Пише: Миомир Филиповић
Матијас Рауш из Грабоваца у Срему са 12 година је 1914. године прешао Саву у Србију са српским официром Антонијем Антонићем и после четири године рата вратио се жив и здрав кући
Антоније Антонић, резервни официр српске војске из Орида код Шапца, када је полазио у рат 1914. године, знао је да ће ратовати против немачке војске. Да ће његов ратни друг пуне четири године бити немачко дете, Антонију ни на сан није могло да дође. А управо му се то догодило.
– У офанзиви на Срем 1914. године, српска војска је прешла Саву код Грабоваца. После неуспешних операција настало је повлачење. Антоније Антонић, тада тридесетогодишњак, вредан домаћин са пуном кућом чељади, био је командир српске коморе. У ратном вихору једног тренутка се нашао на пространом имању Ивана Рауша, Немца, рођеног и настањеног у Грабовцима. Српској војсци је била потребна запрега и кочијаш да извуку ратну технику и комору преко Саве у Србију. На имању Раушевих остала је Иванова супруга Барбара и њихово најмлаће дете Матијас, од 12 година.
– Антоније је био наочит и стасит човек. Униформа српског официра стајала му је као саливена. Наспрам њега је била Барбара, жена продуховљене лепоте, а поред ње син Матијас који је знатижељно гледао у незнаног. Најзад Антоније прговори јасним војничким гласом:
„Госпођо Рауш, замолио бих вас да ми дате једна запрежна кола и ако дечак може да тера, само до Саве. Дајем вам часну официрску реч, вратићу вам дете и кола”.
Пре него што је мајка што рекла, Матијас је поскочио од радости и повикао:
– Идем, мама!
Барбара је погледала сина и вратила поглед на Антонија:
– Господине, дајем вам мог сина. Верујем да ћете ми дете вратити. Коњи и кола, знам, требају вам.
На то је Антоније са озарјем на лицу одговорио:
– Вратићу вам, госпођо дете! Кунем вам се у мојих петоро деце.
Прашњавим путем од Грабоваца до обале Саве има пет километара. Матијас је галопом терао своје вранце као одрастао човек. Дивио му се Антоније. И војници српски. На обали Саве зачули су се рафали митраљеза и експлозије топовских граната. Антоније се уплашио за Матијаса. За себе се није плашио. Стари ратник је то прегрмео у два балканска рата. Мађарске јединице су надирале према Сави. Било је и сувише ризично да Матијаса врати кући. Меци и гранате не познају чији је ко. Прешли су обојица Саву и стигли у Србију.
Српска војска после повлачења се престројавала, видала ране, бројала жртве и рањене, попуњавала редове. Само је у јединици Антонија Антонића био један прекобројан. И то дете. Дуго су војници мислили да је то једно од Антонијеве деце. Међутим, једном на прозивци, грлатом и снажном нареднику застао је дах. Прочитавши име Матијас Рауш, запитао је:
– Ко је то, да га видим?
– Ја господине! – рекао је Матијас, искочивши из строја.
– Одакле теби овакво име и презиме? Ти ниси Србин!
– Нисам, господине! Ја сам Немац…
После овога, причао је Антоније својим потомцима, наредник је испустио списак војника и стао се крстити, чудећи се одакле немачко дете у српској војсци. А то дете се са Антонијем Антонићем повукло преко кршевитих планина Црне Горе и Албаније и стигло на Крф, а касније и на Солунски фронт. Велике борбе за освајање Кајмакчалана и пробоја самог фронта донели су велике жртве и страдања у редовима свих војски. У истом дану рањени су Антоније и тада 14-годишњи Матијас. Антоније у десно раме, а Матијас у леву бутину.
Рањени Антоније је једном руком изнео из борбе свог младог пријатеља. Није хтео да се одвоји од њега ни у француској болници иако су правила налагала да деца имају посебан третман. Оскудним знањем француског, убедио је лекаре да се заједно лече. У болници у Бриндизију Антоније и Матијас су били кревет до кревета. Матијас је касније својим потомцима стално причао како су га српски војници заволели иако је био једини дечак Немац од свих дечака који су били у српској војсци. Антонијева рана је била тежа. Матијас је имао лакшу озледу метком. Волео је да једе млеко и пиринач. Антоније је увек своју порцију давао Матијасу, говорећи му:
– Једи, само једи, да те мајци вратим здравог и снажног. Треба онолико имање радити, а то може само делија од момка…
Чим су оздравили, Антоније и Матијас су стигли на фронт. Прошли су сву ратну епопеју српске војске у ослобођењу, прво Македоније, затим Србије и стигли до Шапца. Матијас је свратио до Орида да види своје, а Матијаса је храбрио.
– Сутра стижемо у Грабовце да те предам мајци!
Тако је и било. Био је 4. новембар 1918. године, Антоније Антонић је рапортирао:
– Госпођо Рауш, вратио сам вашег сина!
Неописива радост у немачкој породици Рауш у Грабовцима иако су у истом том рату бројни Рауши страдали на фронтовима према Русији или Француској. Матијас је тај који наставља лозу фамилије.
Извор: Политика
