300.000 кинеских командоса спремно за рат са Америком!

Пише: Јевгениј Крутиков

Пекинг има 300.000 командоса који за десет сати морају бити тамо где „прокључа“

kina tenkovi

У Пекингу се од 1946. године војна доктрина заснива на претпоставци да је трећи светски рат неизбежан. Кинези не теше себе тиме што већ десет година престижу цео свет по расту БДП-а – они себи не бацају у очи никакву идеолошку прашину којом су препунили умове аналитичара свуда по свету

Кинези у војној доктрини искрено признају да ће се у трећем светском рату (кад год се он десио и ко год да га започне), они борити против технолошки напреднијег и опремљенијег непријатеља. Свесни су да током целог 21. века неће успети да елиминишу свај технолошки заостатак, осим ако Европа, САД и Русија не упадну у хибернацију

Најзначајнија промена у кинеској војној доктрини тиче се ратне морнарице јер је већ прешао са стратегије „приобалне одбране“ на стратегију „одбране у приобалним водама“. У нашем схватању, ово је само још један хијероглиф више, али у пракси значи подизање кинеске флоте на нови квалитативни ниво, који ће јој омогућити трајно присуство ако не још увек у водама Светског океана, оно барем у Жутом, Источно-Кинеском и Јужно-Кинеском мору

Главни изазов који је стављен пред кинеску армију (нашироко је описан у „Белој књизи“) – јесте брзи прелазак на савремене видове управљања и методе хибридног рата, са заобилажењем целе друге половине двадесетог века са његовим за Кину готово бесмисленим искуствима и војним вештинама. Јер, кинеска армија треба да из 60-их, у најбољем случају – 70-их година одједном пређе у ХХI век

Кини је неопходно да у потпуности компјутеризује читав систем војног управљања, укључујући стратешке нуклеарне снаге. Ово може изгледати изненађујуће, али „земља хакера“ још увек није успоставила савремени систем везе између различитих родова војске и зато нема могућност да у већем степену користи прецизно навођено оружје

У „Белој књизи“ се говори о потреби вођења „информативних ратова“, чак се предлаже формирање посебног рода војске, који ће у потпуности бити фокусиран на вођење пропаганде

У Кини је објављена „Бела књига“, односно – тумачење њене војне доктрине. У њој се једноставним језиком објашњава како Кина гледа на свет и како њена аримја намерава да делује у новим условима.

Један принцип остаје непромењен од времена Маоа: биће трећег светског рата, а Пекинг је спреман за њега.

Презентација „Беле књиге“ (на прес-конференцији, што није манир својствен Кинезима) – уприличена је пре свега за Европљане и Американце. При чему је прес-канцеларија Државног савета покушала да организује све како би кинески систем размишљања био прилагођен европској логици и схватању геополитике.

У суштини се стиче утисак, да „Бела књига“ – није само додатак војној доктрини, колико дуго очекивани одговор Пекинга на промену околности, изложен на такав начин да сви разумеју шта Кина има да каже.

Претходна војна доктрина Кине, формирана још за време Маоа, није се, са западне тачке гледишта, могла назвати таквом. То је у већој мери било филозофско и геостратешко размишље о хиљадугодишњој историји него што је уобичајено за нас, са јасним дефинисањем претњи и одговором на њих са пуно техничких термина и набрајања функција родова војске.

У Кини је све и једноставније и компликованије. У Пекингу се од 1946. године политика заснива на чињеници да је трећи светски рат неизбежан. При чему, сами Кинези не теше себе причама о томе, да већ десет година Кина престиже цео свет по расту БДП-а – њима није потребно да себи бацају у очи ову идеолошку прашину, којом су препунили умове аналитичара свуда по свету.

Кинези у својој војној доктрини искрено признају да ће се у трећем светском рату (кад год се он десио и ко год да га започне), они борити против технолошки напреднијег и опремљенијег непријатеља. И да током целог 21. века они неће успети да елиминишу овај технолошки заостатак, осим ако Европа, САД и Русија не упадну у хибернацију.

До недавно, технолошкој надмоћи непријатеља (неважно, ко је он, иако може се да претпостави) Кина је планирала да супротстави бројчану надмоћ. Посебне доктрине за ратну морнарицу и ратно ваздухопловство уопште нису биле предвиђене – немања тих родова оружаних снага. Сходно томе, ни питање о садејству ових родова војске такође није било на дневном реду.

Али, хитно и фундаментално обнављање војске, које је Кина била приморана да започне пре десет година, захтевало је савременији (читај: европскији) поглед на војне принципе и ратне вештине, које су значајно напредовале од времена Лао Цеа.

kineska-vojska

Међутим, кључна позиција „Беле књиге“ остала је непромењена: трећег светског рата ће бити. Јасно је да ће га изазвати три фактора: хегемонизам и политика силе једне државе, продубљивање јаза између богатих и сиромашних земаља и борба за природне ресурсе.

Доктрина „народног рата“ је сада застарела. Њу је заменила доктрина „активне одбране“. Грубо говорећи, Кина задржава право да нанесе превентивне локалне ударе ако њена одбрана или границе буду у опасности. Наравно, уз упозорење.

Као прво, предвиђа се коришћење целог арсенала дипломатских, правних, информационих и других „цивилних мера“.

Опасностима се традиционално сматрају нерешена ситуација на Корејском полуострву, проблем Тајвана и надлежности над острвом Спратли. Додатна претња за Пекинг су ситуација у Ујгурском аутономном округу, као и пирати у јужним морима, преко којих Кина добија 80% нафте. Опасни су такође и тибетански сепаратисти, али не истом степену као Ујгури. Јер, будисти и ламаисти су историјски мање терористички оријентисани од муслимана. Међутим, ствари се мењају, точак Самсаре, такође, може бити напуњен пластичним експлозивом.

Најзначајнија промена у војној доктрини ће утицати (и већ утиче) на морнарицу. Пекинг је већ прешао са стратегије „приобалне одбране“ на стратегију „одбране у приобалним водама“.

Ово је само један хијероглиф више, али у пракси значи подизање кинеске флоте на један нови квалитативни ниво, који ће јој омогућити трајно присуство ако не још увек у водама Светског океана, оно барем у Жутом, Источно-Кинеском и Јужно-Кинеском мору.

Ово је резултат техничког и технолошког напретка – до друге половине 80-тих година, Кина једноставно није располагала бродовима за поморска подручја. Уосталом, једини извор напретка за Кину једно време је била Русија, која је редовно градила за кинсеску морнарицу савремене бродове.

Доктрина трансформације флоте у Кини еволутивна и доследна: у овој фази, они граде флоту за поморска подручја, базирајући се на руском разарачу „Савремениј“ и дизел-подморницама. Ипак, значајан број бродова Кинези већ граде по сопственим пројектима, и уопште њихов програм бродоградње је можда најамбициознији у целом свету.

Тек након формирања три ескадре за ближа морска подручја (традиционално сви кинески војни системи су подељени на три географске зоне – Северну, Централну и Јужну, у чему нема никаквог конфучијанског откровења) Пекинг је започео формирање океанске флоте, која ће се такође састојати од три ескадре, с тим да у свакој треба да постоји по носач авиона.

Без океанске флоте немогуће је решити проблем Тајвана и острва Спратли и Сенкаку. Али, у овом тренутку кинеска морнарица је више симулирана, него реална борбена сила.

Не рачунајући бродове изграђене у Русији, остали бродови су опремљени застарелим наоружањем и, што је најважније, готово без савремене противваздушне и противподморичне одбране. Због тога су им толико неопходни аеродроми на острвима Спратли, без којих је кинеска флота – лака мета за авијацију и подморнице потенцијалних противника.

На нуклеарном плану Кина такође признаје своју технолошку заосталост и званично не размишља о тежњи ка паритету са светским лидерима. Међутим, стратешким нуклеарним снагама придаје велики значај. Овде се у кинеској концепцији није ништа променило од 70-их: стратешке нуклеарне снаге треба да нанесу противнику неприхватљиву штету и стога се морају одржавати на потребном квантитативном и техничком нивоу.

По самој својој природи, кинеске нуклеарне снаге су – офанзивно оружје, али међународне обавезе и стратегија „тактичке одбране“ не предвиђају да их употребе први.

Савремено ратно ваздухопловство за Кину је засад само циљ.

Убрзано реформисање војног сектора предвиђа стварање нове авијације и противваздушне одбране, флексибилније и модераније, са већим радијусом дејства.

Тренутно, модерни авиони чине не више од 15% кинеске ваздушне флоте, а отприлике такав је случај и са савременим системима противваздушне одбране.

Доминирају руски авиони или њихове кинеске копије, које су углавном лошије од оригинала, опет – због технолошког заостајња.

У свом садашњем облику кинеско ваздухопловство је способно да обавља веома ограничен круг задатака, углавном – заштиту границе и подршку копненим снагама. Средства за рано упозоравање тек сада почињу да улазе у армију, што ће повећати и радијус дејства кинеске авијације.

kineski-nosac-aviona

Главни изазов који је стављен пред кинеску армију (нашироко је описан у „Белој књизи“) – је брзи прелазак на савремене видове управљања и методе хибридног рата, са заобилажењем целе друге половине двадесетог века са његовим за Кину готово бесмисленим искуствима и војним вештинама. Једном речју, кинеска армија треба да из 60-их, у најбољем случају – 70-их година одједном пређе у ХХI век.

Кини је неопходно да у потпуности компјутеризује читав систем управљања, укључујући стратешке нуклеарне снаге. Ово може изгледати изненађујуће, али „земља хакера“ још увек није успоставила свој савремен систем интеракције између различитих родова војске и нема могућност да у већем степену користи прецизно навођено оружје.

У „Белој књизи“ се указује само на чињеницу да је искуство последњих неколико деценија показало важност употребе високо прецизних средсатава координације различитих родова војске (ово је још једно откриће за Пекинг од времена Лао Цеа – мора се координирати не само фенг шуи, него и родови војске).

Рат ће се у будућности водити у „тродимензионалном простору“, што ће захтевати координацију и космичких снага, обавештајних система и управљања операцијама. Границе између предње и задње стране у таквим околностима се бришу, бришу се чак и границе реалности, тако да ће посебна пажња у новој доктрини бити посвећена интернету и рату у њему.

Наглашава се потреба вођења „информативних ратова“, чак се предлаже формирање посебног рода војске, који ће у потпуности бити фокусиран на вођење пропаганде.

Информатизација и компјутеризација 2,5-милионске армије (постоји још 800 хиљада стратешке резерве и 1,5 милиона полицијских снага) у целини треба да буде постигнута до 2020. године.

До те године би требало да буде „достигнут свеукупни напредак у кључним областима модернизације“. А главни задатак – „потпуно постизање стратешког циља формирања информатизованих оружаних снага“ – до 2050. године.

Кинези не наглашавају ово због њиховог познатог стратешког планирања „хиљду година унапред“, већ стога шт реално не могу да брже модернизују катастрофално застарелу армију.

Истина, у „Белој књизи“ нису чак ни поменуте опште карактеристике реформе копнене војске, целе оне колосалне масе пешадије. Постоји опасност, ако се основна позиција стратегије – континентална одбрана против технолошки напреднијег непријатеља – на макро нивоу не измени, да ће онда и модернизација копнених снага такође ићи по тој основи. То је лоша вест за руски војно-индустријски комплекс, који негде треба да продаје не само авионе и системе ПВО, већ и „Армате“.

Кина изгледа ипак још увек није спремна да крене на тотално преоружавање копнених снага – упркос чињеници да им оружје заостаје за глобалним ривалима. Покушај Кине да самостално произведе „позајмњене“ иностране моделе – чак и у случају лаког оружја – не успева све изнова и изнова.

Или челик није прави (а увек није прави), или су патрони криви.

Једини изузетак су снаге за брза реаговања, које формира Пекинг. То је око 300 хиљада људи, који су дужни да се у року од 10 сати после добијања наредбе појаве у било којој тачки Кине. То се уклапа у непромењену стратегију „континенталне одбране“, јер један ваздушно-десантни корпус, шест пешадијских дивизија и бригада маринаца не располажу средствима за транспорт за дуже дистанце, а тек не располажу – подршком авијације или савременим десантим бродовима.

Ако до острва Спратли још и могу да допру, у поређењу с Тајваном и јапанским снагама на острвима Сенкаку – већ нису конкурентни. При чему су батаљони специјалних снага, формално укључених у ове снаге брзог реаговања, у ствари додељени територијалним окрузима, и постоје озбиљне сумње да су способни да се за 10 сати сакупе на једном месту.

Превод: Срђан Ђорђевић

 

Факти




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *