули у напад и са западне стране“ – пишу о томе бугарски историчари – „тако да се више није могло ничим помоћи Орловом камену, против кога су била усмерена дејства српских пешадијских и артиљеријских јединица. Налазећи се на нижем незаштићеном вису, без средстава за утврђивање, слабо подржани од својих заосталих батерија, ополченци се нису могли одржати…“

После напуштања Орловог камена, и бугарске трупе на северном огранку Дервишице (4, 14. и 15. батаљон) биле су изложене унакрсној митраљеској и артиљеријској ватри и принуђене да се повуку на Емиричин рид.

По заузимању Орловог камена, 7. пук I позива, са једном брдском батеријом, продужио је наступање према десном, а 3. пук II позива, са две брдске батерије према левом одсеку Банковог чукара. Батаљони су се полако спуштали низ стрме падине Орловог камена и Костадинице у долину Злетовске реке, где је 3. пук одбио напад два бугарска батаљона усмерен према с. Кнежеву. Око 18 часова та два пука почела су да се пењу уз стрме и густом шумом покривене падине Банковог чукара и Вакафа. У сумрак, батаљони пука II позива, после великих напора, избили су на теме Вакафа. Бугари нису сачекали њихов јуриш, већ су напустили овај положај и повукли се према Емирици. Командант бугарске 1. бригаде, који је лично руководио одбраном Банковог чукара, обавестио је команду Ополочења „да се може десити да напусти и Емирицу пошто потучене јединице услед рђавог терена не могу да се прикупе и огранизују“.

Напад 7. пука I позива развијао се спорије. Он је одбио један снажан противнапад бугарских комита, а затим наставио да се пење уз Банков чукар, повијајући се све више удесно. Тек око 21 час први борбени ред је избио пред бугарске ровове на десном одсеку Банковог чукара, где је дочекан блиском пешадијском ватром и ручним бомбама. После кратке ватрене припреме, пук је извршио јуриш и принудио Бугаре да се у нереду повуку ка Курмини. Због растројства већине батаљона леве (главне) нападне колоне, командант Македонско-једренског ополчења одобрио је предлог команданта 1. бригаде да се јединице повуку „на полазне положаје од пре почетка операција“. Тиме је Банков чукар био дефинитивно повраћен, као и сви положаји на Осоговској планини који су изгубљени претходног дана.

Борбе за Банков чукар биле су веома оштре, што најбоље потврђују обострано велики губици. Према бугарским подацима, из Македонско-једренског ополчења избачено је тога дана из строја 480 људи, од тога 112 погинулих. И српски губици су били велики. Само из 7. пука избачено је из строја преко 308 људи.

Повративши Банков чукар, српске трупе су постигле још један веома значајан успех. Тиме је преброђена криза код Осоговског одреда и обезбеђена позадина трупа које су затварале криворечки правац, а створена је погодна операцијска основица за обухватни маневар у правцу Кочана. Потучене трупе Македонско-једренског ополчења више нису биле способне за офанзивна дејства. Успех Моравске дивизије II позива и 7. пука Дунавске дивизије I позива био би, без сумње, још већи да је остварена боља координација рада између јединица растурених на пространом, испресецаном и беспутном терену. То се, међутим, у условима ондашње слабе техничке опремљености трупа није могло постићи.

На криворечком правцу 1. јула је владало затишје, изузев у рејону Деве баира где су бугарске трупе потисле српске предстражне делове са граничног фронта, па је, у духу директиве Врховне команде, отпочело примицање граничном фронту левог крила српске 1. армије са Страцина.

Утицај српског и бугарског командовања на ток операција

Српска Врховна команда је, с разлогом, била задовољна развојем оперативне ситуације другог дана битке. На основу добијених извештаја, војвода Путник је закључио да 3. армија одолева нападима главних бугарских снага и да се противофанзива 1. армије успешно развија. Појава бугарских парламентара са поруком да је бугарско-српски сукоб „плод фаталног неспоразума и да би због тога требало обуставити проливање братске крви“, уверила га је да је његова одлука од претходног дана правилна. Због тога је, 1. јула у подне, издао нову директиву готово идентичну оној од 30. јуна. У њој се, поред осталог, каже:

„Препоручује се команданту 1. армије да нарочиту пажњу обрати на правац који од Ћустендила изводи у бок и позадину армије. Њега треба поузадно обезбедити заузимањем граничног фронта. Са осталим снагама ваше армије предузмите одмах енергичан напад са линије Црни врх – Ретки буки у правцу Кочана, одржавајући сталну везу са 3. армијом чији се штаб налази у селу Сари Хамзали. Команданту се ставља на располагање Црногорска дивизија, која ће данас стићи у Куманово…

Команданту 3. армије генералу Јанковићу наређено је:

„Са вашом армијом упорно се држите на досадашњим положајима, а чим се укаже повољан тренутак, пређите одмах у напад. Главни удар управите на међупростор између Штипа и ушћа Злетовске реке, те онемогућите везу и узајамно помагање између штипске и кочанске групе. По заузећу Штипа армија ће се управљати према новонасталој ситуацији…“

Коњичка дивизија је добила задатак да попуни празнину између 1. и 3. армије, штити им унутрашња крила и бокове и везује их у дејству.

Српска Врховна команда је, дакле, форсирала напад десног крила 1. армије са циљем да угрози десни бок главних снага бугарске 4. армије, пресече њену везу са позадином и коначно решење битке потражи на северном крилу битачне просторије. Страхујући да Бугари не разбију десно крило 3. армије код Пепелишта, Криволака и карауле Шеобе, и директно угрозе бок и позадину српских армија у Македонији, Врховна команда је, преко свог специјалног изасланика код грчке Врховне команде пуковника Васића, поново затражила „да Грци са једном јаком армијом одмах предузму напад ка Дојрану и Штипу“. Убрзо је, међутим, добила одговор да је већ наређено наступање грчке војске, али не ка Дојрану и Штипу већ према Кукушу. Ова одлука грчке Врховне команде имаће озбиљних последица на рад српског командовања, а самим тим и на коначан исход битке на Брегалници.

Пошто покушај обустављања непријатељстава није успео, помоћник врховног команданта бугарске војске генерал Михаил Савов водио је, 1. јула увече, дужи телефонски разговор са командантом 4. армије генералом Ковачевом, који га је обавестио: да је тога дана „заробљен 13. пук, два батаљона 26. пука и три батерије (7. рилске дивизије), и да се 2. бригада 4. преславске дивизије налази у великој опасности“; да је 6. бдињска дивизија, која усиљеним маршем хита према Штипу са челним пуком стигла у Струмицу; да ће се десно крило 4. армије вероватно одржати на положајима испред Кочана до доласка појачања, али да ће то умногоме зависити од активности српских трупа. На крају тога разговора, генерал Ковачев је посебно подвукао да се у конкретној ситуацији „може сачувати част армије и народа“ само ангажовањем целокупне бугарске оперативне војске. На основу овога и других извештаја, Врховна команда је закључила да је током другога дана битке десно крило 4. армије претрпело озбиљан пораз и да је онеспособљено за даље офанзивне операције, али да општа ситуација није тако очајна да би ова армија морала одустати од започете офанзиве и на целом фронту прећи у стратегијску дефанзиву. У духу овакве процене, генерал Савов је одлучио да трећег дана битке (2. јула), увођењем у борбу 5. армије на криворечком правцу, угрози леви бок српских армија у Македонији и олакша положај опасно угроженог десног крила 4. армије, а да у исто време форсира напад левог крила 4. армије, разбије усамљену Тимочку дивизију II позива и снажним ударом у десни бок главних снага српске 3. армије постигне одлучујући успех. Коначно решење битке на Брегалници имало је, дакле да падне на једном од два супротна крила битачне просторије.

На основу те одлуке, бугарска Врховна команда је у 20,30 часова издала директиву за рад трупа 4. и 5. армије наредног дана. Команданту 5. армије генералу Тошеву издато је следеће наређење:

„Сутра, 19. јуна (2. јула), у зору армија ће извршити напад на противника у правцу Криве Паланке, успостављајући тесну везу са Македонско-једренским ополчењем. По заузећу Криве Паланке, наставити напредовање ка Кратову и Страцину. Предузмите потребне мере за обезбеђење свог десног Крила, а затим извршите напад у бок и позадину српских трупа које дејствују против 4. армије.“

Команданту 4. армије је наређено да на десном крилу и центру остане у одбрани, али да буде активан и тако олакша напад 5. армије, а да форсира напад свог левог крила. „Генерал Тодоров је учинио грешку што је обуставио ватру“ – истицао је Савов. „Али, што је било, било је. Сада треба настојати да се грешка исправи одлучним нападом на Криволак.“

И овога пута бугарско командовање је занемарило два битна елемента ситуације – простор и време. Трупе предвиђене за офанзивна дејства, изузев мањег дела, биле су толико удаљене да је био потребан цео један дан за њихово прикупљање и извођење на полазне положаје. Осим тога, 2. тракијска дивизија имала је да савлада отпор Тимочке дивизије II позива, која је, иако двоструко слабија од ње, пружала жилав отпор на скраћеном положају караула Шеоба – Орла баир – Криволак. По заузимању ових положаја требало је учинити још један велики скок унапред и савладати отпор српских трупа на врло погодним положајима на десној обали Брегалнице. За успешну реализацију пројектованог маневра левог крила 4. армије било је, дакле, потребно више времена и јаче снаге, а ситуација је захтевала брзо и одлучно дејство. С обзиром на то да је офанзивна група српске 1. армије била већ делимично наткрилила десни бок 4. армије у рејону Кочана, реално је било очекивати да ће српско командовање покушати да коначно решење битке потражи на северном крилу битачне просторије, пре него што се потпуно испољи маневар јужног офанзивног крила 4. армије. Ову основану претпоставку бугарско командовање није узело у обзир.

Другог дана битке, тј. 1. јула, захваљујући великом залагању српских војника, подофицира и официра и умешном руковођењу Врховне команде, дошло је до значајног преокрета у бици на Брегалници у корист српске војске. Оперативна иницијатива прешла је у њене руке. Офанзивна група 1. армије, мада је у нападу ангажовала само 33 пешадијска батаљона, 22. коњичка ескадрона и 70 артиљеријских оруђа, задала је, у садејству са левим крилом 3. армије, поражавајући ударац кочанској групи бугарске 4. армије на линију Рујан – Дренак – Кала – Банков чукар и одбацила је преко Злетовске реке (изузев делова 2. бригаде, који су успели да се одрже на одсеку Озрен – Калниште). Био је то успех стратегијског значаја, који је имао пресудан утицај на исход битке на Брегалници. У жестоким окршајима на Шаренковцу, Рујану, Костомару, Орловом камену и Банковом чукару, трупе 7. рилске дивизије и Македонско-једренског ополчења претрпеле су огромне губитке и онеспособљене за нападна дејства. Због тога је десно крило бугарске 4. армије било принуђено да пређе у стратегијску дефанзиву. Седма рилска дивизија се повукла на положаје за одбрану Кочана и заштиту комуникације Царевог Село – Кочане, која је добила прворазредни оперативни значај, јер су Грци, располажући огромном надмоћношћу, могли врло брзо угрозити комуникацију Петрич – Струмица – Радовиште, на којој је базирало лево крило 4. армије. Њој се сутрадан придружила и 2. бригада 4. преславске дивизије. Македонско-једренско ополчење је повукло своје лево крило (главне снаге) на линију Башчина чука – Синковица ради непосредне заштите десног бока кочанске групе, док је лево крило (помоћне снаге) и даље задржано испред српских положаја на масиву Осогова.

Мада су се бугарске снаге на Костомару, Кали и Градишту, доиста, пожртвовано браниле, напад српске 1. армије могао је дати веће резултате, уз далеко мање жртве, да је био боље припремљен, нарочито у погледу организације садејства уопште и између пешадије и артиљерије посебно.

Нападне колоне Шумадијске дивизије I позива нису ускладиле своја дејства временски ни просторно. Десна колона је, на пример, напала југозападни део Костомара у тренутку када је напад леве колоне већ био одбијен. Бугари су искористили ту околност да почесно одбију њихове нападе и, разуме се, нанесу им осетне губитке. Услед несолидне припреме напада, Моравска дивизија II позива остала је потпуно пасивна у време када је Шумадијска дивизија I позива водила најжешће борбе на дреначком положају, а када су њене трупе напале Калу и Градиште, Шумадијска дивизија се утврђивала на достигнутој линији. Недовољна координација напада ових дивизија проузроковала је знатно веће губитке и омогућила Бугарима да се одрже на десној обали Злетовске реке у рејону Озрена, Неоказа и Калништа, што ће имати великог утицаја на даљи ток битке.

Нецелисходна организација артиљеријске припреме и подршка напада омогућила је бугарским батеријама да, упркос великој надмоћности Срба у артиљеријским оруђима, ефикасном косом ватром туку густе стрељачке стројеве српске пешадије. Па ипак, захваљујући великом пожртвовању српских војника и официра, противнапад 1. армије помрсио је оперативно-стратегијеку замисао бугарског командовања да, „устремљеним нападом“ 4. армије, зада поражавајући ударац главним снагама српске војске у Македонији и за неколико дана постигне одлучујући успех. Значајну улогу у томе одиграла је и српска 3. армија. Она је укочила напад штипске и радовишко-струмичке групе бугарске 4. армије и садејствовала с десним крилом 1. армије у разбијању 7. рилске дивизије. Истина, њена Тимочка дивизија II позива била је обухваћена од двоструко надмоћнијих бугарских снага и потиснута на положаје караула Шеоба – Орло баир – Пепелиште, али је и даље успешно штитила десни бок овчепољске групе. Десно крило Дринске дивизије I позива повукло се на Богословац, док су остале јединице одбиле више узастопних бугарских напада и повратиле све положаје које су изгубиле претходног дана.

Карактеристично је да бугарска Врховна команда ни другога дана битке није до краја схватила ситуацију. Упркос категоричној поруци генерала Ковачева да се „част армије и народа може спасити само увођењем у борбу свих расположивих снага“, она је, очигледно, сматрала да се неповољна оперативна ситуација у којој се нашла 4. армија може поправити снажним притиском на оба противничка крила. Уверена да 4. армија има довољно снага да разбије Тимочку дивизију II позива и нанесе поражавајући ударац српском десном кри.лу, она је одлучила да уведе у борбу само 5. армију, ради угрожавања српског левог крила, остављајући и даље 1. и 3. армију у пасивном ишчекивању иа полазним положајима. Овако крупне грешке у процени ситуације водиле су, разуме се, најтежим последицама.

Обострани маневри на крилима и решење битке

У духу цитираних директива српског и бугарског командовања од претходног дана, тежиште битке на Брегалници пренето је, 2. јула, на крилне одсеке битачне просторије, док је на централном делу, после једног слабог напада српске војске, дошло до стагнације.

Овчепољска група српске 3. армије (Дринска и Моравска дивизија I позива) прешла је, у раним јутарњим часовима 2. јула, у наступање на целом фронту ради протеривања бугарских снага на леву обалу Брегалнице. Не наилазећи ни на какав отпор, десно кило (6. и 16. пук, са две брдске батерије) је око подне избило на линију с. Тестемељци – Сушево, где се задржало ради обезбеђења десног бока Дринске дивизије I позива. У исто време и трупе на центру (3, 4. и 17. пук и осам батерија) готово без икаквог отпора напредовале су у три колоне према Јанковом риду, с. Чардаклији и Штипу. Када су стрељачки стројеви, „предвођени официрима са исуканим сабљама“, ушли у зону ефикасне артиљеријске ватре, два бугарска дивизиона отворила су на њих брзу паљбу и принудили их да се зауставе, а делимично и повуку у природне заклоне. После краће артиљеријске припреме, пешадија је, око 11,30 часова, продужила наступање, али је поново заустављена снажном артиљеријском и митраљеском ватром. Тек када је осам српских батерија ступило у двобој са бугарском артиљеријом, предњи делови Дринске дивизије I позива избили су на десну обалу Брегалнице, на одсеку од виса Марите до Јанковог рида. Испред њих, на другој страни реке, налазила се 2. бригада бугарске 8. дивизије (12. и 23. пук). са два брзометна артиљеријска дивизиона.

Користећи брдовито и покривено земљиште, трупе Моравске дивизије I позива (1, 2. и 5. пук и осам батерија) подишле су без тешкоћа десној обали Брегалнице, на фронту од Доњег Балвана до ушћа Злетовске реке, и, пошто им је изричито наређено да не прелазе реку, задржале се у удољима иза обале, одакле су унакрсном артиљеријском ватром тукле бугарски 10. пук. У зони напада ове дивизије, на левој обали Брегалнице, налазила се 1. бригада бугарске 8. дивизије (10. и 30. пук), са два брзометна артиљеријска дивизиона.

Обавештен да су трупе Дринске и Моравске дивизије I позива избиле на Брегалницу на фронту од Новог Села до Крупишта, командант 3. армије издао је, у 13 часова, заповест за напад на бугарске штипске положаје, али је, у очекивању да се „покаже користан утицај Шумадијске дивизије I позива“ (ова дивизија је имала задатак да са Моравском дивизијом II позива тога дана нападне Рајчански рид), напад одложио за сутрадан. Тиме је ослабљеном и морално веома поколебаном непријатељу дата могућност да се прибере, среди и солидно припреми за одбрану, па чак и да помишља на један снажан напад против левог крила српске 3. армије.

Пасивност главних снага српске 3. армије омогућила је Бугарима да тога дана изврше обухватни напад на усамљену Тимочку дивизију II позива и у току ноћи разбију њено десно крило и заузму Криволак. Извештавајући о томе Врховну команду, генерал Јанковић је молио да се најхитније упуте потребне трупе за заштиту Велеса. У противном – истицао је он – „мораћу тамо послати бар један пук, али ће тада свака акција према Штипу бити обустављена“. Пратећи пажљиво развој битке на Брегалници и ценећи важност одбрамбеног одсека Тимочке дивизије II позива за коначан исход битке, Врховна команда је још претходног дана ставила на располагање команди 3. армије Добровољачку бригаду (око 3.000 људи) из своје стратегијске резерве ради појачавања Тимочке дивизије II позива. Први ешелон ове бригаде упућен је 2. јула у 8 часова, возом за Криволак. Под утицајем нових неповољних извештаја о критичном положају Тимочке дивизије II позива, војвода Путник је одустао од своје првобитне, смеле и правилне одлуке о наношењу главног удара у правцу Кочана и, 3. јула у 10,40 часова, упутио команданту 3. армије следећу депешу: „Обратите нарочиту пажњу на ваше десно крило, па, уколико је потребно покрепите га целом једном дивизијом. Са другим дивизијама и ојачањима добијеним из 1. армије, упорно се држите одбране према Штипу. Наређено је команданту 1. армије да вам, поред Црногорске бригаде, пошаље у помоћ и Коњичку дивизију. Ову помоћ сматрајте као привремену.“

По пријему овог наређења, командант 3. армије обуставио је припреме Моравске дивизије I позива за прелаз преко Брегалнице и наредио да се њене снаге прикупе на десној обали и примакну ближе левом крилу Дринске дивизије I позива са којом је тога дана изјутра предузео демонстративан напад према с. Рибнику и Софиларима да би олакшао тешку ситуацију код Тимочке дивизије II позива. Међутим, будући да су снаге Дринске дивизије I позива још претходног дана постављене за напад на штипске положаје (пукови су били подишли уз саму Брегалницу и налазили су се у непосредном додиру с непријатељем), ова ионако рђаво организована демонстрација била је унапред осуђена на неуспех. Чим су батаљони деснокрилног 16. пука отпочели рокирање са виса Марите према с. Рибнику, бугарске батерије су их обасуле снажном унакрсном ватром, која их је толико растројила да су само неке чете успеле да заузму полазни положај за напад, док су се остале расуле по јаругама и удољама. Пошто пуковско митраљеско одељење и 9. брдска батерија нису могли да се извуку са свог положаја, Бугари су покушали да их заробе, али су противнападом 4. батаљона 4. пука одбијени. Моравски коњички пук (два ескадрона), који је упућен на леву обалу Брегалнице са задатком да дејствује правцем Софилари – Драгово, у бок и позадину непријатељевих снага које су нападале лево крило Тимочке дивизије II позива, дочекан је блиском артиљеријском ватром бугарских батерија са леве обале Криве Лакавице и одбрачен назад. Тако је овај демостративни напад, предузет малим снагама и вођен не енергично, претрпео неуспех, уз велике, сасвим излишне губитке (око 300 људи избачених из строја).

Пошто је добио извештај да је Тимочка дивизија II позива уплетена у неравну борбу и наређење Врховне команде да јој „одмах пошаље помоћ“, командант 3. армије је, око 15 часова, обуставио припреме за прелаз преко Брегалнице и наредио прегруписавање главних снага своје армије уназад и удесно, ближе Тимочкој дивизији II позива. „Због тешке ситуације код Тимочке дивизије II позива, а по нарочитим напоменама Врховне команде“ – каже се у уводном делу његове заповести – „мењам своје наређење број 3287 за данашњи рад, јер је потребно да се 3. армија концентрише више на десном крилу и центру“. У заповести се даље наређује да се трупе Дринске, Моравске и Коњичке дивизије повуку на линију с. Тестемељци – с. Сушева – Јежево брдо – Средњи рид – Кијево брдо, остављајући на Брегалници само предстражне делове.

Тако је на централном делу битачне просторије дошло до стагнације управо у време када су се на крилима одигравали одлучујући окршаји. Поколебан у својој основној оперативној идеји „да са целом армијом пређе у напад“, командант српске 3. армије почео је да прилагођава дејства својих главних снага дејствима противника, а самим тим да губи оперативну иницијативу. Уместо да енергичним нападом на бугарске штипске положаје спречи противника да рокира снаге према свом левом крилу те тако олакша притисак на Тимочку дивизију II позива и помогне напад Шумадијске I и Моравске дивизије II позива на Рајчански рид, командант армије генерал Јанковић је радио управо обрнуто. Обустављањем припрема за напад преко Брегалнице и прегруписавањем снага према десном – у датој ситуацији – споредном крилу, он није пружио никакву помоћ притешњеној Тимочкој дивизији II позива, јер је и даље између њеног левог крила и крајњег десног крила Дринске дивизије I позива остао велики непоседнут простор (од виса Марите до ушћа Криве Лакавице, односно од с. Тестемељци до с. Драгова), који је Бугарима давао могућност да обухватним маневром окруже и униште ову усамљену српску дивизију на положајима код Криволака и карауле Шеобе. На другој страни, на захтев команданта 3. армије, Врховна команда је ојачала ту армију Коњичком дивизијом и једном црногорском бригадом и тиме ослабила офанзивну групу 1. армије, чије је дејство имало пресудан значај за исход битке на Брегалници. Овакав рад српског командовања омогућио је Бугарима да неометано рокирају снаге према свом левом крилу и обухватним маневром разбију Тимочку дивизију II позива.

Бој код Криволака и карауле Шеобе

У преподневним часовима 2. јула, на фронту Тимочке дивизије II позива владало је затишје, јер је командант 2. тракијске дивизије очекивао долазак своје 2. бригаде, која је од Демир-капије хитала ка Криволаку. Командант Тимочке дивизије II позива је то искористио и наредио команданту 13. пука пуковнику Лазару Белодедићу да са два батаљона и једном пољском батеријом поврати изгубљене положаје код с. Драгова. Скоро у исто време, 11. пук бугарске 3. дивизије, који је претходног дана повучен са ових положаја, добио је наређење да их поново заузме. Тако су српске и бугарске трупе тога дана ујутру отпочеле наступање ка Тиси и Штиркаљеву (доминантни положаји код с. Драгова), из супротних праваца. Још у току ноћи, једна чета 15. пука II позива заузела је без борбе коту 616 на путу Криволак – Штип. Међутим, док су се остале јединице прикупљале и припремале за напад, бугарски 11. пук је избио на главни драговски положај, одакле је упутио Србима парламентара са захтевом да се примирје од претходног дана продужи. Чим је примио ову поруку, пуковник Белодедић је обуставио наступање и као услов за продужење примирја поставио захтев да се бугарске трупе до 15 часова повуку преко Криве Лакавице. Пошто је у међувремену десно крило Дринске дивизије I позива избило на Брегалницу у рејону Софилара и Новог Села и привукло на себе део снага 11. пука, српске трупе су, чим је истекао одређени рок, прешле у напад, одбациле противника на Кривој Лакавици и поново поселе драговске положаје. Бугарски 11. пук се повукао око 18 часова на гребен североисточно од Драгова, где му се убрзо придружио и 9. пук, који је маршевао за Штип, али је уз пут добио наређење „да скрене у правцу Драгова ради садејства 11. пуку“.

Управо у време када је, преотимањем драговских положаја, побољшана ситуација на левом крилу Тимочке дивизије II позива, њено десно крило је запало у веома тешку кризу. По пријему армијске заповести, командант 2. тракијске дивизије одустао је од своје раније намере да свим расположивим снагама (шест пукова) изврши обухватни напад на оба крила Тимочке дивизије II позива и усмери главни удар на њено лево крило, и одлучио да са три пука нападне изоловани 14. пук II позива код с. Пепелишта. Мада је до сукоба предњих делова дошло око 11 часова, Бугари су „чекали да се дан приведе свом крају, па да се тек онда ставе у покрет и ноћним нападом сврше са овдашњим српским усамљеним трупама“. Тек у 18,20 часова командант бугарске 2. бригаде издао је наређење за напад, према коме је 28. пук, са две пољске батерије, образовао први ешелон, док је 27. пук једним батаљоном ојачао суседни 21. пук, а са осталим снагама образовао други ешелон позади десног крила 28. пука.

У међувремену је приспео возом у Криволак 1. батаљон Добровољачке бригаде и око 16 часова стигао на крајње десно крило 14. пука, одакле је одмах упућен у извиђање леве обале Вардара ка с. Војшанцима. У близини тога села батаљон се у сумрак сусрео са претходним деловрша бугарског 49. пука, који је долазио од Демир-капије. Тек око 17 часова, командант 14. пука II позива потпуковник Стојан Павловић приметио је груписање јаких бугарских снага у ширем рејону с. Брусника и наредио да се јединице припреме за одсудну одбрану. Обавештен о томе, командант Тимочке дивизије II позива позвао је, у 19,30 часова, телефоном команданта Добровољачке бригаде пуковника Алимпија Марјановића и наредио му да са још два батаљона ојача 14. пук II позива. Ови батаљони су, међутим, стигли касно.

У први сумрак, трупе бугарске 2. бригаде спустиле су се са околних коса и око 21 час енергично напале 14. пук II позива код с. Пепелишта. Иако није био ни у каквој тактичкој вези са осталим јединицама своје дивизије, овај пук се пожртвовано бранио, одбио три узастопна јуриша бугарског 28. пука и нанео му велике губитке. Међутим, Бугари су око поноћи увели у борбу и свој други ешелон (27. пук) и, уз звуке химне „Шуми Марица“, у густим масама продрли у стрељачке ровове 14. пука, где је дошло до блиске борбе. Када им је понестало муниције, српски војници су се бранили ручним бомбама и бајонетима. Вод придатих брдских топова је из прве линије отварао картечну ватру све док цела посада, са поручником Милорадом Гавриловићем на челу, није изгинула бранећи своје топове. После вишечасовне неравне борбе у којој је изгубио око 1.000 људи, 14. пук II позива је био разбијен и принуђен да се повлачи делом преко Вардара ка Градском, а делом на Орли баир. Исту судбину доживео је и 1. добровољачки батаљон, који се, растројен у жестоком окршају са надмоћнијим бугарским снагама на пепелишком гробљу, у свануће пребацио на десну обалу Вардара код Криволака. Бугари нису ни покушали да предузму гоњење, већ су остатак ноћи искористили за прикупљање и сређивање својих заморених трупа, које су у овом ноћном нападу изгубиле преко 460 људи.

Остаци 14. пука II позива прикупили су се, 3. јула ујутру, на задњем нагибу Орла баира. Од њих је формиран један батаљон од шест чета који је, под командом рањеног мајора Јована Ракелића, образовао последњу дивизијску резерву.

Тако је Тимочка дивизија II позива, која се пуна четири дана с крајњим пожртвовањем борила против двоструко надмоћнијих бугарских снага, запала у тешку кризу, јер се Бугарима пружала реална шанса да је одсеку од моста на Вардару и, обухватним нападом на оба крила, окруже и униште.

У току ноћи 2/3. јула, командант 2. тракијске дивизије добио је од генерала Ковачева телеграм у коме се, поред осталог, наређује: „Похитајте са окружењем непријатеља испред Велеса на тај начин што ћете га још вечерас задржати на његовим положајима и будно пазити да не отпочне повлачење. У том случају (ако почне да се повлачи) напашћете га одмах, најкасније ујутру. У 03 часа 20. јуна (3. јула) извршићете општи напад.“ Сутрадан ујутру, генерал Ковачев је телефоном обавестио команданта 2. тракијске дивизије да је у правцу Драгова упутио и 9. пук и додао: „Ако се борба до вечерас не заврши, извршићете ноћни напад на крила и фронтално. Од нарочитог је значаја да са тим противником завршите што пре…“ И бугарска Врховна ко- манда је придавала посебан значај овој акцији. „Само заробљавање целе Тимочке дивизије II позива“ – истицао је генерал Савов – „моћи ће, у извесној мери, да ублажи рђав утисак који је у политичком погледу учинила катастрофа 13. пука. Стога предузмите све потребне мере да се ова операција изврши потпуно сигурно.“

У духу цитираних наређења, 2. тракијска дивизија напала је, 3. јула ујутру, са шест пешадијских пукова ослобљену и заморену Тимочку дивизију II позива од Штипа, Патрика и Брусника, обухватајући оба њена крила. Најпре су трупе 9. и 11. пука предузеле обухватни маневар против левог крила Тимочке дивизије II позива (два батаљона и једна пољска батерија), с намером да ову усамљену дивизију потпуно одвоје од осталих снага 3. армије и пресеку јој одступницу за Велес. Скоро у исто време, 21. пук бугарске 1. бригаде, ојачан једним батаљоном 9. пука, отпочео је напад општим правцем Патрик – караула Шеоба, тј. на централни део српског положаја. Главне бугарске снаге (2. бригада ојачана 49. пуком), прешле су у напад тек у 9 часова са два пука у првом и једним у другом ешелону. Њихов задатак је био да обухвате десно крило Тимочке дивизије II позива, одсеку је од Вардара, а потом да је, у садејству са осталим снагама, окруже и униште.

Закашњење главних бугарских снага олакшало је Тимочкој дивизији II позива да се вештим маневрисањем и крајњим напрезањем снага и овога дана одржи на свом, преко 10 километара широком фронту. Чим је 3. јула, око један час после поноћи, сазнао о поразу свог 14. пука код с. Пепелишта, командант Тимочке дивизије предузео је мере да појача своје десно крило на Орла баиру ради парирања евентуалног бугарског маневра преко Криволака. Затим је обавестио команданта 3. армије да је ситуација на фронту Тимочке дивизије посве озбиљна, да је 14. пук разбијен и да у нереду одступа уз Вардар, и молио га да, предузимањем енергичног напада према Штипу, олакша ситуацију на његовом левом крилу. По пријему овога извештаја, командант 3. армије затражио је од Врховне команде да „најхитније упути потребне трупе за заштиту Велеса“, а затим наредио да Дринска дивизија I позива изврши демонстративни напад према Рибнику и Штипу ради олакшања противничког притиска на Тимочку дивизију II позива. Међутим, овај неенергичан напад, изведен малим снагама, није озбиљније утицао на развој ситуације код Тимочке дивизије II позива. Она је, дакле, и даље остављена да се сама бори са скоро троструко надмоћнијим бугарским снагама.

Пошто је разбијањем 14. пука II позива, ноћу 2/3. јула, десно дивизијско крило било опасно угрожено, командант дивизије се носио мишљу да 3. јула ујутру, у садејству са Добровољачком бригадом, предузме енергичан напад у прав цу Брусника ради благовременог онемогућавања бугарског обухватног маневра. На ово га је наводило и пасивно држање бугарске 2. бригаде, чије су трупе, у време када је отпочело наступање 21. пука према коти 523 и Орла баиру, биле тако вешто прикривене да је изгледало као да су се некуда повукле. Међутим, када је око 7 часова обавештен да јаке бугарске снаге наступају према драговском положају, обуставио је припреме за напад у правцу Брусника и угрожено лево крило ојачао једним батаљоном 13. пука, који је продужио фронт драговског положаја према Хаџи Реџеплију. Захваљујући томе, лево крило Тимочке дивизије II позива успело је да задржи напад бугарског 9. и 11. пука на центар и десно крило драговског положаја. Тучене снажном фронталном и бочном ватром, бугарске трупе су се најпре у скоковима приближавале српским рововима у разрађеним стрељачким стројевима, да би се на крају сасвим зауставиле.

Пошто се уверио да је фронтални напад веома спор и готово немогућ, командант 1. бригаде бугарске 3. дивизије одлучио је да главним снагама изврши обухватни маневар ради наношења одлучујућег удара левом српском крилу на драговском положају, а да фронтално само демонстрира. За извршење овог задатка одређен је 9. пук ојачан 3. батаљоном 11. пука и једном пољском батеријом. Међутим, управо у тренутку када су ове снаге отпочеле захођење, Дринска дивизија I позива предузела је демонстративан напад ка Рибнику и Штипу, а Моравски коњички пук према Софиларима, што је принудило команданта 1. бригаде бугарске 3. дивизије да знатан део снага издвоји за обезбеђење свог десног бока и да од команданта 3. бригаде затражи појачање. Услед жилавог отпора српске одбране и велике летње жеге, бугарски обухватни маневар се развијао веома споро. Преморене трупе првог борбеног реда успеле су тек око 17 часова да заузму полазне положаје за напад на Тису, али је њихов командант, уместо да предузме напад, обавестио команданта 9. пука да „заузимање непријатељевог положаја могу да изврше само друге јединице“, а да он може садејствовати с њима једино ватром. Стога су трупе 1. бригаде 3. дивизије, упркос изричитом наређењу да „предузму одлучна дејства против српског левог крила и, ако у току дана не постигну успех, да изврше ноћни напад“, остале пасивне до пада мрака. Оне нису предузеле ни наређени ноћни напад, иако им је пред вече стигао у помоћ и 40. пук, правдајући своју пасивност „општом преморености“.

Напад главних снага 2. тракијске дивизије (27, 28. и 49. пук) на десно крило Тимочке дивизије II позива код Криволака развијао се још спорије. Тамо је 27. пук, предузевши напад тек у 9 часова, дочекан снажном пешадијском и артиљеријском ватром са утврђеног српског положаја на Орла баиру и прикован за тло. Око 10 часова, командант пука је обавестио команданта своје бригаде да је српски положај веома јак, да га брани један пешадијски пук са батеријом топова и да ће његово освајање бити тешко. По пријему овога извештаја, командант 2. бригаде наредио је 28. пуку да пређе у наступање ка јужним и северозападним косама Орла баира. Напад тога пука отпочео је око 12,30 часова, али су његове трупе, тучене ураганском ватром српске артиљерије, са тешком муком успеле да се до пада мрака пребаце у долину Пепелишке реке, тј. да подиђу српским рововима на Орла баиру. До тог времена и први борбени ред 27. пука успео је да се у скоковима пребаци у долину Пепелишке реке, где је отпочео ужурбане припреме за ноћни напад.

Тако је Тимочка дивизија II позива, вешто маневришући сопственим снагама, успела да се и четвртог дана битке одржи на свом несразмерно широком фронту, избегне клопку коју јој је противник припремао и поново помрси рачуне генералу Ковачеву, који је у поподневним часовима 3. јула нестрпљиво очекивао извештај о њеном заробљавању. То се види из његовог телеграма упућеног око 16 часова команданту 7. рилске дивизије, у коме се истиче да се „заробљавање Тимочке дивизије очекује сваког тренутка и да су сви покушаји противника да јој упути појачање осујећени…“

Међутим, после огорчених четвородневних борби, Тимочка дивизија II позива била је на измаку снага. Обавештавајући о томе команданта 3. армије, пуковник Милутиновић је истицао да је ситуација „посве озбиљна и несношљива“ и да она, уколико не добије тражено појачање, „неће издржати ноћни непријатељски напад“. И, доиста, непријатељ је, 3. јула увече, према нешто више од два пука ове преморене дивизије, концентрисао седам пешадијских пукова (9, 11, 21, 27, 28, 40. и 49) са великим бројем топова и митраљеза. Ситуација је, дакле, захтевала да се Тимочка дивизија II позива, која је, у ствари, била већ извршила свој задатак, у току ноћи 21/22. јула неодложно повуче на прихватне положаје Енешево – Топлик, или, пак, на десну обалу Брегалнице. Уместо тога, наређено јој је „да се држи до последњег човека“.

Пошто је скоро у исто време (око 19 часова) и командант бугарске 2. дивизије добио наређење да – уколико до пада мрака не постигне одлучујуће резултате – изврши ноћни напад на оба крила и центар и што пре уништи Тимочку дивизију, неравне борбе настављене су и у току ноћи, са више обостраних јуриша. Чим се смркло, батаљони првог борбеног реда бугарске 2. бригаде почели су да се пењу уз стрме јужне, југозападне и северозападне падине Орла баира, не дејствујући ватром. Стрељачки стројеви су тихо подишли утврђеном српском положају на 200 метара, ту се зауставили и притајили. „На целом бојишту завладала је тишина“ – пише Милутин Лазаревић – „прекидана с времена на време по којим пушчаним пуцњем. Али, негде око поноћи, ову је тишину прекинула најпре бугарска брдска батерија са Ћелије, а одмах затим и пољска артиљерија Тимочке дивизије са Орла баира. Око један час после поноћи, уз огромну топовску пуцњаву која је још увек трајала, одједном се надовезала жестока пушчана паљба на предњој ивици платоа, испред тт 535 на Орла баиру где је, праћен лармом и урлицима, отпочео напад Бугара.“

Чим је први борбени ред бугарске 2. бригаде кренуо на јуриш, дочекан је снажном пешадијском ватром и ручним бомбама српске одбране. Док је пешадијска ватра махом пребацивала, ручне бомбе су погађале у густе масе бугарских војника, наносећи им велике губитке. Па ипак, 28. пук је успео да потисне две чете 6. добровољачког батаљона са истакнуте косе испод Орла баира и обухвати овај положај са јужне стране. Покушај 2. добровољачког батаљона да са две своје чете поврати изгубљене ровове завршио се неуспешно. Иако развучен на широком фронту дуж предње ивице Орла баир, 3. батаљон 13. пука II позива одбио је два узастопна јуриша бугарског 27. пука, који је нападао напоредо са 28. пуком. Тек приликом трећег јуриша, пошто му се на десном боку појавио један батаљон 28. пука, батаљон је почео да напушта своје ровове на предњој ивици платоа и да се повлачи. Борбу су у том тренутку прихватили 4. добровољачки батаљон и 3. дринска батерија, отварајући снажну пешадијску и картечну артиљеријску ватру на бугарске трупе, које су у неуређеним гомилама избијале на плато Орла баира. Нарочито је била ефикасна бочна ватра са коте 535, која је изазвала пометњу у бугарским редовима. Командант 3. батаљона бугарског 28. пука овако је описао тај напад:

„Људи су се зауставили буквално засути бомбама, пешадијском и картечном ватром. Они су се поколебали, па су се многи почели спуштати натраг, у долину. Противник се онда прикупио, дошао к себи и појачао ватру. Људство се било тако измешало да није могло бити ни говора о некој посебној јединици – чети, воду, чак ни батаљону. Било је око 03,30 часова, и почело је да свиће. Настао је критичан моменат. Могли смо лако да будемо очишћени са виса, не због малобројности, већ због збрке јединица и поколебаности војника…“

Када је и 4. добровољачки батаљон почео да се повлачи под притиском надмоћнијег противника, командант дивизије је увео у борбу своју последњу резерву, наредивши мајору Ракелићу да са Комбинованим батаљоном 14. пука II позива, пионирском четом, телефонистима и жандармима – ордонансима дивизијског штаба, изврши енергичан противнапад и поврати изгубљене положаје на Орла баиру. Овај очајнички покушај да се ангажовањем и последњег човека поправи тешка ситуација на десном дивизијском крилу, подржан картечном ватром Тимочке полубатерије са коте 535, изазвао је пометњу међу бугарским војницима. Неки су почели да се повлаче, али су их старешине враћале револверима и сабљама. Притекли су им у помоћ и батаљони друге линије са једном брдском батеријом. Управо у тренутку када су избиле на гребен, јединице мајора Ракелића стављене су под унакрсну пешадијску, митраљеску и артиљеријску ватру и буквално кошене. Због огромних губитака, српске трупе су око 5,30 часова напустиле Орла баир и повукле се делом обалом Вардара ка Градском, а делом ка с. Кара Хоџалију. Десет месеци доцније, на темену Орла баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају.

Убрзо после напуштања Орла баира, отпочело је постепено повлачење делова 15. пука II позива (око три чете) са положаја Корисорти (к. 523), због бојазни од бугарског бочног маневра. Извлачење је извршено без борбе, јер бугарске трупе због велике преморености нису ни покушале да фронтално нападну овај положај, нити, пак, да предузму гоњење оних српских снага које су се повлачиле са Орла баира. Тако су, око 7 часова, Бугари потпуно овладали положајима на десном крилу Тимочке дивизије II позива и опасно угрозили њену одступницу преко Вардара. Главнина Добровољачке бригаде повлачила се десном обалом Вардара ка Градском, а све остале трупе са десног дивизијског крила ка с. Енешеву.

Центар и лево дивизијско крило и даље су успешно одолевали бугарском нападу. Када се, око 5,30 часова изјутра, први борбени ред бугарског 21. пука (четири пешадијска батаљона) приближио српским рововима код карауле Шеобе на око 500 метара, по наређењу пуковника Милутиновића, снаге које су браниле овај положај (1. батаљон 15. пука и 4. батаљон 13. пука са две добровољачке чете) извршиле су противнапад и одбиле противника у долину Пепелишке реке и нанеле му тешке губитке. Четврти батаљон бугарског 21 пука је том приликом преполовљен. Тај противнапад је имао и снажан морални ефекат. Обавештен да се 21 пук налази у тешкој ситуацији, командант бугарске 2. бригаде обуставио је гоњење разбијеног десног крила Тимочке дивизије II позива. Под утицајем неповољног извештаја који је примио од своје 1. бригаде, командант 2. дивизије је обавестио генерала Ковачева „да дивизија после тродневних даноноћних борби у којима је претрпела огромне губитке неће бити у стању да одмах предузме гоњење противника“ и затражио енергичније садејство 1. бригаде 3. балканске дивизије у овлађивању централним делом положаја Тимочке дивизије II позива. Командант 4. армије му је одговорио:

„Наредио сам команданту 1. бригаде 3. дивизије, да изврши одлучан напад и садејствује нападу 1. бригаде 2. дивизије. Дејствујте енергично. Настојте да заробите целу Тимочку дивизију. Тунџанска дивизија извршиће напад својим десним крилом у циљу заузимања висова на десној обали Брегалнице.“

Чим се уверио да су Бугари овладали Орла баиром и потисли Добровољачку бригаду од Криволака, пуковник Милутиновић је, око 7,30 часова, известио команданта 3. армије да је ситуација на фронту Тимочке дивизије II позива безизлазна и да због тога намерава да се повуче на линију Енешево – Топлик. Одговорено му је „да се држи по сваку цену“ и да ће му појачања бити упућена. Међутим, око 9 часова противник је извршио снажан напад и на лево дивизијско крило. Тамо је 1. бригада бугарске 3. дивизије, која се налазила сасвим близу, понегде, чак и на јуришном одстојању испред српских ровова на Тиси и Штиркаљеву, појачала притисак на ове положаје, обухватајући их са оба крила. У таквој ситуацији, командант 13. пука II позива био је принуђен да, упркос наређењу команданта дивизије „да се пошто пото одржи на положају до пада мрака“, око 14 часова напусти драговске положаје. На њима су остали само топови (без затварача), каре и коморска кола, које је због испресецаности терена било немогуће извући. Снаге које су браниле централни део дивизијског положаја повукле су се раније.

Повлачење преморених и десеткованих трупа Тимочке дивизије II позива на нове положаје извршено је без тешкоћа, јер се Бугари нису усудили да предузму гоњење покретом. „По завршетку борбе“ – истиче командант 2. тракијске дивизије – „увидело се да до пада мрака неће бити могуће отпочети гоњење противника, па је донета одлука да дивизија преноћи на заузетим положајима, и да следећег дана ујутру организује гоњење и чишћење просторије између Вардара, Брегалнице и Лакавице, у духу првобитног плана команде 4. армије.“ Јединице Тимочке дивизије II позива прикупиле су се, 4. јула увече, код с. Енешева, где је у њихов састав ушао и 1. батаљон 14. пука II позива, који се 30. јуна повукао из Удова преко Маријанске планине у Градско. Добровољачка бригада се повукла десном обалом Вардара ка Градском.

Тиме је завршен бој код Криволака и карауле Шеобе, који спада у ред најжешћих окршаја у другом балканском рату. Овим бојем је завршена и велика улога Тимочке дивизије II позива у брегалничкој бици. Налазећи се на крајњем десном крилу битачне просторије, без тактичке везе са осталим снагама 3. армије, та дивизија се пуних пет дана крајње пожртвовано борила са више од двоструко надмоћнијим снагама противника по врлетима планине Серте, код Удова и Демир-капије, на Штиркаљеву, Тиси, караули Шеоби и Орла баиру, испред Криволака и Пепелишта. У тим неравним борбама изгубила је 3.470 војника, подофицира и официра, од којих 528 погинулих. Осим тога, изгубила је 15 топова, 19 кара и преко 50 кола. По цену тако великих губитака, она је зауставила бугарски обухватни маневар и успешно заштитила десни бок и позадину главних снага српске војске у ширем рејону Овчег поља у одлучујућој фази битке на Брегалници. Везујући за себе седам бугарских пукова и наносећи им тешке губитке (само 27. и 28. пук бугарске 2. бригаде изгубили су за три дана борбе код Криволака преко 820 људи), Тимочка дивизија II позива је стварала услове српском командовању да главним снагама сломи десно крило бугарске 4. армије и убрза победоносан завршетак брегалничке битке.

Сламање десног крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду

Офанзивна група 1. армије, заморена од тешких борби које је претходног дана водила на Дренку и Кали, није 2. јула журила са нападом на Рајчански рид. Томе је допринела и непрецизно формулисана заповест команданта 1. армије, у којој нису били одређени правци, односно зоне напада дивизија нити, пак, одсеци противничког положаја на које је свака од њих имала да напада, већ је то питање остављено да га договорно регулишу команданти дивизија. Осим тога, пре почетка напада на Рајчански рид, који је бранила 7. рилска дивизија ојачана 2. бригадом 4. преславске дивизије, требало је очистити терен на десној обали Злетовске реке од бугарске 2. бригаде, која је држала Озрен и висове јужно од Ратавице (8. пук са две брзометне батерије) и положаје код с. Калништа (31. пук са две пољске батерије).

Напад Моравске дивизије II позива на те положаје отпочео је 2. јула ујутру. После снажне концентричне ватре српских батерија са положаја код Дренка и Горуна, која је дезорганизовала противничку одбрану, 4. прекобројни пук (тога дана је ушао у састав Моравске дивизије II позива) напао је Озрен и принудио бугарски 8. пук да се у нереду повуче преко Злетовске реке. Повлачећи се под снажном артиљеријском ватром, тај бугарски пук се по деловима прикупио на положајима између с. Буњеша и Рударе, пошто је и даље оставио три чете у камењару западно од Злетова, а једну код с. Ратавице. У исто време, 1. и 2. пук Моравске дивизије II позива одбацили су бугарски 31. пук преко Злетовске реке у рејон с. Свиланова, где је образовао покретну резерву 7. рилске дивизије, али је и он оставио део снага на положајима северозападно од Злетова. Ти остављени бугарски делови веома успешно су извршили свој задатак, јер је Моравска дивизија II позива, тога дана ојачана 4. прекобројним пуком и једном црногорском бригадом, изгубила цео дан на чишћењу терена на десној обали Злетовске реке. Значајнији успех постигао је само 3. пук ојачан са две брдске батерије. Иако потпуно усамљен, без тактичке везе са осталим трупама своје дивизије, тај пук је предузео један ризичан обухватни маневар и – наступајући са Банковог чукара преко Курмине, а затим гребеном између Велине и Злетовске реке, са откривеним левим боком – успео да продре до с. Пашаџикова, образује ослонац за пребацивање осталих трупа Моравске дивизије II позива на леву обалу Злетовске реке и обухвати десни бок и позадину бугарских трупа на Рајчанском риду. Због слабе активности осталих трупа Моравске дивизије II позива, тај успех није искоришћен тога дана, када је, будући да бугарска одбрана на Рајчанском риду још није била консолидована, могао дати значајне резултате.

Шумадијска дивизија I позива, која је, према постигнутом договору између команданата дивизија, имала задатак да нападне противника на фронту Рајчански рид – Голак, отпочела је наступањем тек у поподневним часовима у две колоне: десном, главном колоном (10. и 12. пук са пет пољских батерија), гребеном Лезовског рида преко с. Лепопелца ка Голку, и левом, помоћном колоном (19. пук са три пољске батерије), правцем Бучиште – Трипотанци – Рајчански рид; дивизијска резерва (11. пук са једном пољском батеријом) наступила је иза десне колоне, док је дивизијски коњички пук дејствовао правцем Лепопелци – Ново Село – Сколарци – Спанчево ради заштите десног дивизијског крила и одржавања сигурне везе са 3. армијом. Иако је лева колона отпочела наступање знатно касније, њен први борбени ред избио је у сумрак на десну обалу Злетовске реке и на предњим косама Лезовског рида, Ерваника, Ридогова и Ораха посео полазне положаје за напад на Рајчански рид и пребацио своје предње делове на леву обалу Злетовске реке.

Мада додир са противниковом пешадијом нигде није успостављен (Бугари су се ограничили искључиво на дејство артиљеријом), пошто Моравска дивизија II позива још увек није била очистила терен на десној обали Злетовске реке од заосталих бугарских делова, начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је да се напад на Рајчински рид одложи док се под његовим руководством не изврши детаљно рекогносцирање, и да се ради тога Шумадијска дивизија I позива повуче на своје првобитне положаје, а да на Злетовској реци остави само предње делове. Тако је пропуштена веома повољна прилика да се Рајчански рид, стратегијски кључ целокупног попришта брегалничке битке, заузме пре него што се противник прибере и среди. Командант 7. рилске дивизије у почетку није уочио изузетан значај Рајчанског рида, па га 2. јула није намеравао озбиљније бранити. То се јасно види из чињенице што је најважнији део тог положаја био поседнут слабим и, услед великих губитака од претходног дана, деморалисаним снагама, које су нестрпљиво очекивале наређење за повлачење. О томе је командант бугарског 22. пука у свом извештају, између осталог, писао: „Очекивало се наређење за повлачење. Командант бригаде налазио се код пука и стално говорио да је време за повлачење. У 14 часова отишао је у позадину. Око 18,30 часова наредио сам повлачење ка Спанчеву. Када је повлачење отпочело, добио сам наређење да пук остане (на дотадашњем положају) пошто непријатељ не врши притисак“. Задоцнели напад Шумадијске I и Моравске дивизије II позива пружио је, дакле, Бугарима могућност да уоче и исправе грешке у почетном распореду снага на Рајчанском риду. Будући да тога дана на фронту Дунавске I и Дунавске дивизије II позива није било већих борби (бугарска 5. армија је посела полазне положаје за напад тек око 16 часова, па је њен командант одложио планирани напад на криворечком правцу за 3. јули), офанзивна група српске 1. армије могла је приступити енергичном освајању Рајчанског рида без бојазни за свој леви бок и позадину.

Сутрадан, 3. јула, 1. армија је наставила напад на Рајчански рид са 32 батаљона и 15 батерија, док је 3. пук Моравске дивизије II позива са две брдске батерије наступао гребеном Осогова у десни бок бугарских трупа на Рајчанском риду. Батаљони првог борбеног реда Шумадијске дивизије I позива, која је наступила у распореду од претходног дана, прешли су, око 14 часова, Злетовску реку под јаком шрапнелском ватром бугарских батерија, а затим отпочели наступање уз западне падине Рајчанског рида. Подржан снажном ватром дивизијске артиљерије, први борбени ред је избио на гребен који се пружа дуж леве обале Злетовске реке, где је дочекан добро организованом пешадијском и артиљеријском ватром бугарског 26. пука и заустављен. Наступање је настављено тек по пристизању батаљона друге линије. Енергичним обухватним нападом, 19. пук је у сумрак заузео гребен који се од Рајчанског рида спушта ка с. Бунешу, одбацујући десно крило бугарског 26. пука на теме Рајчанског рида. Иако је наишла на жилав отпор противника, десна колона је, пребацујући се постепено с косе на косу, око 20 часова на јуриш заузела бугарске предње положаје, изузев Голака, на коме је противник успео да се одржи упркос узастопним нападима 11. пука I позива. Деморалисане трупе бугарске 7. дивизије повукле су се на гребен Рајчанског рида и М. Божурњака, и на косу која се од М. Божурњака постепено спушта ка с. Сколарцима, тј. на главну одбрамбену линију.

Моравска дивизија II позива, ојачана 1. бригадом Црногорске дивизије, отпочела је 3. јула око подне напад у три колоне: десном (1. пук) у правцу с. Рајчане, средњом (2. пук са једном брдском батеријом) ка Св. Пантелију и левом (3. пук са две брдске батерије) према с. Пашаџикову. Четврти прекобројни пук кретао се иза десне, а црногорска бригада иза средње колоне. Пошто су уништиле или заробиле две заостале бугарске чете у клисури Злетовске реке, десна и средња колона су без сметње прешле Злетовску реку и, уз снажну подршку артиљерије, отпочеле надирање ка Бунешу и Св. Пантелеју. Десна колона је, око 17,30 часова, потиснула делове бугарског 26. пука са положаја испред с. Бунеша и створила повољне услове за обухват левог крила 2. бригаде бугарске 4. дивизије. Чим се уверио да му је леви бок откривен, командант бугарског 8. пука је затражио одобрење за повлачење на свој главни положај. Командант бригаде у почетку није одобрио овај захтев, већ је тај пук ојачао са три пешадијске чете и наредио му да остане на дотадашњим положајима. Тек пошто се уверио „да је даљи опстанак на предњим положајима немогућ“, наредио је команданту пука да се повуче на линију Рајчански рид – Манастир Св. Пантелеј, тј. на главни положај. У исто време, обавестио је команданта 7. рилске дивизије „да располаже само са пет батаљона чије се бројно стање после претрпљених губитака (око 2000 људи), јако смањило; да земљиште не дозвољава употребу артиљерије и да, с обзиром на то да ће упорна одбрана главног положаја бити тешка, моли за наређење куда да се повуче у случају потребе“. Средња колона Моравске дивизије II позива заузела је Злетово, избила на линију Козјак – Големи рујен и образовала фронт према главном бугарском положају испред Св. Пантелеја. Лева колона је, 3. јула изјутра, напала бугарске положаје код с. Пашаџикова. које је држала 1. ополченска бригада, са четири брдска и једном пољском батеријом. После доста јаке артиљеријске припреме отпочело је наступање пешадије гребеном који спаја Поникву са центром бугарског положаја. Наступање је вршено поступно – у скоковима, јер су Бугари одмах реаговали снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром и зауставили наступање првог борбеног реда, а затим, уводећи у борбу свеже снаге, осујетили покушај 4. батаљона да обухвати њихово десно крило, и принудили леву нападну колону да се повуче на полазни положај, тј. на Поникву, где је заноћила у блиском додиру са противником. Иако усамљен и одвојен од осталих снага своје дивизије, 3. пук II позива, дејствујући на правцу осетљивом за противника, везао је тога дана за себе целу 1. ополченску бригаду; тиме је знатно олакшао прелаз Моравске дивизије II позива преко Злетовске реке и онемогућио генерала Генева да овом бригадом потпомогне одбрану 7. рилске дивизије на Рајчанском риду. Дејство усамљеног 3. пука II позива било је, дакле, и овога дана веома успешно.

Коњичка дивизија, која је 3. јула придата 3. армији, није учествовала у нападу на Рајчански рид, већ се, налазећи се на споју унутрашњих крила 1. и 3. армије, припремала да после пробоја бугарског фронта предузме енергично гоњење долином Брегалнице у правцу Кочана.

Иако главна одбрамбена линија 7. рилске дивизије и 2. бригаде 4. преславеке дивизије, од Манастира Св. Пантелеја до с. Сколараца, у току 3. јула није била ни такнута, борбени морал тих, у дотадашњим борбама десеткованих бугарских јединица, био је веома пољуљан. О томе речито говори паника која је око поноћи захватила бугарске снаге на Рајчанском риду. На неколико случајно испаљених хитаца са српске стране, трупе бугарског 13. пука насумице су отвориле жестоку паљбу и тиме проузроковале неред и панику, коју је још више увећала шрапнелска ватра једне батерије. Војници су напустили своје положаје и дали се у бекство, преносећи панику и на друге јединице. Обавештен „да је 1. бригада до ногу потучена и заробљена“, да је командант бригаде погинуо и да се Срби налазе испред Спанчева, командант 2. бригаде је наредио својим трупама да отпочну повлачење у правцу Кочана. Захваћен паником, командант 7. рилске дивизије упутио је генералу Ковачеву следећу депешу:

„Непријатељ је предузео жесток напад на целом фронту. Наше снаге нису издржале напад и повлаче се. Губици су изванредно велики. Спремам наређење за поседање положаја код Кочана“.

Улажући велике напоре, официри су ипак успели да заведу некакав ред и врате јединице на напуштене положаје. Међутим, простор између М. Божурњака и с. Сколараца остао је потпуно непоседнут. У тим тренуцима и слабији напад са српске стране могао је да доведе до пада бугарске главне одбрамбене линије. Тиме би се уштедели каснији напори, време и жртве. Пасивност српских трупа омогућила је Бугарима да до сванућа консолидују одбрану Рајчанског рида.

Напад Шумадијске дивизије I позива настављен је тек сутрадан, 4. јула, изјутра. Снажна ватра српских батерија са положаја код с. Бунеша, Ерваника, Лезовског рида, Дренка и Стрмоша обасула је не само фронт већ и дубину бугарског положаја на Рајчанском риду. Гранате су збрисале неке ровове и бугарску пешадију нагнале у бекство. Тада су батаљони прве линије прешли у напад. Бугари нису издржали, већ су у нереду почели да напуштају своје положаје. Узалудни су били сви покушаји официра да их задрже и организују отпор. Око 10 часова, два батаљона 12. пука 1 позива избили су на гребен јужно од Рајчанског рида, одбацили делове 26. и 31. пука 7. рилске дивизије са овог гребена и угрозили леви бок 13. пука. Управо у то време, 1. и 4. батаљон 19. пука I позива у силовитом јуришу заузели су теме Рајчанског рида (к. 860), кључ противникове главне одбрамбене линије и целе битачне просторије. Разбијене трупе бугарског 13. пука разбежале су се без икаквог реда.

Обавештен о кризи у коју је запала 7. рилска дивизија, генерал Ковачев је одлучио да је ојача 24. пуком, ради упорне одбране Рајчанског рида, али је све било узалуд. Слом десног крила 4. армије био је већ узео велике размере. Око 12,40 часова командант 7. рилске дивизије је извештавао: „да се положај неће моћи одржати, да су јединице до краја физички изнурене, да је њихово бројно стање изванредно смањено (у батаљонима нема више од 500 људи), да је због огромне бројне надмоћности противника морал војника пао, па би их ради тога требало заменити свежим снагама“. У ствари, трупе бугарске 7. дивизије биле су већ напустиле Рајчански рид и увелико одступале ка Кочанима. Први борбени ред Шумадијске дивизије I позива избио је на теме Рајчанског рида око 10 часова и ту се почео утврђивати, не предузимајући гоњење растројеног противника.

Моравска дивизија II позива ни 4. јула није журила са нападом на већ поколебане трупе 2. бригаде бугарске 4. дивизије, иако је у свом саставу, после пристизања 3. црногорске бригаде (3. јула предвече), имала 16 српских и 8 црногорских батаљона. Тек када су трупе Шумадијске дивизије избиле на Рајчански рид и отпочеле да туку снажном артиљеријском ватром леви бок бугарске 2. бригаде, десно крило Моравске дивизије II позива (1. пук и 3. црногорска бригада) прешло је у напад и заузело бугарске положаје код с. Рајчана, али је у даљем наступању задржано фронталном и бочном ватром бугарске артиљерије. Тада је ступило у дејство и лево дивизијско крило (2. пук и 1. црногорска бригада) и обухватним нападом принудило Бугаре да отпочну повлачење на положаје код манастира Св. Пантелеја. Међутим, управо у то време стигао је из Горње Џумије један батаљон 31. пука, којим је командант бугарске 2. бригаде покушао да парира обухватни маневар левог крила Моравске дивизије II позива, али у томе није успео. Око 16 часова бугарске трупе су отпочеле опште повлачење ка Кочанима. По избијању на седло између Рајчанског рида и планине Слугајевца, Моравска дивизија II позива предузела је гоњење растројеног непријатеља у правцу с. Ораховца и Горанца. Њен 3. пук је поново покушао да обухватним нападом заузме бугарске положаје код с. Пашаџикова. Мада у томе није успео, он је и 4. јула одиграо значајну улогу, јер је привукао на себе јаке противничке снаге (1. бригаду Македонско-једренског ополчења) и тиме олакшао осталим снагама Моравске дивизије II позива да избију на бугарске положаје северно од Рајчанског рида. Пошто су одбили његов напад, Бугари су са знатно надмоћнијим снагама прешли у противнапад, али је 3. пук ипак успео да се одржи на свом положају, водећи оштру борбу током целе ноћи. У недостатку пионирског алата, његови војници су се укопавали ножевима и порцијама.

Коњичка дивизија је 4. јула заузела важан ослонац бугарских снага Горицу (к. 392) и успешно штитила десни бок Шумадијске дивизије I позива, али је пропустила веома повољну прилику да, после заузимања Рајчанског рида, енергичним гоњењем разбијених противничких трупа, још истог дана заузме Кочане и нанесе Бугарима знатно веће губитке. По заузимању Горице, гоњење је предузела само 2. коњичка бригада, коју су Бугари брзо зауставили фронталном и бочном артиљеријском ватром. Прва коњичка бригада прешла је у гоњење знатно касније равницом између Рајчанског рида и Брегалнице, али је, потпавши под фронталну ватру бугарске батерије постављене иза с. Спанчева и под бочну ватру артиљерије са леве обале Брегалнице, принуђена да се зау стави са главним снагама код с. Сколарци и једним ескадроном код Спанчева. Дакле, уместо да одмах после пробоја противничког фронта предузме енергично гоњење свим расположивим снагама, Коњичка дивизија је своје пукове ангажовала поступно, дајући на тај начин могућност разбијеним бугарским трупама да се готово без сметње повуку са изгубљених положаја и да се на линији Градиште – Тракање – Д. Подлог среде и припреме за одбрану.

Трупе офанзивне групе српске 1. армије зауставиле су се, 4. јула увече, на линији Сколарци – Спанчево – Градилиште — манастир Св. Пантелеја.

На криворечком правцу, 4. дивизија бугарска 5. армија вршила је, у току ноћи 3/4. јула, локалне нападе на одсеку Калин камен – Света вода, који су држали трупе Дунавске дивизије I позива. Ови напади су имали за циљ побољшање полазних положаја за напад на Царев врх, 4. јула ујутру. Међутим, услед слабе видљивости (ноћ је била мрачна и падала је ситна киша) и тешког терена, у јединицама бугарског 7. пука дошло је до забуне и панике. Српске трупе су то искористиле и са својих доминирајућих положаја обасуле бугарске стрељачке стројеве снажном артиљеријском ватром, нанели им осетне губитке (том приликом избачено је из строја 157 бугарских војника, подофицира и официра) и принудили их да се повуку на полазне положаје. У рејону Свете воде противник је изненадним нападом постигао известан успех, који је убрзо париран. Око два сата ноћу, бугарска 4. дивизија је добила наређења „да се задржи на достигнутој линији и одложи планирани напад на Царев врх“. Пошто је у исто време и Македонско-једренском оплочењу, које је требало да садејствује с 4. дивизијом у нападу на Царев врх, наређено „да се не упушта у озбиљнија офанзивна дејства“ и пошто је пажња ополчења током 4. јула била усредсређена искључиво на брегалнички правац, на фронту српског Осоговског одреда владало је релативно затишје. То је команданту тог одреда омогућавало да са јачим снагама помогне 3. пук Моравске дивизије II позива. Али, иако је у том смислу, још 3. јула увече, добио и наређење од команданта 1. армије, он је тек 5. јула упутио само један батаљон као појачање левој колони Моравске дивизије II позива, која је код с. Пашаџикова водила огорчене борбе са надмоћнијим бугарским снагама.

Бугарска 12. дивизија напала је, у свануће 4. јула, центар веома развученог положаја Дунавске дивизије II позива и у првом налету, извршеном управо у тренутку смењивања српских предстража, заузела Мерћез (к. 1199) и нанела велике губитке 8. пуку II позива (избачено је из строја 207 војника и 3 официра). Изгледало је да ће фронт те дивизије бити пробијен. Бугари су се, међутим, зауставили јер је 12. дивизија још пре заузимања Мерћеза добила армијску заповест „да се задржи на достигнутим положајима на којима ће се јединице појачати и добро утврдити.“ Неактивност Бугара омогућила је команданту Дунавске дивизије II позива генералу Михаилу Рашићу да прикупи своје трупе на десној обали р. Дубровнице и припреми се за одсудну одбрану. У међувремену, командант Дунавске дивизије I позива генерал Павле Јуришић Штурм упутио је два батаљона 9. пука II позива са митраљеским одељењем преко Криве реке ради напада на Жедиловску косу, односно у леви бок бугарских трупа које су нападале према Киселици. После веома напорног марша, батаљони су око 17 часова избили на Жедиловску косу, готово без икаквог отпора. Услед тога, као и услед снажног дејства српске артиљерије са Киселице, Бугари су били принуђени да у току ноћи 4/5. јула напусте Мерћез. Према томе, Дунавска I и Дунавска дивизија II позива успешно су извршиле задатак који им је поставила Врховна команда и, држећи сигурно гранични фронт у својим рукама, обезбедиле бок и позадину главних снага 1. армије, које су тога дана сломиле десно крило бугарске 4. армије на Рајчанском риду.

Заузимањем Рајчанског рида, српска 1. армија је постигла стратегијски успех – пробила фронт бугарске 4. армије и отворила пут ка Црвеном Селу и Горњој Џумаји, тј. у дубоку позадину 4. и 2. армије. Трупе 7. рилске дивизије, Македонско-једренског ополчења и 2. бригаде 4. преславске дивизије (укупно 37 батаљона и 27 батерија) претпреле су тежак пораз и у нереду се повукле према Кочанима. Само 7. рилска дивизија је изгубила преко 4.000 људи. Њен командант генерал Тодоров, под чију је команду стављена и 2. бригада 4. преславске дивизије, обавестио је команданта 4. армије да су све његове јединице до крајности физички исцрпљене, да је њихово бројно стање драстично смањено и да је морал војника пао, те их – истицао је он – ради тога треба заменити свежим снагама. Пошто је до тог времена грчка војска потукла бугарску 2. армију у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана, указала се веома повољна прилика да се, енергичним надирањем српских трупа преко Кочана ка Церовом Селу и грчких долином Струме ка Горњој Џумаји, изврши стратегијско опкољавање бугарске 2. и 4. армије на простору између Брегалнице и Струме.

Сламањем десног крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду, српска 1. армија је, дакле, постигла пресудан успех. Међутим, импресионирана поразом који је управо тога дана претрпела Тимочка дивизија II позива у боју код Криволака и карауле Шеобе, српска Врховна команда није одмах схватила пресудан значај заузимања Рајчанског рида за даљи ток битке, па је главну пажњу усмерила према десном крилу 3. армије и тиме умањила замах и ударну снагу своје офанзивне групе у тренутку када је бугарској 4. армији требало задати поражавајући ударац. Иако је 4. јула увече била обавештена о великој победи грчке војске код Кукуша и српске 1. армије на Рајчанском риду, она је, уместо да нареди енергично гоњење ради експлоатације већ добијене битке, упутила команданту 1. армије следећу депешу:

„Због рђаве ситуације код Тимочке дивизије упутите одмах, усиљеним маршем, Шумадијску дивизију I позива у правцу (села) Арбасинци и Хадрифакли и ставите је на располагање команданту 3. армије. На опредељење треба да стигне до зоре, а марш нека изврши у највећој тајности, обезбеђујући се према Штипу. На Рајчанском риду оставити Моравску дивизију II позива и Црногорце и ту добро да се утврде. Ако непријатељ продужи одступање из Лескаје, нека га гони један део трупа и Коњичка дивизија. У противном случају држати се одбране на Рајчанском риду.“

Овом одлуком учињена је најкрупнија стратегијска погрешка у руковођењу битком на Брегалници, која је спасла бугарску 4. армију од потпуног уништења. Управо у тренутку када је требало појачати притисак на растројено десно крило бугарске 4. армије и брзим продирањем ка Царевом Селу извршити дубок обухват њених главних снага и опасно угрозити позадину 2. армије, Врховна команда је, под утицајем песимистичких извештаја команданта 3. армије, прибегла рокирању трупа низ Брегалницу, ради пасивне одбране на супротном крилу битачне просторије, и тиме зауставила напад 1. армије уместо да га појача. Али, ваља истаћи да је пре тога 1. армија могла постићи знатно веће резултате да је њен напад био боље организован и умешније вођен. У својој борбеној заповести, команда армије није прецизно одредила зоне напада својих дивизија, већ је то питање препустила командантима дивизија да га споразумно реше, што је, разуме се, успоравало припреме за напад. Чекајући да трупе Моравске дивизије II позива очисте десну обалу Злетовске горе од бугарских заштитничких делова, команда 1. армије је наредила, 2. јула увече, да се Шумадијска дивизија I позива, која је већ била подишла Рајчанском риду, врати на своје полазне положаје. Тиме је испуштена повољна прилика да се овај изузетно значајан положај заузме пре него што се његова одбрана прибере и среди и противник разбије Тимочку дивизију II позива. Томе је, свакако, допринела и одлука команданта 3. армије о обустављању припрема за напад на бугарске штипске положаје и прегруписавању снага према десном армијском крилу, коју је, као што је речено, одобрила и Врховна команда. Захваљујући тим грешкама, кочанска група бугарске 4. армије је успела да измакне гоњењу, да се прибере и среди и на положајима код Кочана поново организује одбрану.

Тако је испуштен повољан тренутак да се, предузимањем координиране офанзиве српске и грчке војске концентрично према Горњој Џумаји, убрза завршетак другог балканског рата, уз далеко мање жртава. Ситуација за такво дејство била је повољна и зато што је у то време рад бугарске Врховне команде био донекле паралисан, јер је, због неуспеха 4. и 2. армије, краљ Фердинанд 3. јула уклонио генерала Михаила Савова са положаја помоћника врховног команданта, а на његово место поставио дотадашњег команданта 3. армије генерала Ратка Димитријева, да би тиме олакшао дипломатску акцију владе усмерену на спречавање Румуније да се умеша у рат на страни бугарских противника. Мада извештаји 4. и 2. армије, који су 3. јула приспели у Врховну команду, још нису били узнемиравајући, генерал Димитријев је сматрао да се неповољан развој оперативне ситуације на фронту 4. и 2. армије може поправити једино координираним дејством целокупне оперативне војске, па је одлучио да ангажује 1. и 3. армију, које су до тада пасивно стајале на тимочком, односно нишавском правцу. Намера му је била да прво потуче српску војску, а потом да ојача 2. армију и порази Грке. Међутим, пошто је пре почетка општег напада на српску и грчку војску требало извршити извесне припреме, Врховна команда је директивом за 4. јули наредила да 2. армија, ојачана 1. бригадом 6. дивизије, „најефикасније обезбеди комуникацијске правце Серез – Дедеагач; Демир Хисар – Горња Џамија и Петрич – Струмица“, не упуштајући се у озбиљније окршаје до даљег наређења; 4. армија, ојачана 1. бригадом 6. дивизије, да се озбиљније не ангажује у борбу док се не изврше потребне припреме за једновремени напад свих армија, већ да што боље обезбеди своје лево крило и комуникацију Штип – Струмица.

Не схватајући сву тежину кризе у коју су запале 2. и 4. армија, бугарска Врховна команда се, очигледно, надала да ће, преласком 1. и 3. армије у напад према Зајечару, Књажевцу, Пироту и Власини, преокренути ситуацију у своју корист. Нови помоћник врховног команданта покушао је, дакле, да исправи крупну грешку свог претходника и ангажује све расположиве снаге. Али, ова одлука је каснила већ пуних пет дана, а за то време ситуација се коренито изменила на штету Бугарске.

Завршетак битке на Брегалници

Брегалничка група српске 1. армије (Моравска II, Коњичка и Црногорска дивизија), мада ослабљена упућивањем Шумадијске дивизије I позива у састав 3. армије, предузела је, 5. јула изјутра, гоњење растројених противничких трупа у правцу Кочана. Коњичка дивизија је, у духу задатка који је добила од команданта 1. армије да врши притисак на бугарске трупе испред Кочана и одржава везу са левим крилом 3. армије, предузела гоњење али само својом 2. бригадом ојачаном са две коњичке батерије, тј. половином расположивих снага. Та се бригада, међутим, убрзо уплела у оштру борбу са 22. пуком бугарске 7. дивизије, трпећи при томе унакрсну ватру бугарских батерија са положаја код с. Тракање и леве обале Брегалнице. Пошто њене батерије нису биле у стању да неутралишу бугарску артиљерију (већ у самом почетку напада једна батерија је била ућуткана), она је убрзо била принуђена да обустави напад, не постигавши никакав успех.

Моравска дивизија II позива оставила је свој 1. пук са једном хаубичком батеријом на Рајчанском риду ради обезбеђења десног бока од евентуалног напада противника са штипских положаја, а од осталих трупа образовала три нападне колоне, које су око 5 часова ујутро предузеле гоњење бугарских снага према Кочанима. Десна колона (4. прекобројни пук са две пољске батерије), која је наступала правцем с. Рајчани – Њивичани – Горанци, заустављена је снажном пешадијском и артиљеријском ватром са положаја иза с. Њивичана, које су држале снаге бугарског 24. и 31. пука. У исто време, заустављен је и напад средње колоне (2. пук са једном брдском батеријом), која је од с. Рајчана наступала ка Војновици, савлађујући велике теренске тешкоће. Лева колона (3. пук са две брдске батерије) издржала је снажан фронтални и бочни притисак бугарске 1. оплоченске бригаде на Положајима код Поникве. Њу су врло ефикасно подржавале брдске батерије, дејствујући са потпуно откривених ватрених положаја. Оне су нанеле противнику велике губитке и растројиле његове снаге које су фронтално нападале положаје те колоне на Равној чуки код Поникве. Међутим, бугарске снаге (око три батаљона) које су обухватно напале усамљени левокрилни батаљон у рејону коте 1558 биле су ван домета српских батерија, али су том батаљону у најкритичнијем тренутку притекли у помоћ делови Осоговског одреда (две чете 2. батаљона 8. пука, са једним водом артиљерије), упућени са Дервишице. Оне су косом пешадијском и артиљеријском ватром принудиле противника да залегне. То је командант 3. пука пуковник Милутин Стефановић искористио и дао трубни знак за противнапад. Уследио је силовит налет, који бугарски ополченци нису издржали, већ су у нереду одјурили ка с. Истибањи. Око 10 часова, 3. пук је заузео бугарске положаје код с. Пашаџикова, заробио преко 70 бугарских војника и официра и, гонећи разбијене ополченце преко Јастребника, угрозио десни бок и позадину главних снага бугарске кочанске групе на положајима испред Кочана.

Како је у то време Дунавска дивизија I позива делом снага заузела Китку и тиме створила солидан ослонац за дејство преко Престепливе и Побијеног камена у позадину бугарске кочанске групе, генерал Тодоров је наредио да јединице ове групе, у току ноћи 5/6. јула, отпочну повлачење ка Преслапу (15 километара источно од Кочана). Командант 4. армије генерал Ковачев је истога дана око 11 часова обавестио своје трупе да ће следећег дана „напасти непријатеља у десни блок и приредити му катастрофу“. Међутим, његов штаб није учинио баш ништа да би омогућио кочанској групи да се одржи на положајима испред Кочана. Тако се ионако критичан положај бугарске 4. армије још више погоршао. Ослабљена брегалничка група српске 1. армије није то искористила, упркос упозорењу команданта 3. пука II позива да „ниједан бугарски војник неће осванути на положајима код Кочана“, јер није имала довољно снага да настави енергично гоњење према Царевом Селу и тако постигне крупне стратегијске резултате. Главне снаге Моравске дивизије II позива и 2. коњичка бригада заустављене су на линији Пашаџиково – Бања; Црногорска дивизија (1, 2, и 3. бригада), која је наступала иза леве колоне, на положајима између с. Лопена и с. Бабишта, а 3. пук II позива код с. Јастребника. Тиме је противнику омогућено да се извуче и поново организује одбрану на положајима источно од Кочана.

Српска 3. армија вршила, је, током 5. јула, прегруписавање снага према свом десном крилу и није учествовала у борби, осим 6. пука, који је на положајима код с. Топлика привукао на себе бугарски 11. и 40. пук и тиме олакшао повлачење Тимочке дивизије II позива преко Брегалнице. Циљ тога прегруписавања истакнут је у заповести генерала Јанковића издатој тога дана у 1,30 часова, овим речима: „Потребно је да се организује одбрана правца који води левом и десном обалом Вардара ка Скопљу, на десној обали Брегалнице, да би се спречило надирање непријатеља тим правцем.“ Ова одлука донесена је на основу погрешне претпоставке да ће главне бугарске снаге, после разбијања Тимочке дивизије II позива, предузети наступање долином Вардара ка Скопљу.

У духу наведене заповести команданта 3. армије, Моравска дивизија I позива посела је тога дана положаје на десној обали Брегалнице, од с. Добришана до Вардара; Дринска дивизија I позива, са једном бригадом Црногорске дивизије, организовала је одбрану на фронту: с. Тестемељци – Јежево брдо – Шареноковац; Тимочка дивизија II позива прешла је код с. Убова р. Брегалницу – од чије се воде заразила колером – и прикупила се у рејону с. Караслара (услед великих губитака, преморености трупа и епидемије колере, ова дивизија је била за извесно време неспособна за озбиљније борбене задатке); Добровољачка бригада, Дрински дивизијски коњички пук I позива, један батаљон 2. пука Моравске дивизије I позива, један батаљон 11. пука II позива и неке јединице III позива, са 9. пољском батеријом и водом брдских топова, затворили су правац Градско – Велес, на десној обали Вардара; Шумадијска дивизија I позива предузела је, у зору 5. јула, покрет са Рајчанског рида и, после заморног марша (око 27 километара) по великој летњој жеги, стигла на Овче поље код с. Кадрифакова тек 6. јула у два сата ноћу.

Прегруписавање је извршено без узнемиравања. Озбиљније борбе водио је само 6. пук, који је 4. јула ојачан са две чете 16. пука и упућен у помоћ Тимочкој дивизији II позива. Овај пук је нападнут , 5. јула ујутру, на положајима код с. Топлика од 11. пука 3. балканске дивизије, коме се доцније придружио и 40. пук 2. тракијске дивизије. Иако изложен концентричном нападу надмоћнијих противничких снага подржаних снажном артиљеријском ватром, 6. пук је успео да одржи своје положаје до 18 часова, када је отпочео повлачење, прегазио Брегалницу код ушћа Светониколске реке и око 21 час ушао у састав Моравске дивизије I позива. У току дана изгубио је 128 људи.

Рокирања која је 3. армија током 5. јула вршила према свом десном крилу нису била у складу са оперативном ситуацијом. Напротив, било је то непотребно губљење времена, замарања и расипања снага. Будући развучена на сувише широком фронту од Велеса до Шаренковца, 3. армија, иако ојачана Шумадијском дивизијом I позива, није могла предузети озбиљније офанзивне операције. Штавише, она се у новом распореду тешко могла успешно одупрети нападу штипске групе бугарске 4. армије.

Ни на криворечком фронту током 5. јула није било озбиљнијих окршаја. Командант Дунавске дивизије I позива генерал Павле Јуришић Штурм оценио је да нема довољно снага за предузимање напада на бугарске положаје на граничном фронту, како је наредила Врховна команда 3. јула, па је главне снаге и даље задржао у одбрани. Само је десно дивизијско крило са делом снага прешло у напад и око подне заузело веома важан положај Китку (тт 1847), а затим чистило терен према Руену, који је остао у рукама бугарских трупа. Заузимањем Китке створени су повољни услови за обухватни маневар главних снага Осоговског одреда преко Престепливе и Побијеног камена ка Дулици и Безикову, у позадини бугарске кочанске групе. Тиме би, без сумње, била пружена врло ефикасна помоћ јужној армијској групи у експлоатацији већ добијене брегалничке битке. Међутим, овај маневар није предузет, пошто команда 1. армије није у том смислу дала никакву иницијативу и пошто је Врховна команда изричито наредила да се наступање са Китке према Кочанима предузме тек по заузимању Руена. Противник је тиме добио драгоцено време за организацију одбране на положајима источно од Кочана.

На левом крилу Дунавске дивизије I позива, Бугари су, око 10,30 часова, изненадним обухватним нападом заузели Жедиловску косу и одбацили делове 9. пука II позива (један и по батаљон и митраљеско одељење) ка с. Варовишту. Пошто је тиме угрожено лево дивизијско крило, наређено је команданту 9. пука II позива „да учини све што је у његовој моћи“ да у току дана поново овлада Жедиловском косом. Али, када су Бугари, око 12,30 часова, обасули снажном артиљеријском ватром српске положаје у рејону Калин камен и Св. воде, генерал Јуришић је одустао од намераваног напада на Жедиловску косу и наредио команданту 9. пука II позива да одмах упути један батаљон и митраљеско одељење на десно крило положаја Света вода. Иако је непријатељева артиљеријска ватра после пола часа обустављена, трупе Дунавске дивизије I позива задржане су у дефанзиви, јер су ужурбани покрети дуж граничног фронта јасно наговештавали појачавање бугарских снага на криворечком правцу ради предузимања замашнијих офанзивних операција.

На фронту Дунавске дивизије II позива и 5. јула је владало релативно затишје, јер ни она није имала довољно снага за напад на гранични фронт (нарочито јој је недостајала брдска артиљерија). Бугари су искористили њену неактивност и око 10,30 часова овладали Жедиловском косом, али су убрзо без борбе напустили положај „Мерћез“, који су око 16 часова посела два батаљона 8. пука II позива, са једном пољском батеријом и митраљеским одељењем. Обавештен да јаче бугарске снаге врше рокирање ка Големом врху и с. Жеравину ради обухватног напада на крајње лево крило 1. армије, командант Дунавске дивизије II позива генерал Михаило Рашић одлучио је да својом дивизијом, 7. јула ујутру, пређе у напад, овлада граничним положајима јужно од Големог врха и осујети противникову намеру да са ове погодне маневарске просторије угрози лево крило српског криворечког фронта. Врховна команда је одобрила ову одлуку само под условом ако су изгледи за њену реализацију повољни. У исто време, бугарска 5. армија вршила је последње припреме да 7. јула ујутру предузме напад на истакнуто лево крило развучене Дунавске дивизије II позива.

Општа оперативна ситуација 5. јула била је, дакле, повољна за српску војску. Офанзивни маневар бугарске 4. армије на јужном крилу битачне просторије сасвим се угасио и свео на дефанзивну улогу само једне бригаде. То је омогућавало да Шумадијска дивизија I позива, уместо заморног марша ка Овчем пољу, предузме енергичко гоњење растројеног противника ради максималне експлоатације пробоја одбрамбеног фронта бугарске 4. армије на Рајчанском риду. Међутим, управо тога дана пажња српске Врховне команде скренута је са Брегалнице на Нишаву и Тимок. Још од раног јутра почели су пристизати извештаји о бугарским нападима према Зајечару, Књажевцу и Пироту, па је Врховна команда, заокупљена збивањима на средњем и северном делу ратишта, запоставила управљање битком на Брегалници. Она је, упркос обавештењу да ће сутрадан, 6. јула, грчка војска предузети гоњење разбијених трупа бугарске 2. армије од Кукуша ка Дојрану, прихватила одлуку генерала Јанковића о појачавању десног крила 3. армије и његовом развлачењу чак до р. Вардара. Будући да се 5. јула Румунија коначно одлучила да ступи у рат против Бугарске и, преко српског посланика у Букурешту Ристића, поручила Николи Пашићу да српска војска „избегава одсутну битку док румунске трупе не буду спремне за акцију“, бојазан Врховне команде за развој ситуације на северном и средњем делу ратишта била је неоснована. При таквом стању ствари главну пажњу је требало посветити енергичном гоњењу кочанске групе бугарске 4. армије ка Царевом Селу, што би, нема сумње, дало крупне оперативне резултате. Уместо тога, српске трупе су вршиле рокирање према десном крилу 3. армије, коме у датој ситуацији није претила никаква опасност.

Задоцнело наступање српских трупа преко Кочана ка Царевом Селу

Брегалничка група српске 1. армије добила је наређење да у току ноћи 5/6. јула одржава чврст и непрекидан додир са противничким снагама које су заноћиле на линији с. Тракање – Горанци – Јастребник. Међутим, пошто је у току ноћи почела да пада јака киша, трупе бугарске кочанске групе су то искористиле и непримећено се повукле ка Царевом Селу, остављајући на поменутим положајима само слабе заштитничке делове. Тек када је 6. јула око шест часова примећено извлачење тих последњих бугарских делова, 2. бригада Коњичке дивизије и Дунавски коњички пук прешли су у наступање општим правцем Кочани – Оризари – Црни камен и око 11 часова заузели Кочане и с. Оризаре, запленивши нешто оружја и знатне количине хране (пиринча и брашна). У даљем наступању, 2. коњичка бригада је дочекана снажном ватром бугарске артиљерије са предњег нагиба Црног камена и заустављена на коси између Истибање и Оризара. Њен извиђачки ескадрон, који је наступао левом обалом Брегалнице ради извиђања у правцу планине Плачковице, заноћио је у с. Виници. Дунавски коњички пук се зауставио на линији Пребичево – Оризари.

Чим је примећено повлачење бугарских трупа, све три колоне Моравске дивизије II позива прешле су у наступање, али су утрошиле много на прикупљању, свијању у колоне и упућивању обезбеђења. Десна и средња колона, наступајући у саставу од претходног дана, прошле су тек око 16,30 часова кроз Кочане и до пада мрака избиле на Косу која се од с. Грдаче спушта према Оризарима, без икаквог додира са Бугарима. Лева Колона (3. пук Моравске дивизије II позива и једна бригада Црногорске дивизије) наступала је брже и енергичније. После краће борбе протерала је бугарске заштитнице са Безиковских висова, очистила десну обалу Брегалнице и заноћила са предњим деловима на р. Каменици. У исто време, две бригаде Црногорске дивизије, које су наступале северно од леве колоне, избиле у с. Пресеку.

Пошто су бугарске трупе на криворечком фронту биле неактивне, командант Дунавске дивизије I позива упутио је са Китке један одред (два батаљона са два брдска топа и два митраљеза) ка с. Пресеци ради успостављања везе са левим крилом Моравске дивизије II позива. Тиме је српска 1. армија чврсто стала на Осоговски планински гребен, који се од Китке, преко Побијеног камена, Дулице и Безикова, спушта ка Брегалници, исправила свој операцијски фронт и приближила се Царевом Селу, важној раскрсници путева за Малешево, долину Струме и долину Брегалнице. Избијањем брегалничке групе српске 1. армије на линији Виница – Безиково – Побијени камен, створен је погодан ослонац за енергична дејства у дубоку позадину бугарске 2. и 4. армије. Међутим, мада су се и тада пред овом српском групом налазила само три заморена бугарска пука, који су држали Дуличке висове (десно крило бугарске кочанске групе није имало никаквог додира са левим крилом на Преслапу и Калиманцима), њене снаге су биле сувише слабе за тако смели маневар, утолико пре што су јој десни бок и позадина били изложени удару непријатеља од Штипа. Због тога је командант Моравске дивизије II позива одлучио да сутрадан, 7. јула, задржи своје трупе на достигнутој линији, да их прикупи, одмори и снабде муницијом, храном и другим борбеним потребама.

Заустављање наступања брегалничке групе ка Царевом Селу било је правилно, јер су у току 6. јула две бригаде бугарске 2. дивизије вршиле рокадни марш ради удара у њен десни бок и непосредног садејства с десним армијским крилом, које се припремало за противудар и у том циљу ојачано једном бригадом 6. бдинске дивизије. Међутим, уместо планираног противудара, од кога је бугарска Врховна команда много очекивала, генерал Тодоров је, због једне непроверене вести да јаке српске снаге наступају ка с. Драмчи и опасно угрожавају десни бок и позадину 7. рилске дивизије, 7. јула ујутру повукао своје трупе делом на положаје код с. Драмче, а делом у Царево Село. Паника се пренела и на команданта 4. армије. Импресиониран поразом кочанске групе и надирањем грчке војске преко Дојрана ка Струмици, генерал Ковачев је тога дана упутио три телеграма Врховној команди извештавајући је да су Рилска дивизија и Македонско-једренско ополчење, због огромних губитака, неспособни за ма какву озбиљнију акцију и да се на њих не може рачунати; да је запретила озбиљна опасност од продора противничких снага у долину Струме и да је, ради парирања једне такве акције, упутио 2. тракијску дивизију ка Кочанима, ослабивши тиме лево армијско крило, које је такође озбиљно угрожено; да је, због повлачења десног крила 2. армије, био принуђен да нареди повлачење 8. дивизије, 3. бригаде 2. дивизије и 1. бригаде 6. дивизије на линији с. Терзили – Бучим – Серта планина, да би скраћивањем фронта ослободио део снага за маневрисање; да је 4. армија сведена на свега 45.000 људи (у почетку рата имали 130.000) и да се њен положај и у погледу снабдевања јако погоршао, јер брашна има најдаље за три дана, а уколико противник пресече комуникацијску линију ка Струмици и Џумаји – положај ће постати безизлазан.

На крају друге депеше генерал Ковачев је посебно подвукао: „По мом мишљењу, има врло мало наде за побољшање ситуације и катастрофа је неизбежна. Због тога сам мишљења да се одмах предузму мере за прекид непријатељства док још није наступио фатални час.“ А у последњој, трећој депеши је „најенергичније молио“ да се одмах предузму мере за интервенцију великих сила ради прекида рата и решавања спорних питања између Бугарске и њених бивших савезника путем преговора.

На овај разуман захтев генерала Ковачева, краљ Фердинанд је гневно одговорио: „Тражим да умрете са својом армијом, али да спасете част Бугарске и моју.“ И генерал Димитријев, нови помоћник главнокомандујућег, покушао је да убеди команданта 4. армије да ситуација није тако очајна и да се тренутна криза може пребродити енергичним нападом према Кочанима. Међутим, када му је у дужем телефонском разговору генерал Ковачев аргументовано предочио сву тежину положаја у коме се нашла 4. армија, генерал Димитријев је завршио разговор овим речима: „У таквој ситуацији не остаје вам ништа друго него да одступите и то што брже.“ У ствари, трупе 4. армије су се ужурбано повлачиле још пре тог одобрења.

У таквој ситуацији, наступање брегалничке групе српске 1. армије од Кочана према Царевом Селу могло је дати изванредне резултате. Али, пошто није имала поузданих података о хаотичном стању бугарских трупа на овом правцу, а и под утицајем неповољних извештаја са осталих фронтова, српска Врховна команда је била опрезна и неодлучна. Ценећи ситуацију као веома критичну, она је, уместо да са што јачим снагама предузме енергично надирање ка Царевом Селу, приступила новом прегруписавању снага за напад на бугарске штипске положаје, да би после њиховог заузимања ослободила снаге за дејство на другим фронтовима. Ако се имају у виду нереални и обесхрабрујући извештаји који су тога дана приспели у Врховну команду, онда је оваква одлука војводе Путника потпуно разумљива. Наиме, непријатни извештаји почели су пристизати од раног јутра: команда 1. армије известила је да су Бугари предузели снажан напад на развучено лево крило Дунавске дивизије II позива, овладали линијом Доганица – Големи врх – Голеш и тиме створили повољне услове да преко Чупиног брда продру у долину р. Пчиње и опасно угрозе леви бок и позадину српских трупа на криворечком фронту; са Власине је јављено да непријатељ вишеструко надмоћнијим снагама напада на фронту од Букове главе до Чемерника и да се његова коњица појавила у долини Јужне Мораве; генерал Степановић је обавестио да је 2. армија – после продора бугарске 9. дивизије у долину Трговишког Тимока, на левом крилу, и снажног притиска надмоћнијих противничких снага правцем Дашчани кладенац – Свође, на десном крилу – доведена у врло тежак положај и затражио појачање од два пука и одобрење за евакуацију Пирота; командант Тимочке војске пуковник Вукоман Арачић телеграфисао је да су Бугари заузели Књажевац и да настављају надирање на Вратарници.

У таквој, привидно врло критичној ситуацији, војвода Путник није смео да се упушта у један на изглед ризичан маневар према Царевом Селу, већ је донео одлуку да предузме опсежне мере за ефикасну одбрану старе српске територије и да ради тога што пре заузме бугарске штипске положаје.

У духу ове одлуке, Моравској дивизији II позива наређено је, 7. јула око 9 часова, да се припреми за напад преко Брегалнице (у три колоне) ради садејства с 3. армијом у заузимању бугарских штипских ноложаја. Узалуд је командант дивизије пуковник Милован Недић уверевао – најпре генерала Бојовића, а затим војводу Путника – да је то наређење „у пуној супротности са стварном ситуацијом“, јер би се, враћањем трупа Моравске дивизије II позива са дотадашњег правца и њиховим усмеравањем кроз блатњава и подводна пиринчана поља у долини Брегалнице, изгубило сувише много времена (према прорачуну који је извршен у дивизијском штабу, предњи делови би се могли пребацити преко Брегалнице тек 8. јула између 11 и 12 часова) и противнику дала могућност да измакне; да би, уколико дивизија скрене према Плачковици, цела долина Брегалнице била изложена удару непријатеља од Царевог Села, што би имало „недогледно штетне последице“; и, најзад, да бугарске трупе већ напуштају штипске положаје, остављајући на њима само слабе заштитничке делове. Пошто је пажљиво саслушао аргументоване разлоге пуковника Недића, Путник га је поново упутио начелнику штаба 1. армије ради коначног споразума. Овај му је, међутим, „категорички наредио да одмах приступи извршењу добијеног наређења“, додајући при томе да ће за тачно извршење тога наређења „одговарати својом главом лично командант дивизије“.

Тако је наступање српских трупа ка Царевом Селу потпуно заустављено. Штавише, Моравска дивизија II позива се морала повлачити да би се поставила за дејство преко Брегалнице. Тиме је бугарској кочанској групи омогућено да се прибере, разјасни насталу забуну и поново врати на положаје код с. Калиманаца, а штипској групи да се без узнемиравања извуче испод концентричног удара српских и грчких дивизија.

Одлагање напада на бугарске положаје код Штипа и удар у празно

Командант српске 3. армије одлучио је да нападне бугарске штипске положаје тек када се, 6. јула ујутру, уверио да се бугарски маневар на десном крилу битачне просторије свео на само демонстравину улогу. О томе је, у 8 часова, обавестио Врховну команду и у исто време молио да Коњичка дивизија штити леви бок 3. армије у предстојећем нападу и да, по могућности, један одред из 1. армије дејствује од Кочана у десни бок противничког положаја код Штипа. Међутим, када је у току дана обавештен да се од Радовишта и с. Драгова крећу према Штипу две јаке бугарске колоне (биле су то две бригаде 2. тракијске дивизије које су, као што смо видели, вршиле рокадни марш у правцу Кочана), одустао је од ове одлуке, јер је сматрао да противншк појачава своје снаге код Штипа и да се, можда, припрема за напад на 3. армију. Врховна команда је, напротив, сматрала да је већ отпочело повлачење бугарске штипске групе ка Струмици, због неповољног развоја ситуације на левом крилу 2. армије у рејону Дојрана, и да је крајње време да 3. армија пређе у напад на бугарске штипске положаје. Генерал Јанковић се није сложио са овом проценом, већ је и даље упорно заступао гледиште да моменат за такву акцију још није сазрео. Због тога је између њега и војводе Путника дошло до оштре препирке преко телефона. Пошто је Путник категорички инсистирао да 3. армија са свим својим дивизијама одмах пређе у наступање, генерал Јанковић је затражио да буде смењен са дужности команданта 3. армије. „Заморен досадашњим радом“ – каже се у његовој депеши – „нисам више кадар да издржим на положају команданта армије, (па ради тога) молим да се сменим са ове дужности и ставим у пензију.“ Путник је категорички одбацио овај захтев и прекорио комаданта 3. армије речима: „У овим тешким приликама дужност је сваког честитог Србина да истраје и гине у служби отаџбине.“

Па ипак, Врховна команда није истрајала у својој одлуци да 7. јула ујутру нападне бугарске положаје код Штипа, у првом реду због песимистихчког расположења команданта 3. армије. Тиме је Бугарима направљен „златан мост за повлачење“ и пропуштена последња шанса да се, у садејству са грчком војском која је тога дана заузела Дојран, нанесе катастрофалан пораз главним снагама 4. армије.

Остајући и даље при свом гледишту да још није наступио погодан тренутак за општи напад на бугарске положаје код Штипа, командант 3. армије ограничио је делатност својих трупа током 7. јула на предузимање једног сувише методичног напада десним армијским крилом, које је било много повијено уназад, ради његовог изравнања са левим крилом. Он је у току ноћи 6/7. јула издао заповест да Шумадијска дивизија I позива изађе у прву линију и развије се на фронту од с. Чардаклије до Д. Балвана улево од Дринске дивизије I позива, којој је наређено да скрати свој фронт извлачењем левокрилног пука у резерву код с. Кривог Дола и направи место за развој Шумадијске дивизије I позива. Моравска дивизија I позива добила је задатак да, у садејству са Добровољачком бригадом, пређе на леву обалу Брегалнице, разбије противникове снаге на фронту Енешево – Топлик, а потом да наступа ка с. Драгову. За то време, артиљерија Дринске дивизије I позива требало је својом ватром да веже Бугаре на штипским положајима.

За извршење овог наређења Моравска дивизија I позива формирала је две нападне колоне. Десна колона (1. и 2. пук, са шест пољских батерија) прешла је, 7. јула изјутра, Брегалницу код с. Хаџи Јусуфлија под слабом пушчаном ватром бугарских осигуравајућих делова, наступајући опрезно врлетним и испресецаним земљиштем избила је у висину с. Енешева, где је задржана снажном пешадијском и артиљеријском ватром са утврђених положаја код с. Топлика. Наступање је настављено око 14 часова, када су све батерије десне колоне обасуле ове положаје прецизном ватром и принудиле Бугаре да их напусте. Тек око 18 часова први борбени ред избио је на гребен код с. Топлика, где је заноћио. За то време, лева нападна колона (6. и 16. пук са две брдске батерије), очекујући да се десна колона поравна с њом, није се ни помакла са свог полазног положаја, који се налазио на десној обали Брегалнице, од ушћа Светониколске реке до с. Добришана. Тиме је бугарским снагама дата могућност да несметано изврше све припреме и да се у току ноћи свију у колоне и одступе. Део снага Бугари су задржали код с. Драгова ради заштите левог бока штипских положаја.

Предузимајући напад само десном колоном, и то споро и обазриво, Моравска дивизија I позива је свела своје губитке на најмању меру. Међутим, управо тога дана у јединицама те дивизије почела су масовна обољења од колере. Само у 6. пуку оболело је око 300 војника, што је рђаво утицало на његов борбени морал.

Већи успех постигле су трупе Добровољачке бригаде (5 добровољачких батаљона, 1 батаљон 2. пука I позива, 2 коњичка ескадрона, вод брдских топова и 8 митраљеза), које су, наступајући дуж Вардара од Градског ка Криволаку, разбиле бугарске заштитнице на десној обали Вардара и заузеле неоштећен мост на Вардару, а затим и Криволак, Пепелиште и Неготино, заробивши при томе три пољске болнице са 50 рањеника и знатне количине разног ратног материјала. Тиме је створена могућност Моравској дивизији I позива да настави наступање ка гребену Серте која, међутим, није искоришћена.

На левом армијском крилу, Дринска и Шумадијска дивизија I позива извршиле су, 7. јула до 13 часова, наређено прегруписавање снага и поседање полазних положаја за напад. Будући да су управо у то време многи знаци јасно указивали да су Бугари отпочели повлачење са штипских положаја, ситуација је налагала да 3. армија одмах предузме снергичан напад на поколебаног противника у тренутку када је излазио из својих утврђених положаја и свијао се у колоне за одступни марш. Међутим, командант 3. армије се и даље колебао, и оклевао, а Врховна команда није ништа предузела да га подстакне на акцију. Тек предвече, када је добила извештај да је пет грчких дивизија прешло у наступање од Дојрана ка Струмици, као и молбу грчког краља да и српска војска пређе у напад свим снагама да би се „извојевала заједничка победа над непријатељем“, Врховна команда је издала директиву команданту 3. армије да сутрадан (8. јула) изјутра нападне противника на положајима код Штипа свим расположивим снагама. Поред тога, у директиви је речено да ће, у циљу садејства са 3. армијом, Моравска дивизија II позива у рану зору 8. јула прећи Брегалницу код Кочана и дејствовати у противников десни бок.

На основу ове директиве, командант 3. армије издао је, у току ноћи 7/8. јула, заповест за „неизоставни напад“ у 4 часа ујутро; Моравска дивизија I позива и Добровољачка бригада да нападну лево крило, Дринска и Шумадијска дивизија I позива центар бугарских штипских положаја, а Моравска дивизија II позива правцем с. Терзили – с. Кошево у десни противников бок. Пошто та дивизија није на време стигла у одређени рејон, командант 3. армије одложио је почетак напада да би сачекао њен долазак. Врховна команда је на то енергично реаговала наређењем „да се напад има безусловно извршити“. Тако је, најзад, 8. јула, отпочело наступање 3. армије на бугарске положаје код Штипа, које је одлагано пуних шест дана, али и овога пута претерано опрезно и споро. Тек око 11,15 часова трупе левог крила прешле су Брегалницу, не наилазећи ни на какав отпор. Чак и када су изасланици из Штипа, око 13 часова, обавестили команданта Дринске дивизије I позива да су Бугари у току ноћи 7/8. јула напустили штипске положаје, предузима се накнадно извиђање ради провере тога извештаја и без икакве потребе губи драгоцено време. Уместо да, после пријема поменутог обавештења, убрза наступање својих дивизија, генерал Јанковић је наредио команданту Дринске дивизије I позива да одмах пошаље један батаљон са водом коњице да поуздано извиди „шта има у Штипу“, а да у исто време пукови прве линије упуте патроле преко Брегалнице да би се видело „има ли непријатеља или нема“. На тај начин, Бугарима је омогућено да се без сметње извуку са штипских положаја према Радовишту, одакле је део снага одступио ка Струмици, а део ка Пехчеву. Када су, 8. јула по подне – после добијеног извештаја да у Штипу, доиста, нема непријатеља – трупе 3. армије прешле Брегалницу, наишле су на слабе заштитничке делове, који су се одмах повукли. Главне снаге бугарске штипске групе биле су већ далеко изван домашаја српских нападних колона: 1. и 2. бригада 2. тракијске дивизије на Туртелу (тт 1607) и Лисцу (тт 1754), где су се одмарале од заморног ноћног марша, а 1. бригада 3. балканске дивизије на планини Серти. Био је то, дакле, удар у празно, који је дошао као логична последица колебљивог држања команданта 3. армије у периоду од 2. до 8. јула, и веома слабе службе извиђања. Битка на Брегалници била је завршена, без експлоатације.

Међутим, на напуштеним штипским положајима пред српским трупама испречио се нови, опасан непријатељ – колера, која је косила њихове редове. О томе је командант армијске коњице пуковник Драгомир Андоновић забележио: „Одељења српске коњице јахала су према Радовишту. Била је ноћ, а пут којим су јахала беше засејан српском пешадијом, која је нападнута колером лежала по јендецима, без икакве помоћи. Напад је дошао мучки и изненадно. Трупе су журиле напред, а од њих су се одвајали они које је захватила болест. По јединицама и на путу чуло се болно јечање, а много више било је оних који више нису јечали, него лежали немо и непомично.“

Епидемија колере узела је још раније широке размере код трупа Тимочке дивизије II позива, која је 8. јула остављена код с. Кочилара, јер је због великог броја смртних случајева била неспособна за борбу.

Тако је српска 3. армија 8. јула заузела бугарске штипске положаје, без отпора. Наступајући у две колоне као и претходног дана, Моравска дивизија I позива овладала је простором између Брегалнице и доњег тока Криве Лакавице и избила на гребен планине Серте код с. Драгова, где је заноћила, без додира са противником. Добровољачка бригада, мада је још у преподневним часовима слањем коњичких патрола утврдила да између Вардара и Криве Лакавице до линије Пештерница – Гарван нема ниједног бугарског војника, задржала се код Криволака, да би тек сутрадан предузела наступање низ Вардар кроз Демир-капију. Дринска дивизија I позива прешла је Брегалницу касно по подне и без отпора стигла, до 20 часова, на десну обалу Дубоке реке (са обе стране пута Штип – Радовиште). Ту је добила наређење да се заустави, остави предстраже на достигнутој линији, а да са свим осталим јединицама, усиљеним маршем преко Овчег поља, дође у Велес. Шумадијска дивизија I позива и 2. бригада Црногорске дивизије избиле су, до 20 часова, на линију Кала Петровци – Никоман, такође, без отпора, док је Моравска дивизија II позива, по преласку Брегалнице, била принуђена да води борбу са побочницом бугарске 2. дивизије, што је успорило њено напредовање, тако да је заноћила на фронту Кучичино – Теранци – Зрновци.

Армијској коњици (Дрински, Шумадијски и Моравски дивизијски коњички пук), која се налазила код с. Крупишта ради обезбеђења левог армијског бока и одржавања везе са десним крилом 1. армије, у 15 часова је наређено да се најхитније упути правцем Радање – Никоман – Шашаварли – Радовиште, утврди где је противник одступио и да га гони. Она је до пада мрака избила на десну обалу Маденске реке, где је задржана пушчаном ватром бугарских заштитничких делова. Међутим, чим је сазнао да су Дринска и Шумадијска дивизија I позива враћене на десну обалу Брегалнице, командант армијске коњице непотребно је повукао своје јединице са Маденске реке и тако изгубио тек успостављени додир с Бугарима. Коњичка дивизија је, током 8. јула, задржана у рејону с. Сколараца ради заштите левог бока 3. армије од евенетуалног напада противника са правца Кочани – Царево Село. Тиме је ова јака маневарска група, која је током 8. јула могла испољити најснажнији утицај на ток завршног дела битке на Брегалници, стављена у улогу пасивног посматрача. Тек у 22,30 часова добила је наређење да сутрадан, 9. јула, предузме енергично гоњење бугарских снага преко Радовишта, али је ово наређење издато сувише касно.

На овакав завршетак битке на Брегалници утицала је и српска Врховна команда. Обавештена да су Бугари напустили штипске положаје, а под утицајем неповољних извештаја команданта 2. армије генерала Степе Степановића, она је 8. јуна у 16 часова наредила команданту 3. армије да одмах упути Дринску дивизију I позива у Велес ради транспортовања за Ниш, а Шумадијску дивизију I позива у Куманово, где ће добити заповест за даље кретање. Те две дивизије су извучене са Брегалничког бојишта управо у тренутку када је требало учинити последњи покушај да се, паралелним гоњењем ка Царевом Селу, угрози одступница главних снага бугарске 4. армије и експлоатише већ извојевана победа на Брегалници. Истина, Бугари су 9. јула напали јаким снагама (20 батаљона и 8 батерија) Црногорску дивизију и принудили је да напусти Говедарник и Дуличке висове. Два дана раније, трупе бугарске 5. армије предузеле су обухватни напад на левом крилу Дунавске дивизије II позива, заузеле Чупино брдо и озбиљно угрозиле леви бок српске 1. армије. Ови маневри су навели српску Врховну команду на извлачење Дринске и Шумадијске дивизије са брегалничког бојишта и омогућили бугарској 4. армији да несметано изврши бочни марш и доведе своје трупе на Калиманске висове, на којима је зауставила наступање српских трупа ка Царевом Селу и тако избегла опасност од опкољавања.

Напад српске 3. армије на бугарске положаје код Штипа потпуно је, дакле, промашио свој циљ, у првом реду зато што српско командовање није знало да се прилагоди наглој промени оперативне ситуације и на време предузме одговарајуће мере. Још 6. јула по подне запажено је да се Бугари повлаче са својих положаја на планини Серти, док је 7. јула око 15 часова било очигледно да бугарска штипска група напушта све своје положаје. Па ипак, командант српске 3. армије не предузима никакве мере да покрене у акцију своје дивизије, које са десне обале Брегалнице пасивно посматрају извлачење бугарских трупа са штипских положаја. Штавише, он је 8. јула одложио наређени напад својих трупа за пуних седам часова, да би сачекао прелазак Моравске дивизије II позива преко Брегалнице, и тиме створио драгоцено време бугарским заштитницама (главне снаге су се извукле још у току ноћи 7/8. јула) да се несметано повуку. Мада на штипским положајима није било ниједног бугарског војника, наступање трупа 3. армије, које је после дугог колебања започело 8. јула по подне, развијало се веома споро и опрезно. Тек када се сасвим сигурно уверио да је непријатељ одступио, генерал Јанковић је издао наређење за гоњење. У то време, последњи бугарски делови били су измакли из оперативног и тактичког додира. Ако се има у виду чињеница да су трупе српске 3. армије наступале на фронту широком преко 50 километара (од Криволака до с. Зрноваца), онда се може рећи да је ова акција класичан пример како не ваља радити.

Општи осврт на Брегалничку битку

Заузимањем бугарских штипских положаја у сумрак 8. јула 1913. године српска војска је победоносно завршила одлучујућу битку другог балканског рата, а уједно и највећу и најкрвавију битку у својој дотадашњој ратној историји, како по ангажованим снагама тако и по времену трајања и простору на коме се одигравала – битку на Брегалници. У жестоким окршајима на Брегалници и Злетовској реци, код Штипа и Кочана, на планини Серти и масиву Осогова, на Вардару код Криволака, Пепелишта, Удова и Ђевђелије, српски војници, подофицири и официри испољили су високе ратничке квалитете и у сваком погледу надмашили свог противника. Француски војни посматрач Ален де Пененрен о томе је забележио: „Српска војска и њени команданти показали су не само издржљивост која је изнад сваке похвале него и снагу и страховиту офанзивну способност, која се не може спорити, као и стварну надмоћност над толико хваљеном бугарском војском.“ Сличне оцене изнео је и аустроугарски војни изасланик у Београду генералштабни мајор Ото Гелинек, који у свом извештају начелнику Генералштаба истиче да је држање обичних војника, српских сељака, у брегалничкој бици „достојно дивљења“. „Српски официри су ми причали“ – пише Гелинек – „да нису веровали да је њихов сељак тако миран и хладнокрван. Енглески војни изасланик посматрао је фронтални развој два батаљона који се, под снажном артиљеријском ватром, одвијао по свим правилима као на полигону“ (ради се о развоју 1. и 2. батаљона 3. пиротског пука 30. јуна на падинама Јежевог брда). Гелинек посебно подвлачи да јединице другог позива ни у чему нису заостајале за онима из првог позива.

Српска војска, обогаћена драгоценим искуством из првог балканског рата, показала је велику храброст, упорност и издржљивост како у одбрамбеним тако и у нападним дејствима, упркос томе што је други балкански рат по свом карактеру био неправедан. То се може објаснити чињеницом да је рат избио око територије коју је ослободила српска војска и која је дуго била у саставу српске средњовековне државе, тако да су је обични војници, под утицајем званичне пропаганде, сматрали српском националном територијом, као и чињеницом да су бугарске трупе извршиле изненадни ноћни напад на српску војску без претходне објаве рата.

У прилог наведених, веома високих оцена о српској војсци речито говори и пример Дринске дивизије I позива, која је 30. јуна пуних девет часова издржала страховит притисак главних снага бугарске 4. армије на фронту широком преко 20 километара до пристизања првих појачања. Тимочка дивизија II позива је водила петодневне неравне борбе са скоро троструко надмоћнијим бугарским снагама, у којима је, штитећи десни бок 3. армије, изгубила 30 одсто борачког састава. Изразит пример велике храбрости и пожртвовања показале су трупе Шумадијске дивизије I позива другог дана битке, када су у енергичном противнападу до ногу потукле 13. и 26. пук 7. рилске дивизије, што је имало пресудан утицај на даљи ток битке. Ваља истаћи пример 3. пука Моравске дивизије II позива, који је од 2. до 5. јула, дејствујући на одвојеном правцу под веома тешким оперативним и тактичким условима, дао велики допринос у сламању десног крила бугарске 4. армије на Рајчанском риду, а самим тим и победоносном завршетку битке на Брегалници. Велику улогу одиграле су, првога дана битке, и мање предстражне јединице (одељења, водови и чете), које су онемогућиле Бугаре да изненаде главне снаге док су се још налазиле у бивацима.

Улога српских официра у брегалничкој бици била је, такође, велика, нарочито трупних официра (активних и резервних). То су запазили и у својим извештајима подвукли сви страни војни посматрачи и публицисти. Истина, француски војни изасланик потпуковник Фурније и његов енглески колега, који су се у јеку битке налазили у штабу српске 1. армије, изнели су мишљење да је удео команданата дивизија у српским победама незнатан. О свим осталим трупним официрима мишљења су неподељено висока. Мајор Гелинек је, на пример, забележио: „Команданти пукова и батаљона, млади потпуковници и мајори у добу између 32 и 40 година поново су предводили своје јединице у јуришима, тако да је доста виших официра погинуло или рањено. О нижим официрима чују се само речи похвале.“ Осврћући се на изванредно значајну улогу резервних официра, Гелинек посебно наглашава да је, будући да се ради о школованим људима, десетомесечно ратно искуство било сасвим довољно да „скоро нестане разлике у војној обучености активних и резервних официра“, чак и у техничким и коњичким јединицама. Наведена неповољна оцена о раду команданата дивизија је, ипак, преоштра, јер ако је у њиховом раду било пропуста, у целини узев њихов рад је био задовољавајући, нарочито у одсудним тренуцима битке.

И бугарска војска је ушла у други балкански рат обогаћена искуствима из победоносног рата са Турском. Међутим, деветомесечно ратовање и чежња за кућом, релативно велики губици, појава заразних болести, а нарочито непопуларност рата против дотадашњих савезника Србије, Црне Горе и Грчке, штетно су утицали на борбени морал војске, што се уочи самог рата испољило чак и у форми отворених побуна у неким јединицама. Од тога, разуме се, није била поштеђена ни 4. армија. У завршној фази њене концентрације избиле су побуне у 22. и 49. пуку 7. рилске дивизије. Војници су изјавили да неће да ратују са људима са којим су се заједнички борили против Турака и да траже демобилизацију. Па ипак, када је рат почео, сви бугарски пукови су се жестоко тукли, о чему јасно говоре обострано велики губици. Истина, заробљени бугарски војници изјављивали су да су их официри револверима терали у напад и да су оне који би били принуђени на повлачење митраљеском и артиљеријском ватром поново нагонили у борбу. Мајор Гелинек у наведеном извештају истиче да су бугарски официри „свирепо злостављали српске рањенике и заробљенике и својим војницима говорили да и њих иста судбина очекује код Срба“, да би на тај начин осујетили дезертерство и предају. Сигурно је да су све те мере имале извесног утицаја на држање бугарских војника у брегалничкој бици, али је исто тако сигурно да је вишемесечна шовинистичка пропаганда бугарских владајућих кругова, у којој су Срби и Грци приказивани као неверни савезници који су заузели делове „бугарске националне територије“, који крше постојеће међудржавне уговоре и оспоравају Бугарској „историјско право“ на Македонију – имала великог успеха у војсци. Тиме се објашњавају упорност и пожртвовање са којима се бугарска војска борила за територијалне претензије својих владајућих кругова, као и поједини поступци којима је прибегавала: истицање белих застава, а затим изненадно отварање ватре на противничке трупе које би неопрезно кренуле напред, масакрирање заробљеника (не изузимајући ни рањенике), намерно остављање војника оболелих од колере да би се зараза пренела на противничке трупе и сл. Што се тиче официрског кора, главни терет рата носили су, као и у српској војсци, трупни официри, пре свега нижи.

Утицај српске Врховне команде на ток брегалничке битке може се поделити у два дела: прва четири дана тај утицај је био веома позитиван и користан, док је у другом делу битке дошло до преокрета у негативном смислу. Повучено је неколико погрешних потеза који су омогућили Бугарима да преброде кризу у коју су запали после сламања десног крила 4. армије на Рајчанском риду и неуспеха 2. армије у бојевима код Кукуша, Калиновика, Лахне и Дојрана. Иако се све до почетка рата није дефинитивно одлучила на којој линији ће примити битку: на десној обали Брегалнице и Злетовске реке или, пак, на линији Динлерски положај – Градиште – Страцин, Врховна команда је 25. јуна одлучила да примакне главне снаге ближе Брегалници и Злетовској реци, што је знатно утицало на развој ситуације у првој фази битке. Када је 30. јуна добио потпуније извештаје о бугарском нападу на фронту 1. и 3. армије, војвода Путник је, око 16 часова, донео одлуку да 3. армија по сваку цену брани своје положаје на првој линији (упркос захтеву генерала Јанковића да своје трупе повуче на другу линију), а да главне снаге 1. армије, концентрисане на простору Кратово – Црни врх – Градиште, пређу у енергичан противнапад правцем Рајчански рид – Кочани. Ова одлука је имала судбоносан значај за цео ток и исход брегалничке битке. Позитиван утицај на развој ситуације имала је и одлука Врховне команде да већ трећег дана битке ангажује своју стратегијску резерву (Црногорска дивизија је стављена на располагање команданту 1. армије, док је Добровољачком бригадом ојачана Тимочка дивизија II позива), мада је због тога била принуђена да у току битке парира нове противникове подухвате скидањем трупа са једног дела фронта и њиховим упућивањем на други.

Обрт у раду српске Врховне команде почео је одлуком о упућивању Шумадијске дивизије I позива у састав 3. армије и рокирању трупа ове армије низ Брегалницу ради пасивне одбране на десном крилу, која је донета 4. јула – управо у тренутку када је требало појачати притисак на разбијено десно крило бугарске 4. армије и енергичним надирањем ка Царевом Селу, у садејству са грчком војском, извршити стратегијско опкољавање 2. и 4. армије на простору између Струме и Брегалнице. Том одлуком започела је серија нецелисходних мера и полумера српског командовања које су имале озбиљне последице на даљи ток битке. Уместо да појача, Врховна команда је ослабила своје лево офанзивно крило за целу једну дивизију. То је значило губљење стратегијске иницијативе и испуштање експлоатације већ добијене битке. Серија крупних промашаја завршена је одлуком о извлачењу Дринске и Шумадијске дивизије I позива са брегалничког бојишта, донетом 8. јула, у тренутку када је требало учинити последњи покушај да се, паралелним гоњењем ка Царевом Селу, угрози одступница главних снага бугарске 4. армије и употпуни већ извојевана победа на Брегалници.

Узроке за тако озбиљне пропусте једног, доиста, даровитог војсковође као што је био Радомир Путник, српски војни критичари су тражили и налазили у томе што се он, наводно, круто придржавао званичних доктринарних начела, затим у компликованости опште ситуације на српско-бугарском ратишту, претераној осетљивости српског командовања на продор бугарских трупа на српску територију на нишавском и подунавском правцу, у малодушности команданта 3. армије, песимистичким извештајима команданта 2. армије, слабом раду извиђачке и обавештајне службе, итд. Неоспорно је да су наведени разлози имали утицаја на делатност Врховне команде, нарочито лош рад извиђачке и обавештајне службе, због чега је војвода Путник морао „да оперише са завезаним очима“ и често доноси одлуке на основу претпоставки. Међутим, неки страни војни посматрачи су главни узрок неактивности војводе Путника у завршној фази брегалничке битке видели у томе што основни ратни циљ Србије и није био уништење главних снага бугарске војске, већ одбрана и задржавање спорне територије у Македонији. Тих дана је Никола Пашић упозорио српске посланике на страни „да не би требало рушити све мостове за евентуалну обнову Балканског савеза“ (са овим је била упозната и Врховна команда) и упутио војводи Путнику молбу румунске Врховне команде „да се избегава одсудна битка док румунска војска не буде спремна за акцију“, па је то, несумњиво, спутавало активност српског командовања у другом делу битке на Брегалници.

Предузимајући напад против главних снага српске војске само са 4. армијом, бугарско командовање је занемарило основно стратегијско начело – „у одсудном моменту на решавајућем месту бити јачи“. Изгледа да ни оно није имало у плану уништење противникове живе силе, већ заузимање спорне територије у Македонији. Потцењујући снаге и могућности противника, сматрало је да је за реализацију тога циља довољно ангажовати само 4. армију јачине 130.000 људи, а да нема потребе за увођење у борбу осталих армија концентрисаних на српско-бугарској граници. Исту грешку учинио је и командант 4. армије када је дејства својих јединица усмерио дивергентним правцима: према Царевом врху, Дренку, Алачугу, Богословцу, Криволаку и Удову, без јасно израженог тежишта. Ни први неповољни извештаји са бојишта, који су јасно наговештавали да „устремљени напад“ на Србију и Грчку није постигао свој циљ, нису ослободили заблуде бугарско командовање о снази и могућностима српске и грчке војске. Истина, оно је покушало да исправи судбоносну грешку обустављањем започетих војних операција, али још увек није ни помишљало да уведе у борбу све расположиве снаге. Тек петог дана битке, када је командант 4. армије недвосмислено упозорио новог помоћника врховног команданта Ратка Димитријева да је катастрофа неизбежна, Врховна команда се одлучила да уведе у борбу 1. и 3. армију, које су до тада пасивно посматрале развој догађаја. Захваљујући томе и поменутим грешкама српског командовања, бугарска 4. армија је избегла катастрофалан пораз.

Отпорна снага српских трупа на брегалничком бојишту знатно је појачана фортификацијским уређењем земљишта. Наиме, још пре почетка рата тамо су изграђени обични стрељачки заклони за предња предстражна одељења, положаји предстража били су уређени по типу ојачане пољске фортификације, док су главне одбрамбене линије представљале читав систем малих упоришта, стрељачких ровова и артиљеријских заклона. Мајор Гелинек пише „да је скоро сваки вис, који је иоле дошао у обзир за одбрану, био фортификацијски ојачан“. Посебно ваља истаћи широко разгранате радове на путној мрежи, који су омогућили пребацивање артиљерије чак и на масив Осогова, као и саобраћај теретних и путничких возила у свим правцима.

У брегалничкој бици артиљерија је одиграла врло значајну улогу. У почетној фази Срби су имали значајна преимућства, јер је њихова артиљерија имала солидно уређене положаје и довољно муниције, као и измерене даљине за отварање ватре. Међутим, после одбијања бугарског напада, испољиле су се и неке озбиљне слабости основне масе српске артиљерије (пољски брзометни топови система „Шнајдер – Кане“): мали домет, сувише положена путања и слаба покретљивост на брдско-планинском земљишту. Будући да се брегалничка битка одигравала управо на таквом земљишту, да су у току битке артиљеријске батерије истурене у прве борбене линије и да је битка вођена на фронту широком око 75 километара – брдска артиљерија је била много погоднија за праћење пешадије, а она је у српској војсци била заступљена у малом броју (свега девет батерија). У том погледу Бугари су били у предности: имали су 23 брзометне брдске батерије, а изврсно су руковали брдским топовима и постизали велику прецизност у гађању. Ваља посебно истаћи значајну улогу коју је у одсудним тренуцима битке одиграла хаубичка артиљерија. Неки страни војни посматрачи забележили су да је прецизна ватра српских хаубица „имала пресудну улогу у поновном заузимању изгубљеног положаја код с. Дренка“, којим је почео преокрет битке на Брегалници у корист српске војске.

У почетку битке српска санитетска служба је веома добро функционисала. Први рањеници су стизали у болнице са беспрекорним завојима. Тријажа рањеника у Скопљу била је, такође, добро организована. Тамо су, поред лечења лакших рањеника, вршени и неодложни хируршки захвати. Остали рањеници су упућивани у унутрашњост Србије, пре свега у Београд, где су вршене сложеније хируршке интервенције. Међутим, нагло повећање броја рањеника и тешкоће у њиховој евакуацији (пренос рањеника до болнице у Скопљу, који је вршен колима и возом, трајао је пуна четири дана) озбиљно су отежали рад санитетске службе, па је у последњим транспортима било скоро 50 одсто рањеника са загнојеним или уцрвљаним ранама. Услед велике врућине и претераног напрезања долазило је до честих сунчаних удара. Појава колере задавала је највише бриге српском санитету. Мада је, захваљујући енергичним епидемиолошким мерама, та опасна заразна болест после петнаест дана изгубила карактер епидемије, од ње је умрло око 5.000 људи. После пристизања помоћи из иностранства, санитетска служба у унутрашњости земље добро је функционисала.

Иако се у току брегалничке битке српске трупе нису много одвајале од база за снабдевање, материјално-техничко снабдевање није било беспрекорно. Напротив, у том погледу испољене су озбиљне слабости, нарочито што се тиче дотура људске хране. На положаје се понекад дотурао буђав и неупотребљив хлеб. Месна средства нису била довољна да надокнаде неблаговремен дотур из позадине. Тек после заузећа Кочана стање се побољшало, јер је на терену било доста пиринча, а заплењене су од Бугара веће количине хране и седам пољских пекарница. Недостатак одећне опреме осетио се само код оних делова који су се налазили на масиву Осогова, услед повремених киша. У јединицама које су се бориле у долини Брегалнице, Злетовске реке и Вардара, војници су били преоптерећени зимском опремом, која за лето није била потребна. Посебан проблем је представљало снабдевање трупа водом за пиће, пошто је битка вођена по великој јулској жеги, а вода из Брегалнице била је загађена колером. Удаљавање трупа 1. и 3. армије од Куманова и Велеса поставило је нове проблеме служби снабдевања, јер су се транспортна средства са коњским и воловским запрегама споро кретала. Упркос томе, снабдевање трупа муницијом функционисало је веома добро у свим фазама битке на Брегалници. Српске трупе су биле боље снабдевене од бугарских; дугачки комуникацијски правци којима је вршен дотур и слабе коморе отежавали су уредно снабдевање бугарске 4. армије храном и муницијом, што се рђаво одражавало на борбени морал њених трупа.

Са каквом је упорношћу вођена брегалничка битка, најбоље показују велики обострани губици. Срби су изгубили 16.620 људи, од којих 3.000 погинулих. Бугарски губици нису тачно познати, али, с обзиром на то да је Бугарска у другом балканском рату изгубила 93.000 људи, сигурно је да више од једне трећине отпада на Брегалницу.

Преглед операција на грчко-бугарском фронту за време Брегалничке битке

За операције против Грчке бугарска Врховна команда концентрисала је само 2. армију (3. и 11. дивизија, Сереска самоостална бригада, 1. бригада 10. дивизије, Драмска самостална бригада, Портолагоски и Дедеагачки гарнизон), јачине 67 пешадијских батаљона, 16 коњичких ескадрона и 40 батерија разног калибра. Те су снаге биле развучене на фронту широком преко 300 километара, због тога и нису имале изгледа на успех у офанзивним операцијама. Додуше, према пројекту ратног и почетног операцијског плана бугарске Врховне команде, у почетку рата требало је да 2. армија дејствује само крилима: левим да овлада целом беломорском обалом и левом обалом р. Струме при њеном ушћу, а десним да задузме Ђевђелију, тамо се добро утврди и сачека долазак појачања из 4. армије (четири бригаде са одговарајућом артиљеријом), а затим нападне на Солун. Међутим, ни предвиђена појачања не би битније изменила однос снага на грчко-бугарском фронту, будући да је пред бугарском 2. армијом стајало девет грчких дивизија и једна коњичка бригада, које су у свом саставу имале 80 пешадијских батаљона, 42 батерије топова, осам дивизиона и осам ескадрона коњице, укупно 148.000 људи, 230 топова и 132 митраљеза. Пет дивизија налазило се на централном делу фронта, тј. на положајима испреед Солуна, две на крилима (7. дивизија на фронту између Егејског мора и Бешичког језера и 10. дивизија на десној ообали Вардара код Гуманџе), а две дивизије и коњичка бригада у стратегијској резерви Врховне команде код Солуна. Десни бок грчке војске био је заштићен Белим морем, леви р. Вардар, а центар је на ширини од преко 50 километара био ослоњен на Бешичко и Лагадинско језеро. Врховни командант грчке војске био је краљ Константин, а начелник штаба Врховне команде генерал Виктор Дусманис.

Бугарска Врховна команда, очигледно, није узела у обзир наведене елементе ситуације када је, 28. јуна, наредила команданту 2. армије генералу Николи Иванову да „најенергичније нападне грчку војску код Лефтере и Чајазе и да се добро утврди у тим пристаништима“. У духу ове директиве, генерал Иванов је наредио својим трупама да у току ноћи 29/30. јуна нападну грчку војску на целом фронту од Дојранског језера до Орфанског залива, потисну противникове снаге из Правичног подручја до линије р. Струма – Тахинско језеро и обезбеде Кавалски залив са западне стране. У наређењу је наглашено да се противниковим снагама не сме дати могућност да се повуку на десну обалу Струме.

Поступајући по овом наређењу, деснокрилна група бугарске 2. армије (3. бригада 3. балканске дивизије) прешла је у напад, у три колоне. Десна колона је очистила од српских предстража с. Фурку, Богданце и Стојаково, док је централна (главна) колона, после жестоке борбе са два српска батаљона III позива, заузела око 18 часова мост на Вардару код с. Богородице, а затим и варош Ђевђелију и утврдила се на обалама Вардара. Лева колона је потисла предње делове грчке 10. дивизије са положаја код с. Ореовице и заузела јужни део тога села, али је убрзо обасута жестоком ватром грчке артиљерије и принуђена на повлачење према с. Мачукову. На централном делу армијског фронта, 2. бригада 3. балканске дивизије и 1. бригада 10. дивизије избиле су до пада мрака на линију Кукуш – Негован, не наилазећи на озбиљнији отпор грчких трупа. У исто време, Сереска бригада је, после краће борбе, одбацила делове грчке 7. дивизије са линије Берово – Сува Бања и отпочела да се утврђује на тој линији. На левом армијском крилу, где је било тежиште напада, трупе бугарске 11. дивизије и Сереске бригаде још у току ноћи 29/30. јуна очистиле су од грчких трупа рејон Правишта и избиле на леву обалу р. Струме према Чајази. Приликом повлачења Грци су спалили мост код Еникеја, док су мост код Чајазе, преко кога је бежало месно становништво, бранили артиљеријском ватром.

Резултати које је постигла бугарска 2. армија током 30. јуна били су, дакле, веома скромни. Њен напад је био тако кратког замаха да ниједна група није успела да дође у додир са главним снагама грчке војске. На другој страни, Грци су тога дана напали 3. батаљон бугарског 14. пука, који је, на основу грчко-бугарског споразума о демаркационој линији, био стациониран у Солуну и, после огорчене ноћне борбе, заробили 19 официра, 1200 војника и 80 комита. Осим тога, том приликом погинула су 54 бугарска војника и 6 комита, док је 17 војника рањено. Па ипак, генерал Иванов је у свом извештају, упућеном Врховној команди 30. јуна увече, истицао да „противник даје слаб отпор, а затим се повлачи брзо и неуредно“, и тражио да се убрза груписање и појачавање трупа јужно од Кукуша. Врховна команда је још у 15 часова, на основу првих оскудних извештаја са бојишта, издала директиву за дејства 2. и 4. армије наредног дана. Другој армији је наређено да, после заузимања Чајазе и ушћа Струме, приступи груписању снага на линији Кукуш – Негован, јер ће, уколико се операције 4. армије буду повољно развијале, добити наређење за напад на Солун и да ће у ту сврху бити ојачана са две до три бригаде.

Међутим, обавештен да Грци концентришу јаке снаге према левом армијском крилу и да је 6. бдинска дивизија добила задатак да дејствује према Штипу, командант 2. армије није приступио наређеном прегруписавању снага, сем што је Сереској бригади, око подне, наредио да отпочне транспортовање железницом за Кукуш. Остале јединице су током 1. јула утврђивале своје положаје, не упуштајући се у офанзивна дејства. У 16 часова Врховна команда је телеграфисала генералу Иванову да „с обзиром на озбиљност положаја 4. армије, обустави сва офанзивна дејства и пређе у одбрану“. У духу тога наређења, 2. армија је приступила груписању снага за одбрану на правцима: Дојран – Струмица (3. бригада 3. дивизије), Кукуш – Бутково (2. бригада 3. дивизије), Солун – Серез (1. бригада 10. дивизије) и Нигрита – Орљак (Драмска самостална бригада). У исто време, 11. дивизија је добила задатак да обезбеди ушће Струме и беломорску обалу. Будући да су снаге 2. армије биле развучене на фронту широком преко 100 километара, између наведених група остали су велики непоседнути међупростори, што је отежавало обезбеђење крила и бокова.

Бој код Кукуша

После ликвидације бугарског гарнизона у Солуну, грчка Врховна команда је издала директиву својим трупама да 2. јула изјутра пређу у општу противофанзиву на фронту од Тахинског језера на истоку до Ђевђелије на западу. Њена основна замисао била је: главним снагама окружити и уништити бугарске снаге у рејону Кукуша и, напредујући према северу, раздвојити бугарску 2. армију на два дела, а потом, уз садејство помоћних снага, приступити почесном уништењу тих делова. У духу ове идеје, дивизије су добиле следеће задатке:

– 7. дивизија, развијена на десном крилу грчке војске, да овлада Нигритом, а потом настави наступање према мосту па р. Струми код Орљака ради пресецања правца Солун – Серез;

– 1. и 6. дивизија да наступају општим правцем Солун – Серез и нападну бугарске снаге у рејону Негована;

– централна група (2, 3, 4. и 5. дивизија и Коњичка бригада) развијена на фронту између с. Рахманли и реке Вардара, да предузме концентрично наступање према Кукушу;

– 10. дивизија, која се налазила на десној обали Вардара, образовала је лево крило грчке војске ради напада на противникове трупе на висовима код Калинова и садејства са главним снагама у нападу на Кукуш.

Другог јула изјутра, централна група је отпочела наступање на широком фронту од с. Раханли на истоку до Сару Пазара на западу, усмеравајући главне снаге долином р. Галика. Предстражни делови бугарске 2. бригаде, која се утврђивала на линији с. Женско – с. Салхал, на време су приметили кретање грчких дивизија и после краће борбе повукли се на раније припремљене положаје. Када су се, око 8 часова, грчке снаге приближиле бугарским положајима, обасуте су ефикасном артиљеријском и митраљеском ватром, која им је нанела знатне губитке; десетковани су први ешелони 16. и 23. пука грчке 5. дивизије, која се налазила на тежишту напада, а ништа боље није прошао ни 22. пук исте дивизије, када је из резерве уведен у борбу. Међутим, будући да бугарска артиљеријска ватра није могла да покрије цео фронт, грчке трупе су наставиле наступање нетученим просторима, уклињавајући се у непоседнуте међупросторе и обухватајући крила и бокове бугарског положаја. Док је на десном крилу бугарски 29. пук успео да сузбије напад грчке 3. дивизије, дотле су на центру снаге 4. и 5. дивизије успеле да се уклине у непоседнути међупростор између 29. и 32. пука и да парирају уништавајућу ватру бугарске артиљерије. На левом бугарском крилу, јединице грчке 2. дивизије спустиле су се, око 9 часова, у долину р. Курудере, одакле су, 30 минута доцније, кренуле ка северозападу. Један пук се дубоко уклинио између главних снага бугарског 32. пука и његовог левокрилног обезбеђења и озбиљно угрозио позадину левог одсека.

Око 12 часова, грчка артиљерија (око 15 батерија) отворила је снажну ватру на целом фронту и неутралисала један број бугарских артиљеријских оруђа, што је омогућило пешадији да енергичније крене у напад и опасно угрози оба крила бугарске одбране на положајима јужно од Кукуша. Друга бригада бугарске 3. дивизије се и даље грчевито бранила, обасипајући нападача блиском пешадијском и артиљеријском ватром, али притиснута од вишеструко надмоћнијих грчких снага, затражила је, око 15 часова, одобрење за повлачење. Генерал Иванов је на тај захтев одговорио: „Учините све што можете да одржите положај док не стигну појачања. Дубоко сам уверен да ће бугарски војник, који је снагом стихије потукао стварно снажног противника – Турчина, бити у стању да прегази страшљиве Грке, чак и да су десет пута јачи.“ Упркос томе, десетковане трупе 2. бригаде повукле су се, пред вече, на главни положај код Кукуша који је био веома погодан за одбрану. Имао је облик потковице са отвором према северу, па су му крила и бокови у великој мери били заштићени од обухвата, а брижљиво изграђени фортификацијски објекти пружали су могућност за упорну одбрану. У току ноћи 2/3. јула, на ове положаје су приспела и прва појачања – 68. пук Сереске самосталне бригаде. Једним његовим батаљоном ојачан је десни одсек 2. бригаде, а другим леви одсек, док су преостала два батаљона задржана у резерви. Осим тога, према Кукушу су хитале и следеће јединице: 67. пук Сереске бригаде, три батаљона 3. бригаде 7. рилске дивизије и хаубички артиљеријски дивизион.

Извештавајући Врховну команду о ситуацији на фронту 2. армије, генерал Иванов је истицао: „Данас смо се упорно бранили, али смо ипак били принуђени да се повучемо и тиме пружимо могућност противнику да се увери у свој успех, што може да га подстакне да сутра буде још смелији.“

Међутим, због осетних губитака које је претрпела у току 2. јула, грчка централна група наставила је, 3. јула, наступање сувише споро и опрезно. На десном крилу, 2. дивизија је посела полазне положаје на висовима источно од с. Хамборћоја, без озбиљнијих борби, и тиме се задовољила. Пошто се још претходног дана истакла напред, 4. дивизија је оклевала и чекала да се суседне дивизије прописно поравнају са њом. Први ешелон 5. дивизије успоставио је, око 13 часова, додир са главним бугарским снагама, али је општи напад одложен за 15,30 часова због заостајања артиљерије. Трупе 3. дивизије изгубиле су много времена у борби са бугарским предстражним деловима, тако да су тек око 15 часова избиле пред главну одбрамбену линију бугарског 29. пука. Коњичка бригада је водила борбу са истуреним коњичким патролама и вршила извиђање према десном боку бугарског положаја код Кукуша.

Тек када су све четири дивизије подишле главном положају бугарске 2. бригаде, отпочела је снажна артиљеријска припрема у којој су учествовале 23 пољске и брдске батерије. Цео бугарски положај је био обавијен димом од експлозија граната и упаљене суве траве, што је олакшало наступање пешадије. Али, чим су се густи стрељачки стројеви примакли бугарским рововима на око 800 метара, дочекани су снажном пешадијском и артиљеријском ватром (бугарске батерије су одмах прекинуле двобој са грчком артиљеријом и сву своју ватру сасредиле на пешадију) и принуђени да залегну. Све до пада мрака пешадија није могла ни корака напред. Око 18 часова, Грци су покушали да се једним пуком Коњичке бригаде обиђу десно крило бугарског положаја, али у томе нису успели, јер је управо у тренутку када је тај пук стигао у рејон с. Јанешева, у железничку станицу ушао воз са једним батаљоном 67. пука, који се одмах развио за борбу и принудио грчку коњицу на повлачење. У току ноћи 3/4. јула, Грци су предузели неколико напада на лево крило бугарског положаја који, такође, нису дали значајније резултате. Упркос томе, грчка Врховна команда је била задовољна постигнутим резултатима. У њеном извештају упућеном тог дана министру војске, између осталог, каже се:

„Испред Кукуша наше дивизије, у низу огорчених борби, потисле су непријатеља са његових положаја, које су обично заузимале борбом прса у прса. Гонећи противника у правцу Кукуша, наше снаге су стигле испред самог града.“

На основу тога и других извештаја који су увече приспели у Врховну команду, грчки краљ је, око 22 часа, издао директиву којом је наређено да дивизије централне групе у току ноћи пребаце своју артиљерију на нове положаје и у освит 4. јула наставе напад на Кукуш; 1. и 6. дивизија да формирају један мешовити одред од два пука (из сваке дивизије по један) и да га, са брдском артиљеријом 1. дивизије и одговарајућим службама, упуте најкраћим путем у рејон Стрезова ради напада у леви бок и позадину бугарског положаја код Кукуша; да 10. дивизија, не обазирући се на жртве, овлада Калиновском клисуром и избије у позадину Кукуша; да Коњичка бригада смелим и енергичним нападом уништи бугарски 10. коњички пук.

У духу тога наређења, дивизије су наставиле напад још у току ноћи, усмеравајући главне снаге на лево бугарско крило. Наступајући под заштитом мрака долином р. Галика, трупе 2. дивизије су изненадиле бугарско левокрилно обезбеђење и принудиле га на повлачење, а затим, после снажне артиљеријске припреме, извршиле јуриш на прву одбрамбену линију (бугарски главни положај је био уређен по систему отпорних тачака). Бугари нису сачекали јуриш, већ су се повукли на другу линију. Грчке трупе су лако заузеле две отпорне тачке, али су у даљем наступању задржане снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром, која им је нанела велике губитке. Око 6 часова, Бугари су прешли у противнапад, натерали два пука грчке 2. дивизије у бекство и повратили изгубљене положаје. Криза је преброђена захваљујући великим напорима официра и приспелим појачањима из дивизијске резерве.

Напад на бугарско лево крило обновљен је око 8,30 часова, али овога пута комбинован са снажним фронталним притиском трупа 4. и 5. дивизије. Обасуте снажном ватром грчких батерија која је, просто, поравнала грудобране бугарских ровова, трупе левог одсека су почеле да напуштају своје положаје. Већ у 8,50 часова, командант одсека је известио команданта бригаде да 1. и 3. батаљон, „тучени пакленом артиљеријском ватром“, напуштају своје отпорне тачке, и тражио да му се хитно упути помоћ. Схватајући сву тежину ситуације, командант бригаде је наредио 1. батаљону 67. пука (последња бригадна резерва) да изврши противнапад и заустави продор непријатеља, али је и он, дочекан уништавајућом пешадијском и артиљеријском ватром, заустављен тако рећи на полазном положају. После заузимања отпорне тачке број 12, Грци су напали отпорну тачку број 11 с бока и из позадине. Посада се пожртвовано бранила, а када је почела да напушта преоране ровове, било је већ касно – одступница јој је била пресечена, па је уништена или заробљена. Само педесетак људи успело је да се пробије.

У међувремену, 4. и 5. дивизија вршиле су снажан притисак на унутрашња крила 29. и 32. пука и после огорчене борбе принудиле крилне батаљоне ових пукова да се повуку на линију отпорних тачака. Настављајући напад појачаним темпом, Грци су до 10,30 часова заузели отпорне тачке број 8 и 9, а затим пренели целокупну артиљеријску и пешадијску ватру на отпорну тачку број 10, где се налазио и командант левог одсека пуковник Јосипов, који је чинио очајничке али безуспешне напоре да одржи главни положај. Увиђајући неизбежну пропаст, командант бригаде је, још око 9 часова, телефонирао команданту дивизије „да са разбијеним левим крилом и пробијеним центром није у стању да одржи положај“, и затражио одобрење за повлачење, а у исто време издао својим трупама наређење да се нико не повлачи без његовог одобрења, истичући „да ће пуцати на свакога онога ко би то покушао“.

По одобрењу команданта дивизије, и последње трупе левог одсека напустиле су своје положаје око 11,30 часова. Мада је грчка Врховна команда наредила да се „непријатељ који одступи гони у стопу до потпуног исцрпљивања јединица“, ниједна дивизија није предузела гоњење покретом. Па ипак, будући да је повлачење почело из непосредног додира, дошло је до мешања јединица, нереда и панике. Пут којим су се повлачиле бугарске трупе био је покривен побацаним оружјем, муницијом и опремом. Командант Сереске бригаде, која је штитила повлачење, о томе је забележио: „Неред је владао нарочито у позадинским установама и службама. Цео пут повлачења у правцу Круше планине био је покривен баченим оружјем, муницијом итд. Рањеници су били препуштени на милост и немилост судбине: само је мали број њих био евакуисан, док су остали били напуштени на бојишту…“

Трупе десног одсека успешно су одолевале нападу грчке дивизије и Коњичке бригаде, који је имао више демонстративан карактер. Тамо је, после доста снажне артиљеријске припреме, пешадија наступила веома опрезно и споро и тек око 9 часова заузела ровове испред отпорне тачке број 6, принудивши 3. батаљон бугарског 29, пука на повлачење. Остали батаљони су и даље успешно одолевали нападу грчке 3. дивизије, која је готово све своје снаге имала у првој линији. Међутим, због неповољног развоја ситуације на левом одсеку, командант бригаде је, око 9,30 часова, издао наређење за повлачење. Чим је почело извлачење артиљерије и коморе, Грци су предузели гоњење ватром, али не и покретом. Дејствујући са откривених ватрених положаја, грчке батерије су унеле пометњу у деморалисани бугарски 29. пук, који се у повлачењу измешао са 32. пуком, артиљеријом и комором. Сви напори команданта пука да издвоји своје батаљоне из тог хаоса, били су узалудни. То му је успело тек по доласку у рејон с. Снопче, одакле је пук неометано наставио повлачење и увече избио на гребен Круше, где се убиваковао. Бој код Кукуша завршен је, дакле, великом победом грчке војске.

Дејства на правцу Калиново – Дојран

Трећа бригада бугарске 3. дивизије, која је дејствовала на десном крилу 2. армије, добила је наређење да остави код Ђевђелије једну, највише две чете, а да са свим осталим снагама усиљеним маршем крене за Кукуш и узме учешће у одбрани града. Међутим, пошто је тога дана грчка 10. дивизија прешла леву обалу Вардара и принудила бугарски 41. пук да се повлачи према Калинову, командант бригаде је наредио том пуку да што пре поседне висове код с. Аржана и „по сваку цену“ онемогући Грке да овладају Калиновским теснацем и опасно угрозе позадину трупа које су браниле Кукуш. Само један батаљон тога пука упућен је ка с. Кресову ради непосредног садејства са 2. бригадом, која је бранила Кукуш.

У духу поменутог наређења, 41. пук (три батаљона, један спорометни дивизион и два митраљеза) посео је, у току ноћи 2/3. јула, одбрамбени положај према вису Бечево. Трупе 42. пука (три батаљона, један спорометни дивизион и четири митраљеза) нису, међутим, успеле да пре почетка грчког напада поседну Аржанске висове, сем једног батаљона.

Напад грчке 10. дивизије на бугарске положаје код Калинова и Аржана почео је 3. јула око 10 часова. Под заштитом снажне фронталне и бочне артиљеријске ватре, грчка пешадија је прешла у напад и око 10,30 часова заузела прве бугарске ровове. У даљем наступању, први борбени ред је наишао на снажан отпор бугарских трупа и принуђен да залегне. Штавише, Бугари су у два маха прелазили у противнапад и одбацили поједине грчке батаљоне на полазне положаје. Тек када је лево крило 10. дивизије заузело Ђевђелију и неоштећен мост на Вардару код с. Богородице, отпочело је повлачење бугарског 41. пука на задње висове који затварају Калиновски теснац. Али, пошто је на те висове убрзо стигао 42. пук и пошто је, после губитка Ђевђелије, десно крило 3. бригаде било озбиљно угрожено, трупе 41. пука су поселе утврђени положај с обе стране пута Ђевђелија – Дојран ради спречавања обухватног маневра грчког левог крила.

Међутим, грчка 10. дивизија је, у току ноћи 3/4. јула, добила наређење да се пробије кроз теснац између Калинова и Аржанског језера и узме учешће у одсудној фази боја за Кукуш. У духу тога наређења, командант дивизије је одлучио да једним пуком и целом дивизијском артиљеријом нападне бугарске снаге на висовима код Калинова, а са осталим снагама да се упути према Кукушу. Око 9 часова, грчке батерије пласиране на Аржанским висовима обасуле су снажном ватром положај бугарског 42. пука на узаном и каменитом гребену код Калинова (ширина гребена износи око четири километра, а дубина свега један километар) и омогућиле пешадији да се готово неометано развије за борбу и отпочне наступање. Напад се, међутим, споро развијао због испресецаности земљишта и дејства бугарске артиљерије. Тек око 11 часова, стрељачки стројеви првог борбеног реда стигли су у подножје Калиновских висова, где су дочекани добро организованом пешадијском ватром и принуђени да залегну у нетученим просторима испред бугарских ровова.

Жилав отпор бугарских трупа изазвао је појачано дејство грчке артиљерије. Четири брзометне батерије обасуле су у 12 часова бугарске положаје који су, од разорних граната и упаљене суве траве и трња, претворени у буктињу. Будући да бугарске трупе, због каменитог земљишта, нису биле добро укопане (ровови нису достигли профил ни за клечећи став), њихов положај је постао неиздржљив. У таквој ситуацији, „многи војници су употребљавали лешеве својих другова да би повећали грудобран и боље се заклонили“. Опстанак у тим заклонима убрзо је постао немогућ, јер се „од велике јаре и загушљивог дима није могло дисати“. Осим тога, осећао се озбиљан недостатак муниције и воде, а жега је била несносна. На другој страни, Грци су, око 11 часова, добили обавештење да су њихове трупе заузеле Кукуш, а уједно и наређење да одмах предузму гоњење противника. Та вест је изазвала велико одушевљење код војника и официра и подстакла их да незадрживо крену на јуриш.

Схватајући сву тежину ситуације у којој се нашао његов пук, потпуковник Колев је, у 12,30 часова, о томе обавестио команданта 3. бригаде и тражио да му се хитно упуте појачања. Око 14 часова приспела су прва појачања (један батаљон 41. пука), а убрзо је стигао и командант бригаде да би се на лицу места упознао са ситуацијом. Он је том приликом издао неколико наређења за упорну одбрану положаја и обећао да ће одмах упутити, као појачање, још један батаљон 41. пука. Али, управо у тренутку када је тај батаљон пристизао на бојиште, Грци су предузели енергичан напад, комбинујући фронтални притисак са обухватним маневром. Грчке брзометне батерије, дејствујући са откривених ватрених положаја, нанеле су велике губитке 41. пуку, који је пристизао у помоћ одбрани Калинова. У исто време, један батаљон евзона прошао је кроз теснац између Аржанског језера и Калиновских висова, извршио обухватни напад на бугарско лево крило и принудио га на повлачење. У том тренутку, остале снаге грчке 10. дивизије предузеле су јуриш и са западне стране уз стрме и стеновите висове Калинова, обухватајући и десно бугарско крило, које је, такође, почело да се повлачи. Центар се држао још неко време, али је убрзо био принуђен на повлачење, пошто му је запретила опасност од окружења. Командант 42. пука је узалудно покушавао да на следећем гребену заустави своје јединице и организује одбрану. Деморалисани војници се нису обазирали на заповести официра, „сматрајући да више нису дужни да извршавају њихова наређења“. Обавештен о томе, командант бригаде је, око 18,30 часова, наредио потпуковнику Колеву да се повуче на утврђене положаје испред Дојрана, уколико не може да се одржи на једном од попречних гребена. Пола сата доцније, генерал Иванов је телеграфисао команданту 6. дивизије, који је са својом 2. бригадом хитао у помоћ угроженом десном крилу 2. армије, да му ставља на располагање 3. бригаду 3. дивизије, са задатком „да активним дејствима заустави напредовање непријатеља, утврди се на положајима јужно од Дојрана и затвори правац који води за Струмицу“.

Мада је повлачење бугарских трупа са Калиновских висова извршено у нереду, преморене грчке трупе нису предузеле гоњење покретом, већ су се задржале на заузетим положајима. Тек сутрадан, 5. јула, 10. дивизија је отпочела наступање ка Дојрану. Њој се око 10 часова придружила и Коњичка бригада, а затим и 3. дивизија. Упркос снажном дејству бугарске артиљерије, грчке трупе су предузеле енергичан напад и у 14,30 часова заузеле вис Хисар, важно упориште на десном крилу бугарске 3. бригаде. Међутим, Бугари су овај положај обасули јаком пешадијском и артиљеријском ватром са суседних висова и нанели велике губитке 4. пуку грчке 10. дивизије. Пошто су им убрзо притекла у помоћ два батаљона 6. бдинске дивизије, који су форсираним маршем стигли из Струмице, напад Грка је заустављен на целом фронту, али само привремено. Наиме, 6. јула ујутру, три грчке дивизије (3, 5. и 10) напале су деснокрилну групу бугарске 2. армије (3. бригада 3. дивизије и 2. бригада 6. дивизије) на положајима испред Дојрана и, после огорчене борбе у којој су обе стране претрпеле озбиљне губитке, принудиле је да се увече повуче на десну обалу Анске реке, испред гребена Беласице. Две поменуте бугарске бригаде задржале су се на новим положајима до 7. јула увече, када су нападнуте од знатно надмоћнијих грчких трупа и поново принуђене да наставе повлачење ка Струмици. Пошто су тим повлачењем отвориле пут грчким дивизијама за дејство у бок и позадину главних снага 4. армије, генерал Иванов их је, у току ноћи 7/8. јула, вратио на напуштене положаје (Грци још нису били посели те положаје) са задатком да по сваку цену задрже наступање грчких трупа док се не извуку заостали делови 4. армије, који су се, после изгубљене битке на Брегалници, повлачили правцем Радовиште – Струмица – Петрич.

У међувремену, Грци су овладали планином Крушом и одбацили централну групу бугарске 2. армије (2. бригада 3. балканске дивизије, Драмска бригада и 1. бригада 10. дивизије) на јужни улаз у Рупелску клисуру.

Пораз бугарских трупа код Лахне и опште повлачење 2. армије

Прва бригада бугарске 10. дивизије (8 и батаљона и 3 батерије) затварала је најважнији правац који од Солуна води за Серез на линији Негован – Берово, дугој око 7,5 километара. Чим је, 2. јула ујутру, обавештен да од Ајватова према Неговану наступају три грчке колоне и да на том правцу дејствују две дивизије (1. и 6), командант бригаде пуковник Пенев одлучио је да прими борбу на висовима јужно од Јанићоја, који су пружали веома повољне услове за одбрану. У духу те одлуке и усмених наређења команданта бригаде, 16. пук је отпочео поседање положаја северно од Ђувезне, а 25. пук висова код Османли Махале.

Мада су грчке трупе у преподневним часовима наступале опрезно, борба је почела пре него што су поменути бугарски пукови посели одбрамбене положаје. Па ипак, централна грчка колона, дочекана снажном артиљеријском и митраљеском ватром, споро је напредовала. Међутим, будући да је бочно обезбеђење бугарске 2. бригаде напустило своје положаје, лева колона је несметано наступала долином р. Курудере, обухватајући десно крило 16. пука. Ангажовањем једног батаљона који је у критичном тренутку пристигао из Негована, тај маневар је привремено осујећен. У међувремену, командант 1. бригаде добио је наређење да пређе у напад и, „дејствујући смело и одлучно“, олакша критичан положај 2. бригаде у рејону Кукуша. Иако је било очигледно да противник располаже знатно надмоћнијим снагама, пуковник Пенев је наредио командантима пукова да на целом фронту пређу у напад.

Међутим, у то време 2. бригада је напустила Кукуш, па су Грци предузели енергичан обухватни напад на десно крило бугарског 16. пука. Подржан снажном артиљеријском ватром, 9. пук евзона заузео је, око 14,30 часова, с. Стефанију, а затим и вис Клепе и, настављајући надирање према Караџаћојским висовима, опасно угрозио позадину тога пука. Овај маневар пуковник Панев је парирао бочном артиљеријском ватром и увођењем у борбу два батаљона 25. пука, који су управо у том тренутку стигли из Негована. Али, криза у коју је запала његова бригада није преброђена, јер су убрзо трупе 17. и 18. пука грчке 6. дивизије, наступајући у захвату пута Солун – Серез, предузеле енергичан напад на централни део његовог главног положаја. Бугарима је, ипак, пошло за руком да крајњим напрезањем снага прикују грчке стрељачке стројеве на блиском одстојању испред својих ровова, наносећи им сасређеном пешадијском и артиљеријском ватром велике губитке. До пада мрака Грци нису могли ни корака напред.

Грчка 1. дивизија, која је наступала према Берову, заузела је, својим првим ешелоном (2. и 4. пук), бугарске предње положаје и до пада мрака избила пред главну одбрамбену линију, где се зауставила. Искористивши ноћ и добро познавање земљишта, Грци су у позадину бугарског главног положаја убацили две чете, које су изненадним ноћним нападом заробиле једну бугарску батерију од пет оруђа и заузеле доминирајући вис северозападно од Берова, на који су одмах упутили још две чете. Покушај Бугара да противнападом поврате изгубљени положај и спрече противникове снаге да одвоје 1. бригаду 10. дивизије од суседне Драмске бригаде, завршио се неуспешно. Лево крило 25. пука је било обухваћено, а позадина угрожена. Даљи опстанак на том положају је био немогућ.

Пошто је од пуковника Пенева, у 20,50 часова, добио извештај да је положај 1. бригаде критичан, да су јој оба крила обухваћена и да је противник надмоћан, командант 2. армије је одобрио да се бригада у току ноћи повуче на гребен планине Круше. Команданту бригаде је наређено: „Повуците бригаду на висове северно од Негована, с тим да се на њима одржите по сваку цену, јер би ваше даље повлачење компромитовало положај Драмске бригаде на висовима код Лахне.“ Чим је добио то наређење, пуковник Пенев је издао заповест за повлачење, али она није благовремено стигла у све јединице, па због тога повлачење неких јединица није отпочело у одређено време.

Сутрадан, 3. јула, Грци су наставили наступање, са 6. дивизијом друмом Солун – Серез а са 1. дивизијом колским путем Висока – Зарово – Лахна, и избили пред нови положај бугарске 1. бригаде пре него што су њене трупе поселе положај. Бугарске спорометне батерије су у почетку успешно задржавале наступање грчких колона, дејствујући са откривених ватрених положаја. Али, када је, око 16 часова, грчка артиљерија бочном ватром неутралисала две бугарске батерије (послужиоци и командири напустили су оруђа и побегли у заклоне), пешадија је енергично кренула напред. Густи стрељачки стројеви грчке 1. дивизије обухватили су лево крило 25. пука, а његову позадину ставили под унакрсну пешадијску и артиљеријску ватру. У критичном тренутку, командант бугарске 1. бригаде увео је у борбу 7. допунски пук, који је усиљеним маршем стигао из Лахне, и парирао обухватни маневар Грка, који су том приликом уништили левокрилну чету 25. пука (спасила су се само два официра и око 15 војника). У исто време, Грци су покушали да обухвате и десно крило бугарског 16. пука, али у томе нису успели. Напад грчких дивизија је заустављен на целом фронту, али су бугарске трупе претрпеле осетне губитке.

У међувремену, Драмска бригада се повукла на висове код Лахне, са којих је четири дана раније кренула у напад.

Мада је Врховна команда, судећи по њеној директиви упућеној 3. јула увече команданту 2. армије, била незадовољна радом пуковника Пенева, генерал Иванов је управо тога дана под његову команду ставио и Драмску бригаду и издао му следеће наређење: „Само у случају крајње немогућности да се одржите на досадашњем положају, можете се постепено повлачити у правцу мостова на Струми… Рачунам на вас и надам се да нећете допустити да дође до повлачења, јер би нас то довело у врло критичан положај.“

Очекивања генерала Иванова нису се остварила. У раним јутарњим часовима 4. јула, Грци су предузели енергичан напад на оба крила бугарске 1. бригаде. Користећи испресецано земљиште, главне снаге грчке 1. дивизије приближиле су се бугарском левом крилу (7. допунски пук) на 200-300 метара и ставиле га под фронталну и бочну пешадијску и артиљеријску ватру. Бугари су се, међутим, упорно бранили и, пошто су око 14 часова добијали појачање, прешли су у противнапад и одбацили грчко десно крило на полазни положај. Али, управо у тренутку када су поверовали да је криза преброђена, Грци су предузели општи напад, усмеравајући главни удар на десно бугарско крило. У 15 часова бугарски ровови су обасути концентричном ватром грчке артиљерије. „Био је то изненадни ураган концентричне и доста ефикасне ватре најмање три до четири батерије“ – каже се у извештају команданта бугарског 16. пука. „Овај ураган поновио се два до три пута. Паклена грмљавина разлегала се од експлозије шрапнела и фугасних граната. Имао се утисак да нико није остао жив под тим мртвачким велом.“ Да би избегли уништавајућу ватру грчке артиљерије, неки делови 16. пука су почели да се повлаче без наређења. Грци су то приметили и силовитим јуришем натерали у дивље бекство цео 1. батаљон 16. пука. Узалуд је командант пука покушавао да заустави бегунце и, ангажовањем пуковске резерве, спречи даљи продор грчке пешадије. Паника се ширила попут епидемије. Бегунци су повукли за собом најпре пуковску резерву, а затим суседне јединице, артиљерију и комору. Измешане трупе 16. и 69. пука повлачиле су се истим путем, не обраћајући никакву пажњу на заповести официра. Две брзометне батерије остављене на положају пале су у руке Грка.

Панично бекство 16. пука неповољно се одразило на суседни 25. пук, који је, такође, почео да одступа у нереду, остављајући комору и знатан део артиљерије. Пут који води за Серез и други помоћни путеви били су претрпани остављеним топовима, коморским колима, пушкама, муницијом, ранцима, шињелима и другом опремом. Седми донунски пук је наставио да пружа жилав отпор, али је и он убрзо био принуђен на повлачење. Неки његови делови су том приликом били окружени и заробљени. У позадини бугарских трупа владало је потпуно расуло. Разбијене јединице су журиле ка Орљаку, гоњене ватром грчке артиљерије. Паника је достигла врхунац код моста у Орљаку, преко кога су се целу ноћ 4/5. јула пребациле поражене бугарске трупе. Мост је спаљен 5. јула ујутру, пре него што су се сви бугарски војници који су се повлачили од Лахне пребацили на леву обалу Струме. Тиме је завршен бој код Лахне, у коме су Бугари претрпели тежак пораз. Трупе грчке 1. и 6. дивизије заплениле су 16 топова, 3 митраљеза, велики број коморских кола, пушака, муниције и друге ратне опреме, али су претрпеле велике губитке (око 2.700 погинулих, рањених и несталих).

Док су се код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана водиле огорчене борбе, бугарска 11. дивизија је пасивно стајала на беломорској обали и у ширем рејону ушћа Струме.

Пошто је грчка војска овладала линијом Лахна – Кукуш – Дојран, бугарска 2. армија је добила наређење да затвори и брани комуникацијске правце који преко Струмице, Петрича, Рупелске клисуре и Неврокопа воде ка Горњој Џумаји. За извршење тога наређења, командант 2. армије распоредио је своје трупе овако:

– деска група (2. бригада 6. бдинске дивизије и 3. бригада 3. балканске дивизије), под командом команданта 6. бдинске дивизије генерала Тенева, добила је задатак да спречи продор грчких трупа правцем Дојран – Струмица и обезбеди леви бок 4. армије;

– централна група (2. бригада 3. балканске дивизије, Сереска бригада, 1. бригада 10. дивизије и Драмска бригада), којом је командовао командант 3. дивизије генерал Сарафов, посела је јужни улаз у Рупелску клисуру ради затварања правца који долином Струме води ка Горњој Џумаји;

– лева група (11. дивизија) задржана је на ранијим положајима ради обезбеђења беломорске обале од ушћа Струме до ушћа Месте.

Међутим, 8. јула ујутру, деснокрилна група је нападнута од пет грчких дивизија и најпре одбачена на гребен Беласице, а затим принуђена да, 9. јула, предузме повлачење према Пехчеву. Грчке трупе су се зауставиле на Беласици и омогућиле бугарском командовању да упути 1. бригаду 6. бдињске дивизије на положаје јужно од Струмице ради обезбеђења извлачења артиљерије и коморе 4. армије. Та бригада је усиљеним маршем стигла до с. Просеника, где је заноћила. Према Струмици је упутила само шест пешадијских чета, које су истерале из вароши делове грчке коњице. Све ове чете су сутрадан опкољене на положајима јужно од Струмице и принуђене на предају. За то време, артиљерија и комора 4. армије изашле су из опасне зоне, али је једна грчка колона тукла ефикасном ватром артиљерију и комору деснокрилне групе бугарске 2. армије, које су маршевале на зачељу. Дошло је до велике гужве у којој је напуштен велики број коморских кола, артиљеријских оруђа и кара. Пошто је остала само са брдском артиљеријом и товарном комором, деснокрилна група бугарске 2. армије свила се у маршевске колоне и одступила за Пехчево.

Деветог јула Грци су напали и централну групу бугарске 2. армије на улазу у Рупелску клисуру. Уверен да ће Грци упутити главне снаге источном обалом Струме, генерал Сарафов је груписао три своје бригаде на левој, а само једну на десној обали Струме. Насупрот том очекивању, грчке трупе су главним снагама напале десно бугарско крило, док су према левом само демонстрирале. Наступајући на широком фронту, две грчке дивизије (1. и 6) успеле су да наткриле бугарско десно крило и да га унакрсном артиљеријском ватром принуде на повлачење. Генерал Сарафов је због тога рокирао већи део снага са левог на десно крило. Али, управо у тренутку када је изгледало да је одбрана Рупелске клисуре стабилизована на њеном северном излазу, Грци су заузели Струмицу и угрозили десни бок и позадину бугарских трупа које су браниле северни излаз из Рупелске клисуре. Због тога је и централна група била принуђена да, 10. јула, предузме повлачење уз долину Струме ка Горњој Џумаји.

Због неповољног развоја ситуације на десном крилу и центру, и левокрилна група бугарске 2. армије (11. дивизија) добила је тога дана наређење да се преко Драме повлачи ка Неврокопу.

Операције на грчко-бугарском ратишту за време брегалничке битке развијале су се, дакле, неповољно за бугарску 2. армију, која је претрпела тежак пораз у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана и принуђена на повлачење: десним крилом преко Струмице за Пехчево, центром уз долину Струме ка Горњој Џумаји и левим крилом преко Драме за Неврокоп. Истина, и Грци су претрпели осетне губитке, нарочито у тродневном боју код Кукуша, у коме су изгубили 5.650 људи, али су се те жртве исплатиле, јер је противник потпуно растројен. Иако су бугарски губици били скоро двоструко мањи (око 3.300 људи), сазнање да противник располаже огромном бројном надмоћношћу и да од обећане помоћи нема ништа, поразно је деловало на бугарску 2. армију, што је омогућило грчком командовању да тактички пробој бугарског фронта прошири у стратегијско-оперативни успех. Томе су, поред бројне надмоћности Грка, допринеле и грешке бугарског командовања, које је у почетку лакомислено потцењивало снаге и могућности грчке војске. Трупе 2. армије су биле развучене на сувише широком фронту и подељене у три засебне групе, које нису имале међусобне тактичке везе. Грчке дивизије су то искористиле и обилазним и обухватним маневрима присилиле најпре једну, а затим остале групе на повлачење. Тако, на пример, после заузимања планине Круше, деснокрилна група је морала напустити Дојран, јер је његова даља одбрана постала излишна, и обрнуто, повлачењем деснокрилне групе и падом Струмице компромитована је одбрана Рупелске клисуре. Због слабе организације садејства у време када су се код Кукуша, Калинова и Лахне водиле огорчене борбе, бугарска 11. дивизија је пасивно стајала на беломорској обали.

Ваља истаћи да је и грчко командовање учинило крупну стратегијску грешку што је, управо у тренутку када је требало предузети енергично гоњење разбијених трупа бугарске 2. армије, приступило прегруписавању снага и тиме зауставило офанзиву својих дивизија, уместо да је убрза.

Но без обзира на то, победе грчке војске у поменутим бојевима имале су значајан утицај на даљи ток и исход другог балканског рата. Тим победама је отворен пут за енергичан продор грчке војске уз долину Струме ка Горњој Џумаји, у позадину бугарске 4. армије. Пошто је, у исто време, српска 1. армија сломила десно крило 4. армије на Рајчанском риду и створила повољне услове за продор ка Царевом Селу, бугарско командовање је, да би избегло опкољавање 2. и 4. армије, било принуђено да пређе у стратегијску дефанзиву и на српском и на грчком фронту.

Последице

Срби су добили материјалну и моралну победу, а заробили су и велики плен и знатан број бугарских војника. Бугарски ратни план потпуно је растројен и они су били принуђени да пређу у дефанзиву. Поседице ове битке биле су улазак и Румуније и Османског царства у рат против Бугарске и убрзање завршетка рата.

После пораза смењен је и водећи бугарски генерал Михаил Савов, а и нова влада је састављена.

Катастрофалне последице битке на Брегалници су дошле и на другим фронтовима. Кад су видели слом бугарске армије код Брегалнице, Бугарску су напале 13. јула Румунија и Османско царство, што је Бугарској донело велике губитке читавих покрајина (Румунија је заузела Добруџу, а Османско царство Једрене, са целом покрајином коју су изгубили у Првом балканском рату).

Спомен-капела са костурницом Каленица код Штипа подигнута је 1928. године. Ту је било сахрањен око 6 хиљада погинулих српских војника. Током 1941. године уништили су је бугарски фашисти. На том месту је 2015. године подигнута спомен-плоча.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *