Пише: Бошко Козарски, оснивач српско-руског центра
Покушавајући да напишем неколико реченица о сопственој фасцинацији Његошевим ликом, делом, трајањем, актуелношћу, само бих несвесно слагао мисли наших великана који су одавно апсолвирали своју очараност оцем српске поезије, а које сам покупио читајући редове које су записивали у сличном заносу откривања Цетињског Тајновидца.
Наравно да се има још шта додати, јер је Његош актуелнији но икада, али за то је потребно перо неког новог Андрића, Скерлића или Црњанског, а не мој андроид и пола сата паузе на радном месту.
Срамота ме је и да покушам, јер само могу у лошу амбалажу да упакујем већ дефинисану суштину, па бих ипак овом колумном само подсетио на значајну годишњицу која је данас – 166 лета од смрти Петра Другог Петровића Његоша. Нажалост, не верујем да ће о њему данас бити речи у дневној штампи, па рекох да искористим овај мој скромни простор.
Можда поетски ситан вез Матије Бећковића најприближније осликава Његошеву актуелност данас, али о томе други пут. Бог је сасвим сигурно песник, а песници божји гласници који остављају упутства за употребу овоземаљског живота појединца, али и читавих племена, народа. Остављају и шифру за капију Царства Небеског, као и стални отворени вај-фај за „скидање” жељених информација и истина, за нова сазнања и спознања.
Песници су божји гласници, од којих је Његош први. Владика Раде данас чека сопствену ампутацију од рођеног племена. Одродише се деца Радова и посташе отпадници племена гордог, те осташе само горди изроди. Но Раде и данас ради, можда и више него јуче.
Његово дело у сваком времену носи најмодерније одело, шета кроз најпрометније пешачке зоне, примећено, али не и схваћено до краја. Више је домова српских са „Горским вјенцем“ него са Новим заветом, те се Његош у нашем народу и може сматрати равноапостолним, иако је његова канонизација упитна. Други је проблем што ово капитално дело у већини домова скупља прашину у забаченом делу полице, јер даљински је једноставнији за руковање и лаку забаву пружа. Видесте ли ТВ управљач на којем има трагова прашине или крајева паучине?
Ипак, Његош не ишчезава. Цитирајући Цетињског Пустињака, Срби несвесно понављају и обнављају завете дате стотинама година уназад. Свако слово „Луче микрокозме“ попут витамина улази у доједну пору нашег бића, јачајући национални и православни имунитет нашег духа.
Премећући свакодневно Његоша на хартији мале вредности кроз руке, можда и омаловажавамо његов лик, јер за сваког освешћеног Србина новчаница од 20 динара има далеко већу вредност (додуше, не у трговини), јер не можемо мерити величину Његоша и Вајферта, иако нам је овај други у монетарном систему (вредности) вреднији 50 пута.
Његошева вредност је ванвременска и немерљива, па бих га ја, да сам гувернер, ставио искључиво на бланко менице, јер покрива и без покрића. Нека ових неколико редака буде на спомен „Праху оца поезије”, кад га већ насловне стране неће дочекати.
