Помоћник команданта Јединице за специјалне операције Звездан Јовановић рекао је у завршној речи на суђењу пред Специјалним судом да није било никакве оружане побуне ЈСО ни по једном основу против сада непостојеће државе СР Југославије.
Милорад Улемек Легија је на данашњем суђењу пред Специјалним судом у Београду имао завршну реч, на суђењу о протесту Јединице за специјалне операције (ЈСО).
Кад сам видео мноштво шлепера натоварених дрветом како прелазе Богојевски мост, ситуација ми је била мало јаснија. И овде смо га попушили и то ће бити највероватније без испаљеног метка. Аркан и Гарда су се вратили из Босне.
Седимо испред официрске кантине. Тек сам стигао с обуке. Врућина је и сав сам знојав. Цевчим киселу воду. Питам остале зашто стоје испред, шта се дешава у кантини. Кажу ми да је код Тате дошла нека делегација.
Много је прича испричано о Српској добровољачкој гарди ињеном једином и неприкосновеном команданту Жељку Ражнатовићу Аркану. И углавном су многе од њих биле неистините, јер само они који су у њој били могу да испричају истиниту причу о Гарди. Кажем намерно у множини зато што један човек то не би могао.
Мита Врабац, био је чудан лик, рођен тамо негде у Војводини. Отезао је у говору онако по лалински, наглашавајући оно „ш“. Пре две године био је рањен у лице, па му је фаца увек изгледала као да је у грчу, односно као да се стално цинично смеје.
Милорад Улемек на суђењу због протеста припадника ЈСО: „Последњих седам година смо на суду и сад све опет почиње из почетка“.
Јутрос рано из шуме сам дошо, ал’ не видех ко је јоште прошо, чини ми се није лепа Рада, ко да видех нашег Милорада…
Муњо моја немамо ми среће, Милорад се појавити неће, него као на почетку рата, спремај људе, па по команданта…
Памтим Милорада Улемека као витеза и као човека, није га излегло гнездо кукавичје, ви што га видите другачије, као насилника, злочинца, убицу, ви сте прогутали Чедину удицу…
ЈСО је од 9. до 17. новембра 2001. године одржала мирни протест тако што је повукла своје припаднике у центар у Кули, док је њен оперативни део борбеним возилима и без оружја у два наврата дeлимично блокирао саобраћајнице.
Када смо избили на врх Петрове горе, видим свуда метеж и хаос. Сви јуре, пакују, скоро се сударају… Питам неког лика за генерала. Он ме гледа као да сам пао с Марса.
Иде ЧОПОР, где су предводници, предводници чаме у тамници. Звеки, Гумар, Улемек, робије за цео век. Тужно цвиле вуци у планини у тамници кажњени, невини.
Углавном, прозивају нас они који су се скривали под женину сукњу, бјежали од пушке ко враг од крста. Ми смо били тамо кад је требало, нисмо ратовали за паре и привилегије…
Неки сасвим обични, мали, а опет велики људи, ту, око вас, сведоци стварања историје, знају делиће приче које чине један мозаик. Онога шта је ЗАИСТА било.
А ко ће га знати каква ће још чуда Србију да снађу, коме веровати и чијем ће гаду испросити наду, они што су сада забораву дали све Србске јунаке, само нису знали да још има оних што уче нејаке…
Са сахране Паукове, вратила се ЈЕДИНИЦА, у четврту Чарли базу сви бијаху тужна лица…
Руке су ми биле скроз лепљиве од крви, једва сам се држао на ногама. Кад смо се други пут вратили с транспортерима, горе су већ били поређали погинуле. На светлости фарова од „ладе ниве“ колеге тих мртвих прилазили су и покушавали да их препознају. Видео сам Вучину како ме гледа избезумљено.
Газите храбро војници, Нека су чују кораци, Одјек нека преплави све, У име Србске заставе…
Зар се може вук дивљине, одбранити од судбине, ако чопор свој изгуби, ако ли га ране људи…
