У Гораждевцу је јуче обележено 10 година од свирепог убиства двојице и рањавања четворо српске деце док су се купали на реци Бистрици.
Тада су од рафала, испаљених из аутоматске пушке, на лицу места страдали Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19), а тешко рањени Марко Богићевић (тада 12 година), Драгана Србљак (13), Богдан Букумирић (14) и Ђорђе Угреновић (20).
Еулекс је пре две године и званично обуставио истрагу уз напомену да ће је обновити уколико се дође до нових сазнања.
Милисав Дакић, отац покојног Пантелије каже да је истражитељима Еулекс недавно предочио низ нових доказа о овом догађају, укључујући и имена најмање двојице Шиптара који су извршили масакр.
– У истрази коју водим потпуно сам и без ичије помоћи успео сам да сложим готово све коцкице тог ужасног злочина и 95 одсто сам сигуран да знам имена најмање двојице од укупно петорице Шиптара који су учествовли у убиству – каже Милисав Дакић и наставља:
– Сазнао сам све. Почео сам тако што сам од Еулекса тражио да ми преведу готово 1.000 страница из истраге коју су они водили четири године. Из тих папира се могло доћи до оног закључка до којег сам и ја касније дошао – вели огорчено несрећни отац, који је у потпуности реконструисао догађај од 13. августа 2003. године.
– Децу су сачекали скривени у шипражју на Бистрици. Пошто су запуцали и остварили свој циљ, побегли су одмах до улаза у оближње шиптарско село, где их је чекао аутомобил којим су се одвезли у Пећ. Тамо су преспавали у мотелу Дарданија, а следећег дана прешли у Црну Гору и онда трајектом отишли у Италију. На том трајекту су се чак веселили и говорили како су „урадили одличан посао“.
– После тога се већини губи сваки траг. Открио сам да један од њих и даље живи у Пећи, а други, који је и пуцао на децу, живи и ради у Немачкој и повремено долази у једно од села које окружују Гораждевац. Прошле године је био и кретао се потпуно слободно – прича Милисав Дакић.
Он не крије да му је гнев због што убице слободно шетају све већа и већа.
– Чекам да супругу пребацим у Србију и да видим да ли ће Еулекс напокон нешто предузети. Ако не ухапсе тог човека знам шта ћу када га будем видео, јер више немам шта и кога да чекам. Мој живот је завршен тог 13. августа 2013. Зар сваки родитељ не би тако учинио – каже потпуно мирним гласом овај несрећни човек.
Осумњичени приведен па пуштен
Милисав Дакић каже да га је о обустављању истраге обавестила службеница из Еулекс која га је и упутила на косовске институције.
– Био сам и тамо, али су ми рекли да не могу ништа да ураде зато што је такав посао у надлежности Еулекса. Најтрагичније од свега је што је Еулекс пре неколико година привео убицу наше деце, али га је пустио са објашњењем да се отисци не поклапају мада је његов исказ обиловао са толико лажи да је то страшно – каже Дакић.
Некажњени злочини над Србима
Поред Гораждевца нису расветљени ни бројни други злочини на Косову. У Старом Грацком код Липљана, 23. јула 1999. убијено је 14 жетелаца. Унмик је осумњиченог Маслума Битићија пустио на слободу после два месеца због „недостатка доказа“. Код Подујева је 16. фебруара 2001. дигнут у ваздух аутобус Ниш експреса, 12 путника је погинуло, а 43 рањено. За тај злочин је био осуђен Фљорим Ејупи, али је касније пресуда поништена.
У Обилићу је 3. јуна 2003. убијена породица Столић: Слободан (80), његова супруга Радмила (74) и њихов син Љубинко (54). Истрага је покренута, али нема резултата. Одговорних нема ни за талас насиља Шиптара 17. и 18. марта 2004. када је убијено осам Срба и 11 Шиптара, док се двоје Срба још воде као нестали.
Тада је повређено 143, протерано 4.012 Срба, а порушено и запаљено 935 српских кућа и на десетине школа, домова здравља и пошта и 35 цркава. У Грачаници је те године, 4. јуна, убијен Димитрије Поповић (17) испред киоска брзе хране. У Бошњачкој махали у северној Косовској Митровици 2. јула 2010. бачена је бомба на групу Срба, убијен је др Месуд Џековић, а 11 особа лакше или теже рањено.