Пише: Милорад Антонић
ЛЕШИНАРИ
Због тога што је неко прекорачио црту 18.03.2003. год. забрањен је Дневни лист Србије Национал. Начин и разлози забране непознати су демократским системима и неодољиво подсећају на префињене методе диктаторских режима.
Због тога штоје неко прекорачио црту остало је за памћење да је тадашња Влада издавачу Национала у разлоге за забрану навела и садржај хороскопа у коме је наводно најављено убиство премијера. Веровање Владе у хороскоп никад нико ничим није демантовао!
Због тога што су лешинари и даље у прекорачењу црте прав,укуса и морала судски процес још увек траје.
Ако идемо даље од догађаја који су описани у првом наставку овог серијала морамо се вратити десет година уназад – или 3 године, 3 месеца и 13 дана од 05. октобра 2000. год. унапред да би дошли у саму срж демократизације у Србији.
Бројао се осамнаести дан, марта 2003. год. када је забрањен Дневни лист Србије Национал.
Дакле, после 12.03.2003. год. када је, зато што је неко прекорачио црту, (а не зато што је то најављено у хороскопском знаку Лав) убијен први демократски изабран премијер Србије, у Србији је ступило на снагу ванредно стање познато као акција Сабља. Тада је око 12.000 људи приведено са намером да се пронађе убица Зорана Ђинђића.
Али забрана Национала, хапшење толиког броја људи, бојкотовање трилогије ПРОЦЕС КП 5/03 и последњих година лешинарење над славом покојног премијера нису засебни случајеви. Све је то део хорског певања, донекле раштимованог али још увек активног хора лешинара који певајући „тако је мислио и говорио Зоран“ полако али сигурно својатају његове идеје и визију. Аналитичари упозоравајући на ту појаву, пре бих рекао обману, подсећајући да су међу рецитаторима „они који су Ђинђића некада највише нападали!“
С друге стране, сам процес суђења, пресуда оптуженима, докази, изјаве сведока, вештачења, убиство… данас, десет година после је под још већом сумњом. И све више је доказа, чињенца, пропуста у истрази који упућују на нове закључке.
Редом то изгледа овако.
Никола Врзић, новинар који прати ову тематику у сарадњи са Миланом Веруовићем, шефом обезбеђења Зорана Ђинђића који је тешко рањем у атентату тврде да је био и „трећи метак“. Врзић тврди да има доказе да је истина о убиству скривена и у изјави за „Информмер“ (12.03.2013.год.) каже:
„На основу докумената који су прошли кроз Специјални суд, дошли смо до спектакуларних сазнања о фалсификовању доказа и монтирању сведочења током, процеса. Кад се боље погледа , бројни докази постају веома спорни…“
„Ово није теорија завере, ово јесте завера…“ и као сумњиве детаље наводи следеће:
„Званично испаљена су два метка, иако је свих девет чланова обезбеђења дало исказ да их је било три“.
„Истрага каже да је други метак погодио Веруовића и забио се у зид, иако је вештачење у Визбадену показало да тај метак није прошао кроз људско тело.“
„Остаци Ђинђићеве крви намерно су остављени да се убуђају.“
„На кундаку и рукохвату пушке „хеклер и кох“ налазили су се трагови црвене боје, налик на крв, који су избрисани пре анализе!?“
„Према првобитном записнику, крв је била на левој страни Ђинђићевог тела, што имплицира да тај метак није дошао из Адмирала Гепрата, већ из Бирчанинове 6-8 .“
„Интересантно је, напомиње даље Врзић, да су полицајци вршили увиђај у Бирчаниновој 15. марта 2003… Ако тамо нема ничега, поставља се питање зашто је полиција тамо ишла. Ако су сумњали да ту постоји нешто, зашто се чекало три дана…“?!
Чудно, свакако, јер у питању је убиство премијера (или можда баш зато?!).
Али, ко је убио премијера?!
И зашто је убијен премијер?!
Осим нагађања по систему да је то зато што је хтео да реши проблем Косова на начин који светским силама није одговарао, до оних да је 5. октобар 2000. год. дошао на наплату 12.марта 2003.год. ништа друго аргументовао нисмо добили. Хапшење 12.000 осумњичених у акцији Сабља био је пуцањ у празно.Неки кажу и добра маска.
Потом је требало утемељти разлоге за убиство.
ТРАЖЕЊЕ КРИВЦА
Стрела је одапета 18.03.2003.год. Одлуком Министрарства културе Србије забрањен је Дневни лист Србије Национал. Разлог. Због текстова објављених у време ванредног стања.
Инспектор полиције који је испитивао одговроно лице и оснивача, овде потписаног издавача Национала још као прекор и срамоту навео је : „то нема смисла, знате ли ви да сте у хороскопском знаку Лав (премијер је рођен у том знаку) најавили убиство премијера?!“
Наравно, пошто је у питању прекорачење црте, не каже се којих текстова и када објављених, али инспектор држи у руци Национал од 12.03.2003. год. и показује на хороскоп и знак Лав. Садржај је означио маркером.
Та ноћ у полицији се завршила у 03:45 часова тако што одговорно лице издавача Национала на невиђено (својом вољом и одлуком) потписује да стоји иза свега што је изјавио и што су, према тврдњама инспектора, против њега изјавили његови сарадници.
А онда су почели други демократскли притисци.
Дакле, ни мало случајно, после убиства премијера и забране Национала у просторије издавача Национала, 20.03.2003. год. долази финансијска полиција са задатком да испита пословање предузећа јер тај дневни лист, тврде они, финансира Земунски клан. Он је, певали су они, „жута штампа“, „он је припремао атмосферу линча против премијера“ …?!
Након детаљне контроле пословања која је трајала 12 дана, главни инспектор налази да нема неправилности у пословању, што је пре њега утврдила и претходна финансијска контрола која се „радећи свој посао“ задржала пуних 42 дана. (Неки кажу да је и то противзаконито). У оба случаја нису нађене никакве неправилности у пословању. Све законске обавезе су измирене, исплаћене зараде запосленима, плаћени доприноси за запослене, порези и остале дажбине… све до закупљених паркинг места. Чак и легализација софтвера, што је била права реткост у то време у Србији. На њихову жалост, (касније видећете зашто и на нашу ) није нађена ни једна једина уплата од стране трећих правних лица (поготово не од оних које су они означили као финансијере Национала). Једине уплате биле су остварене од продаје овог дневног листа, 15-дневног магазина Ексклзузив и маркетиншке агенције.
Констатовано је такође, да је ово правно лице као мало предузеће, по завршном рачуну за претходну 2002. год. исказало добит у износу од 23.360.703,00 дин. и остварило бруто промет од 407.314.428,09 дин. Од тог износа држава Србија приходовала је по основу пореза 20% што је око 81.462.884 дин. само за ту пословну годину.
Али то је, очигледно било и превише за новину чији је основни принцип био – није новинарски прећутети. Довољан разлог за освету или не, закључите сами. Али на једном састанку са уредницима Национала премијер Ђинђић је замолио за разумевање његових минстара јер „млади су и немају довољно искуства…“!! Као знак добре воље тражио је од њих да повуку своје тужбе против Национала. Док је био жив тужбе су повукли, а после?! Да им је било до његовог става сигурно не би после његовог убиства вештим маркетиншким обманама наставили јавности Национал представљати у најцрњем светлу. Наравно, бранили су, наводно покојног премијера тако што су на сва звона постојећих медија ту новину означили као главног кривца, кроз коју је припремана атмосфера линча. Та теза је у том трнутку у јавности „пила воду“, јер јавност је шокирана убиством и било ко да је окривљен народ је то прихватао. Требало нас је још само натерати да то признамо.
У тренутку када ми је финансијски инспектор предочио позитивне налазе своје контроле и дивио се резултатима (или је био искрен или то једноставно није очекивао) и сам се правдао да је „ето морао доћи“, позвали су га из његове (Централе – ПОРЕСКА УПРАВА МИНИСТАРСТВА ФИНАНСИЈА И ЕКОНОМИЈЕ) да „хитно са решењем о извршеној контроли дође назад…“! Безуспешно им је објашњавао да је решење већ уручио… Морао је да се врати. Једино није морао да ни да ме моли нити да примењује силу да ми одузме решење. Без обзира што ми је оно било спас јер притисак се кретао у правцу товарења што веће одговрности и кривице враћајући му решење отворио сам врата паклу. Дао сам им тиме могућност да практично ураде што год им је воља. Да направе ново решење, да исфризирају чак и кривичну одгорност.
Није могао да верује шта има у рукама. Он је отишао у Централу, ја у безнађе а у просторије издавача Национала у 17 сати и 15 минута истог дана (01.04.2003. год) ушла је полиција, председник Трговинског суда, стечајни и ликвидациони управник. Уручили су ми Решење којим се над издавачем овог дневног листа отвара поступак ликвидације. Поменуто Решење донето је пошто је коначним решењем Министарства културе и јавног информисања Републике Србије број 651-01-131/2003-10 од 18.03.2003. год. »привремено забрањено издавање и штампање као и објављивање у електронском или другом облику листа НАЦИОНАЛ« .
Наређење: предати печат, отпустити раднике, и одузети опрему за рад.
Извршено без приговора и без права на жалбу и на адвоката. Пошто је било ванредно стање нисмо ни имали право на њега. Нити су запослени новинари смели, а хтели су, да организују протест, али и у том случају ако би их било више од 10 на једном месту били би ухапшени. А било је 50 запсолених.
Свој став и јединио валидно правно тумачење овог поступка смо образложили али није имао код а нас слуша. Истина коју је нудио Национал ни за једну дневну новину није била тема.
А истина је ,између осталог у следећем:
У поменутом Решењу за спровођење поступка ликвидације од 01.04.2003. год. суд се неосновано позвао на одредбу чл. 100. ст. 1. тач. 1 Закона о предузећима којим је прописано да „предузеће престаје са радом ако му је изречена мера забране обављања делатности“, заборављајући на право сваког оснивача предузећа да у случају престанка бављења неком од регистрованих делатнсоти, одлуком оснивача може да се бави другом делатношћу из регистра. У тадашњем регистру издавач Национала имао је регистроване 124 делатности. Значи од преостале 123 издавач је могао да бира којом ће се бавити. То због тога јер му је на овде исказан начин забрањено да се бави издавањем новина (што је посебно чудна правна прича јер скоро да нема случаја где је суд забранио бављење неком делатношћу из разлога коју су у овом случају наведени, али ето и да је тако). Дакле све законом дозвољене и регситроване делатнсоти у регистру овог правног лица њих 123 биле су наше право на избор. У конкретном случају то значи следеће. Ако је издавачу Национала изречена мера забране обављања делатности а јесте, и она је у том случају била издавање новина, то исто предузеће, тј. издавач Национала могао је да се бави другом делатношћу из регистра, нпр. маркетиншким услугама, трговнином на велико и мало, итд. итд…?! Нема никаквог правног утемељења у тврдњи из Решења да „предузеће престаје са радом ако му је изречена мера забране обављања делатности“.
Шта то даље значи? Значи да би издавач са својим запосленим радницима, да им није забрањено да раде било шта, одабрао неку делатност из регистера и њоме би се бавили. Нешто би дакле радили, од нечега живели. Остварили би своје право на рад. Међутим неко ко је прекорачио црту рачунао је на ту могућност па је донео такво решење (казна је дакле морала бити ригорозна) по коме нисмо имали право да радимо. Поједине редакације чак нису смеле примати новинаре из Национала (осим ретких изузетака где су се лично познавали новинар и главни уредник). А док докажемо своје право „липши магарче“. И да би били још сигурнији да нећемо моћи ништа радити запленили су опрему: 68 компјутера, 120 столова, телефоне, телефонску централу, предајник за новинске агенције, возни парк.. у укупној вредности од 15.274.029,31 дин. Наравно, мада не и разумно, узета је сва приватна фото и остала документација… Чак и фото албуми новинара. Да би ударац био што болнији, а власт што строжија из столова запослених узели су парфеме, дезодорансе… Разумљиво, ако су, а очигледнода јесу, демократску слободу схватили као право на поседовање туђе имовине и слободе.
Просторије редакције су запачаћене, 50 запослених, од тога 32 новинара у сталном радном односу и 18 сарадника општих служби и маркетинга добили су отказе. Због одузетих сердстава за рад онемогућено је даље издавање још једног нашег издања Ексклузив и рад маркетиншке агенције.
Али тако је кад се перекорачи црта.
Издавач је таквим одлукама и решењима изгубио све што је зарадио, спречен је да користи исказану добит, уништена су му два новинска бренда, изгубљено је тачно 926 пословних партнера. Оснивач и остали новинари упућени су на Биро за запошљавање. Изгубљена је и нада, помало и вера у правну државу. Али добили смо још једно бреме. Медијски линч. Из дана у дан у медијима могли су се чути разни примери гнусних лажи о писању Национала и његовој хајци на премијера Ђинђића, сарадњи са Земунским кланом. Тако и толико да ко год би то слушао помислио би да је реч о неком другом Националу а не оном који су читали годину, три месеца и 15 дана.
ПОГЛЕДАЈ У ХОРОСКОП АНЂЕЛЕ МОЈ
Дакле кренула је жестока кампања у којој су представници Владе покојног премијера Национал означили као носиоца, главног кривца за убиство премијера. Користили су методе Хитлерове пропаганде – пет пута поновљена лаж постаје истина. Истина која је доказивана хорским певањем представника власти на тему Национал убица. Супротно није било могуће доказати у строго контролисаним медијима. Власт се није трудила да понуди доказе за истинитост своје хорске песме.
Нису рачунали на то да, истина живи и у другима које називамо праведнијим, моралнијим, професионалнијим.
Након годину дана Решењем Вишег Трговинског суда у Беогарду 15. веће Л.бр.426/03 од 24.02 2004. год. поведени поступак ликвидације издавача Национала од стране предлагача регистарског судије Трговинског суда означен је као неоснован а Уставни суд Србије донео је одлуку да је гашење медија у време акције Сабља било неуставно.
Неко је дакле дебело био у прекорачењу црте!
Једино је главни адут Владе да је Национал у хороскопу најавио убиство премијера у главама верујућих чланова тадашње Владе остао на снази (можда још увек верују у то). Заправо, у тако, развијеној демократској свести у њеном пуном процвату и правном систему ове земље за право чудо није постојао надлежан судски орган за тумачење предвиђања из хороскопа како би јавност сазнала да ли је то што је писало у хороскопу стварно утицало на убиство премијера. Посебна прича је то што је свима познато то да већина хороскопа објављених личе један на други, или сускоро сви исти. И посебнмо што хороскопе пишу спољни срадници. Међутим, хороскоп објављен у Националу је склон убиству! (погледај у категорији Забрањене новине прилог Звездочитачи). Али, бар је постигнут рекорд. Тадашња Влада Србије може слободно у Гинисову књигу као једина која верује у хороскоп и својим одлукама управља на основу онога што тамо пише. Вероватно и до сада држи тај рекорд јер никад ове оптужбе засноване на хороспку није дематовала. Нити је упућено извињење. Бар јавности.
С друге стране, по систему да се дављеник хвата за сламку, показује анализа писања медија од јануара 2001. до 12. марта 2003. год. Анализу је код агенције Ебарт консалтинг наручила иста та Влада, која верује у хороскоп.Тада су отворена нека логична питања. Нешто сасвим чудно постаје нормално. У тексту „Други пишу: Статус“ (пренело „Време!“ 11.09.2003.) објављени су резултати, који између осталог кажу да: „од 3.259 текстова објављених у најзначајнијим дневним и недељним новинама, неутралних је било 2.823 односно 86,62 %, негативних 350 или 10.74,% а позитивних 86 односно 2,64%. Овај број делује изненађујуће. Где су ти који су мислили другачије. Зар само 86 текстова?! Дакле ништа од 7.000 текстова о којима је један део владе причао у време ванредног стања искључиво негативне конотације, који су створили климу линча за убиство Зорана Ђиндића. Подвучено је и „да треба правити разлику у стварању атмосфере. Наравно, али не у убиству. Дакле, то су ипак две велике разлике.“ „….Да ли постоји веза измеду расположења јавног мњења и написа у штампи? Упоредна анализа истраживања јавног мњења „Мишљење о Зорану Ђинђићу“ и негативних текстова у штампи – показује да јавно мњење касни са реакцијама у односу на објављене текстове. Неопходно је десетак дана да се информације (теме и њихова вредносна порука) објављене у штампи „сваре“ и произведу одређену реакцију…“
„На крају, једно мучно и тугаљиво питање: зашто је Зоран Ђинђић,за живота, био више неомиљена, него омиљена личност? Колико су у томе учествовали медији, поготово штампани? Број негативних текстова, сам по себи не даје потпун одговор. Убедљива већина неутрално интонираних текстова свакако добрим делом умањује деловање оних негативних. Прави проблем је, ипак, у изузетно малом броју отворено позитивних текстова. Са таквим бројем позитивних текстова тешко да можемо да говоримо о некој озбиљној подршци или „навијању“. Пре ће бити да велики број неутралних и минимални број позитивних текстова говори о одреденој дистанци и личној уздржаности највећег броја новинара према Зорану Ђинђићу.То делује прилично парадоксално с обзиром да је Зоран Ђинђић био изузетно предусретљив и отворен према медијима. Он је био апсолутна супротност ми-зантропском и често аутистичном владару типа Слободан Милошевић.“
Даље се наводи да „текстови писани у поменутом периоду разним поводима врло различитих новинарских жанрова али непосредно и(ли) индиректно везани за лик и дело покојног премијера) „представљају директан доказ да није постојала завера у медијима“.
Када су се новинари отрезнули почињу да се објављују и овакви садржаји.
„Сваком ко је иоле упућен у овдашњу медијску прашуму јасно је да је цела акција смишљена у успаниченим главама људи који о медијима и новинарству не знају ништа. Зашто? Зато што је Зоран ђинђић имао, нарочито међу политичарима, редак таленат да добро комуницира са новинарима.“
„Кажу Национал је стварао атмосферу линча. Па откуд толики утицај тој новини, коју су називали „жута штампа“ Како то да јој сви верују?!“
„Као прво; ствар је сваког појединца како ће прихватити информације које му се нуде. Друго овде се говори о стварању атмосфере линча. Ако ју је Национал стварао – шта су други урадили да докажу супротно.“
Ко овде верује да се професионалац може кроз новине убедити и навести на убиство?!“
Дакле, питам се.
„Ко овде, па и шире, верује да држава верује у хороскоп?!“
Ја верујем јер сам то доживео. Власт у Србији ме је у ноћи између 18. и 19. марта 2003. године уверила у своје ставове по том питању. Нису ми личили на фолиранте, напротив схватили су ствар веома озбиљно поготово када су видели да у Решењу финансијског инспектора нема неправилности у пословању .
А да ли то значи да је премијера Ђинђића убио слободни стрелац кога су занели текстови у новинама, или организовани криминалци? И у извештају и изјави господина Ћургуза – Медијска документација Ебарт каже се: „Мислимо да је ту више реч о друштвеној, политичкој и медијској маргини, а не о издањима која су могла да усмере или преокрену укупну рецесију на расположење најшире јавности на оно што је радио Зоран Ђинђић“.
КО ТО ТАМО ПЕВА?
Шта даље? Убијен је премијер! Убијен је један дневни лист који је у том тренутку у Србији био трећи по штампаном и продатом тиражу. Убијен је нејгов издавач који је као мало предузеће остварило пословни резултат као средње предузеће! Али још не знамо ко су убице! А био је покушај „убиства“ и књиге који се завршио бојкотом. Тек сада после свега не знамо да ли су стварно у тој књизи осуђени заиста криви. Зашто онима који је бојкотују не одговара шта у књизи пише? Па то значи и да је пресуда под сумњом! Њима, додуше одговара ко год да је осуђен, али књига, посебно ова је незгодан сведок јер онај ко зна да чита и између редова лако ће закључити да у лошем друштву увек лоше завршиш.
У сваком случају да им одговара делили би је као школску литературу.
Или можда тим певачима песме која њима одговара у недостатку сопствене смета визија појкојног премијера. Тај неко зна да кад нема смелих идеја и свежих визија народ се увек враћа правима. Међутим, ако се те визије рецитују, а у недостатку њиховог творца (премијера), оне ће срасти са „рецитаторима“ и коме ће их народ приписати него баш њима. Да то можда није разлог да тамо неко чим је паника – прекорачи црту и крене да опевава. Или убије или оштети државу као што у случају Национала држава мора надокнадити изгубљену добит издавачу која му је одузета не незаконит, бруталан и дрзак начин. Јер став Врховног суда Србије је да уколико је државни орган погрешио и том грешком нанео штету онда је држава дужна да надокнади нанету штету.
Губитак премијера не може се ничим надокнадити, али зато тамо где певају своју песму морали би то радити са више укуса и достојанства.
Како даље?
Није излаз у балу вампира на слави покојног премијера која је из године у годину, а све у поводу његовог убиства присутнија.
Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли каже „да се тако у Србији ствара култ покојног премијера Зорана Ђинђића, а од њега божанство, што све више личи на неукусно отимање и политичко лешинарење!“
Близак сарадник покојног премијера Миле Исаков (Таблоид бр. 280, 14.03.2013.) рече: „Зоран Ђинђић несумњиво има значајне заслуге за све добро, али и, лоше што је рађено у транзицији и што нас је као последица тога снашло последње деценије, нарочито за погрешно тумачење његове политичке доктрине од стране његових недораслих наследника. Није крв за све, али је одговоран јер сам је бирао кадрове који нису били у стању да на прави начин разумеју и примене… Када је изненада отишао, па није оставио упутство за употребу, они су наставили да продају исти пакет, ни не знајући шта је све унутра… Од свега тога, његови следбеници, политички недорасле и морално неизграђенме личности, добро су разумели само онај други део стратегије и почели најпре да крадуцкају, мало за партију, мало за себе, а онда када су се уверили да их нико не пита ни одакле, ни како ни колико, отворено пљачкају државу.“
На крају, ако је оно што је писао Национал била атмосфера линча шта је данас ово што пишу медији? А поред поменутог пишу ово:
„Вампири лажу. Јер многе од њих, Ђинђић није могао ни да гледа ни да слуша. Тако је једном пред више присутних, коментаришући квалитете Бориса Тадића, казао кратко и јасно: „…Амбициозан али глуп!“ Свога пионира, Чедомира Јовановића, Ђинђић је свесно одабрао да уђе у блато криминала, па га је у последњим данима свога живота избегавао, предавши га „у надлежност“ свога кума, тајкуна Драгољуба Марковића -Крмивоја и њиховог заједничког пријатеља, Ентони Монктона, резидента британског МИ6. Због тога је вампир Јовановић једном и јавно признао: „Руке ми јесу крваве али ми је савест чиста“.
Али шта то вреди кад ни десет година није довољно да знамо бар једну од неколико овде поменут а закопаних истина.
Слика после свега јесте потпунија али остаје и даље отворено питање .
Ко је убио премијера? Судбина из хороскопа, линч за који је оптужен Национал, осуђени који леже у затвору или неко ко је прикрио доказе.
П.С.
Када је по њега прошла опасност и када је променио радно место и питао сам инспектора који је радио финансијску контролу од 20.03.0З. год. до 02.04.2003. год. зашто су га звали у Централу да врати извештај одговорио ми је: Зато што су у мом компјутеру видели да је позитивно пословање, да нема грешке, преступа и сл. па су када сам дошао назад, тражили од мене – „нађи нешто“!
Објашњење: Зашто горе у тексту кажем на „нашу жалост“ што није нађена ни једна уплата трећих правних лица за финансирање Национала?
Зато што да је било уплата разних тајкуна и помињаних финансијера Национал никад не би био забрањен. Макар би постојао.
Били смо ничији и зато су нас и забранили. У овој земљи све мора бити под контролом, нарочито медији. Тако је још увек!
