Бесмртни зов

Песник: Александар Недовић

Ближи се зора, скоро ће дан,
позната слика опет ме буди.
Није то јава, није ни сан,
прошлост ми цепа срце из груди.

Затворим очи и све се враћа,
мртви јунаци, блато и ров.
Зову ме вукови, небеска браћа,
буди ме њихов бесмртни зов.

Памтићу мале дечије сузе,
сломљене мајке крај мртвих тела.
Ковчег и ордење и црне блузе,
застава црвено плаво бела.

Херојска чета младих момака,
на светлом небу у строју стоји.
Поносна чета храбрих дечака,
Вукови српски, саборци моји.

Душу ми стиска презир и туга,
за своју земљу они не постоје.
Њиховом гробу држава се руга,
цепају беретку црвене боје.

У судњем часу проклетог рата,
немо без питања у строј су стали.
У клетом часу брат до брата,
за ваше сутра живот су дали.

У души чисти, пркосно млади,
буде ме својом рајском лепотом.
Видим им смешак на голој бради,
купише мир својим животом.

Да ли су срећни или смо срећни,
они што падоше или ми живи?
Њихова награда је спокој вечни,
нас црква прогони, држава криви.


Мајицу ЈСО (вук са црвеном беретком) можете наручити овде




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *