Јединица је на разне начине гајила љубав и оданост према својој земљи Србији па и кроз униформу. Униформа је у ствари била знак Србије и то свака униформа коју је припадник ЈСО носио, од борбене до свечане.
Наиме, тадашњи начелник управе, генерал полиције Зоран Томашевић, позвао је министра и наводно био забринут, јер се радило о особи из Јединице за специјалне операције, тврдећи да он „као такав“ не треба да ради на овом, тако битном пројекту. То је министар Ивица Дачић подржао.
Ама људи, као да је јуче било када се шачица нас, који смо веровали у нешто, кренула негде. Без најава и помпи. Без ударања у прса и... привлачења пажње по сваку цену. Тихо. Једино су трештале четничке песме на касетофону минибуса којим смо из нашег родног града ишли ка нападнутим српским земљама.
Опет бих ишао да се борим за свој, српски народ као некада. И у Хрватску и у Босну и на Косово... А све су то туђе и међународно признате државе. Ви сте их признали, тренутна власти. И да ли сам ја због тога плаћеник? Пас рата? Не. То знам и ја а и ти. Који читаш ове редове.
Пробијање „коридора” кроз Посавину била је битка над биткама, којом је после 40 дана прекида успостављен континуитет територије Републике Српске и даљња комуникација према Србији.
Та књига представља хронологију одбране, односно оно што окривљени говоре све време - да није била побуна већ протест, рекао је бранилац оптуженог Веселина Лечића адвокат Божо Прелевић
Jединица за специjалне операциjе (JСO) ниjе била у оружаноj побуни у новембру 2001. године, већ jе била у протесту, закључак jе трочлане Kомисиjе Владе Зорана Ђинђића, како jе данас пред Специjалним судом у Београду посведочио jедан од чланова комисиjе Драган Веселинов.
Видимо на путу барикаде од бетонских блокова и балвана. Видимо и ровове. Шиптари су изненађени нашом појавом. Скачу са ровова и потежу пушке. Овога пута, са њихове стране је Касапин. Окрећем се и видим како се лудачки кези док испаљује кратке рафале на Шиптаре који покушавају да узврате ватру. Осећам се као да сам у филму „Full metal jacket“ или „Апокалипса“ само фали музика.
Ратоваћете ти и твоја браћа и твоја деца. И мира бити неће. И гинућете и бићете рањавани, и колико год храбри да сте, нећете смети да кажете да сте ратовали. И кукавице ће вас исмевати и издајице прогањати. И сви ће вас се одрицати. Некиу страх у од Господара звери, неки јер су слуге њене.
Памте се прва и последња битка.
У првој се бојиш да не сагориш, за неку будућу, а у последњој, да ће их бити још. Ни у једној од њих две се не бојиш да даш и живот. У првој мислиш да ћеш живети стотину година и да је смрт нешто што се дешава другима, а у последњој, јер живот после ње није живот.
Хапшењем браће Бановић 8. новембра 2001. године, продаваца на локалној пијаци у Обреновцу, који су од стране власти припадницима Јединице представљени као „опасни, наоружани, криминалци спремни на све“, да би убрзо потом били пребачени у Хаг, иако је Јединици обећано од стране нове власти да то ЈСО неће радити, резултирало је прво незадовољством, а затим и протестом припадника ЈСО.
Спасилачка служба ЈСО је била део Јединице, која је формирана пред само расформирање ЈСО. У спасилачу службу су могли да уђу искључиво стари и искусни припадници борбеног дела јединице (ветерани) који су изразили жељу да се баве мање стресним послом.
Јединица је директни потомак Славенских ратника, Сербских витезова, хајдука, комита... Свих оних који су били спремни дати свој живот на олтар српства. И свако ко је једном био Припадник, то до смрти и остаје. То је нешто што се не може одузети. Осим ако својим срамним делом спрам Србије, сами себи не одузму то часно звање, бивајући одбачени од осталих Припадника.
Негде у даљини се зачуо рафал. Затим још један. Тајка је полако устао са степеница на којима је седео и пришао нам полако. Очи су му биле крваве и мутне.
Окупили су нас, Припаднике у биоскопској сали. Нешто се дешавало. На бину је изашао командант, жамор је утихнуо. Рекао је да је бомбардовање почело, да нас је НАТО напао, да... Кренуо је да набраја места која су гађана. И тада... Све је било као кроз маглу. Звуци говора су били све даљи... Гледао сам лица моје браће, прекаљених бораца...
Тек после сам сазнао да је та једна четвртина оружја спакована у камион по Чединој одлуци, за кога се испоставило да и није био баш тако наиван као што се представљао. Тај камион, у коме је било преостало оружје, одвезао је Чуме и све то негде закопао. Вероватно да му се нађе касније.