Гаврилу…
Ево, сто и нека има, како душу небесима, испусти у Терезину: част највећем српском сину!
Грачаница већ данас сјаји и дочекује дан којем не треба датум да би га познао, као што од оца не тражиш личну карту да би се уверио да је ту, иако га видиш. Дан који сваки пут сване исто, а замине по рефлексији наших дела.
Мото-клуб „Ноћни вукови” Републике Српске организоваће тродневну туру под називом „Видовдан 2019 – путевима Српске”, која ће трајати од 26. до 28. јуна.
Отаџбина је оно на што нас данашњи дан упућује да мислимо. Црква наша говори нам о две отаџбине. И Косовска епопеја понавља и потврђује визију цркве, визију двеју отаџбина. Земаљска и небесна отаџбина. Царство земаљско и царство небесно.
Моје обраћање свој браћи по оружју… Делите и обавестите и осталу братију да знају да се ближи пресудни тренутак…
Видовдан је дан свих наших дана, симбол части и бол наших рана, Видовдан је клетва и заклетва, Видовдан је и сетва и жетва…
Ми смо поносни што смо били на бранику Отаџбине. Ко се поноси са нама нека дође у Чачак за Видовдан, на једину и праву параду поноса…
У Русији ће бити изграђен први храм посвећен једном српском свецу, камен-темељац је овог викенда положен у граду Кингисепе, у Лењинградској области. Храм ће, како наводе локалне власти, бити посвећен Светом Кнезу Лазару Косовском и Светом Цару-мученику Николају Другом.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА.
Пробијање „коридора” кроз Посавину била је битка над биткама, којом је после 40 дана прекида успостављен континуитет територије Републике Српске и даљња комуникација према Србији.
Вицепремијер Србије Александар Вучић најавио у Андрићграду да ће у престоници следеће године бити подигнут величанствен споменик једној од најспорнијих личности у српској историји.
28. јун 2001. Уторак. Ударна вест у свим медијима. Бивши председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић, изручен је Хашком трибуналу… Остатак вести се није ни слушао. Шок. Неверица. Гнев.
Jовица Станишић и Франко Симатовић су толико невини да их чак ни Хашки трибунал није могао означити кривим. Само најдомишљатији могу да замисле колика је њихова невиност када их ни хашке судије нису могле осудити. Истовремено, није потребно нимало маште да би се схватило колико су криви они који су их утамничили и стрпали у Шевенинген. А то су исти они који су то учинили и председнику Слободану Милошевићу.
Владајући српски политичари у Београду су решени да следе „Великом брату“ и да (наравно – „у име народа“) својеручно легитимишу његово насилно чупање срца српског национа, Светог Косова и Метохије.
Један из мрачне екипе, некада окупљене око Ђинђића, у којој су били Чедомир Јовановић, Владимир Поповић Беба, Мило Ђукановић… био је и, према јавно доступним подацима, најплаћенији и најутицајнији амерички агент у Србији, Иван Вејвода.