Памтим Милорада Улемека као витеза и као човека, није га излегло гнездо кукавичје, ви што га видите другачије, као насилника, злочинца, убицу, ви сте прогутали Чедину удицу...
Иде ЧОПОР, где су предводници, предводници чаме у тамници. Звеки, Гумар, Улемек, робије за цео век. Тужно цвиле вуци у планини у тамници кажњени, невини.
Плачи вољена земљо, сузе слуте на срећу, плачи, све си нам дала, гасила себе ко свећу, и ја ћу са тобом плакати, живот свој ћу ти дати, заставу твоју ћу носити, никоме нећу је дати.
Знани су ми сви српски хероји, Од Пантера већи не постоји, Скидам капу имали су чуку, Маузеру, са Вучјака вуку, Никад више таквог јуначине, Такав једном рађа се и гине...