Српска голгота о којој се не учи у школама!
Деценије су прошле од када су засађена стабла и као да знају шта је испод њих, расту и стреме према небу, не би ли оно прихватило мученике што леже испод наслага хумуса
Од крошњи високих борова и јела скоро да се и не види небо. Како су се тако развила и разгранала ова стабла? Деценије су прошле од када су засађена и као да знају шта је испод њих, расту и стреме према небу, не би ли оно прихватило мученике што леже испод наслага хумуса.
У шуму код места Јиндриховице, на граници Чешке и Немачке, довео нас је наш земљак, Дејан Ранђеловић, који од деведесете године прошлог века живи у оближњим Карловим Варима, монденској бањи за богате Европљане.
„Је л’ осећате мирис смоле? Има је на сваком стаблу, а, кажу, да смола истиче само на светим местима“, рекао је Дејан.
Та шума, надомак Јиндриховица, за Србе би требало да буде света. Требало би, али као што много тога Србима није свето, тако ни она није. У њој почива, у једва видљивим хумкама, око 1.600 српских војника и официра, заробљених 1914. и 1915. године, током одбране Србије од Аустроугара.
Више од 40.000 војних заробљеника, Руса, Италијана, а највише Срба, одведено је са фронта у тада највећи заробљенички логор на територији Аустроугарске – Јиндриховице.
У том малом месту али и у другим логорима широм данашње Чешке, заувек су остали многи. Далеке, 1932. године њихове кости сакупљене су и сахрањене у маузолеју у Јиндриховицама – 7.100 српских војника и један број цивила.
Кажу да је најстарији био српски деведесетогодишњи свештеник, а најмлађи његов осмогодишњи унук. Изградњу маузолеја у Јиндриховицама помогао је тадашњи председник Чехословачке, Томаш Масарик, лични пријатељ краља Александра I. Масарик није заборавио оно време када је, кријући се од Аустроугарских власти, у џепу носио – српски пасош.
Ту где је данас већ поменута шума, некада је био логор у Јиндриховицама. Деценије су пролазиле, време и природа обављали су свој посао, па је војничко гробље постепено зарастало у шуму и заборав. Све док 1994. године Дејан Ранђеловић није са пријатељима дошао да бере печурке.
„Буквално сам се саплео на споменик на коме је писало „овде почива тај-и-тај из Пожаревца“. Нисам могао да верујем! Онда смо још мало боље погледали и нашли и друге споменике наших војника. Отишао сам у село и првог мештанина питао зна ли шта о томе. И, тако сам сазнао за логор у Јиндриховицама“, прича Дејан.
Иако је маузолеј у Јиндриховицама после Другог светског рата скоро заборављен, српска држава о њему се колико-толико бринула. Али, иста та држава није знала за постојање војничког гробља у само пет километара удаљеној шуми. Све док хумке и споменике српских заточеника није поново открио Дејан Ранђеловић, почетком деведесетих година прошлог века. Од тада траје његова борба да се ово, како каже, свето место, на одговарајући начин заштити.
„Ми морамо то брзо да урадимо. По закону, војничка гробља штите се сто година, а после тога престаје њихова заштита. За две године биће 100 година од Првог светског рата, а да ми ништа нисмо учинили да уредимо ово место – вајка се Дејан.
Дејан и његови пријатељи сакупили су неколико споменика српских војника на једном пропланку и ту подигли крст. Али, ово место нико не посећује. У маузолеј у Јиндриховицама долазе с времена на време српски туристи, званичници ретко. А Јиндриховице су, после Зејтинлика, највеће српско војничко гробље у Европи!
Славољуб Стојадиновић, председник пожаревачког Градског одбора Удружења потомака ратника Србије од 1912-1920, који је предводио своје и смедеревске чланове Удружења на ходочашће у Јиндриховицама, не слаже се са тим:
На Зејтинлику је сахрањено седам и по хиљада наших војника! Јиндриховице су веће стратиште, јер треба рачунати и оне несрећнике који још почивају у шуми. Са њима их је 8.700!
Будући да су Јиндриховице биле војнички логор, у њима није било масовних убистава, али је масовног страдања, ипак, било. Логораши су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Радили су до изнемоглости у оближњем каменолому, градили су фабрику хемије у Соколову, до кога су сваког дана, пешице, ишли по тридесет километара, тамо и назад.
Било је да их је умирало и по четрдесеторо дневно. Њихови саборци односили су их на гробље у данашњој јиндриховачкој шуми, у отвореним, дрвеним ковчезима. Тамо би их изручили у већ откопане јаме, а сандуке враћали у логор, да у њих сместе нове мртваце. Многи од оних који су данас носили сандуке – сутрадан би били у њима!
Дејан Ранђеловић, као последњи апостол, чува сећање на Јиндриховице. И нада се да ће неко, ко је за то у Србији плаћен и надлежан, учинити нешто да борови и јеле, без своје кривице, не доврше оно што су Аустроугари започели пре скоро једног века.
Погледајте РТС-ову емисију „Траг: Јиндриховице – српска прича“