Пише: Милорад Вучелић, главни уредник магазина Печат
Турци јаки, издајници јаки – мој сердаре, на добро не слути – ове Његошеве речи упутио нам је као поздрав и подршку наш читалац, књижевник Игор М. Ђурић.
И тврдња и слутња се обистинише.
Већ недељама се из највиших органа српских и војвођанских власти, политичких странака, из руководстава разних удружења и са телевизија које безочно злоупотребљавају националну фреквенцију се бујицама лажи, клевета и увреда обрушавају на „Печат“. Отвореним говором мржње осуђују непостојећи говор мржње. Да их не знамо ко су и какви су, и за кога то раде могли бисмо помислити да је све то због једне реченице, али сви добро знамо да није. Она им је само изговор и повод да демонстрирају своје доследно и високо организовано антисрпство. Неки од њих само настављају свој посао, а неки из власти се сада укључују да би им се додворили. „Печат“ заступа српску политику и јасно и упорно доприноси уобличавању српског становишта, а они ће и даље ићи из кампање у кампању са неизоставним поражавајућим исходом.
Тако је ових дана повелика група од „Печата“ угрожених особа склонила главу, ни мање, ни више, него у Дом Скупштине Србије. Скуп је одржан под називом „Сви смо ми Томислав Марчинко“ и таква је и била њихова основна порука, а нарочито у наглашеној интерпретацији РТ „Војводине“. Да подсетимо заборавне, а обавестимо млађе, Томислав Марчинко је некада, пре него што су јогурт револуцијом одуване аутономашке антисрпске власти, био високи партијски и државни функционер који је јавно у свим државним медијима објавио подужи списак српских интелектуалаца, на челу са Добрицом Ћосићем, којима је забрањен улазак у Нови Сад и Војводину. На том списку нашао се тада и потписник овог текста. У међувремену се као што видимо списак знатно проширио, па се на њему сада налази један целокупан народ.
Претеча праксе србомрзачких спискаџија, Томислав Марчинко је после смењивања у Новом Саду своју каријеру наставио у Загребу и то на највишим функцијама у Хрватској Радио и Телевизији (ХРТ). Деведесетих је – ето коначно ваљаног доприноса за разговор о „деведесетим“ – водио рат против Срба и Србије који је тако ефектно започео у Војводини. Избацили су га са ХРТ-а нешто касније, али због лоповлука. Сва могућа поређења или путоказе на моралним и политичким, те националним мапама препуштам слободном закључивању читалаца.
Скуп иначе у јавности фигурира и као јавно слушање о медијским слободама. Био је то прави фестивал старих стереотипа и партијских поштапалица из Брозове југословенске епохе. Доминирале су старе и изанђале насилне симетрије, а скуп је одисао монолитним јединством какво нису красиле ни некадашње партијске идеолошке комисије и седнице политбироа. Уз обиље најчистијих глупости. Некада су се и глупости и југословенствујуће антисрпство прикривали догматизмом и цитатима, а сада су остале потпуно огољене. Детаљније описе ових делатности можете прочитати у текстовима наших аутора и уредника почев од Ратка Дмитровића и Милијане Балетић, па до Миодрага Зарковића.
Овај скуп и све друго што се дешава под заједничком паролом „Сви смо ми Томислав Марчинко“ је показао да је Србија далеко иза себе оставила некадашња југословенска правила у националним кључевима. У Марчинково време је било немогуће да се у неком руководећем телу у Војводини нађе четири петине припадника националних мањина, а само једна петина Срба. Данас је то не само могуће него пожељно. Значи ли то, поред осталог, да су припадници националних мањина у Војводини, а посебно Хрвати, пет стотина пута способнији, образованији, талентованији и паметнији од Срба? То, наиме, тачно тако испада уколико би се пондерисала национална структура становништва северне српске покрајине и потом применила на руковођење њеним телевизијским Јавним сервисом. Можда је то само потврда и свима познате и у дело спровођене Грухоњићеве тезе о дегенерацији Срба? До сада смо мислили да је само реч о Републици Српској и Бањој Луци, а сада видимо да је то универзално применљиво на све Србе одреда ма где живели.
А можда се све ово и догодило захваљујући поштовању правила о заштити личних података, па се није ни знало ко којем народу припада. До изражаја је дошао само квалитет и знање, па нека се Срби замисле зашто су толико неспособни и глупи.
Да би се суочење са истином избегло остао је скрајнут иступ Родољуба Шабића, што је заиста неправично. Повереник за информисање од јавног значаја и заштиту података о личности истакао је, придружујући се већ горе описаним радњама да „није проблем само у говору мржње, већ и у кршењу закона који забрањује навођење података о националној или сексуалној припадности“, што је наш новинар Зарковић прекршио. Широј јавности је било непознато да исти степен заштите и тајности важи и за националну и за сексуалну припадност. Обе ствари су потиснуте у сферу потпуне приватности. Тајности подлеже, рецимо, и српска националност и хомосексуализам. А шта ћемо с тим што већину свих нас одају имена и презимена? Лако се може прикрити да си педер или хетеро, али како се заштитити ако си Србин, а посебно ако те име и презиме одаје, и ако те лако препознају. Морало би се ту нешто битно променити. За Србе са препознатљивим именима требало би у матичним књигама унети неку шифру или број, па да не зна нико ко смо. Прилично је незгодно ако то буде баш лако уочљиво, па због тога сви знају или оправдано сумњају, да си Србин, а да, рецимо, не знају да си педер. И тако даље.
Али све то ма колико сложено било Шабић ће већ решити. Занимљиво је како овом заштитнику података о личности не паде ни на памет да одлучно подигне свој глас када је жута Влада Србије одлучила да својом уредбом Шиптарима у Приштини преда матичне и катастарске књиге својих српских држављана, са свим личним и имовинским подацима? Што не оде тада на неко јавно читање и не подиже глас у заштиту личних података или што не организова неко обраћање Уставном суду или међународним институцијама?
Веома је забрињавајуће што чак 41 одсто грађана подржава наш улазак у ЕУ. Превелика је то подршка за тако велике штете које је Србија већ претрпела и које ће тек претрпети. Утешно је што знамо из искуства да су ове агенције вероватно покрале једно десетак одсто у корист ЕУ. Али и тада је превише подршке. Да је информисање нормално, било би и нашим политичарима много лакше јер би знали да се морају борити против 90 одсто свог народа. То би им подигло борбени дух и још више их уверило у оправданост њихове политике. Или би се коначно дозвали памети.
Када је већ о истинитом информисању реч, много је лакше читаоцима приштинске штампе јер они, за разлику од читалаца из Србије имају новине које објављују тачне информације о резултатима бриселских преговора. Можда и зато што њихови политичари немају шта да крију. Они добијају све што желе и незадовољни су. А ми губимо полако све и делујемо прилично задовољно. У томе је врлина и вештина наших медија.
Земља у којој живимо је по много чему јединствена, али је најјединственија по томе што су у самом врху власти доказани и проверени јатаци наркокартела. То је потврдио потпредседник жутог картела, званог понегде и ДС, Миодраг Мики Ракић, јер он као доскорашњи шеф свих обавештајних служби за то има непобитне доказе. Свесно је прикривао најтежа кривична дела, чинећи и сам кривична дела. Уз пут је двоструко оптужио врх садашњег режима. С једне стране оптужио је оне који су јатаци наркобосова, а с друге оне који их не инкриминишу, јер су им сви докази познати и при руци. За почетак би се морала испитати његова одговорност и установити истинитост његових речи. Посебан коментар или пре згражавање, заслужује то што на сраман начин упоређује генерала Ратка Младића и његове наводне и већ мртве, а свакако часне јатаке са наркобосовима и њиховим сарадницима који већ годинама, као и сада, врше највише државне послове. Много је Ракићу што је „изгубио“ пет година у лову на Младића, али ће сачекати и десет и петнаест да сачува Шарића и његове доушнике.
На насловној страни „Печата“ је Новак Ђоковић. По заслузи, а не као компензација за српско капитулантство.
