Литерарни рад: Душан Јовичић
Ликовни рад: Јелена Ковачевић
Сједећи тако на своме столцу,
и причајући своме сину,
сада већ, чињеницу јасну,
да Срби увијек поносно гину.
Док воштана свијећа једва трепери,
син рече само: „Причај ми, оче!“,
а отац повуче цигаре дим,
и тако своју причу поче:
„Крвавим кораком ка бојном пољу,
кренула чета храбрих јунака.
И, знај, да јаку имају вољу,
да одбране земљу предака.
Од смрти они немају страха,
прећи ће брда, газити воду,
и бориће се до задњег даха,
да свом народу дају слободу.
И ни пред ким задрхтати неће,
буди сигуран ти, мили сине,
и гледај борца, с′ пушком у руци,
како за своју земљу гине.
И, можда, ово задње му је вече,
јер нико не зна, дуго је до јутра,
ал′ једно, сигурно, знам, сине,
да гине за твоје боље сутра!
Стани, душмане, не можеш даље,
јер своју земљу никоме не дам,
и борићу се док год дишем,
до смрти нећу да се предам!
И кад ја умрем, доћи ће други,
с′ пушком у руци, погледа дрска,
поруку душману они ће слати:
Не можеш даље, ово је Српска!
Крај срца дјечију носиће слику,
у души Српску Републику,
ма кол′ко она била им мрска,
живјеће увијек та ВОЈСКА СРПСКА!“
