Зашто Русија не примећује да је Србија капитулирала?

Шта то званична Москва „подржава“ у политици актуелних српских власти по питању Косова? У оштром и дискутабилном, али крајње занимљивом тексту објављеном на порталу агенције „Остфрафт“ познати политиколог и историчар Модест Колеров говори о садашњем стању руско-српских односа везаних за Бриселски споразум и „Јужни ток“.

„И ми смо Срби“. Тако се 1999. осећала већина грађана Русије, и тај осећај је био веома снажан. Тада је постало јасно да НАТО-ов модел уништења Југославије, а нарочито Србије (са циљем да се терористима и мафијашима на Косову додели независност), може бити примењен и у Русији. Тако је схваћена ситуација у лето 1999, и мислим да је управо то схватање, потпомогнуто непосредном агресијом ичкеријских „демократа“ (тј. чеченских сепаратиста) у Дагестану, у психолошком смислу било пресудно за огромно поверење које је Владимир Путин стекао у народу и са којим је дошао на власт као „син нације“, као њен заштитник од понижења и ослободилац од самоубилачких компромиса.

Модест Колеров: Од руске дипломатије нико не очекује велике подвиге. Али имамо право да очекујемо, па и да захтевамо професионално испуњавање обавеза у смислу да Русија скине са себе одговорност за туђу издају. Извор: Комерсант.

Модест Колеров: Од руске дипломатије нико не очекује велике подвиге. Али имамо право да очекујемо, па и да захтевамо професионално испуњавање обавеза у смислу да Русија скине са себе одговорност за туђу издају. Извор: Комерсант.

Иза свести о сродности историјске судбине народа Русије и српског народа поред видљивих паралела са актуелним збивањима стајала је и руска историја, али и очигледна православна и културна блискост. Од тада су поклич „Косово је Србија“ и српски филмски великан светског гласа Емир Кустурица постали за Русе формула и узор борбе српског народа за правду. Рекло би се да сада руска дипломатија нема другог пута, него да чврсто стоји на том темељу и да се бори за правду. Али испоставило се да је много лакше било придржавати се тог консензуса, него професионално „опслуживати“ његов спољнополитички квалитет и трудити се да га преваранти и издајници не искористе као ситниш за поткусуривање.

Пре годину дана у Србији је на власт дошао гротескни „русофил“ Томислав Николић. Он је већ једном у својој политичкој каријери збацио са себе баласт сувише радикалног национализма и, мора се признати, уложио огромне материјалне напоре да своју протоколарну фотографију украси московским и руским декором. Претходно је Русија са проевропским властима Србије већ склопила стратешки споразум о кључном учешћу Србије у важном пројекту гасовода „Јужни ток“, а са таквим наслеђем новом председнику није ни била потребна нова декорација. Било је довољно да се држи тог наслеђа.

Међутим, откако је на крилима масовне идеје о одбрани српског Косова дошао на власт, бивши „русофил“ Николић упорно води преговоре са Европском унијом (у њима она представља Косово које је сама створила), и то преговоре о признавању независности албанског Косова са потпуно ништавним гаранцијама права локалних Срба. И обрнуто: са јасно формулисаним темељима даљег разбијања целовитости Србије у корист нових албанских заједница. Николићеви саборци трубе на све стране да је потпуна пропаст српске нације једина алтернатива тим хитним преговорима. Зашто пропаст? Чему толика журба? Ко или шта спречава српске власти да једном засвагда правно униште терористички и мафијашки режим албанског Косова који је умешан и у трговину органима убијених Срба, тако што ће, на пример, одложити свако разматрање питања о његовој легитимизацији у наредних 100 година? Шта је ЕУ обећала Николићу? Можда чланство Србије у Европској унији, у тој творевини која у садашњем виду колико сутра неће више постојати? Не зна се шта му је обећала, али судећи по томе колико се Николићева власт упиње да издејствује почетак преговора о чланству Србије у ЕУ, јасно је да Брисел поставља ултиматум, и сасвим је очигледно да то није ни први, а ни последњи ултиматум такве врсте.

Руска дипломатија, међутим, као да не сагледава позадину Николићевих потеза и све више гура наш просрпски консензус у омчу погодби Европске уније са новим властима Србије. Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров одговорио је 5. марта 2013. на специјално формулисано питање:

„Београд до 9. априла треба да донесе историјску одлуку о томе хоће ли или неће предати Приштини север Косова. Такав је ултиматум Европске уније, и од одлуке Србије зависи судбина њеног чланства у ЕУ. Да ли бисте могли да прокоментаришете новонасталу ситуацију?“

С.В. Лавров: Погрешно је и неприхватљиво разговарати са било којом земљом путем ултиматума. Ми доследно подржавамо линију коју спроводи руководство Србије у вези са косовским питањем.“

А какву то „линију спроводи“ садашње руководство Србије „у вези са косовским питањем“? Зар то није линија ужурбане предаје Косова на милост и немилост Европској унији, која ниједном речју не гарантује европска права косовским Србима, тако да се они фактички гурају у канџе албанским властима? Чак се не гарантују ни она права која је Охридски споразум из 2001. гарантовао Албанцима у Македонији!

Да би се схватило шта заправо подржава Министарство спољних послова Русије у политици коју власти Србије спроводе на Косову, треба отворено признати да је та политика систематски и доследно оријентисана на етапну капитулацију и самоуништење Србије. Ту капитулацију и самоуништење Србији диктира Брисел, а „Москва то подржава“. А то даље значи да ће огроман део одговорности за самоубиство Србије сносити Русија, у коју се на сва уста куну Николић и његови саборци у Београду, тврдећи, на пример, чак и то да су премијера Србије Ивицу Дачића поставили лично Владимир Путин и (због нечега) Сергеј Шојгу…

Када је крајем марта 2013. шеф „Гаспрома“ Алексеј Милер дошао у Београд са циљем да реши проблеме везане за „Јужни ток“ (а ти проблеми су почели да се гомилају откако се у Србији променила власт), Николић је водио преговоре са Бриселом о формули предаје Косова, а истовремено се јавно, демонстративно и наметљиво захваљивао Милеру „за политичку подршку“. Као да Милер није дошао поводом „Јужног тока“, него је специјално допутовао како би приморао Србе да одустану од заштите својих сународника на Косову!

Још је занимљивија лицемерна комедија коју је у Београду пред Милером одглумио први потпредседник владе и министар одбране Србије Александар Вучић, кога Европска унија припрема као Николићевог наследника на месту председника државе (Вучић у народу већ сада ужива већу популарност од Николића, јер су европски стручњаци за јавно мњење одрадили свој посао). Он је „лично гарантовао“ Милеру да ће премостити све препреке које „Јужном току“ ствара влада Србије. И одмах се испоставило да је та „препрека“ заправо врли заменик министра енергетике Србије, који тобоже има да постави много питања руским инвеститорима! А ево зашто: чим је Милер отпутовао из Београда, пошто је претходно у замену за „питања“ тако „правовремено“ указао „политичку подршку“ предаји Косова, одмах се нацији обратио Вучић прекидајући ТВ програм, објавио да је у пословању претходне владе (која је склопила споразум са „Гаспромом“) откривена корупција са проневером 700 милиона! И то није објавио премијер, нити „свемоћни“ енергетичар, него министар одбране, који је за годину дана узурпирао буквално све обавештајне службе Србије, а најелитније међу њима већ увелико надзиру „Гаспром“ у интересу западних куратора, утолико пре што руски гигант и није претерано опрезан у братској земљи. Само је питање времена када ће и „Јужни ток“ доспети на списак ултиматума Европске уније као недовољно „транспарентан“.

И шта то, на крају крајева, Николић ради у српској политици, што тако слепо подржава Министарство спољних послова Русије?

Ево шта: Николић лично подржава ревизионистичку и антисрпску политику црногорских власти, којима је циљ да хитно и принудно промене идентитет народа у својој земљи, подвргавајући гоњењима српско опредељење већине (онај ко се декларише као Србин већ сада практично не може да се запосли у државној фирми), српски језик и Српску православну цркву (чак јој је створена и неканонска „алтернатива“, која нема ниједну једину парохију, али зато има масу поклоника међу црногорским функционерима). Иста та власт је 1918. годину прогласила годином „окупације“ Црне Горе од стране Србије и увела је санкције онима који то поричу.

Даље: Емир Кустурица је јавно оптужио власти Србије за припрему државног удара у Републици Српској са циљем да се уклони са власти њен председник Милорад Додик, јер се он залаже за референдум о независности своје републике од Босне и Херцеговине којом управља Европска унија. Европски стручњаци у Београду већ су према својим садашњим могућностима предузели акције против Републике Српске. Да није то још један у низу ултиматума које испуњава „русофил“ Томислав Николић? Тешко је рећи, али на Кустуричине оптужбе власти су одговориле смешним „раскринкавањем“ редитеља као „корупционаша“ који само што није крао новац од самог себе, тј. нема уредну писмену потврду да је потрошио неколико хиљада евра за опслуживање српског културног и туристичког комплекса „Мокра Гора“ који је сам створио у добротворне сврхе.

Нико у Београду и не сумња да ће спремност актуелних власти на компромисе резултирати следећим ултиматумом Европске уније, чији ће циљ бити да се од Србије одвоји Војводина са својим многобројним, али ипак мањинским мађарским становништвом. У ту сврху су већ формулисане оптужбе Срба за геноциде против Мађара 1945, када су се Мађари, као што сви добро знамо, свесрдно борили на Хитлеровој страни.

Да ли је руска дипломатија узела у заштиту Србе у Црној Гори и Републици Српској? Да ли је предузела мере за спречавање ширења „косовског преседана“ на Војводину и друге територије Србије? Да ли је јавно подржала акције Руске православне цркве усмерене на заштиту сестринске Српске православне цркве у Црној Гори? Да ли је са Русије скинула одговорност (која јој се тако насртљиво приписује) за антисрпско деловање српских власти? Све су то само реторска питања.

Од руске дипломатије нико не очекује велике подвиге. Али имамо право да очекујемо, па и да захтевамо професионално испуњавање обавеза у смислу да Русија скине са себе одговорност за туђу издају и да нас више нико не обмањује када захтевамо правду за Србе, јер тај наш захтев је један од ретких ставова у којима је руско друштво постигло консензус.

Модест Колеров је кандидат историјских наука (PhD), актуелни државни саветник Руске Федерације 1. ранга, директор издавачке куће REGNUM и бивши шеф кабинета Председника РФ за регионалне и културне везе (2005-2007). Колеров је персона нон грата у Естонији, Летонији, Литванији и Грузији са образложењем да „угрожава територијалну целовитост и економску безбедност“.

Овај текст је адаптирана верзија материјала на руском језику са портала агенције „Осткрафт“.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *