Србске чиче
Песник: Вук ЈСО
Седе главе свуда личе,
уз пшеницу која ниче
и унуче које сриче
послушајте њине приче…
Док се бели брци сучу,
голубови гумном гучу,
терајућ са неба тучу,
ђед замишљен пали лучу.
Две, три речи, прича крену…
Уснули се старац прену,
старим сјајем око трену,
и проструја плам кроз вену!
Сваки рат и свака буна…
До Солуна сто сомуна.
Швапско зрно још је туна,
…торба празна, пушка пуна.
Не убија пушка свака,
ал’ не оста празна рака,
од паора и горштака,
нек им вода, земља лака…
Души проспу, па отпију…
Гинуло се за Србију,
барјаци се небом вију,
а потоци крви лију.
Врх Мојковца, Церских гора,
све од Дрине, па до мора,
Сремског фронта, Сувобора,
далеко је Србска зора.
Зарасле су њиве тада,
опустела и ливада,
напуштена многа стада,
понестала свака нада.
Замишљене инаџије,
већ од јуче једног није,
зденац суза покров шије,
изорани образ мије.
Старачке су сузе тешке…
Албанију прешли пешке,
крвљу прали туђе грешке,
надахњујућ’ писце чешке.
Србство зове, биће први!
У даљини топ већ мрви!
Туђин-чизмом земља врви
Гостиће се њима црви!
Не боје се смрти, рата,
без судњега нема сата,
против свих ће, из ината
небеска је њина плата.
Опустела србска села,
затрављена славна дела,
место Срба, чудна фела,
на два слова књигу свела.
Опанака нема више…
Историју туђин пише
и победе наше брише,
часни Стари некад бише,
потомци их изгубише.
stari nasi dedovi srbski alih sinovi izdase i titina unucat