Историја

Неиспаљени рафал за Животу

srpska-vojska-solunski-front

… Пренесите ову поруку командирима, Анри! Зовите поново 17. колонијални, капларе Жандрон! Хитно! Успоставите везу са Дринском дивизијом. Да, тражите лично команданта Смиљанића. Шта је с том везом, капларе?! Схватите, човече: важно је, у питању су животи! Веза, веза, овде Дринска дивизија. Да, да, Дринска! Јавља се пуковник Смиљанић…

… Тако дан и ноћ. Усред љутих битака, у земуници, на косини, у пољу, на планинском вису, засут рафалима, мислио сам само на телефон. Само да се веза не прекине. То је моја дужност. На рафале нисам могао да узвратим. Моје је да бринем о телефону…

… Испод Кожуха – прекинута телефонска веза. Искомадана. Занемео телефон, а то је равно проклетству. Команда није у току догађаја. Не зна шта се збива па фронту. Млађе старешине одлучују сами. Не могу да се обрате својим командантима…

… Колико сам пута, тако, вукући телефон, ишао да тражим прекинуту жицу! У каквим сам ситуацијама био! Шта сам све видео! На положају Бела земља – грми најжешћа битка. Измешале се српске јединице и колонијалци из 54. пешадијског пука. Паде, покошен, француски капетан. Команду преузима српски официр. Погинулог капетана су повукли десетак метара уназад, оставили га иза врећа напуњених земљом…

… Нашао сам прекинуту жицу. Везао сам је и телефон је поново радио. Вратио сам се у команду. Ало, Дунавска, ало Дринска, ало команда 156. пешадијског пука. Јавите се… Веза је била у реду, али највише сат. Опет је прекинута, опет су гранате изровале земљу и искидале жицу. Хајде, сада, Анри Жандрон, снађи се, трчи и пузи пољем засутим бомбама и гранатама, тражи прекинуту везу…

… И ишао сам. Испред мене бесни борба. Прса у прса. Носе рањене. Не знам ни ко су – Срби или Французи. То више није ни важно, људи су. Стотинак метара даље – гомила бугарских војника, без оружја. Заробљеници. У том паклу као да су једва чекали прилику да се предају. У заробљеништву је – сигурније, бар глава може да се сачува…

… Идем за својом телефонском жицом. Збуњен, застајем пред страшним призором. Испред једне јаруге леже непомично четири француска и један српски војник. Српски војник ми је окренут лицем. Препознајем га. Телефониста из првог батаљона Дринске дивизије. Име му знам: Живота. Говорио ми је о свом Шапцу, о племенитим и храбрим људима свог краја. Груди му изрешетане мецима. Мора да је и његов телефон занемео, а он пошао да тражи прекинуту жицу и нашао смрт пред овим јарком… Његови ће га узалуд чекати… Покушавам да се сетим његове приче о породици: да ли ју је имао? Не, не сећам се. Укочен сам од туге. Стојим ту, јер не знам куда да кренем…

… Живота је, присећам се, био ђак – наредник. Добро је говорио француски. Сваке вечери, за време подужег затишја, седели смо и причали. Говорио ми је како ће, кад се заврши рат доћи у Париз да настави студије француског и књижевности. Знам, никада неће доћи у Париз. Никада неће стићи ни у свој Шабац. Остаће можда заувек овде, испод Ветерника, чијем су врху стремили његови другови…

… Опет сам пронашао жицу и телефон је оживео. Депеше, поруке, наредбе… У међувремену, мисао ми се враћа Животи. Шта је он имао од својих 20 година живота? Ништа! Ништа осим патриотског жара, осим ватре коју је носио у себи с којом је говорио о својој земљи. Причао ми је о путу преко албанског и црногорског крша. Па то је било ужасно! Колико их је остало на том путу, завејани у снегу, гладни, голи… Обузела ме туга и ја бих сада да треснем телефон о земљу и истрчим горе, на Ветерник, на Кравицу, на Јеж, на Кожух; да испалим рафал у оне који су усмртили Животу! Ало, Дринска, Јави се… Ало, батеријо, јави се штабу! Грме топови, борба не престаје на целом фронту…

… Зашто сам се поново сетио оне високе, лепе девојке коју сам видео у возу према Струмици. Можда због Животе. То је овако било. Кад смо се враћали са Дарданела, 1915. упућени смо најпре у Солун, а потом у Струмицу, где jе требало да ухватимо везу са српским јединицама…

… У Солуну смо се укрцали у вагоне треће класе и у поподневним часовима стигли у Струмицу. У моменту када је воз кренуо једна млада, лепа девојка у црвеној дугој хаљини отворила је врата купеа. Иако нас је било пуно, помакли смо се да јој начинимо места, питајући се каква ли је судбина доведе баш у наш вагон. Девојка је била предивна. Можда се то нама, двадесетогодишњацима тако чинило зато што смо управо били изашли из пакла који се зове – Галипоље…

… Затварајући за собом врата, девојка је проговорила на течном француском језику. Рече нам да је Српкиња, да је имала три брата – два су погинула у досадашњим борбама. Поче да нам се захваљује што долазимо да помогнемо српској војсци. Излазећи из Струмице и опраштајући се од нас, лепа српска девојка није ни слутила да ће у нама упалити пламен љубави за српску земљу, пламен који се никада више неће угасити…

… Само што смо изашли из воза, није прошло ни пола сата, сударисмо се са бугарским јединицама. Готово истовремено, ухватили смо везу са српским трупама. Нисмо могли да зауставимо надирање непријатеља, па смо код Ђевђелије напустили српску границу и нашли се у Грчкој…

… Тог првог сусрета са српским војницима и оном лепом девојком у возу сетио сам се и у подножју Ветерника где сам, трагајући за прекинутом телефонском жицом, наишао на убијеног Животу и групу француских војника. Са каквом је љубављу девојка говорила о својој браћи! Са каквим је жаром Живота говорио о својој земљи! Кад сам се са српским и француским војницима, после пробоја Солунског фронта, нашао у Београду, загледао сам веселе људе. Надао сам се да ћу међу њима угледати онај лепи лик девојке из воза за Струмицу…

Антоније Ђурић, „Солунци говоре“
Просвета, Београд, 2008.

Напиши коментар