Досије

Шта је операција „Мојсије“?

На међународној дипломатској сцени појавили су се планови измештања становништва и институција државе Израела у случају да исламски терористи победе у рату са Америком.

Светски аналитичари тврде да ће у наредних педесет година Србија постати идеално место за стварање нове јеврејске државе. Најновије политичке, војне и економске иницијативе говоре у корист ове тврдње.

ПАД ИЗРАЕЛА

Само нас једна деценија дели од обележавања читавог века нетрпељивости и сукоба између Арапа и Јевреја око статусно најконтроверзније државе на свету – Израела.

Главни град Израела, Јерусалим представља историјску локацију која је колевка и свето место ислама, хришћанства и јудеизма, три најутицајније светске религије.

Јерусалим је после две хиљаде година поново постао главни град Израела, али тек после “Седмодневног рата”, када је окупиран у јеврејској контраофанзиви против јорданских снага.

У катастрофалном поразу земаља које су водиле рат против Израела, поред великих губитака у људству и техници, неке су изгубиле и делове територије, као на пример Сирија која је остала без Голанске висоравни.

Уживајући подршку САД, Израел је још тада игнорисао захтеве УН за повраћај територија градећи на њима војна утврђења и етнички чиста јеврејска насеља.

Осим односа са суседима, главни проблем ове “библијске државе” је питање палестинске нације, арапских староседелаца.

Током стварања Израела, стотине хиљада Палестинаца било је протерано у околне арапске државе и избегличке кампове.

Израелски злочини довели су до оружаног отпора који је предводила Палестинска Ослободилачка Организација (ПЛО) са Јасером Арафатом на челу.

Иако је у најтежим тренуцима своје борбе ПЛО понекад прибегавао и класичном тероризму при чему су често страдали невини (као на римском аеродрому), Арафат је уз Че Гевару постао један од главних симбола отпора и борбе за слободу у двадесетом веку.

Промена светске политичке сцене након распада Совјетског Савеза допринела је да чак и арапске државе ускрате подршку палестинском отпору.

Американци су тражили признавање Израела, а Арапи су захтевали решавање палестинског питања.

Под притисцима са обе стране компромисно решење је нађено у стварању палестинских аутономних области у појасу Газе и Западне обале.

Палестинска “Интифада” је прекинута, а израелска војска се повукла.

Иако се чинило да је решење на помолу, мир није дуго трајао.

Дипломатски непромишљени потез Јасера Арафата, који је подржао Ирак у Заливском рату, дао је зелено светло Израелу да крене у коначни обрачун са палестинском државом.

Од тада Израел отворено примењује етничко чишћење, напада на цивилна и избегличка насеља, врши атентате и отмице, упаде и борбена дејства на палестинској територији.

Ови поступци изазвали су нови циклус невиђеног насиља и јачање исламистичких палестинских терористичких група.

Поновни рат у Палестини искоришћен је као главни аргумент у борби исламских терориста против западног света, од Хамаса и Хезболаха до Ал Каиде и Гама Исламие. Америка и Израел воде “глобални рат против тероризма”, заправо против наведених терористичких организација, али његов исход је неизвестан.

Зато је направљен план “Мојсије”, за измештање становништва и институција Израела у случају победе исламског тероризма у рату са Америком.

АНТИСЕМИТИЗАМ И СРБИЈА

У време хладног рата свет је и по питању Израела заузимао супротне ставове.

Наша земља, предводница “треће стране” света у виду Покрета несврстаних земаља, заступала је став да је “Израел вештачка творевина створена вољом великих сила применом силе и неправде”, што јој је омогућило важну дипломатску и економску улогу на Блиском истоку.

Безбројни пословни аранжмани, концесије на нафтна поља, извоз стручњака, технологије, али и војне опреме и наоружања говорили су у прилог профитабилном ставу непризнавања Израела.

Осим што је сарађивала са арапским државама, СФРЈ је пружала дипломатску, војну и логистичку помоћ ПЛО и Јасеру Арафату.

Војничка и обавештајна обука палестинских бораца за слободу спровођена је у камповима за обуку на територији Југославије, али и арапских земаља.

Врхунац ове сарадње био је када је СФРЈ примила рањене борце ПЛО после израелске агресије и окупације Либана.

Сцене рањеника који машу нашим заставама и носе Титове слике док их износе из авиона изазвале су неподељене симпатије за борбу ПЛО све до данашњих дана.

Ипак, времена су се променила.

Са нестанком СССР-а и почетком распада СФРЈ и наше државно руководство је признало постојање државе Израел следећи пример арапских држава.

Прекинута је свака помоћ ПЛО, једино је задржана неформална амбасада палестинске самоуправе у Београду.

Важно је напоменути да за све време док је званична политика СФРЈ била на страни ПЛО и арапског света, у Југославији није било антисемитизма.

На нашим просторима Јевреји живе више од 400 година, још од протеривања из Шпаније и Португала у XИВ веку.

Велики број Јевреја нашао је уточиште у окриљу тада најжешћег противника Шпаније – Турске.

Јевреји су тада у великом броју дошли и у Србију, Босну и Македонију.

Јевреји су током четири века били равноправни учесници у животу српске државе.

Неки од великих представника српске културе и интелигенције били су управо Јевреји.

Књижевници Оскар Давичо, Данило Киш, Александар Тишма, сликари Оскар Херман, Леон Коен, Иво Рајн, али и научници као што су Гавро Шварц, Лавослав Шик, Звонимир Рихман, Мирко Брејер и други.

До почетка Другог светског рата у Краљевини Југославији живело је преко 60.000 Јевреја, али нацистички терор преживело је свега 15.000.

Између 1948. и 1952. године 8.000 домаћих Јевреја преселило се у Израел.

Према попису из 1991. године, у СР Југославији је остало око 3.000 Јевреја.

У Војводини је регистровано 513 Јевреја, што чини 0,02% укупног броја становника.

Само у Новом Саду живи нешто више од 100 припадника ове нације.

ДАВИД ПРОТИВ ГОЛИЈАТА

Идеја о измештању становништва и институција у случају слома јеврејске државе датира још од првог арапско-израелског рата.

У време хладног рата Израел је био свестан да је његов опстанак везан за судбину Америке и Британије.

Без америчке подршке, Израел би нестао и поред великих губитака уједињене арапске војске.

Израелско руководство је било у дилеми на који начин да одбрани после толико година поново успостављену државу.

Операција “Давид” шифровано је име за прву солуцију одбране Израела.

Назив операције је преузет из старозаветног предања – Давид је требало да симболизује Израел у борби против Голијата који је представљао арапски свет и СССР.

Операција “Давид” је представљала класичну одбрану граница и територија, и то по сваку цену.

У ту сврху од Америке је била затражена технологија за производњу атомског оружја.

Пошто САД није била најсигурнија у јеврејску хладнокрвност, ова технологија је у Израел дошла тек седамдесетих година.

После две ратне победе Американци су проценили да су Јевреји довољно зрели да владају ситуацијом у случају трећег арапско-израелског рата.

Желећи да се при одбрани земље максимално ослони на сопствене изворе у случају пораза САД, Израел је развијао и сопствену војну индустрију.

Израелска војна индустрија – ИМИ је развила производњу свих видова наоружања, од класичних до најмодернијих борбених система.

Иако не признаје да поседује нуклеарно оружје, Израел је више пута претио употребом овог оружја у случају новог напада на њихову земљу.

Операција “Мојсије” представља другу опцију измештања становништва Израела.

Јасна је асоцијација на причу из Старог завета у којој је Мојсије извео израиљски народ из Египта отворивши пролаз кроз Црвено море водећи га ка обећаној земљи.

Овом плану није ишло у прилог то што би пораз САД значио и нестанак Западне Европе, а управо то су биле алтернативне дестинације новог Израела.

У Африци су се у то време стварале нове независне државе, Јужна Америка се тресла од кубанске револуције, Азија и Аустралија су осећале претњу Црвене Кине која би у јуришу почистила марионетске режиме, тако да ни тамо не би било места за зидање новог Јерусалима.

БЕГ У ЕВРОПУ

Са престанком претње нуклеарног рата и усвајањем нове глобалне стратегије САД операција “Мојсије” је избила у први план.

Пошто су били упознати са планом САД које су у наредних тридесет година желеле да присвоје 80% светских резерви нафте, окупацијом Сирије, Либије, Ирака, Ирана…, Израелци су прогнозирали јачање исламског тероризма и сукоб цивилизација глобалних размера.

За разлику од сценарија из времена хладног рата, у овом случају човечанство не би у целости пало под власт једне опције већ би се у новој подели света нашло више одвојених и међусобно изолованих целина.

Аналитичка служба Мосада (израелска контраобавештајна служба) требало је да изради детаљну анализу за одабир нове земље при чему су се морали узети у обзир следећи захтеви:

– будућа територија Израела мора бити држава у чијој прошлости није било антисемитизма, тј. да у њој не делују јачи антисемитистички покрети и партије;

– то не сме бити национална већ пре свега мултикултурална грађанска држава;

– већинско становништво не сме бити исламске вероисповести;

– територија државе мора бити компактна целина са дефинисаним границама;

– пожељно је чланство у политичким и војним евроатлантским организацијама;

– држава мора да има излаз на значајније море и основну инфраструктуру;

– број становника не би требало да буде већи од 10 милиона;

– економски систем мора бити отворена капиталистичка привреда са великим процентом страног капитала;

– пре почетка евакуације, израелска држава и њени грађани треба да поседују 25% привреде и земљишта одабране земље.

Избор је сужен на европски континент и Руску Федерацију, јер су Африка и Азија по мишљењу Мосада трајно нестабилна подручја где велике силе не би толерисале стварање нових држава.

Са друге стране, северноамеричке државе и Аустралија би у случају пораза запале у економску и политичку кризу, а отпале су и земље Јужне Америке, због револуционарних превирања и грађанских и локалних сукоба.

Због величине Руске Федерације и ненасељености појединих области, размишљало се о понуди за откуп територија.

Тада је на власти био Борис Јељцин, који би за одређену суму и под јачим притиском пристао на такву понуду.

Ипак, Јевреји су одустали од ове понуде пошто је у Русији антисемитизам ендемски – било га је и под царевима и под комунистима.

У таквим условима били би вероватнији нови сукоби, никако нови Израел.

Као и Русија, и Европа је имала антисемитистичку прошлост.

Од Шпаније у XИВ веку па до Немачке и њених савезника у Другом светском рату, готово све државе Западне и Источне Европе у својој историји имају макар по један велики прогон Јевреја.

Осим тога, европске државе су у већини случајева државе са националним предзнаком, те би стварање суверених јеврејских ентитета довело до нових сукоба и коначног краја пута за Мојсијево племе.

СРБИЈА – ПОСЛЕДЊЕ УТОЧИШТЕ

Са настајањем нових држава у Европи, појавила се идеја о утицању на актуелна дешавања на терену у циљу промене граница и етничке структуре одабраних држава, чиме би се у одређеном временском периоду испунили наведени захтеви.

У детаљној анализи бивших република СФРЈ, Република Србија се појавила као кандидат који би уз евентуална дотеривања могао да буде идеалан избор за нови Израел.

Разлози су следећи:

– антисемитизам код Срба неупоредиво је блажи него у осталим балканским земљама;

– Србија је по Уставу, али и по броју националних мањина, грађанска а не национална држава;

– већинско становништво је хришћанско а исламски део је изолован, што је каснијим дешавањима и формализовано у облику окупације Косова и Метохије;

– Србија је компактна, границе према суседима датирају још од Првог светског рата, а границе са отцепљеним републикама биле би накнадно дефинисане што је и био случај са Дејтонским споразумом;

– и пре 5. октобра у Србији је постојала тенденција да се крене у евроатлантске интеграције а са петооктобарским превратом се кренуло и у практичну реализацију;

– излаз на море чак и у случају распада заједнице са Црном Гором био би обезбеђен преко Грчке до Егејског мора;

– Србија је временом постала отворена за страна улагања.

Последњи услов, који је подразумевао власништво над 25% непокретности, своју реализацију добио је доласком владе “економских експерата” на савезном и републичком нивоу.

Људи у тим владама су због економског интереса или припадности одређеним обавештајним службама били спремни да учествују у овом плану.

Чињеница која је посебно одговарала реализацији израелског плана је био катастрофалан наталитет већинског народа у Србији.

Математички је доказано да ће за педесет година Срби у Србији постати мањина.

Таква шанса се није смела пропустити.

Јеврејско руководство је у упражњеном месту видело божије провиђење.

Тел Авив је дао зелено светло за почетак реализације операције “Мојсије”.

Почетак мешања Израела у дешавања на простору СФРЈ поклапа се се доласком демократске администрације Била Клинтона.

Најистакнутији учесници америчке политике према Србији из Клинтоновог кабинета били су управо јеврејског порекла.

Да ли је заиста случајност што су Јевреји Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Џејмс Рубин и Весли Кларк учествовали у распаду СФРЈ и у злочинима над Србијом?

Осим медија који су под контролом јеврејског капитала, у ову борбу су се укључили и познати европски интелектуалци јеврејског порекла предводећи кампању сатанизације Србије.

НОБЕЛОВЦИ И ОЛИГАРСИ

Иако су се у операцији “Мојсије” посебно истицали амерички Јевреји не треба заборавити ни њихове европске сународнике.

Ели Визел, добитник Нобелове награде за мир, посетио је Србију да би на лицу места чуо и видео истину о злочинима над српским народом.

После готово две недеље проведене у Србији, Визел се по повратку у Француску јавио са арсеналом оптужби на рачун Србије и њеног народа.

Приликом његовог боравка остала је упамћена Визелова равнодушност на сведочење дечака из Госпића коме су усташе пред очима заклали оца и мајку.

Да ли је случајност што су и друга два најистакнутија европска србомрсца били Јевреји – десничарски филозоф и публициста Анри Бернард Леви и озлоглашени косовски администратор Бернард Кушнер.

Посебно место у алеји јеврејских “великана”, који су дали свој допринос кризи на тлу бивше СФРЈ и утицаја на унутрашњу политичку и медијску ситуацију у Србији, припада америчком Јеврејину мађарског порекла Џоржу Сорошу.

Његова организација Фонд за хумано и отворено друштво још увек делује у нашој земљи.

Управо је он – заједно са руским јеврејским олигарсима, Борисом Березовским и Михајлом Кхордоховским – за време власти Бориса Јељцина требало да буде носилац пројекта откупа територија у Русији потребних за стварање новог Израела.

Сличну понуду Сорош је прошле године изнео и Србији предлажући јој продају Косова и Метохије.

Сви наведени угледни европски и амерички Јевреји дали су свој допринос реализацији плана “Мојсије”.

Њихове одлуке и напори били су само део активности у Мосадовој стратегији “утицања на актуелна дешавања на терену у циљу промене границе и етничке структуре одабране државе”.

Други део плана требало је да буде изведен на лицу места уз помоћ људи из Србије.

Здушно подржавајући поједине опозиционе политичке партије тог времена, јеврејски лобисти су припремали своје пулене који су планирани да у будућности преузму власт у Србији.

Петооктобарским превратом и доласком коалиције ДОС на власт коначно је “крунисан” дугогодишњи рад обавештајних служби САД и Израела.

На власт у Србији коначно су дошли људи који су били спремни али и од раније упућени у планове измештања становништва и институција државе Израела на тло Србије.

ОД ПРОСВЕТЕ ДО ПРИВРЕДЕ

Главни носиоци те политке биле су невладине организације чија је улога била надгледање, усмеравање и коордниција законских и других пројеката чијим се доношењем и спровођењем Србија припремала за будућу јеврејску колонизацију.

Под њиховима али и страним притиском учињени су следећи кораци:

– Србија је прогласила аболицију за хиљаде осуђених албанских терориста

– Блокадом у раду на новом Уставу, Србија је и даље једина грађанска држава у Европи чији већински народ нема право на своју националну државу

– Расформирана је СР Југославија са основним циљем цепања јединствене територије на којој живи српски народ

– Покренута је уставна иницијатива о регионализацији Србије распарчавајући је на 6 аутономних покрајна

– У постојећој покрајни Војводини изнети су предлози за дводомну покрајнску скупштину у којој би Срби били непропорционално заступљени и Устав Војводине по којем би Срби били само њени грађани док би мањине имале свој национални суверенитет и идентитет

– У школским уџбеницима појавила се фалсификована историја у којој се НАТО агресија звала “акција” а која је оправдана “српском тврдоглавошћу”

– Министарство просвете је предложило укидање предмета српски језик и увођење говорног језика

– Активно се радило на разбијању Српске православне цркве, она је била присиљена на признавање римског папе истовремено дајући подршку свештеницима који су заговарали “нови екуменизам”.

Из периода борбе против Милошевића једна невладина организација по много чему се разликовала од других.

По своме имиџу, устројству и деловању она је више личила на паравојну формацију него на грађанску иницијативу.

Високи функционер овог “народног покрета” јеврејског порекла био је главна личност за сарадњу са структурама САД и дистрибуцију новчане помоћи добијене од Америчког конгреса.

Уосталом, тешко је поверовати да је сличност логоа милитантне Јеврејске одбрамбене лиге са седиштем у САД и логоа нашег “спонтаног народног покрета” случајна.

Домаћи лого се, иначе са запањујућом правилношћу, појављује на местима где је угрожен амерички национални интерес.

Могао се уочити у Венецуели приликом покушаја свргавања председника Уга Чавеза и у Грузији када је наш петооктобарски сценарио “преписан” до детаља.

Прича о операцији “Мојсије” не би била комплетна ако се не би споменуло изручење грађана Србије Хашком трибуналу.

Оптужницу за злочине на Косову, по којој је испоручено бивше државно и војно руководство, подигла је тужилац Луис Арбур, канадска Јеврејка, која је на том положају заменила Јеврејина Ричарда Голдстона.

Тренутно председавајући судија Хашког трибунала такође је амерички Јеврејин Теодор Мерон.

Истовремано са законодавном делатношћу држава се и у економском погледу потпуно предала улагачима из Израела.

Реализујући услов о поседовању минималних 25% привреде и земљишта, од стране израелске државе и грађана Израела пре почетка колонизације, израелски бизнисмени и фирме преплавиле су Србију.

Један од најзначајнијих израелских привредника Јоси Маиман, председник групе “Мерхав”, био се састао са покојним председником Владе Србије, као и са министрима финансија и пољопривреде.

Симптоматично је да је тадашњи министар за пољопривреду Драган Веселинов, и пре него што је постао министар, путовао у Израел где је самоиницијативно разговарао о могућностима куповине израелских система за наводњавање у вредности од 400 милона долара.

Израелци су том приликом исказали интересовање за приватизацију мреже канала ДТД као стратешки важног система чијим би поседовањем контролисала готово целокупна производња хране у Србији. 

У светлу “војвођанског пројекта” поставља се питање због чега би Влада Републике Србије финансирала наводњавање земљишта када је у свом програму најавила приватизацију и продају пољопривредних комбината странцима који у поседу имају већ већину обрадивог земљишта у Војводини.

У израелским круговима постоји интерес и за друге области, пре свега за област некретнина, прехрамбену индустрију и телекомуникације.

-Компанија “Аструм” је купила неколико хектара преко пута Калемегдана.

-Фирма “Еуропорт”, у сарадњи са америчким “Колијерсом”, купује комплексе земљишта у близини аеродрома “Сурчин”.

-Компанија “Левинстајн” и Саул Лотен купили су земљу на територији Новог Београда.

-Фирма “Кардан” и “Енглел” заинтересоване су за куповину неколико значајних некретнина у Београду.

-Највећи израелски концерн за кафу, чоколаду и слаткише “Елит” уложио је 15 милиона евра у куповину компаније “Донцафе”.

-Компанија “Авитал” на југу Србије купила је фабрику чоколаде.

Интересантно је да је министар који је најчешће посећивао Израел, управо бивши министар одбране Србије и Црне Горе, а сада и бивши председник Србије Борис Тадић.

О његовој најзначајнијој тродневној посети Израелу мало се зна.

Поред сусрета са војним и привредним званичницима Тадић се састао и са представницима израелске власти, али и опозиције.

Овакво несвакидашње зближавање са целокупним политичким врхом Израела аналитичари узимају као потврду да је операција “Мојсије” национални пројекат приоритетне важности који уједињује све релевантне политичке и економске факторе Израела.

Тих дана војни министар износио је изјаве о стратешкој сарадњи Србије и Израела.

Питање одабира војнотехничког партнера стратешко је питање од националне важности јер се тиче националне стратешке одбране.

У вези са овим морала би да се изјасни Скупштина Србије јер оно за собом повлачи и несагледиве последице у политичком, безбедносном али и историјском смислу.

Овај одабир, наравно, у рату против тероризма ставља Србију на страну Америке.

Последице такве одллуке биће видне у будућим терористичким нападима на нашу земљу.

Ови и слични атаци биће логичан исход блиске сарадње Србије са војним и обавештајним службама Америке и Израела.

Доказ о “израелизацији” српске војске угледни војни аналитичари налазе у иницијативи да обуку домаће обавештајне службе врши израелски Мосад, али и у присутности израелских официра у министарству одбране у својству специјалних саветника и посматрача.

Још један вид војнотехничке сарадње, коју је Тадић громогласно најавио, јесте набавка опреме и наоружања из Израела.

Нелогичности које произилазе из списка лепих жеља војног министра могу да се тумаче само на два начина: или је у питању свесно учествовање у операцији “Мојсије” или је на делу проста корупција у виду новчане провизије.

У сваком случају, Тадић је самоиницијативно исказао интересовање за, пре свега, пешадијско наоружање.

Ако се изузме могућност куповине или производње израелске пушке “галил”, која је заправо копија “калашњикова”, као једина могућност остаје увоз “тавора”.

Производња пушке “тавор” у Србији не долази у обзир јер Израел производњу покушава да премести у САД, како би се извршило будуће преоружавања армије САД по повлачењу пушке “М-16”.

Увоз “тавор” пушака у Србију представља и питање финансијске оправданости.

Цена домаће пушке “М-21”, која је у складу са НАТО стандардима, далеко је испод цене “тавора” која износи 3.500 долара.

Посебно интересовање влада и када је у питању набавка беспилотних летелица из Израела.

Аналитичари ову набавку тумаче као припрему за учествовање у будућим америчким ратовима.

Тадић се и јавно одрекао насилних метода које су коришћене у 19. веку и употребе војске на Косову, те се са правом поставља питање противника и простора на којем ће оне бити коришћене.

Не спорећи квалитет израелских летелица неопходно је истаћи да су оне, пре свега, софистицирана шпијунска опрема.

Да ли ће оне бити коришћена у шпијунажи суседних држава остаје да се види.

Као крунски доказ о “израелизацији” српске војске војни стручњаци истичу модернизацију совјетских ловаца “МиГ-21” и “МиГ-29”, али и хеликоптера “МиЛ-8” у Израелу.

Иако у Русији и Украјни постоје много успешнији и јефтинији програми модернизације, који су у складу са НАТО стандардима, Тадић се самовољно одлучио на скупљу али и лошију варијанту.

Модел успешне и јефтине модернизације ловца “МиГ-21” постоји у руском програму “МиГ-21/93”.

Овим програмом Индија је модернизовала 150 својих “мигова” и на тај начин уштедела за набавку нове ескадриле ловаца “МиГ 29”.

И Борис Тадић и Бил Клинтон, велики пријатељи Израелаца, поред припадности странкама са истим именом, деле пацифистичку левичарску младост, али и десничарску ратоборну “старост” која се јави кад су на власти.

Поводећи се примером свог америчког колеге, који је изјавио да је спреман “да узме оружје у руке, да се бори и погине за одбрану Израела”, Борис Тадић је одлучио да Србију стави у погон америчко-израелске војне машинерије, заузевши тако значајно место у будућој јеврејској колонизацији Србије.

Да ли је остатак Србије исто тако спреман да пристане на план нестанка Србије и стварање новог Израела на тлу наше земље, можда ће се најбоље видети онога дана када нам се следбеници Осаме Бин Ладена буду обратили у свом препознатљивом маниру.

СПИСАК ЈЕВРЕЈА УМЕШАНИХ У РАСПАД БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И АГРЕСИЈУ НА СРБИЈУ 1999. ГОДИНЕ

GEORGE SOROS, САД, Quantum фонд за “отворено друштво”

LAWRENCE EAGLEBURGER САД, Бивши амбасадор САД у Југославији

HENRY KISSINGER, САД, Бивши државни секретар САД

WARREN ZIMMERMAN , САД, Бивши амбасадор САД у Југославији

MADLEINE ALBRIGHT САД, Државни секретар САД

RICHARD HOLBROOKE, САД, Изасланик САД за бившу Југославију

ALFRED (AL) GORE, САД, Потпредседник САД

WILLIAM COHEN, САД, Секретар одбране САД

SAMUEL BERGER, САД, Саветник за националну сигурност

JAMES RUBIN, САД, Портпарол Стејт Департмента

ZBIGNEW BRZEZINSKI, САД, Бивши саветник за националну безбезност

ANTONY LAKE, САД, Бивши главни саветник за наци. безбедност

WARREN CHRISTOPHER, САД, Бивши државни секретар

PETER GALBRIGHT, САД, Бивши амбасадор САД у БиХ

ROBERT GELBARD, САД, Изасланик САД за бившу Југославију

JACKUES KLEIN, САД, Управник УН за сремско-барањску област

JOHN KORNBLUM, САД, Изасланик САД за бившу Југославију

REGINALD BARTHOLOMEW, САД, Изасланик УН за бившу Југославију

JOHN DEUTSCH САД Бивши ЦИА директор

RICHARD KAUZLARICH, САД, Амбасадор САД у БиХ

STUART EINSENSTAT, САД, Бивши помоћник Државног секретара за безбедност

STEPHEN Oxman, САД, Бивши помоћник Државног сек. за Еуропу

RICHARD SCHIFER, САД, Амбасадор у Израелу, изасланик за ЈУ.

IRA MAGAZINER, САД, Бивши главни саветник за безбедност

MARAK GOULDING, САД, Подсекретар Уједињених Нација

JEFFRY SAX, САД, Творац економског програма за Источну Европу

MAURICE GOLDSTEEN, САД, Институт за међународну економију

ELIE WIESEL, САД, Нобеловац, захтевао бомбардовање Срба

ROBERT FROWICK, САД, Шеф мисије ОЕБС у БиХ

TIM GOULDIMAN, САД, Мисија ОЕБС у Хрватској

DAVID BORNSTEIN, САД, Потпарол СФОР-а у БиХ

TOM LANTOS САД, Конгресмен, увек против Срба

PETER TARNOFF САД, Помоћник, државног сек. за политичка питања

KATTY MARTHON, САД, Председница Организације за слободу медија

ROY GUTMAN, САД, Новинар, добио Пулицера за лажи о Србима

DAVID KAPLAN, САД, Дописник ТВ мреже АБЦ из БиХ

LARRY KING, САД, Чувени CNN водитељ

WOLFF BLITZER, САД, Извештач CNN-а

PETER USTINOV, САД, Познати глумац, рекао “Срби су ретардирани”

STEVEN SPIELBERG, САД, Познати редитељ и србомрзитељ

WESLEY KANN CLARK, САД, НАТО генерал, ратни злочинац

MALCOM RIFKIND, Британија, Бивши Министар одбране

GERALD KAUFMAN, Британија, Члан Блерове Лабуристичке странке

NIGEL LAWSON, Британија, Бивши Министар финанција

DAVID HUNT, Британија, Комисија за борбу против антисемитизма

SIR LEON Brittena, Британија, Председник GATT Комисије

SIR ALFRED SHERMAN, Британија, Бивши саветник Margaret Thatcher

PETER MENDELSOHN, Британија, Блеров сарадник, министар трговине

DAVID HANNEY, Британија, Британски амбасадор у УН

NORA BELOFF, Британија, Дописник Обсервера

MAURICE SAATCHI, Британија, Организатор студентског протеста у БГ ’97.

CARLOS WESTERNDORP, Шпанија, Представник међународне заједнице у БиХ

JORGE SAMPAIO, Португал, Председник Португала

RICHARD GOLDSTONE, Ј. Африка, Бивши председник Хашког Трибунала

BRONISLAV GEREMEK, Пољска, Администратор ОЕБС

GIAN DE MICHELLIS, Италија, Бивши Министар спољних послова

RUPERT MURDOCH, Аустралија , Медијски магнат

JAMES WOLFENSON, Аустралија, Председник Светске банке

EUGEN LANSKI, Чешка, Потпредседник Чешке републике

HENRY WEINNANS, Холандија, Бивши Министар спољних послова

PETRU ROMAN, Румунија, Бивши премијер, вођа Демократске странке

GYORGY KONRAD, Мађарска, Председник Светског PEN клуба

EDGAR BROMFMAN, Канада, Председник Светског Јеврејског Конгреса

SIMON WIESENTAL, Аустрија, “ловац на нацисте”

TEDDY KOLEK, Израел, Градоначелник Јерусалима, мрзитељ Срба

SIMONE WAIL, Француска, Бивша председница Европског Парламента

ROBERT BADINTEUR, Француска, Председник чувене “Бадинтерове комисије”

BERNARD-HENRY LEVY, Француска, Филозоф, предводник групе србомрзитеља

ANDRE GLUCKSMAN, Француска, Филозоф, члан Левијеве групе филозофа

JACQUES DERIDA, Француска, Филозоф, члан Левијеве групе филозофа

ALAIN FINKELKRAUT, Француска, Филозоф, члан Левијеве групе филозофа

LORAIN FABIUS Француска, Бивши Премијер

TANS CILER, Турска, Бивша Премијерка

DANIJEL COHN-BENDIT, Француска, Вођа студентског протеста из 1968.

GABY GLUMAN, Шведска, Председница шведског PEN клуба

JACQUES ATALLY, Француска, Председ. Европске банке за обнову и развој

RICK SALUTIN, Канада, Писац, Учесник студентског протеста у БГ ’97.

JOSEF “JOSHKA” FISHER Немачка, Министар спољних послова

HELMUTH KOHL Немачка, Бивши, немачки канцелар

FREIMUT DUWE, Немачка, Изасланик ОЕСС за слободу штампе

LUC LEVY, Француска, Директор Француског културног центра у БГ

BERNARD KUSHNER, Француска

JACK LANG, Француска, Бивши Министар културе

LAYAR MOJSOV , Македонија, Високи функционер бивше Југославије

MICHAEL FRIDMAN, Немачка, Саветник бившег канцелара Кола

ISRAEL KELMAN, Аустрија, Власник 51 посто пљачкашке Дафимент банке

MARGARET KOCH, Швајцарска, Председница Швајцарске конфедерације

BORIS YELTSIN, Русија, Бивши председнк Русије

YEGOR GAIDAR , Русија, Бивши Премијер

ANDREY KOZIREV, Русија, Бивши Министар спољних послова

SERGEY KIRIENKO, Русија, Бивши Премијер (1998-1999.)

ALFRED KOCH, Русија, Бивши заменик Премијера (до 1997.)

ANTHOLY CHUBAIS , Русија, Бивши Јељцинов саветник

GENADI BURBULIS, Русија, Бивши Министар финансија (код Гајдара)

VLADIMIR ZYRINOVSKY, Русија, Вођа Либерално-демократске партије Русије

GRIGORY YAVLINSKY, Русија, Вођа блока Јаблоко (странке центра)

MICHAEL ZADORNOV Русија, Министар финансија (код Примакова)

SERGEI STEPASHIN, Русија, Министар унутарњих послова

BORIS BEREZOVSKY, Русија, Милијардер, медијски магнат

BORIS NIEMTSOV, Русија, Бивши заменик Премијера Кириенка

ALEXANDER RUTSKOY, Русија, Вођа побуне у Руском парламенту

PETER AVEN, Русија, Бивши Министар спољне трговине

MIHAEL FRIDMAN, Русија, Банкар, са Авеном сувласник Алфа банке

VLADIMIR GUSINSKY, Русија, Медијски магнат, пред. Руског Јеврејског Конг.

MICHAEL HODOROVSKY, Русија, Менатеп Банка

ALEXANDER SMOLENSKY, Русија, Престоничнаја Банка

VITALY MALKIN Русија, Руска, Кредитна Банка

VLADIMIR YASIN, Русија, Министар економије (код Черномирдина)

ANTOLY SOBCHAK, Русија, Градоначелник Санкт-Петерсбурга

YULLY VORONTSOV, Русија, Бивши амбасадор Русије у УН

YEFIM ZVIAGILSKY, Украјина, Бивши Премијер

SONJA LICHT, Србија, Председница Сорош фонда за Југославију

CZESLAV MILOS, Чешка, Нобеловац, тражио бомбардоваље Срба

DAVID KALEFF, USA, Саветник за јавне односе код Милана Панића

LASLO SEKELY, Србија, Дописник многих Сорошових издања

ДРАГОСЛАВ АВРАМОВИЋ, Србија, Бивши гувернер НБЈ, “вођа опозиције”

Коментари (6)

  1. Дарослав Гужвић каже:

    На списку има не јевреја Лавров који је то лично потврдио 23. Марта 1999 испред зграде УН нашим људима који су га питали. Мајка му је Јерменка (име сам заборавио) а отац Рус, чистокрвни Рус. Има и других али да не терамо мак на конац. Списак се мора прочистити.

    1. Vesna каже:

      Отац му је био Јерменин из Грузије из Тбилисија, а мајка Рускиња, такође из Грузије.

  2. aca каже:

    A sta cemo sa dobrim Jevrejima kao sto su Zigon i Zigoni ?

  3. aca каже:

    Ja bih samo dodao da treba razdvojiti semite mojsijeve vere od hazara dakle nacije tursko mongolskog porekla,koji danas cine 90 procenata Izraela,talmudista.

  4. Sаuron каже:

    И после нека неко каже да су Чивути добри. Они су рак рана целог света, наjобичниjи криминалци и паразити.

  5. Aleksandar каже:

    Objasnjenje opsirnije i mnogo jasnije vidite u knjigama Dejana Lucica sve je jasno i mnogo strucnije objassnjeno.

Напиши коментар