Једном тако док смо сакупљали неко биље мој деда поче да ми приповеда:
– Пас је, синко, некада био вук! Но данас се највише мрзе! Иако су род у срцу, уопште не личе. Један је одабрао зиму, чопор, борбу, прогон и хајку, а други се због топлине, труња и остатака са стола одреко своје величине, ланац је уза се примио и слугом се начинио. Мало по мало почео је горског брата ловити, иако и тада по лику бејаше још увек исти. И готово га истреби! Но никада дрво што живи у хладу не надвиси оно што слободно стоји под сунцем небеским. И тако горском цару земља у помоћ притече, крзно му јако ветар и снег направи, и зуби му силни растоше од издаје што је не преболе. Кад пролеће дође, спустише се вукови низ планину и нађоше браћу раздвојену. Видоше им ланце што вратове им кидају и како репове подвијају и за парче хлеба се увијају. Хтедоше се вратити и кавгу не започети, јер, жал им је било на тако нешто бедно ударити. Но, у том мудровању пси почеше завијати и господарима земље се правећи, то им вукови опростили нису. Да им роб и сужањ земљу по којој ходе и умиру блати и срами па нека је и род бивши мили, за издајице неће милости бити. И јуриш у њих начинише и гадно их побише. Од тога данa увек када вук пса сретне да по његовој стопи гази он га гони и убија. И ништа му друго није битно ни храна ни вода, само освета истераном издајнику вучијег рода.
Svaka cast! Bas tako!