Пише: Стеван Лазић
Какав сценарио за трагичну и срамну представу освете због некакве крпаре која је као представљала заставу такозване велике Албаније изнад и на Партизановом стадиону!
За представу каменовања и паљења албанских и горанских продавница, пекара и посластичарница изабрана је, гле чуда, Аутономна Покрајина Војводина. Писац сценарија веома је брижљиво и географски готово савршено изабрао места за своје инциденте: и центар (Нови Сад и Бечеј), и југоисток (Вршац), и југозапад (Сремска Митровица), и север (Сомбор и Суботица)…
Било шта слично није се, на срећу, дешавало у осталим крајевима Србије. Па онима којима је у свему томе много штошта нејасно, мора да је заиста нејасно: зашто баш у Војводини? Као да албанских и горанских продавница, пекара и посластичарница нема у осталим крајевима Србије. А можда је писац сценарија желео да Србе (а на њих је, за веровати је, циљао) у тим крајевима, бар сада, у овом случају, да представи као мирољубиве, толерантне, неосветољубиве, за разлику од Срба у Војводини који су, ето, такви какви су: каменују, разбијају, пале…
Очигледно је да се ту ради о нешто жешћем и „јачем“ сценарију, кад је Војводина у питању. Каменовањем, разбијањем и паљењем по војвођанским градовима требало је раздрмати и разбудити многонационалну Војводину. Да се у њој, али и у Бриселу, Вашингтону и на многим другим невладиним странама дигне глас против Срба. Јер нико ни у лудилу неће посумњати у припаднике националних мањина – некултура и све остало што је негативно у Србији везало се и веже искључиво уз Србе. Па ће на њих пасти сумња и кад су војвођански градови у питању.
Дани пролазе, а имена нема. А са одговорних места прети се оштрим казнама.
Како би било лепо и корисно кад би се знао аутор тог сценарија и извођачи те кукавичке и срамне представе. У којој се некоме, ни кривом ни дужном уништава имовина. Мада ни сада не треба очекивати превише. Траг тог силеџијског писма нека ђаво зна куда би могао да одведе. Можда и до оних који су осмишљавали и осмислили и представу с крпуљком од такозване заставе такозване велике Албаније. А можда ће обавештајне службе довести и до веома заштићених зидина иза којих се крију разни назовипријатељи српски и пријатељи извођача разних ваздушних радова с авиончићима и другим бездушним а ваздушним летелицама.
Да би одговориле задацима у областима делатности због којих су и основане, српске службе безбедности требало би под хитно да се уједине. Требало би да се њима руководи из једног центра, једним мудрим и веома способним мозгом. И да се она, та јединствена, национална служба првенствено бави, као најважнијим својим послом, заштитом суверенитета ове земље и њеног народа. И полиција би требало да се уједини, да се зна ко шта ради и ко је главни у њиховим пословима. И да се зна ко чува на стадиону јавни сервис, односно националну телевизију. Знају ли уопште наше полицијске, жандармеријске и све остале безбедносне службе која је на лествици чувања национална телевизија!? Поготово на таквим догађајима као што је била фудбалска утакмица репрезентација Србије и Албаније.
И што рекли америчко-натовски језикословци кад су оправдавали убијања деце и осталог становништва по Србији, 1999. године: у Војводини су радње Горанаца биле колатерална штета. Јер су и Горанци те и четири године касније морали такође да беже испред подивљалих шиптарских фашистичких хорди – Горанци нису Шиптари!
Писци сценарија каменовања, разбијања и паљења по Војводини нису то објаснили својим послушним и, претпостављамо, добро плаћеним извођачима радова. Без обзира били то Срби или припадници неких других народа, националних мањина…