Мирјана Бобић-Мојсиловић: Мало морген
Српске власти забраниле су, по трећи пут, одржавање геј параде у Београду, и том одлуком изазвале су лавине реакција и осуда међу грађанима, политичарима, у ЕУ и Америци. Али, геј парада је ипак одржана, извечери, дан раније, пред зградом Владе Србије, и опет, и тај догађај изазвао је салве одушевљења и похвала за храброст ЛГБТ популацији, али и питања – како је могуће да се ненајављени скуп уопште одржи, и сумње да је цео маневар – забрана и отпор забрани, у ствари био пројекат да и вук буде сит и овце на броју.
Ивица Дачић је изјавио да се геј парада забрањује пре свега због безбедности самих учесника параде, али је Чеда Јовановић истакао да је управо Дачић био тај који је хушкао јавност против параде својом изјавом да „то није нормално“.
Парадоксално – иако је припадницима ЛГБТ заиста укинуто елементарно грађанско право да се окупе и прошетају својим градом, овом забраном ЛГБТ популација постигла је више него раније – страсти су се узубуркале, а однос према ЛГБТ је ових дана једина тема у медијима, и својеврсни политички лакмус, најубитачнија пречица за стицање политичких поена, без обзира на којој фреквенцији дугиног политичког спектра се налазили. Политичари се деле на оне који су против параде и на оне који је подржавају – и „да“ и „не“ овим поводом постају својеврсни политички амблем, платформа за следеће изборе, нека врста политичке мантре која забашурује све остало.
Ово је земља у којој хулигани раде шта хоће – ако навијачи могу да симболички срозају целу Србију када на терену скину фудбалере (а да држава на то не реагује), брига министра полиције да би у случају Параде поноса могло да буде и људских жртава сасвим је оправдана. Али, да ли то онда значи да је ова држава у рукама хулигана и да је пред њима полиција немоћна?
С друге стране, занимљиво је да је цело ово замешатељство око слободе, демократије, толеранције, безбедности, забране и потом одржавања ноћне Параде поноса, донело поене свима. ЛГБТ популација је постала морални херој, Ивица Дачић прима честитке и из Загреба на „храбрости да се одупре терору ЕУ“, дежурни гласноговорници политичке коректности добили су прилику да се истакну, ЕУ и остали „цивилизовани свет“ добио је прилику да се још једном забезекне над овдашњом нетолеранцијом, а обичан народ добио је прилику да се до миле воље дописује на јавним мрежама.
Испоставља се, наиме, да је Парада поноса тема свих тема – према неким статистикама ниједан догађај у нашој скоријој ништа мање тамној прошлости, није изазвао толику количину реакција као овај – ни хулигани на утакмицама, ни било шта у вези са Косовом, ниједна политичка афера, ни смена Ђиласа, ни повратак Станка Суботића у Београд, ни мостови, ни путеви, ни јавни казани, сиромаштво, незапосленост, ни ћирилица у Хрватској – ништа није важније од ЛГБТ поноса. Јавност је добила кост за глодање, и чини се да некоме баш овакво стање ствари одговара. Изгледа да је неко проценио да је боље да се у Србији диже прашина око Параде поноса него око било чега другог. Можда баш у том грму чучи зец.
Испоставља се да је Србија Европи морала да каже бар једно „не“, и готово да је тужно да је то „не“ пало баш на Параду поноса. Тиме је, у очима многих, Србија показала „да се сагињати неће“. Није Косово више најскупља српска реч – у овом тренутку најскупља српска политичка реч јесте енглески акроним ЛГБТ.
А, као што знамо, Србија ће и око овог питања морати да се сагне, као што се савила око свега што је било на дневном реду, не само зато јер „Европа нема алтернативу“, него и због оне старе српске пословице – „што га више стежеш – то више одскаче“. Кад год је неко овде рекао „мало морген“, испало је супротно.
За крај, није неумесно поменути још један прилог српској шизофренији: занимљиво је да су они који су се највише противили одржавању Параде поноса у Београду били запрепашћујуће без речи око афере владике Качавенде, док су највећи бранитељи ЛГБТ популације, уместо да га бране, на владику који воли младиће бацали дрвље и камење!
Дакле, нису тачне тезе да нико у Србији није изгубио посао зато што је хомосексуалац. Испоставља се да је владика Качавенда прва жртва.